etleboro

Више него било шта друго, велики терористички напади, од Њујорка до Мадрида и од Москве до Косова, обележили су почетак 21. века. Догађај као што је онај од 11.септембра 2001. , наизглед бесмислена погибија више хиљада људи, оставља за собом последице које нису само уско политичке. Њих постајемо свесни постепено, део по део. Мења се ситуација у својим појединостима, али се заједно са њима мења и општа клима. Најпре промене у атмосфери, која почиње да личи на ону ратну. Ригорозне контроле на аеродромима, у саобраћају уопште.

Свуда тамо где се окупљају велике масе људи – било да је у питању неки политички скуп или обични поп концерт – присутне су не само мере обезбеђења него и страх који их покреће. Али мере обезбеђења, ма колико биле промишљене и доследно спровођене, више не значе и безбедност. Савремене метрополе подсећају нас на градове под опсадом. Од старих опседнутих градова разликује их и то што је модерни нападач невидљив. Он је, у ствари, већ продро дубоко у утврђена места. Бедеми, капије и страже на њима не могу га зауставити. Његово невидљиво присуство посвуда шири панику. Труд који се улаже да се то сакрије не може нас преварити: изгубљена је, на првом месту, лагодност живљења својствена једној цивилизацији. Тероризам свакако није нов феномен – може се рећи да је 11. септембра он задобио једну нову димензију. Све то, очигледно, призива појачани надзор: прислушкивање, праћење, ухођење, прикупљање невероватних количина података о било којем појединцу, што разара сваку приватност. Живот неке јединке постаје провидан, као да се одвија под стакленим звоном. Промена, коју не би требало потцењивати нарочито у друштвима што „традиционално“ инсистирају на поштовању права човека. У питању су, такође, мере које ће без сумње погађати више недужне него кривце. Неко ко није на непосредан начин уплетен у овај сукоб нема ни разлога да замеће своје трагове – у томе, парадоксално, лежи и његова слабост.

Већ је много тога изречено о „безумљу“ самог терористичког акта. Примедба је оправдана уколико узимамо у обзир искључиво етичку димензију проблема. С друге стране, слабо је примећено да је, бирајући насумично своје жртве, тероризам веома прецизно погодио своју мету. За разлику од свог противника, он не користи никаква скупа ни технолошки компликована оружја: његова средства су запањујуће једноставна. Обичан аутомобил лако може бити претворен у разорну бомбу која диже у ваздух зграду владе, базу окупационих трупа или седиште неке од међународних организација. Још је боље ако у ту сврху пслужи воз подземне железнице или авион цивилног саобраћаја; њихове жртве се броје у стотинама. У принципу, не постоји ништа што не би могло бити претоврено у средство разарања: градски водовод или контрола лета. Један микробиолошки институт, баш као и рачунски центар, више није само мирнодопска институција. Одговор лежи у бескрајном усложњавању и дуплирању система контроле, али то, у ствари, и на дуги рок, иде на руку терористима јер повећава број рањивих места.

Штавише, овде се сама организација живота урбаних метропола окреће против њених житеља. Они призивају нове ударе на начин на који громобрани призивају муње. Случајне несреће производе сличне ефекте као и неки терористички чин. Треба ли сумњати у то да ће савремени терориста, који према овом питању има технички а не етички однос, умети да искористи ову околност? Сразмерна једноставност његових средстава и метода гарантује виталност овом новом типу тероризма који, корак по корак, велике градске центре нашег доба претвара у права ратна попришта.

Перспектива је полицијска држава, и то можда глобалног типа – држава која би, за разлику од описане у Орвеловој „1984“, располагала неупоредиво софистициранијим и ефикаснијим методима контроле становништва. Али, она не доноси мир него неку врсту трајног ратног стања. Она не елиминише тероризам већ га једноставно одржава на подношљивом нивоу, преузимајући каткад његове методе, између осталог и зато што између ње и тероризма постоји чудан однос међусобне зависности. Већ одавно „безумље“ не карактерише само дела тероризма. Ништа мање безумни нису ни узроци који га изазивају. Шта тек рећи за одговоре на терористичке нападе, одговоре у виду војних интервенција, масовних бомбардовања цивилног становништва и окупација читавих земаља?

С друге стране, проблем који решава савремени терориста састоји се у следећем: напад на војне објекте, окупационих снага на пример, не производи исти ефект као и напад на цивилно становништво. Он, сем тога, логично тежи ка томе да прошири сукоб ван матичне земље. Глобалне комуникације и глобални медији му помажу у томе.

Убијајући несумично он сеје страх и подстиче нестабилност. Узимајући на нишан неку од институција власти, он погађа један симбол. Позориште или нека друга културна институција у његовим очима може постати симбол једне омражене културе. То, у још већој мери, важи за богомоље и манастире.

Борис Над