Header


Forum Left Top



Zastarele i obrisane teme Diskusije.net - teme koje više nisu aktuelne ili su obrisane.

 
 
LinkBack Opcije teme Način prikaza
Old 26.05.2012, 01:30 AM   #1
 
Avatar korisnika Origen
 
Status : Diskutant
Reputacija : Origen je nepoznata veličina u ovom trenutku!
Reputaciona moć : 11
Korisnik od : 25.05.2012
Pol : Muško
Godine : 23
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 1,606
Default Žitija Svetih od ave Justina Popovića

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈУСТИНА НОВОГ ЋЕЛИЈСКОГ



Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп-Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне "слушкиње Божије Анастасије - Васкрснице, моје бесмртне дародавке".

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију "Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници "Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1. децембра 1915/1. јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920-1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског универзитета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског универзитета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије "Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно-васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1-9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8-12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско-богословске проблематике и носио је назив "Гносеологија Св. Исака Сирина".

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису "Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).

У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски универзитет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог универзитета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском универзитету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да "специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство".

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом "О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: "Раскрсница", "Вера и живот", "Народна одбрана", "Духовна стража", "Црква и живот", "Весник Српске Цркве", "Светосавље", "Хришћанско дело", "Пут", "Богословље", "Идеје", "Хришћанска мисао", "Пастирски глас", "Преглед Епархије Жичке", "Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као "народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948, радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као "скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у "Православном мисионару" (1958), два у "Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у "Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у "Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у "Календару Свечаник" у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних "сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом "Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености.
Origen nije na forumu  
Sponsored Links
Old 26.05.2012, 01:59 AM   #2
 
Avatar korisnika Origen
 
Status : Diskutant
Reputacija : Origen je nepoznata veličina u ovom trenutku!
Reputaciona moć : 11
Korisnik od : 25.05.2012
Pol : Muško
Godine : 23
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 1,606
Default

Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига "Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.
Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.


"Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО-ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето-васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом "исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно "живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.

Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: "Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"

Origen nije na forumu  
Old 26.05.2012, 10:03 AM   #3
 
Avatar korisnika ispravka
 
Status : Diskutant
Reputacija : ispravka je ime poznato svima!ispravka je ime poznato svima!ispravka je ime poznato svima!ispravka je ime poznato svima!ispravka je ime poznato svima!ispravka je ime poznato svima!ispravka je ime poznato svima!ispravka je ime poznato svima!
Reputaciona moć : 920
Korisnik od : 18.01.2008
Pol : Muško
Godine : 57
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 1,064
Default

justina sam citao davno.da to remiziram kasnije kad aje mojim neiskusnim danima i neiskusnim tragom isapo jedan srednjoskolac koji je svoj letnji raspust mesto na moru pozeleo da provede kod justina u manastiru.svoje "odusevljenje"je ispricao u kontekstu da je te dane sa justinom proveo u prici o starcu zosimi iz romana dostojevskog,o cemu sam naravno i sam bio upucen.mladic je pricao dakle o starcu zosimi,mesto o Hristu,i tu je sve to sto sam ja kod justina i nasao u romanima,ljudsko,a ne bozje. pavle je sve odrinuo da ne naudi krstu Hristovom. to je drzao ucentru,ne idole.sta je idol?smrt. u mojsijevim knjigama je kazano ako covek stane pred tvar,jer nema drugog posrednika osim coveka Isusa Hrista da se takav kamenuje a sav grad cak srusi i stavi natpis na tome mestu da je prokleto cak,da ne bi namernik ne znajuc zapoceo novo naselje.
ispravka nije na forumu  
Old 26.05.2012, 10:33 AM   #4
 
Avatar korisnika Origen
 
Status : Diskutant
Reputacija : Origen je nepoznata veličina u ovom trenutku!
Reputaciona moć : 11
Korisnik od : 25.05.2012
Pol : Muško
Godine : 23
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 1,606
Default

PREDGOVOR



Do dolaska Gospoda Hrista u naš zemaljski svet, mi ljudi znali smo ustvari samo za smrt i smrt za nas. Sve što je ljudsko, bilo je prožeto, ovladano i savladano smrću. Smrt nam je bila bliža od nas samih i stvarnija od nas samih, i moćnija, nesravnjeno moćnija od svakog čoveka posebno i od svih ljudi skupa. Zemlja - jeziva tamnica smrti, a mi ljudi - bespomoćno roblje smrti (sr. Jevr. 2, 14-15). Tek sa Bogočovekom Hristom - "život se javi", "večni život" se javi nama beznadežnim smrtnicima, nama kukavnim robovima smrti (sr. 1 Jn. 1, 2). I taj "večni život" mi ljudi "očima svojim videsmo i rukama svojim opipasmo" (sr. 1 Jn. 1, 1), i mi hrišćani svima "javljamo život večni" (sr. 1 Jn. 1, 2). Jer živeći u zajednici sa Gospodom Hristom, mi živimo večnim životom još ovde na zemlji (sr. 1 Jn. 1, 3). Mi iz ličnog iskustva znamo: Isus Hristos je istiniti Bog i život večni (1 Jn. 5, 20). On zato i dođe na svet: da nam pokaže istinitog Boga i u Njemu večni život (sr. 1 Jn. 5, 11). U tome, jedino u tome se i sastoji istinsko i pravo čovekoljublje: što Bog Sina Svog jedinorodnog posla na svet da živimo Njime - ίνα ζήσωμεν δι' αύτoῦ - (1 Jn. 4, 9), i kroz Njega večnim životom. Zato, ko ima Sina Božjega - ima život; ko nema Sina Božjega - nema života (1 Jn. 5, 12), sav je u smrti. Život u jedinom istinitom Bogu i Gospodu Isusu Hristu i jeste jedini istiniti život naš, zato što je sav večan, sav jači od smrti. Zar se može nazvati životom život koji je zaražen smrću i koji se završava smrću? Kao što med nije med kad je izmešan sa otrovom koji postepeno sav med pretvara u otrov, tako i život koji se završava smrću nije život.
Čovekoljublju Gospoda Hrista nema kraja. Jer da mi ljudi steknemo život večni što je u Njemu, i da živimo Njime, od nas se ne traži ni učenost, ni slava, ni bogatstvo, niti išta što neko od nas nema, već samo ono što svaki od nas može imati. A to je? Vera u Gospoda Hrista. Zato je On, Jedini Čovekoljubac, i objavio rodu ljudskom ovu čudesnu blagovest: Bog tako zavole svet da je Sina Svog jedinorodnog dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni. Ko veruje Sina, ima život večni (Jn. 3, 16.36). Kao jedini istiniti Bog darujući ljudima ono što im niko od anđela i ljudi ne može dati, Gospod Hristos je jedini u rodu ljudskom imao i smelosti i prava da izjavi: Zaista, zaista vam kažem: koji veruje u mene ima život večni = έχει ζωήν αιώνιoν (Jn. 6, 47), i on je još ovde na zemlji već prešao iz smrti u život (Jn. 5, 24).
Vera u Gospoda Hrista sjedinjuje čoveka sa večnim Gospodom koji po meri vere čovekove razliva u duši njegovoj život večni, te on i oseća i saznaje sebe večnim. I to utoliko više ukoliko čovek živi po toj veri koja mu blagodatnim silama božanskim postepeno osvećuje dušu, srce, savest, vascelo biće. Srazmerno veri čovekovoj raste i osvećenje prirode čovekove. I što svetiji čovek, u njemu je sve jače i sve življe i osećanje lične besmrtnosti i saznanje svoje i svačije večnosti. Ustvari, pravi život čovekov počinje sa verom njegovom u Gospoda Hrista koja svu dušu, sve srce, sav um, svu snagu njegovu predaje Gospodu Hristu, i On ih postepeno osvećuje, preobražava, obožuje. I kroz to osvećenje i preobraženje i oboženje razliva po njemu blagodatne sile božanske koje mu daju svemoćno osećanje i saznanje lične besmrtnosti i lične večnosti. U samoj stvari: život naš je uonoliko život ukoliko je u Hristu. A koliko je u Hristu, On pokazuje svojom svetošću: što svetiji život, to sve besmrtniji i večniji. Nasuprot tome stoji smrt. Šta je smrt? Smrt je sazreli greh; a sazreli greh je odvojenost od Boga, u kome jedino i jeste živog i izvor života. Evanđelska je, božanska je istina: svetost je život, grešnost je smrt; pobožnost je život, bezbožnost je smrt; vera je život, bezverje je smrt; Bog je život, đavo je smrt. Smrt je odvajanje od Boga, a život - vraćanje Bogu i življenje u Bogu. Vera i jeste oživljenje duše iz mrtvila, vaskrsenje Duše iz mrtvih: "mrtav beše, i ožive" (Lk. 15, 24). To vaskrsenje duše iz mrtvih čovek je po prvi put doživeo sa Bogočovekom Hristom, i stalno ga doživljuje u svetoj Crkvi Njegovoj, pošto je sav On u njoj, i sebe daje svima vernima kroz svete tajne i svete vrline. Gde je On, tu nema smrti više; tu se već prešlo iz smrti u život; tu se već živi večnim životom. Sa Vaskrsenjem Hristovim mi praznujemo umrtvljenje smrti, početak novoga, večnoga života.
Od Vaskrsenja Spasova i počinje pravi život na zemlji, jer se ne završava smrću. Bez Vaskrsenja Hristova život ljudski nije drugo do postepeno umiranje, koje se najzad neminovno završava smrću. Pravi, istinski život jeste onaj život koji se ne završava smrću. A takav život postao je moguć na zemlji tek Vaskrsenjem Bogočoveka Gospoda Hrista. Život je pravi život jedino Bogom. Jer je to sveti život, i time besmrtni život. Kao što je u grehu smrt, tako je u svetosti besmrtnost. Tek sa verom u vaskrslog Gospoda Hrista čovek doživljuje najsudbonosnije čudo svoga postojanja: prelaz iz smrti u besmrtnost, iz prolaznosti u večnost, iz pakla u raj. Tek onda čovek nađe sebe, pravog sebe, večnog sebe: "izgubljen beše, i nađe se" (Lk. 15, 24), jer - "mrtav beše, i ožive".
Šta su hrišćani? Hrišćani su hristonosci, i time nosioci i imaoci večnoga života. I to po meri vere, i po meri svetosti koja je od vere. Svetitelji su najsavršeniji hrišćani, jer su u najvećoj meri osvetili sebe podvizima svete vere u vaskrslog i večnoživog Gospoda Isusa. Ustvari, oni su jedini istinski besmrtnici u rodu ljudskom, jer vascelim bićem svojim žive u vaskrslom i radi vaskrslog Gospoda Hrista, i nad njima nikakva smrt nema vlasti. Njihov je život sav od Gospoda Hrista, i zato je sav - hristoživot; i misao njihova je hristomisao; i osećanje njihovo je hristoosećanje. Sve njihovo je prvo Hristovo, pa onda njihovo. Ako je duša, ona je prvo Hristova, pa onda njihova; ako je savest, ona je prvo Hristova, pa onda njihova; ako je život, on je prvo Hristov, pa onda njihov. U njima i nema njih, već sve i u svemu Gospod Hristos.
Zato "Žitija svetih" i nisu drugo do život Gospoda Hrista, ponovljen u svakom svetitelju u većoj ili manjoj meri, u ovom ili u onom obliku. Ili tačnije: to je život Gospoda Hrista, produžen kroz svetitelje, život ovaploćenog Boga Logosa, Bogočoveka Isusa Hrista, koji je i postao čovek: da bi nam kao čovek dao i predao Svoj božanski život; da bi kao Bog Svojim životom osvetio i obesmrtio i ovečnio naš ljudski život na zemlji. "Jer i Onaj koji osvećuje, i oni koji se osvećuju, svi su od jednoga" (Jevr. 2, 11). To je omogućio i učinio ostvarljivim u svetu čovečanskom Gospod Hristos otkako je postao čovek, uzeo udela u našoj čovečanskoj prirodi, udela u telu i krvi, i tako postao brat ljudima, brat po telu i krvi (sr. Jevr. 2, 14.17). Postavši čovek a ostavši Bog, Bogočovek je vodio svet, bezgrešan, bogočovečanski život na zemlji, i Svojim životom, smrću i vaskrsenjem satro đavola i njegovu državu smrti, i time dao, i neprekidno daje blagodatne sile svima koji veruju u Njega, da i oni satiru đavola i svaku smrt i svako iskušenje (sr. Jevr. 2, 14.15.18). Taj bogočovečanski život je sav u Bogočovečanskom telu Hristovom - Crkvi, i stalno se doživljuje u Crkvi kao zemnonebeskoj celini, i od pojedinaca po meri njihove vere. Životi svetitelja, to je ustvari život Bogočoveka Hrista, koji se preliva u Njegove sledbenike i doživljava od njih u Crkvi Njegovoj. Jer i najmanji delić toga života, uvek je od Njega neposredno, zato što je On - život (sr. Jn. 14, 6; 1, 4), život beskrajan i bezgraničan i večan, koji božanskom silom Svojom pobeđuje sve smrti i vaskrsava iz svih smrti. Po sveistinitoj blagovesti Sveistinitoga: "Ja sam vaskrsenje i život" (Jn. 11, 25). Čudesni Gospod koji je sav "vaskrsenje i život", vascelim bićem Svojim je u Crkvi Svojoj kao bogočovečanska stvarnost, i zato nema kraja trajanju te stvarnosti. Život Njegov produžuje se kroz sve vekove; svaki hrišćanin je sutelesnik Hristov (sr. Ef. 3, 6), i hrišćanin je time što živi bogočovečanskim životom tog tela Hristovog kao organska ćelijica njegova.
Ko je hrišćanin? Hrišćanin je čovek koji živi Hristom i u Hristu. Božanska je zapovest svetog Evanđelja Božjeg: "živite dostojno Boga - άξίως τoύ Θεoύ" (Kol. 1, 10), Boga koji se ovaplotio i kao Bogočovek sav ostao u Crkvi Svojoj, koja Njime živi i večnuje. A živi se "dostojno Boga", kada se živi po Evanđelju Hristovom. Zato je prirodna i ova božanska zapovest svetog Evanđelja: "Živite dostojno Evanđelja Hristova - άξίως τoυ ευαγγελίoυ τoυ Χριότoϋ" (Flb. 1, 27). Život po Evanđelju, život sveti, život božanski - to je prirodan i normalan život za hrišćane. Jer hrišćani su po svom pozivu - sveti. Ta blagovest i zapovest bruji kroz celo Evanđelje Novoga Zaveta (sr. 1 Sol. 4, 3.7; Rm. 1, 7; 1 Kor. 1, 2; Ef. 1, 1.18; 2, 19; 5, 3; 6, 18; Flb. 1, 1; 4, 21.22; Kol. 1, 2.4.12.22.26; 1 Sol. 3, 13; 5, 27; 2 Tm. 1, 9; Flm. 5, 7; Jevr. 3, 1; 6, 10; 13, 24; Jud. 3). Postati sav svet, i dušom i telom, to je naš poziv (sr. 1 Sol. 5, 22-23). To nije čudo - već norma, pravilo vere, logika i priroda evanđelske vere. Jasna je prejasna zapovest svetog Evanđelja: Po Svecu koji vas je pozvao, i vi budite sveti u svemu življenju (1 Petr. 1, 15). A to znači: po Hristu = Svecu, koji je, ovaplotivši se i postavši čovek, pokazao u sebi savršeno svet život, te kao takav naređuje ljudima: Budite sveti, jer sam ja svet (1 Petr. 1, 16). Da to naređuje On ima pravo, jer postavši čovek On sobom Svetim daje ljudima sve božanstvene sile koje su potrebne za svet i pobožan život u ovom svetu (sr. 2 Petr. 1, 3). Pomoću vere ujedinivši se duhovno i blagodatno sa Svetim - Gospodom Hristom, hrišćani i dobijaju od Njega svete sile da vode sveti život.
Živeći Hristom, svetitelji i tvore dela Hristova, jer Njime postaju ne samo moćni nego i svemoćni: "Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moći daje" (Flb. 4, 13). I u njima se jasno ostvaruje istina Sveistinitoga, da će oni koji veruju u Njega činiti dela Njegova, i veća će od ovih činiti: "Zaista, zaista vam kažem: koji veruje mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća će od ovih tvoriti" (Jn. 14, 12). I zaista: senka svetog apostola Petra isceljuje; sveti Marko Tračevski rečju pokreće i zaustavlja goru... Kad je Bog postao čovek, onda je i život Božanski postao život čovečanski, i moć Božanska postala moć čovečanska, i istina Božanska postala je istina čovečanska, i pravda Božanska postala je pravda čovečanska: sve Božje postalo je čovečje.
Šta su "Dela svetih Apostola"? To cy dela Hristova koja sveti apostoli čine silom Hristovom, ili bolje: čine Hristom koji je u njima i dёla kroz njih. A životi svetih apostola, šta, su? Doživljavanje Hristova života koji se u Crkvi prenosi na sve verne sledbenike Hristove i produžava kroz njih pomoću svetih tajni i svetih vrlina.
A šta su "Žitija svetih"? Ništa drugo do svojevrsno produženje "Dela Apostolskih". U njima je isto Evanđelje, isti život, ista istina, ista pravda, ista ljubav, ista vera, ista večnost, ista "sila s visine", isti Bog i Gospod. Jer "Gospod Isus Hristos juče je i danas isti i vavek" (Jevr. 13, 8): isti za sve ljude svih vremena, razdajući iste dare i iste božanske sile svima koji veruju u Njega. To produženje svih životvornih božanskih sila u Crkvi Hristovoj kroz vekove i vekove i iz naraštaja u naraštaj i sačinjava živo Sveto predanje. To ce Sveto predanje neisprekidano produžava kao blagodatni život u svima hrišćanima, u kojima kroz svete tajne i svete vrline blagodaću Svojom živi Gospod Hristos, koji je sav u Crkvi Svojoj, te je ona - punoća Njegova: "punoća onoga koji sve ispunjava u svemu = τo πλήρωμα τoυ τα πάντα έν πάσι πληρoυμένoυ" (?f. 1, 23). A Bogočovek Gospod Hristos je svesavršena punoća Božanstva: "jer u Njemu živi sva punoća Božanstva telesno = πάν τo πλήρωμα της θεότητoς σωματικως" (Kol. 2, 9). A hrišćani su dužni da se pomoću svetih tajni i svetih vrlina ispune "svakom punoćom Božjom = εις πάν τo πλήρωμα τoυ Θεoῦ" (?f. 3, 19). "Žitija svetih" i prikazuju te Hristom Bogom ispunjene ličnosti, te hristonosne ličnosti, te svete ličnosti u kojima se čuva i kroz koje se prenosi sveto predanje tog svetog blagodatnog života, čuva i prenosi svetim evanđelskim življenjem. Jer žitija svetih to su svete evanđelske istine, blagodaću i podvizima prevedene u naš čovečanski život. Nema evanđelske istine koja se ne može pretvoriti u život ljudski. Sve su one donete Hristom Bogom radi jednoga: da postanu život naš, stvarnost naša, posed naš, radost naša. A svetitelji, svi do jednoga, i doživljuju te božanske istine kao srž svoga života i suštinu svoga bića. Otuda su "Žitija svetih" i dokaz i svedočanstvo: da je naše poreklo s neba; da mi nismo od ovoga sveta već od onoga; da je čovek pravi čovek samo Bogom; da se na zemlji živi nebom; da je "naše življenje na nebesima" (Flb. 3, 20); da je naš zadatak onebesiti sebe hraneći se "hlebom nebeskim" koji je sišao na zemlju (sr. Jn. 6, 33.35.51), i to sišao da nas hrani večnom Božanskom istinom, večnim Božanskim dobrom, večnom Božanskom pravdom, večnom Božanskom ljubavlju, večnim Božanskim životom kroz sveto Pričešće, kroz življenje u jednom istinitom Bogu i Gospodu Isusu Hristu (sr. Jn. 6, 50.51.53-57). Drugim rečima: naš je poziv - ispuniti sebe Gospodom Hristom, Njegovim božanskim životvornim silama, uhristoviti i ohristoviti sebe. Radiš li na tome, - već si na nebu iako hodaš po zemlji; već si sav u Bogu i ako ti je biće ostalo u granicama čovečanske prirode. Ohristovljujući sebe čovek nadrasta sebe, čoveka, Bogom, Bogočovekom, u kome je i dat savršeni obrazac istinskog, pravog, potpunog, bogolikog čoveka; i još date božanske svepobedne sile. pomoću kojih čovek diže sebe iznad svakog greha, iznad svake smrti, iznad svakog pakla: i to Crkvom i u Crkvi, kojoj ni sve sile pakla odoleti ne mogu, zato što je u njoj sav čudesni Bogočovek Gospod Hristos, sa svima Svojim božanskim silama, istinama, stvarnostima, savršenstvima, životima, večnostima.
"Žitija svetih" su sveta svedočanstva o čudotvornoj sili Gospoda našeg Isusa Hrista. Ustvari to su svedočanstva svetih Dela Apostolskih, samo produžena kroz vekove i vekove. Svetitelji i nisu drugo do sveti svedoci, kao i sveti apostoli koji su prvi svedoci, o čemu? - O Bogočoveku Gospodu Hristu: O Njemu raspetom, vaskrslom, vaznesenom i večnoživom; o Njegovom svespasonosnom Evanđelju koje se neprestano piše evanđelskim svetim delima iz naraštaja u naraštaj, jer Gospod Hristos, koji je vavek isti, neprekidno čudotvori istom božanskom silom kroz Svoje svete svedoke. Sveti apostoli su prvi sveti svedoci o Gospodu Isusu i Njegovom bogočovečanskom domostroju spasenja sveta[1]; a njihova žitija su živa i besmrtna svedočanstva o Evanđelju Spasovom kao novom životu, životu blagodatnom, svetom, božanskom, bogočovečanskom, i zato uvek čudotvornom, čudotvornom i istinitom kao što je čudotvoran i istinit i sam Spasiteljev život. A hrišćani? Hrišćani su ljudi kroz koje se iz naraštaja u naraštaj do nakraj sveta i veka produžava sveti, bogočovečanski život Hristov, i svi oni sačinjavaju jedno telo, Hristovo telo = Crkvu, sutelesnici su Hristovi i udovi među sobom[2]. Potok besmrtnog božanskog života potekao je, i neprestano teče iz Gospoda Hrista, i hrišćani njime otiču u život večni. Hrišćani su Evanđelje Hristovo - produženo kroz sve vekove roda ljudskog. U "Žitijama svetih" sve je obično kao i u Svetom Evanđelju, ali i sve neobično kao u Svetom Evanđelju; no i jedno i drugo - besprimerno istinito i stvarno. I to istinito i stvarno istom bogočovečanskom istinitošću i istom bogočovečanskom stvarnošću; i posvedočeno istom svetom silom, božanskom i čovečanskom: božanskom - na svesavršeni način, i čovečanskom - opet na svesavršeni način.
Origen nije na forumu  
Old 26.05.2012, 11:03 AM   #5
 
Avatar korisnika ispravka
 
Status : Diskutant
Reputacija : ispravka je ime poznato svima!ispravka je ime poznato svima!ispravka je ime poznato svima!ispravka je ime poznato svima!ispravka je ime poznato svima!ispravka je ime poznato svima!ispravka je ime poznato svima!ispravka je ime poznato svima!
Reputaciona moć : 920
Korisnik od : 18.01.2008
Pol : Muško
Godine : 57
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 1,064
Default

na zalost ne bih se slozio da je u jevandjelju sve obicno kao i u zitijama,sto u zitijama jeste sve obicno jer je ljudsko,a u jevandjelju je sve neobicno jer je Bozje. sve sto odvodi od prostote jevandjelja je na zalost ma kako nam se cenilo dobrim od djavola jos uvek. i treba pokajanje. savetujem ti da pogledas naslov na you tube,u temi pomenuti,crkvo zauzmi svoje mesto u reci.
ispravka nije na forumu  
Old 26.05.2012, 11:11 AM   #6
 
Avatar korisnika Origen
 
Status : Diskutant
Reputacija : Origen je nepoznata veličina u ovom trenutku!
Reputaciona moć : 11
Korisnik od : 25.05.2012
Pol : Muško
Godine : 23
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 1,606
Default



"Žitija svetih"? - Evo nas na nebu, jer zemlja postaje nebo kroz svetitelje Božje. Evo nas među anđelima u telu, među hristonoscima. A gde su oni, tu je sav Gospod u njima, i sa njima, i među njima; tu sva Večna Istina Božanska, i sva Večna Pravda Božanska, i sva Večna Ljubav Božanska, i sav Večni Život Božanski.
"Žitija svetih"? - Evo nas u raju, u kome buja i raste sve što je božansko, sveto, besmrtno, večno, pravedno, istinito, evanđelsko. Jer u svakome od svetitelja krstom je procvetalo drvo života večnoga, božanskoga, besmrtnoga, i rodilo mnogo roda. A krst uvodi u raj, uvodi i nas iza razbojnika koji je na ohrabrenje naše ušao u raj prvi posle Svesvetog Božanskog Krstonosca - Gospoda Hrista, i to ušao sa krstom pokajanja.
"Žitija svetih"? - Evo nas u večnosti: vremena nema više, jer u svetiteljima Božjim caruje i vlada Večna Božanska Istina, Večna Božanska Pravda, Večna Božanska Ljubav, Večni Božanski Život. I smrti nema više u njima, jer im je vascelo biće ispunjeno vaskrsnim božanskim silama vaskrslog Gospoda Isusa, Jedinog Pobeditelja smrti, svih smrti u svima svetovima. Nema smrti u njima - u svetim ljudima: svo im je biće ispunjeno Jedinim Besmrtnim - Svebesmrtnim: Gospodom i Bogom Isusom Hristom. Među njima - mi smo na zemlji među jedinim pravim besmrtnicima: sve su smrti savladali, sve grehe, sve strasti, sve đavole, sve paklove. Kada smo sa njima, nikakva nam smrt nauditi ne može, jer su oni gromobrani smrti. Nema groma kojim nas može udariti smrt kada smo sa njima, među njima, u njima.
Svetitelji su ljudi koji na zemlji žive svetim, večnim, božanskim istinama. Zato su "Žitija svetih" u stvari primenjena Dogmatika: jer su u njima sve svete večne istine dogmatske doživljene u svima svojim životvornim i stvaralačkim silama. U "Žitijama svetih" je najočiglednije pokazano da dogmati nisu samo ontološke istine po sebi i za sebe, nego je svaki od njih vrelo večnoga života i izvor svete duhovnosti. Po sveistinitoj blagovesti jedinstvenog i nezamenljivog Spasitelja i Gospoda: Reči moje duh su i život su (Jn. 6, 63): jer svaka od njih lije iz sebe spasavajuću, osvećujuću, blagodatnu, životvornu, preobražajnu silu. Bez svete istine o Svetoj Trojici nema nam sile od Svete Trojice, koju mi verom crpimo, te nas ona oživljuje, osvećuje, obožuje, spasava. Bez svete istine o Bogočoveku - nema spasenja čoveku, jer se iz nje, preživljavane čovekom, izliva spasavajuća sila koja spasava od greha, smrti, đavola. A ova dogmatska istina o Bogočoveku Gospodu Hristu, nije li najočiglednije i najeksperimentalnije posvedočena u životima bezbrojnih svetitelja? Jer svetitelji i jesu svetitelji time što vascelog Gospoda Isusa neprekidno preživljavaju kao dušu svoje duše, kao savest svoje savesti, kao um svoga uma, kao biće svoga bića, kao život svoga života. I svaki od njih zajedno sa svetim apostolom gromoglasi istinu: "Ja više ne živim, nego u meni živi Hristos" (Gal. 2, 20). - Zaronite u živote svetitelja: iz sviju njih lije se blagodatna životvorna i spasonosna sila Presvete Bogorodice, koja ih vodi iz podviga u podvig, iz vrline u vrlinu, iz pobede nad grehom u pobedu nad smrću, iz pobede nad smrću u pobedu nad đavolom, i uvodi ih u duhovnu radost, iza koje nema ni tuge ni uzdaha ni jada, već sve sama "radost i mir u Duhu Svetom" (Rm. 14, 17), radost i mir od pobede održane nad svima gresima, nad svima strastima, nad svima smrtima, nad svima zlodusima. A sve to, nema sumnje, jeste opitno i životno svedočanstvo istinitosti svetog dogmata o Presvetoj Bogorodici, vaistinu "prečasnijoj od Heruvima i neuporedivo slavnijoj od Serafima", svetog dogmata koji svetitelji verom nose u srcu svom i revnosnom ljubavlju žive njime. - Hoćete li pak jedno, dva, i hiljade nepobitnih svedočanstava o živonosnosti i životvornosti svečesnog Krsta Gospodnjeg, i time eksperimentalnu potvrdu o sveistinitosti svetog dogmata o spasonosnosti Krsne smrti Spasove, onda krenite sa verom kroz "Žitija svetih". I vi ćete morati osetiti i videti da je svakome svetitelju posebno, i svima svetiteljima skupa, krsna sila svepobedno oružje, kojim oni pobeđuju sve vidljive i nevidljive neprijatelje svoga spasenja; i još ćete ugledati krst u svemu njihovom: i u duši, i u srcu, i u savesti, i u umu, i u volji, i u telu, i u svakome od njih po nepresušni izvor spasonosne sveosvećujuće sile koja ih pouzdano vodi iz savršenstva u savršenstvo, i iz radosti u radost, dok ih najzad ne uvede u večno Carstvo nebesko, gde je neprestano likovanje onih koji praznuju i beskrajna sladost onih koji gledaju neiskazanu krasotu lica Gospodnja. - No svetim životom i svetim ličnostima svetitelja Božjih posvedočeni su istinski i sveubedljivo ne samo spomenuti dogmati, nego i svi ostali sveti dogmati: o Crkvi, o blagodati, o svetim tajnama, o svetim vrlinama, o čoveku, o grehu, o svetim moštima, o svetim ikonama, o zagrobnom životu, i o svemu ostalom što sačinjava bogočovečanski domostroj spasenja. Da, "Žitija svetih" su eksperimentalna Dogmatika. Da, "Žitija svetih" su doživljena Dogmatika, doživljena svetim životom svetih Božjih ljudi.
Pored toga, "Žitija svetih" sadrže u sebi i svu pravoslavnu Etiku, pravoslavnu naravstvenost, u punom sjaju njene bogočovečanske uzvišenosti i besmrtne životvornosti. U njima je na najubedljiviji način pokazano i dokazano: da su svete tajne izvor svetih vrlina; da su svete vrline plod i rod svetih tajni: rađaju se od njih, razvijaju se pomoću njih, hrane se njima, žive njima, usavršavaju se njima, besmrtuju njima, večnuju njima. Svi božanski moralni zakoni ističu iz svetih tajni i ostvaruju se svetim vrlinama. Otuda "Žitija svetih" i jesu doživljena Etika, primenjena Etika. Ustvari, "Žitija svetih" nepobitno pokazuju da Etika i nije drugo do primenjena Dogmatika. Sav život svetitelja sastoji se od svetih tajni i svetih vrlina; a svete tajne i svete vrline darovi su Duha Svetoga koji čini sve u svemu (1 Kor. 12, 4.6.11).
"Žitija svetih" još su, šta? - Jedina pravoslavna Pedagogika. Jer je u njima na bezbroj evađelskih načina, mnogovekovnim opitom savršeno razrađenih, pokazano kako se izrađuje i izgrađuje savršena ličnost čovečja, savršeno idealan čovek, i kako se pomoću svetih tajni i svetih vrlina u Crkvi Hristovoj izrasta "u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove" (sr. Ef. 4, 13). A to i jeste vaspitni ideal evanđelski, jedini vaspitni ideal dostojan bogolikog bića kao što je čovek, postavljen Evanđeljem Gospoda Hrista. Postavljen i ostvaren prvo Bogočovekom Hristom, a zatim ostvaren u svetim apostolima i ostalim svetiteljima Božjim. Međutim, bez Bogočoveka Hrista, i van Bogočoveka Hrista, pri svakom drugom vaspitnom idealu, čovek zanavek ostaje biće nedovršeno, biće smrtno, biće kukavno, biće bedno, dostojno svih suza svih očiju koliko ih ima u Božjim svetovima.
Ako hoćete, "Žitija svetih" su svoje vrste pravoslavna Enciklopedija. U njima se može naći sve što je potrebno duši gladnoj i žednoj večne pravde i večne istine u ovome svetu, gladnoj i žednoj božanske besmrtnosti i večnoga života. Ako ti je do vere, u njima ćeš je naći izobilno: i nahranićeš dušu svoju hranom, od koje se nikad ne gladni. Ako ti je do ljubavi, do istine, do pravde, do nade, do krotosti, do smirenosti, do pokajanja, do molitve, ili do ma koje vrline i podviga, u njima ćeš naći bezbroj svetih učitelja za svaki podvig i dobiti blagodatne pomoći za svaku vrlinu. Jesi li na mukama zbog svoje vere u Hrista - "Žitija svetih" će te utešiti i ohrabriti i osokoliti i okriliti, i muke tvoje u radost pretvoriti. Jesi li u ma kakvom iskušenju, "Žitija svetih" će te pomoći da ga savladaš i sada, i uvek. Jesi li u opasnosti od nevidljivih neprijatelja spasenja, "Žitija" će te naoružati "sveoružjem Božjim" (sr. Ef. 6, 11.13), i ti ćeš ih razbiti sve i sada, i uvek, i kroz ceo život. Jesi li usred vidljivih mrzitelja i gonitelja Crkve Hristove, "Žitija" će ti dati ispovedničke hrabrosti i sile, i ti ćeš neustrašivo ispovedati jedinog istinitog Boga i Gospoda u svima svetovima - Isusa Hrista, i za svetu istinu Evanđelja Njegova smelo stajati do smrti, do svake smrti, i osetićeš se jači od svih smrti, a kamoli od svih vidljivih neprijatelja Hristovih; i mučen za Hrista ti ćeš kliktati od radosti, osećajući svim bićem da je život tvoj - na nebesima, sakriven s Hristom u Bogu, sav iznad svih smrti... (sr. Kol. 3, 3).
U "Žitijama svetih" pokazani su mnogobrojni, no uvek sigurni putevi spasenja, prosvećenja, osvećenja, preobraženja, ohristovljenja, oboženja; pokazani svi načini na koje ljudska priroda savlađuje greh, svaki greh; savlađuje strast, svaku strast; savlađuje smrt, svaku smrt; savlađuje đavola, svakog đavola. Od svakog greha tamo ima leka; od svake strasti - isceljenja, od svake smrti - vaskrsenja, od svakog đavola - izbavljenja, od svih zala - spasenja. Nema strasti, nema greha, a da u "Žitijama svetih" nije pokazan način na koji se dotična strast, dotični greh savlađuje, umrtvljuje, iskorenjuje. U njima je jasno i očigledno pokazano: nema duhovne smrti iz koje se ne može vaskrsnuti božanskom silom vaskrslog i vaznesenog Gospoda Hrista; nema muke, nema nevolje, nema patnje, nema stradanja, a da ih Gospod zbog vere u Njega neće postepeno ili najednom preobraziti u tihu, umilnu radost. Kako se pak od grešnika postaje pravednik, - eto bezbroj potresnih primera u "Žitijama svetih". Kako se od razbojnika, od bludnika, od pijanice, od razvratnika, od ubice, od preljubočinca postaje sveti čovek, - eto mnogo i mnogo primera u "Žitijama svetih". Kako se od sebičnog, od samoživog, od nevernog, od bezbožnog, od gordog, od srebroljubivog, od pohotljivog, od zlog, od rđavog, od pokvarenog, od gnevljivog, od pakosnog, od svadljivog, od zlobnog, od zavidljivog, od zloćudnog, od hvalisavog, od slavoljubivog, od nemilostivog, od lakomog postaje Božji čovek, - eto takođe mnogo i mnogo primera u "Žitijama svetih".
No isto tako u "Žitijama svetih" ima vrlo mnogo divnih primera kako mladić postaje sveti mladić, kako devojka postaje sveta devojka, kako starac postaje sveti starac, kako starica postaje sveta starica, kako dete postaje sveto dete, kako roditelji postaju sveti roditelji, kako sin postaje sveti sin, kako kćer postaje sveta kćer, kako porodica postaje sveta porodica, kako zajednica postaje sveta zajednica, kako sveštenik postaje sveti sveštenik, kako vladika postaje sveti vladika, kako čobanin postaje sveti čobanin, kako zemljodelac postaje sveti zemljodelac, kako car postaje sveti car, kako govedar postaje sveti govedar, kako radnik postaje sveti radnik, kako sudija postaje sveti sudija, kako učitelj postaje sveti učitelj, kako nastavnik postaje sveti nastavnik, kako vojnik postaje sveti vojnik, kako oficir postaje sveti oficir, kako vladar postaje sveti vladar, kako pisar postaje sveti pisar, kako trgovac postaje sveti trgovac, kako monah postaje sveti monah, kako neimar postaje sveti neimar, kako lekar postaje sveti lekar, kako carinik postaje sveti carinik, kako učenik postaje sveti učenik, kako zanatlija postaje sveti zanatlija, kako filosof postaje sveti filosof, kako naučnik postaje sveti naučnik, kako državnik postaje sveti državnik, kako ministar postaje sveti ministar, kako siromah postaje sveti siromah, kako bogataš postaje sveti bogataš, kako rob postaje sveti rob, kako gospodar postaje sveti gospodar, kako supruzi postaju sveti supruzi, kako književnik postaje sveti književnik, kako umetnik postaje sveti umetnik ...
Sa svih tih razloga, no najviše sa razloga koji se nalaze u samim "Žitijama svetih", ja sam se grešni i nedostojni, s Božjom pomoću poduhvatio da svojim ništavnim i ubogim silama prevedem na naš jezik "Žitija svetih", u nadi da će ona biti od izuzetne duhovne koristi svima našim hristočežnjivim i hristoljubivim dušama, svemu narodu Božjem.
Prevodio sam većim delom "Žitija svetih" svetog Dimitrija Rostovskog, u izdanju Svetog Sinoda Ruske Crkve[3], i to sa crkvenoslovenskog jezika. Drugi izvor mi je bio grčki "Sinaksarist" znamenitog podvižnika i bogoslovskog pisca sv. Nikodima Svetogorca[4]. Mnoga međutim žitija, osobito žitija izvesnih velikih svetitelja, napisana od njihovih učenika i očevidaca i drugih verodostojnih lica, preveo sam neposredno sa prvobitnog grčkog originala, koristeći pri tom novija kritička izdanja takvih žitija. (Takvo je napr. žitije sv. Simeona Novog Bogoslova, sv. Grigorija Palame, sv. Andreja Jurodivog, sv. Sinklitikije i mnoga druga). Neka pak žitija, osobito velikih Otaca Crkve, obrađivao sam i dopunjavao sam, koristeći pri tome i njihova dela, kao i dela drugih Otaca Crkve (napr. žitije sv. Vasilija Velikog, sv. Fotija Carigradskog i dr.). Žitija svetogorskih ugodnika Božjih unosio sam iz Atonskog Paterika[5].
Žitija srpskih svetitelja radio sam prema srpskim agiografijama i ostalim verodostojnim izvorima. Naročitu sam pažnju obratio na Žitije svetoga Save i Žitije svetog Simeona Mirotočivog.
Za žitija Južnih Slovena koristio sam i Filareta[6].
Žitija novijih ruskih svetitelja, - osamnaesti i devetnaesti vek -, uzimao sam iz Sinodskog izdanja "Žitija svetih" svetog Dimitrija Rostovskog na ruskom jeziku[7], gde se ona nalaze, kao i iz drugih izdanja Žitija ruskih svetaca na ruskom jeziku. Žitije svetog Serafima Sarovskog obradio sam što izvornije i opširnije, zbog izuzetie važnosti njegove, kao gotovo našeg savremenika.
Koristio sam i "Prolog" na crkvenoslovenskom jeziku i "Neon Martirologion" svetog Nikodima na grčkom, kao i druge pomoćne izvore, grčke i ruske.
Od neocenjive koristi pri radu bio mi je "Ohridski Prolog" Preosvećenog vladike Nikolaja[8], ta jedinstvena i besprimerno dragocena knjiga u celom pravoslavnom svetu.
Kako su pisana uopšte Žitija svetih, i kako su posebno postala "Žitija svetih" od svetog Dimitrija Rostovskog, pregledno je izloženo u Predgovoru Sinodskog izdanja "Žitija svetih" na ruskom jeziku. Iz tog Predgovora evo u srpskom prevodu glavnih stvari:
Povesti i zapisi o životu i delima svetih podvižnika i ispovednika, koji su raznim podvizima ugodili Bogu, postoje u hrišćanskoj Crkvi od najstarijih vremena njenog postojanja. Početak tome položio je sveti evanđelist Luka, koji je u knjizi Dela svetih Apostola opisao podvige i stradanja prvovrhovnih učenika Spasitelja našeg i drugih sledbenika Njegovih. Malo ranije pre toga sveti apostol Pavle u jednoj od svojih poslanica (sr. Jevr. 13, 7) naređuje hrišćanima da se opominju svojih nastavnika, koji su veru svoju u Hrista posvedočili svojim životom i mučeničkom smrću. Sledeći primeru bogonadahnutog istoričara i držeći se naređenja prvovrhovnog apostola, hrišćani su uvek revnosno čuvali svedočanstva o životu i delima svetih.

Poslednju izmenu radio/la Origen: 26.05.2012 u 11:13 AM.
Origen nije na forumu  
Old 26.05.2012, 11:43 AM   #7
 
Avatar korisnika Origen
 
Status : Diskutant
Reputacija : Origen je nepoznata veličina u ovom trenutku!
Reputaciona moć : 11
Korisnik od : 25.05.2012
Pol : Muško
Godine : 23
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 1,606
Default



Prvi po vremenu behu zapisi i povesti o svetim mučenicima. U širenju i učvršćivanju hrišćanstva mučeništvo je imalo vrlo veliki značaj. Čvrstina i nepokolebljivost stradalaca koji su junački išli na smrt za svoju veru, tako su moćno delovali na srca neznabožaca, da su se često i sami mučitelji, videći krotost svojih žrtava, obraćali u hrišćanstvo. Tako je, po rečima Tertulijana, krv hrišćanskih mučenika bila seme novih hrišćana. Tačno zapisujući dane smrti svetih mučenika, hrišćani su se skupljali u te dane radi praznovanja njihovog spomena. "Zabeležujte dane, pisao je svome sveštenstvu sveti Kiprijan Kartagenski, u koje umiru ispovednici Hristovi, da bismo mogli praznovati spomen njihov zajedno sa spomenima mučenika". U tom cilju postojali su u hrišćanskoj Crkvi naročiti pisari koji su zapisivali sve što se sa hrišćanima dešavalo po tamnicama i sudištima. Takve pisare, kao što je poznato, u vreme prvih gonjenja postavio je y raznim krajevima Rima sveti Kliment. Bez obzira na to što je neznabožačka uprava pretila tim pisarima smrtnom kaznom, zapisi su vođeni neprekidno za sve vreme gonjenja na hrišćane. Ti zapisi, u kojima se ponekad mogu naći podrobna obaveštenja o pitanjima sudija - mučitelja i odgovorima na njih svetih mučenika, poznati su pod imenom Mučenički podaci. Među takvim dokumentima susreću se čitavi sudski postupci, sastavljeni za vreme samog suđenja mučenicima. To su prepisi iz zvaničnih sudskih protokola, koje su hrišćani dobijali od neznabožaca za velike pare. Dani končine mučenika praznovani su ne samo u onim crkvama kojima su pripadali dotični mučenici, nego i u svima drugim, pošto su hršpćani svake crkve obaveštavali druge crkve o mučenicima koji su postradali kod njih. Tako je Smirnska crkva, u kojoj je mučenički skončao sveti Polikarp, uputila poslanicu o tome crkvi Filadelfijskoj i molila da se ta poslanica dostavi i drugim crkvama. Opisi stradanja svetih mučenika uživali su veliki ugled. Oni su bili čitani na crkvenim skupovima odmah iza Svetog Pisma. Iz Mučeničkih podataka svetog Ignjatija Bogonosca može se zaključiti da je ovaj običaj postojao u drugom veku. U drevnom Žitiju svetog mučenika Evstratija ukazano je i vreme kada su čitana stradanja svetih: na jutrenju posle pojanja psalmova. Godine pak 418. Kartagenski sabor doneo je pravilo da se u dane praznovanja svetih mučenika čita u crkvi o njihovim stradanjima (Kanon 54).
Kada su prestala gonjenja na hrišćane i Crkva Hristova postala slobodna, u njoj su se javili marljivi i blagorazumni ljudi, koji su sebi stavili u zadatak da pokupe ujedno sve zapise i povesti o mučenicima. Prvi od takvih skupljača bio je Jevsevije Pamfil, episkop Kesarijski[9]. On je prvo skupio žitija Palestinskih mučenika koji behu postradali pri caru Dioklecijanu[10]. Zatim se on obratio Konstantinu Velikom sa molbom da se iz svih sudskih ustanova grčkorimske carevine izvrše prepisi Mučeničkih podataka. Po carevom naređenju sva su takva akta bila poslata Jevseviju, i on je na osnovu njih sastavio "Zbornik drevnih mučeništava". Ovaj Zbornik sadržao je povesti o mučenicima, episkopima, ispovednicima, svetim ženama i devojkama iz svih eparhija. On se, po mišljenju jednih, sastojao iz dvadeset, a po svedočanstvu drugih - iz šesnaest knjiga. Ali već u sedmom veku Zbornik Jevsevijev je bio takva retkost, da se primerci njegovi nisu mogli naći ni u Aleksandrijskoj ni u Rimskoj crkvi. Stoga nije čudnovato što ovaj Jevsevijev rad nije došao do nas u celosti, već se neki delovi njegovi mogu naći samo kod drugih pisaca. Po svoj verovatnosti, Jevsevijeva knjiga je uskoro posle svoje pojave bila proširavana i dopunjavana od kasnijih skupljača i sastavljača žitija, te je ubrzo izgubila svoj prvobitni izgled i ime svog prvog sastavljača. Osim toga, zbog teškoće i skupoće prepisivanja cele knjige Jevsevijeve, nju su delili na odeljke koji se i susreću u kasnija vremena u pisanim spomenicama raznih zemalja.
Osim Jevsevija kao skupljač žitija svetih poznat je sveti Maruta, episkop Mesopotamski. On je istorijski tačno opisao stradanja mučenika, postradalih u Persiji. "Što se tiče, kaže sveti Maruta, mučenika kojih sam sve muke, osude i smrt ja opisao, to pri nekima od njih bio sam sam očevidac, pošto oni postradaše u moje vreme. Istoriju pak ranijih mučenika pisao sam po kazivanju prestarelih episkopa i pravdoljubivih, verodostojnih prezvitera, koji su sami bili očevici podviga mučenika, postradalih u njihovo vreme".
Raširivši i utvrdivši Crkvu Svoju krvlju svetih mučenika koji junačkim trpljenjem i bezbrojnim stradanjima posvedočiše istinu svoje vere[11], Gospod naš Isus Hristos pokaza i druge načine spasenja i proslavljenja Njegovih sledbenika. Posle ljutih gonjenja, koja su potresala ali nisu uništila Crkvu Hristovu, Gospod joj darova mir i spokojstvo, i u to vreme javi u njoj Svoje nove ugodnike. Među hrišćanima zasijaše veliki podvižnici, od kojih se neki proslaviše učenjem i propovedanjem reči Božje, neki svetošću svoga života i rukovođenjem drugih u vrlinama, neki postom i dobrovoljnim umrtvljavanjem tela i strasti, neki drugim raznim trudovima i podvizima. I kao što stradanja hrišćanskih mučenika behu brižljivo i podrobno opisivana, tako i trudovi ovih novih podvižnika ne biše prepušteni zaboravu. Pojavi se nova vrsta crkvenih povesti o ugodnicima Božjim. Te povesti mi nalazimo, sem nekih crkvenoistorijskih spisa, u raznim više ili manje kratkim zbornicima, kao što su: paterici, sinaksari, i tome slično[12]. Niz grčkih paterika koji su kružili pod opštim nazivom: πατερικά, γερoντικά, μoναχικά βιβλία, sastavljeni su u toku IV do XI stoleća. Od njih su najpoznatiji: 1) Veliki Limonar[13] Egipatski, koji nije došao do nas a iz koga su proizašli paterici Skitski i Azbučni (izreke svetih staraca); 2) Lavsaik, koji govori o egipatskim podvižnicima, čija je žitija opisao u petom veku očevidac episkop Paladije za upravitelja Kapadokije Lavsa; 3) Istorija bogoljubaca, tojest sirijskih podvižnika, sastavljena Teodoritom Kirskim (+ 457 god.); 4) Razgovor (ili Dijalog), koji sadrži povesti o životu i čudesima italijanskih podvižnika, napisan oko 593. godine svetim Grigorijem Velikim, koji je po ovom radu i nazvan Dvojeslov; 5) Lug duhovni, koji sadrži izreke, čudesa i podvige prepodobnih otaca Palestine, Egipta i Sirije, sabrane monahom Jovanom Moshom (+ 619 god.). Mnogo materijala o svetima nalazi se u crkvenim istorijama Evsevija, Sokrata, Sozomena, Teodorita i ostalih.
Svi nabrojani spomenici poslužili su kao osnov za mesecoslove, kalendare, sinaksare, i mineje-čitanke, tojest raspoređena po mesecima čitanja o životu i podvizima svetih. Od grčkih mesecoslova i sinaksara poznati su ovi: 1) Mesecoslov, sastavljen po želji cara Vasilija II (u X-XI v.); 2) Petrov Sinaksar, po postanku stariji od Mesecoslova Vasilijeva; 3) Klaromontanski Sinaksar XI-XII v. Osim toga postojale s? dve vrste stihovnih sinaksara, nazvanih tako zato što su se u njima pred svakom povesti nalazili dva ili tri stiha u čast svetih. Stihovni sinaksari sastavljeni su u XII-XIII v. na osnovu spomenutih nestihovnih sinaksara. Po svedočanstvu svetog Teodora Studita, krajem osmoga veka, u Crkvi hrišćanskoj već je postojalo dvanaest knjiga Mineja - Čitanke (Minej - Četi). Sadržina njihova bila je raznovrsna. Pored žitija, u njih su stali unositi reči najznamenitijih Otaca Crkve na velike praznike. Neki su mučeničke podatke ili drevne povesti o podvižnicima počeli prerađivati u pohvalne reči. Sem toga neki su stali drevna žitija izlagati na nov, lepši način.
U ovom poslednjem načinu sve je prevazišao svojim radovima, poznati sveti Simeon Metafrast. Po nalogu cara Konstantina VII[14] on je imao za dužnost da skupi sva drevna žitija i da ih rasporedi po mesecima i datumima. Nošen velikom revnošću za slavu svetih podvižnika, sveti Simeon je ne samo skupio povesti o njima, nego je mnoge od njih preradio, delimično skratio i, što je najvažnije, stari, težak i u mnogome nerazumljiv jezik zamenio savremenim čistim i lepšim jezikom[15]. Sveti Simeon je preradio oko pet stotina žitija. Osnm toga iznova je sastavio sto dvadeset i dva životopisa. Žitijama svetih Metafrast je dodao pohvalne i poučne reči na praznike Gospodnje, Bogorodične i nekih svetitelja, odabrane iz dela velikih Otaca i Učitelja Crkve.
Dalje se u Predgovoru "Žitija svetih" sv. Dimitrija Rostovskog prelazi na izlaganje istorije "Žitija svetih" u Ruskoj Crkvi. Međutim, potrebno je ovde reći prvo nekoliko reči o daljoj istoriji rada na "Žitijama svetih" u Grčkoj Crkvi, i o radu na Žitijama u našoj Srpskoj Crkvi.
Posle Simeona Metafrasta na "Žitijama svetih" radili su Jovan Rodoski, Jovan Mavropus, episkop Evhaitski (iz 11. veka), Nikifor Kalist, koji je napisao sinaksare Trioda i Pentikostara, i još mnogi drugi, ne ubrajajući ovde pojedine svete Oce i pisce koji su pojedinačno pisali nova žitija novih svetih (kao napr. Nikita Stitat: Žitije sv. Simeona N. Bogoslova; sv. Grigorije Palama: Žitije sv. Petra Atonskog; Filotej Carigradski: Žitije sv. Grigorija Palame, itd.). Veliki posao je obavio Mavrikije, đakon Velike Crkve (tj. Svete Sofije) u Carigradu, sakupivši sva "Žitija" Simeona Metafrasta i još mnoga druga kasnija, i izdavši ih kao jedan sinaksar pod imenom "Sinaksar dvanaest meseci u godini". Ovaj Sinaksar preveo je na novogrčki jezik Maksim Margunios (1530-1607), episkop ostrva Kitire u Grčkoj, i izdao ga prvi put štampanog 1607. g. Posle njega na "Žitijama svetih" radio je Agapije Kritski, izdajući opširnija "Žitija" u posebnim knjigama ("Eklogion", "Neos Paradisos", idr.). No osobito je značajan rad na "Žitijama svetih" novojavljenog svetogorskog podvižnika Nikodima Svetogorca (1749-1809). Sveti Nikodim je preradio i znatno dopunio Sinaksar Mavrikijev, odnosno Marguniosov, koji je kao takav štampan prvi put 1819. g. u Veneciji. (Ja sam se služio trećim izdanjem njegovog Sinaksara). On je radio i na izdavanju drugih opširnih Žitija, a i opisao je stradanja mnogih novomučenika iz doba turskog ropstva i izdao ih u posebnoj knjizi pod naslovom "Neon Martirologion". Posle svetog Nikodima treba spomenuti Gedeonovo izdanje "Vizantijskog Eortologiona", izdanje "Sinaksara Crkve Carigradske" od strane Bolandista[16], zatim "Sinaksar" Konstantina Dukakisa i dr. Treba reći uopšte da se rad na Žitijama svetih u Grčkoj Crkvi (uključujući i Aleksandrijsku i Jerusalimsku i Kiparsku Crkvu) do danas neprekidno produžuje.
Što se tiče rada na srpskom tlu na "Žitijama svetih" nesumnjivo je da taj rad datira od same Svete Braće Kirila i Metodija i njihovih učenika.
Radilo se naravno najpre samo o prevodima izvesnih žitija, sinaksara, prologa, dok nisu postepeno prevedena Žitija u većim razmerama i dok nisu otpočeli i prvi sastavi slovenskih žitija[17], posebno žitija Srpskih Svetitelja. Na čelu Kirilo-Metodijevih učenika i njihovog rada na Balkanu stajao je sv. Kliment Ohridski, prvi episkop koji se na Balkanu nazvao slovenskim[18].
No nema sumnje da prvi najveći srpski radnik na Žitijama svetih jeste, kao i u svemu drugom, Sveti Sava. Sigurno njegov rad na Žitijama ne može se ograničiti samo na sastavljanje Žitija sv. Simeona Nemanje, koje se nalazi na početku Studeničkog tipika (oko 1207. g.), tipika koji određuje život i poredak u manastiru, a poznato je da jedan od osnovnih činilaca manastirskog života i poretka jeste upravo liturgijska i svakodnevna upotreba Žitija svetih, za koja se nesumnjivo morao postarati Sveti Sava. Delo Svetog Save, njegov rad na Žitijama, produžen je od njegovih učenika i sledbenika, po onim njegovim "svetim slovesima": "Molim one koji će posle mene biti, ispunite ono što ja zbog kratkovremenog života ne dovrših"[19]. I zaista, posle Svetog Save dolazi povorka radnika na Žitijama svetih, kako poznatih nam pisaca - biografa žitija Svetitelja Srpskih kroz vekove, tako i nepoznatih nam sastavljača, sređivača i prepisivača Žitija uopšte. Tako, sv. Stevan Prvovenčani piše žitije Stevana Nemanje; jeromonah Domentijan piše žitije Sv. Save i žitije Sv. Simeona; monah Teodosije piše žitije Sv. Save i sv. Petra Koriškog; arhiepiskop Danilo II piše žitija sv. Kraljeva i Arhiepiskopa srpskih, i njegovo delo produžuju njegovi sledbenici. Iz ovog vremena, tj. iz 14. veka, postoji srpski prepis stihovnog Prologa (iz 1370. g.), koji se čuva danas u Moskovskoj biblioteci. Dalje, nešto kasnije, Danilo Mlađi, Pećski patrijarh, piše žitije sv. kralja Milutina; zatim pećski episkop Marko piše žitije patrijarha Jefrema; Grigorije Camblak piše žitije Stefana Dečanskog, a Konstantin Filosof žitije despota Stefana. (Camblak je radio i u Rusiji, a Konstantin u čuvenoj srpskoj resavskoj školi). Ovde bi trebalo spomenuti i rad učenog srpskog monaha Pahomija Logoteta na Žitijama svetih u Rusiji; no o njemu će biti reči kasnije. Treba zatim spomenuti Popa Peja koji napisa žitije sv. Đorđa Kratovca, kao i patrijarha srpskog Pajsija koji napisa kratko žitije Stevana Prvovenčanog i žitije Cara Uroša. Nešto kasnije posle ovih dolazi žitije sv. Stevana Štiljanovića i mnoga druga iz novijeg doba. Na Žitijama svetih u Srpskoj Crkvi radili su donekle i izdavači Srbljaka (1714 i 1761-6 g.) zaključno sa mitropolitom Mihailom Beogradskim. U naše pak dane najveći radnik na Žitijama svetih bio je episkop Ohridski Nikolaj, koji je svojim radom učinio neizmerno mnogo i sve nas obavezao da taj sveti posao produžujemo. Jer Crkva Hristova Pravoslavna i u srpskom narodu živi i svagda rađa nove svetitelje Božje.
Što se pak tiče istorije rada na Žitijama svetih u Ruskoj Crkvi, opet navodimo o tome izvode iz Predgovora Sinodskog izdanja "Žitija svetih" svetog Dimitrija Rostovskog:
Kao u drevnoj hrišćanskoj, tako i u Ruskoj Crkvi strogo se držao običaj čitanja Žitija svetih u vreme crkvenog bogosluženja. Najviše je to čitanje obavljano na jutrenju, posle šeste pesme kanona, odmah iza kondaka i ikosa, sa kojima je kratko žitije iz Prologa imalo veoma blisko srodstvo[20]. Zbog toga je u Ruskoj Crkvi veoma rano već postojao Prolog u slovenskom prevodu. Prvobitno se on nazivao Sinaksar, zatim je po prvom svom odeljku - prologu (πρόλoγoς = predgovor) bio nazvan Prolog. Bilo je tri vrste slovenskih Prologa. U osnovi prve vrste leži grčki Mesecoslov cara Vasilija, dopunjen u drugoj polovini jedanaestog veka Studitskim inokom Ilijom i Mokisijskim mitropolitom Konstantinom. Druga vrsta Prologa bila je sastavljena u Slovena na osnovu prve i drevnih Mineja - Čitanke. Treća vrsta - stihovni Prolog, preveden je u četrnaestom veku sa starodrevnog grčkog stihovnog Prologa[21].
Slovenski prevod Mineja - Čitanke izvršen je u prve vekove slovenske pismenosti. Samo iz toga vremena nisu sačuvane svih dvanaest knjiga Mineja - Čitanke: iz jedanaestog veka do nas je došla jedna knjiga za mart u južnoslovenskom prepisu, a iz dvanaestog veka odlomak knjige za maj. Ali na osnovu prepisa iz petnaestog veka, koji su izvršeni sa vrlo starih, treba smatrati da su Sloveni u X-XI veku imali potpun prevod Mineja - Čitanke za svih dvanaest meseci. Slovenski prevod je bio izvršen sa grčkih Mineja, podvrgnutih izvesnom uticaju Metafrastove prerade.
Vrlo rano pojavili su se u slovenskim prevodima Paterici. U slovenskim rukopisima za različne Paterike većinom se upotrebljava naziv: Skitski Paterik, mada se Limonar u većini slučajeva naziva: Paterik Sinajski ili Cvetni.
Origen nije na forumu  
Old 26.05.2012, 12:11 PM   #8
 
Avatar korisnika Origen
 
Status : Diskutant
Reputacija : Origen je nepoznata veličina u ovom trenutku!
Reputaciona moć : 11
Korisnik od : 25.05.2012
Pol : Muško
Godine : 23
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 1,606
Default


U dubokoj starini bili su prevedeni sa grčkog jezika na slovenski Svečanici (Toržestveniki = Βιβλία πανηγυρικύ). Oni se dele na dve vrste. Prva vrsta: Minejni svečanik, po rasporedu svojih članaka liči na Mesečne mineje, jer su članci raspoređeni prema praznicima po mesecima i datumima cele godine, počinjući sa septembrom. Ova vrsta sadrži pohvalne reči na Gospodnje i Bogorodične praznike, žitija svetih i objašnjenja o poreklu praznika i crkvenih slavlja. Druga vrsta Svečanika je Triodni svečanik; ima članke, raspoređene prema Posnom i Cvetnom triodu, tojest po nedeljama, počevši sa nedeljom Mitara i Fariseja, pa sve do nedelje Svih Svetih. Veći deo članaka u ovoj vrsti Svečanika sačinjavaju pouke, prilagođene značaju nedelje, i nekoliko pohvalnih reči.
Sa postepenim razvićem Ruske Crkve postepeno se umnožavaju i životopisi ruskih svetaca. Prvi sastavljači tih žitija bili su: Jakov monah (1074-1088), kome pripada Žitije svetih Borisa i Gljeba, prepodobni Nestor, koji je napisao dve povesti: jednu o svetom Borisu i Gljebu, a drugu - o prepodobnom Teodosiju Pečerskom.
U petnaestom veku pojavljuje se Pečerski paterik, sastavljen po ugledu na grčke paterike. On predstavlja zbir kratkih povesti o podvižnicima Pečerskog manastira i o njihovim čudesima, i povest o samom manastiru. Docnije su u ovaj Paterik unesene i neke stvari iz ranijeg vremena, kao Žitije prepodobnog Teodosija Pečerskog, napisano Nestorom, o prvim crnoriscima Pečerskim i drugo.
Žitija ruskih svetaca ispočetka su imala pretežno karakter zapisa ili "spomena" o svetitelju. Ali pod uticajem prevedenih grčkih žitija i krasnorečivih beseda od petnaestog veka žitija ruskih svetaca dobijaju novi oblik. Tome mnogo doprinose: sveti Kiprijan, mitropolit, sastavivši Žitije svetog Petra, mitropolita Moskovskog; i inok Epifanije[22], napisavši Žitije svetog Stefana Permskog i Sergija Radonežskog. No najistaknutiji radnik u sastavljanju žitija ruskih svetaca bio je Pahomije Logotet, Srbin[23]. U crkvenim krugovima savremene mu Rusije on se smatrao za predstavnika knjižne učenosti, koji je sve prevazišao razumom i mudrošću. Stoga su se svi: i veliki knez, i mitropolit, i Novogorodski vladika, i iguman Trojice - Sergijevskog manastira, obraćali Pahomiju sa molbom da napiše o ovom ili o onom svetitelju. U svojim radovima Pahomije je zaveo onu jednoliku književnu formu žitija, koju su potom podražavali ruski "spisatelji" žitija.
Novu epohu u istoriji Ruske agiografije čini delatnost mitropolita Makarija[24]. Njegovo vreme je uopšte izobilovalo novim žitijama ruskih svetaca. To ce objašnjava kanonizacijom mnogih svetaca na Saborima 1547. i 1549. godine. Posle prvog od ovih Sabora eparhijski arhijereji prikupiše žitija, kanone i čudesa novih velikih čudotvoraca, i ispitavši ih na Saboru 1549. godine, ustanoviše prema tim žitijama i kanonima praznovanje mnogih novojavljenih ruskih svetitelja. No glavno delo mitropolita Makarija bili su njegovi Veliki Mineji - Četi (= Veliki Mineji-Čitanke). Još kao arhiepiskop Novgorodski Makarije je bio stavio sebi u zadatak: da skupi svu duhovnu književnost svoga vremena, ili, govoreći njegovim sopstvenim rečima, "sve knjige čitane, koje se nalaze na Ruskoj zemlji". Taj posao on je radio dvanaest godina u Novgorodu, i ovaj svoj zbornik dopunio u Moskvi znatnom količinom drugih spisa.
Sadržina Makarijevih Mineja - Čitanki veoma je raznovrsna. U njima se pod svakim datumom nalaze po dva priloga, koji sadrže kratka obaveštenja o životu ili mučenju svetitelja, o dnevnom prazniku, i razne sitne sastave poučnog karaktera, koji se ne odnose na dnevni praznik; zatim su izložena opširna žitija svetih, povesti o otkriću moštiju koje su se ranije nalazile po mnogobrojnim zbornicima ili zasebno, pohvalne reči svečane koje su se nahodile u posebnim zbornicima, zvanim Svečanici. Pored toga u Makarijevske Mineje unošena su i druga tada poznata dela duhovne književnosti, veliki deo knjiga Svetoga Pisma, mnoga dela svetih Otaca, a takođe i slovenskih i ruskih jeraraha i duhovnih pisaca, paterici, i tome slično. Uopšte, to je bila potpuna enciklopedija ondašnje ruske duhovne obrazovanosti.
Dok su se u severnoj Rusiji spomenici stare književnosti, i među njima životopisi svetaca, čuvali nepovređeno, crkva južno-ruska, zbog najezde Tatara, kao i zbog razaranja od strane Poljaka i Litvanaca, bila je lišena mnogih dragocenih duhovnih knjiga, a zajedno s njima i žitija svetih. Sa tog razloga ljubitelji dušespasonosnog štiva morali su se tamo zadovoljavati zapadnim martirolozima, prevedenim na poljski jezik i u mnogome nesaglasnim sa duhom pravoslavlja. Želeći da ukloni te gorke nezgode, Kijevski mitropolit Petar Mogila[25] se reši da preduzme izdavanje žitija svetih na slovenskom jeziku. U tom cilju on stvori plan o novom prevodu grčkih životopisa i naruči da mu iz Svete Gore Atonske pošalju Žitija svetih od svetog Simeona Metafrasta. Ali prerana smrt ovog prvojerarha Kijevskog omete ostvarenje zamišljenog posla. Posle njega sa velikim usrđem brinuo se oko izdavanja žitija svetih arhimandrit Kijevo-Pečerske lavre Inokentije Gizel[26]. Materijalu već prikupljenom od strane mitropolita Mogile, Inokentije dodade i prva tri meseca Velikih Mineja - Čitanki mitropolita Makarija, koje iz Moskve dobi od patrijarha Moskovskog Joakima. No usled ratnih smutnji onoga vremena, koje ne dozvoljavahu spokojno se baviti naučnim radovima i Inokentiju ne bi suđeno da obavi ovaj veliki posao. Njegov prejemnik arhimandrit Varlaam[27] beše takođe svom dušom za izdavanje žitija svetih, i sav se dade na ostvarenje toga cilja. Ali ne usuđujući se da taj posao uzme na sebe, on stade tražiti čoveka sposobnijeg i manje zauzetog drugim poslovima. Izbor njegov pade na monaha Baturinskog Krupickog manastira Dimitrija (u svetu Danila Tuptalo), kasnije arhiepiskopa Rostovskog, koji stvori epohu u istoriji ruske agiografije.
Darovit i neobično trudoljubiv skromni student Kijevskog učilišta Dimitrije, primoran ratnim neprilikama da napusti Učilište pre završetka školovanja, primi monaštvo u ranoj mladosti. Njegova pobožna duša održavala je živu vezu sa verskim nastrojenjem naroda i duboko osećala njegove duhovne potrebe. Sklon usamljeničkom i molitvenom životu, i pun ljubavi za naučni rad, monah Dimitrije nađe u manastiru dosta slobodnog vremena da samoradnjom dopuni svoje obrazovanje započeto u školi, i da razvije svoje prekrasne darove. Kada mu se arhimandrit Varlaam obrati sa svojim predlogom odnosno Žitija svetih, prepodobni Dimitrije već beše čuven propovednik u Zapadnoj Rusiji; njega su naizmenično prizivali ? sebi episkopi i manastiri, da bi čuli njegove srdačne propovedi.
Radu na Žitijama svetih prepodobni Dimitrije pristupi kao što je pristupao svakom važnom poslu, sa samoodrečnim oduševljenjem i sa nepoverenjem u svoje moći. "Otpoče trudoljubac - pisao je o njemu arhimandrit Varlaam - nakon dugog i smirenog odbijanja, položivši nadu na pomoć Božju i na molitve Prečiste Matere Života i svih svetih, da radi povereni mu posao". Iz kazivanja samog prepodobnog Dimitrija vidi se da je on ponekad po svu noć do samog jutrenja radio ovaj posao, koji se na svoj način produžavao i u snu preko znamenitih viđenja.[28] Prepodobni Dimitrije pristupi ovom velikom poslu 1684. godine. U 1685. godini izvrši se konačno potčinjenje Moskovskom patrijarhu Kijevske mitropolije, koja se do tada nalazila u zavisnosti od patrijarha Carigradskog. Pošto prepodobni Dimitrije završi prvo tromesečje Žitija svetih: septembar, oktobar, novembar, Kijevska lavra pristupi 1689. godine štampanju ove prve četvrti Žitija, i iste godine završi sa štampanjem knjige. Iduće 1690. godine Varlaam, već mitropolit Kijevski, donese prepodobnom Dimitriju iz Moskve blagoslov i pohvalnu gramatu od novog patrijarha Adrijana. U zahvalnom odgovoru prepodobni Dimitrije moli parijarha da mu se pošalju Makarijevi Veliki Mineji za decembar, januar i februar, da bi ih mogao iskoristiti pri radu na Žitijama svetih kao što je iskoristio i prethodno tromesečje.
Dobivši tražene knjige, prepodobni Dimitrije uskoro završi Žitija svetih za mesece: decembar, januar i februar, i 9. maja 1692. godine sam odnese rukopis u štampariju Kijevo-Pečerske lavre. Međutim knjiga izađe iz štampe tek u februaru 1695. godine. I za ovu knjigu prepodobni Dimitrije dobi novu pohvalnu gramatu od patrijarha Adrijana, koji u njoj veli da se moli Gospodu da prepodobni Dimitrije izradi i ostalih šest meseci Žitija svetih. Obradovan i ohrabren, prepodobni Dimitrije stade treću četvrt Mineja - Čitanke spremati za izdavanje, koja i bi štampana 1700. godine. Prslednju četvrt sveti Dimitrije završi u Rostovu, već kao arhiepiskop, usred velikih arhijerejskih poslova i u septembru 1705. godine ona izađe iz štampe. U Žitija svetih sveti Dimitrije uneo je i sinaksare na praznike Gospodnje i Bogorodične, na praznike prenosa moštiju raznih svetitelja, i poučne reči, čija se sadržina pozajmljuje iz istorije praznika; ove poučne reči pripadaju ili nekome od drevnih Otaca Crkve ili samom svetom Dimitriju. Kao što se vidi iz dva spiska "učitelja, pisaca. istoričara i prikazivača", štampana u početku prve i druge četvrti Mineja - Čitanke, sveti Dimitrije koristio je mnoge i razne izvore. U tim spiskovima naveden je dugi niz najznamenitijih Otaca i Učitelja Crkve, čija su dela došla do nas na grčkom ili latinskom jeziku, drevnih istoričara crkvenih i mnogih savremenika i očevidaca opisivanih događaja. Osim toga sveti Dimitrije i uz sam tekst žitija ukazuje na izvore kojima se on koristio. U tim ukazivanjima najčešće se susreće ime svetog Simeona Matafrasta. Što se pak tiče žitija ruskih i slovenskih svetaca, sveti Dimitrije uzimao ih je iz Makarijevskih Velikih Mineja - Čitanke, Prologa, Pečerskog paterika i raznih Zbornika Kijevo-Pečerske lavre i drugih manastira ruskih. Pored toga sveti Dimitrije imao je pri ruci "Žitija svetih" Lavrentija Surija[29] i Acta Sanctorum izdana od Bolandista[30]. Surijin rad je važan po tome što su u njemu naštampana žitija, poznata sa imenom Metafrasta, a y radu Bolandista je važno to što su objavljeni mnogi grčki originali povesti o svetima.
Sastavljajući svoje Mineje - Čitanke, sveti Dimitrije često je doslovno prevodio povesti na slovenski jezik, ili ispravljao stari slovenski jezik, sa ciljem da ga učini razumljivim, no pri tome nije ni najmanje menjao sadržinu. Ali u većini slučajeva on je morao spajati kazivanje iz raznih izvora. Vrlo često sveti Dimitrije je skraćivao originalni tekst. Ta su se skraćivanja sastojala u izostavljanju predgovora i pogovora, a ponekad i u izostavljanju izvesnih pojedinosti u opisivanju događaja i prilika u životu svetitelja.
Drugom izdanju Mineja - Čitanke svetog Dimitrija pristupilo se godinu dana nakon upokojenja svetog Dimitrija: prva četvrt izašla je iz štampe 1711. godine, druga - 1714, treća - 1716; a četvrta četvrt je, pre no što je izašla iz štampe, izgorela za vreme požara koji je 1718. godine potpuno uništio Kijevsku štampariju.
Dvesta godina pismena Rusija svih staleži pobožno je čitala a nepismena slušala Čitanke - Mineje svetog Dimitrija Rostovskog nalazeći u njima neiscrpni izvor naravstvenog rukovodstva i nazidanja i crkvenoistorijskog znanja, i sa strahopoštovanjem izgovarala ime njihovog sastavljača.
Polovinom osamnaestog veka Sveti Sinod Ruske Crkve dobio je od Crnogorskog mitropolita molbu da im se što pre pošalju Žitija svetih - Mineji-Čitanke: "pošto - pisao je mitropolit - Srpski, Bugarski, Dalmatinski i Hrvatski narodi svi svesrdno žele da dobave takve knjige, samo nemaju otkuda". Da bi izašao u susret ovoj molbi, Sveti Sinod donese odluku da sam izda Mineje - Čitanke i poveri njihov pregled rektoru Novgorodske seminarije arhimandritu Joasafu Mitkeviču i rektoru Aleksandro-Nevske seminarije jerođaku Nikodimu Pučenkovu. Joasaf i Nikodim pristupiše ovome poslu 6. novembra 1755. godine i završiše ga oktobra 1756. godine. Ispravke su se njihove sastojale u tome što su umesto maloruskih reči stavljali slavenoruske, prost govor zamenjivali književnijim, neke izraze pa čak i čitave povesti izostavljali. Osim tih popravaka, bilo je stavljeno u dužnost štamparskim korektorima da obavezno izvrše u Minejima - Čitankama ispravke "prema velikoruskoj gramatici, - prema svojstvu slavenskog dijalekta menjajući poredak rečenica i završetka". Decembra 31. godine 1756. počelo se u Moskovskoj štampariji sa štampanjem i 1759. godine izašlo je iz štampe Sinodsko izdanje Mineja - Čitanke, koje se bez izmena ponavlja do današnjega dana. Po nalogu Svetoga Sinoda Joasaf i Nikodim su za novo izdanje Mineja - Čitanke napisali naročiti Predgovor, koji se takođe štampa do današnjega dana.
Na kraju da napomenemo samo da se rad na Žitijama svetih nastavlja i posle toga u Ruskoj Crkvi, bogatoj trudoljubivim radnicima te vrste, osobito u prošlom i početkom ovog veka.
* * *

Sve što je dobro i korisno u ovome radu pripada svetim ugodnicima Božjim o kojima je reč, i svima ranijim bogoljubivim trudbenicima na "Žitijama svetih", a sve što je pogrešno i nedobro pripada meni, samo meni ubogom i nedostojnom, što neka mi sveblagi Gospod oprosti njihovim svetim molitvama, a i tvojim, hristočežnjivi čitatelju.

Na Sveto Preobraženje 1954. god.
Manastir Sv. ĆELIJE
Arhimandrit
Dr JUSTIN Sp. POPOVIĆ,
bivši profesor Univerziteta
Origen nije na forumu  
Old 26.05.2012, 12:36 PM   #9
 
Avatar korisnika Origen
 
Status : Diskutant
Reputacija : Origen je nepoznata veličina u ovom trenutku!
Reputaciona moć : 11
Korisnik od : 25.05.2012
Pol : Muško
Godine : 23
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 1,606
Default

NAPOMENE:

1.Sr. D. A. 1, 8. 22; 2, 32; 3, 15; 4, 33; 5, 32; 10, 39. 41. 42; 13, 31; 22, 15; 26, 16; Jn. 21, 24-25; Lk. 24, 48.
2.1 Kor. 12, 27. 12-14; 10, 17; Rm. 12, 5; Ef. 3, 6.
3.Минеја Чети, - Москва, Синодалнаја типографија, 1897.
4.Συναξαριστής, ύπό τoύ έν μακαρία τή λήξει Νικόδημoυ Άγιoρείτoυ, νυν δέ τρίτoѵ έπεξαργασθείς έκδίδoται υπό Θ.Νικoλαίδoυ Φιλαδέλφεως, Άθήνησι. 1868.
5.Атонскиј Патерикъ или Жизнеописаније свјатихъ на Свјатој Атонској Горје просијавшихъ, изданије шестоје, Москва 1890.
6.Свјатије Іужнихъ Славјанъ, сочин. Филарета, архиепископа Черниговскаго, С. Петербургъ, 1894.
7.Житија свјатихъ, на русскомъ јазике, изложенија по руководству Четихъ - Минеј св. Димитрија Ростовскаго, Москва, Синодалнаја типографија, 1903.
8.Nikolaj, episkop Ohridski: Ohridski Prolog, Niš, Štamparija , , Sv. Car Konstantin", 1928.
9.Jevsevije (268-340), dugo vreme bio episkop u Kesariji Palestinskoj i bio očevidac mnogih velikih događaja svoga vremena; poznat kao otac Crkvene istorije, čija su se istorijska dela cenila u hrišćanskoj Crkvi. On se odlikovao ogromnom učenošću, čemu je mnogo doprineo njegov prijatelj, prezviter Kesarijske crkve Pamfil. Prijateljstvo je njihovo bilo tako prisno i duboko, da je Jevsevije iz uvaženja prema svome prijatelju dodao svome imenu ime svoga prijatelja i tako ostao poznat pod imenom: Jevsevije Pamfil.
10.Rimski car Dioklecijan - carovao od 284. do 305. godine.
11.Na grčkom se mučenik kaže μάρτυς što znači svedok; otuda zapisi o mučenicima nose naziv: Martirolog, Martirolozi.
12.Paterik (πατερικoν - podrazumeva ce βιβλίoν) je grčka reč i znači: otačnik, tojest knjiga otaca ili knjiga o ocima. Tako se nazivaju zbornici, koji se sastoje iz kratkih povesti o podvižnicima ili iz poučnih reči njihovih. - Sinaksar (od grčke reči συναγω = sabiram, skupljam, svodim) je zbornik za čitanje na crkvenim skupovima hrišćana, koji sadrži kratka kazivanja o podviznma svetih i o stradanjima mučenika, a takođe i čitave životopise; kasnije je dobio naziv: Prolog.
13.Limonar, od grčke reči λειμών što znači - vrt, lug, gaj, pašnjak.
14.Car Konstantin VII (Porfirorodni) - carovao od 913-959. god.; odlikovao se ljubavlju prema učenim radovima.
15.Zbog toga je sv. Simeon dobio naziv Metafrast, što znači: prepričavalac, prevodilac. Sveti Simeon se rodio u Carigradu (+ oko 940), dobio najviše svetsko i bogoslovsko obrazovanje; bio carev sekretar, obavljao najvažnije diplomatske misije; bio veliki logotet Crkve Carigradske, patricije i magister carevine. - Sv. Simeon Metafrast praznuje se 9. novembra.
16.Delehaye Hippolyte, Synaxarium Ecclesiae Constantinopolitanae, Bruxelles 1902. - Bolandisti, učeni belgijski monasi jezuitskog reda, koji od 17. veka do danas rade na izdavanju Žitija Svetih pod nazivom: Acta Sanctorum. Ime su dobili po Jovanu Bolandu (Joannes Bollandus, +1665) koji je prvi otpočeo sa izdavanjem Acta Sanctorum. Boland je 1643. g. štampao u Antverpenu Žitija za mesec januar u dva toma, zatim 1658. za februar u tri toma, a onda su taj posao nastavili drugi, i već 1668. g. izdali Žitija za mart u tri toma, dodajući pritom i originalni grčki tekst uglavnom iz Sinaksara cara Vasilija Makedonca, sa još nekim dopunama koje su u ostalim mesecima bivale sve veće i veće. Rad Bolandista bio je više puta prekidan i ponovo nastavljan, tako da ni do danas, posle 67 izdanih tomova, još nije završen. (Stigli su do danas do 11. novembra). Bolandisti i danas produžuju svoj rad u Briselu u Belgiji, gde izdaju i svoj dugogodišnji časopis pod nazivom "Analecta Bollandina", sa pridodatom kolekcijom "Subsidia Hagiographica", y kojoj objavljuju kritička izdanja izvesnih drevnih grčkih žitija, koja smo originalna izdanja i mi često koristili. Bolandist N. Delehaye izdao je 1902. godine i "Sinaksar Crkve Caritradske", koji smo takođe imali pri ruci i koristili. Rad Bolandista još od samog početka karakteriše zapadnjački duh racionalističkog kriticizma, koji opredeljuje i njihov stav prema Žitijama Svetih uopšte. Ono što je vrednosno u njihovom trudu to su dobra izdanja starih tekstova po drevnim rukopisima.
17.Nesumnjivo da prva žitija pisana na slovenskom jeziku jesu žitije sv. Konstantina - Kirila (pisano odmah posle njegove smrti) i žitije sv. Metodija (pisano posle 885), oba napisana na Zapadu.
18.Njegovo žitije napisao je Teofilakt, arhiepiskop Ohridski, na grčkom, a postoji i na slovenskom.
19.Ove reči Svetog Save navodi Arhiepiskop Nikodim u uvodu svog prevoda Tipika sv. Save Osvećenog.
20.Kondak sažeto kazuje osnovne crte delatnosti svetiteljeve; ikos na osnovu tih crta izlaže pohvalu svetitelju, počinjući svaku crtu uzvikom: "raduj se!"
21.Najstariji prepis stihovnog Prologa je srpski, iz 1370 g.; čuva se Moskovskoj biblioteci Jedinovjerčeskog manastira.
22.Epifanije Premudri, učenik prep. Sergija, živeo krajem XIV veka; bio u Carigradu, na Atonu i u Jerusalimu; skončao 1420. godine kao jeromonah i duhovnik Trojice - Sergijevske lavre.
23.Pahomije - rodom Srbin, monah Svete Gore Atonske, pojavio se u Moskvi oko 1440. godine; 20 godina proveo u Trojickoj lavri, radeći na sastavljanju žitija i prepisivanju knjiga; oko 1470. god. arhiepiskop Novgorodski Jona pozivao ga ? sebi radi sastavljanja žitija Novgorodskih svetaca.
24.Makarije (1482-1564), mitropolit Sveruski, učenik prep. Pahomija Borovskog; 1526. postavljen za arhiepiskopa Novogradskog, a 1542. uzveden na presto mitropolita Moskovskog. Uživao ljubav cara Ivana Groznog i uvaženje svih savremenika. Mitropolit Makarije zauzima vidno mesto u istoriji Ruske kulture i književnosti. Najvažniji događaji za vreme njegovog upravljanja Moskovskom mitropolijom: 1) crkveni sabori u 1547. i 1549. godini; 2) Stoglavi sabor 1551. god.; i 3) otvaranje 1563. godine prve štamparije u Moskvi. Radi prikupljanja drevnih i sastavljanja novih žitija ruskih svetaca Makarije je sabrao oko sebe mnoge radnike, među kojima je i sam bio ne samo rukovodilac i urednik nego i revnosan saradnik.
25.Petar Mogila (1596-1647), sin vladara Moldavije i Valahije, 1627. godine bi izabran za Kijevo-Pečerskog arhimandrita, a godine 1633. bi posvećen za mitropolita Kijevskog.
26.Inokentije Gizel, rodom iz Pruske, kao mlad preselio se u Kijev, primio pravoslavlje, potom bio rektor Kijevskog učilišta, a od 1656. god. pa do svoje smrti arhimanrit Kijevo-Pečerske lavre.
27.Varlaam Jasinski, vaspitanik Kijevskog učilišta, i zatim njegov rektor i nastojatelj Kijevske lavre, bio je učen čovek. Godine 1689. on bi posvećen za mitropolita Kijevskog.
28.Vidi: Žitije svetog Dimitrija Rostovskog pod 21. septembrom.
29.Lavrentije Surij, monah Kelnski, izdao je rad: Vitae Sanctorum Orientis et Occidentis y 1569-1575. god. A godine 1618. pojavilo se već četvrto izdanje.
30.Bolandisti - učeni monasi u Antverpenu, koji su se bavili ispitivanjem i izdavanjem žitija svetih, koje je započeto bilo 1643. godine Jovanom Bolandom. U sastav izdanja Acta Sanctorum Bolandisti su uneli povesti o svima svetima Istočne i Zapadne Crkve. Bolandisti su mahom izdavali prvobitne i drevne spomenike o životu i delatnosti svetih. Spočetka su oni unosili grčke povesti samo u latinskom prevodu, a zatim su stali objavljivati i same grčke originale. Ova su izdanja obično snabdevena opširnim kritičkim ispitivanjima o početku praznovanja dotičnog svetitelja, o vremenu života i končine njegove, o vremenu prenosa moštiju. Poznato je da je sveti Dimitrije koristio pri radu prve tomove izdanja Bolandista, tojest mesece: januar - maj. - O radu Bolandista vidi napred opširnije, str. 22.
Origen nije na forumu  
Old 26.05.2012, 12:56 PM   #10
 
Avatar korisnika Origen
 
Status : Diskutant
Reputacija : Origen je nepoznata veličina u ovom trenutku!
Reputaciona moć : 11
Korisnik od : 25.05.2012
Pol : Muško
Godine : 23
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 1,606
Default

Januar

1. JAHUAP




OBREZANjE GOSPODNjE


Prvoga januara praznujemo obrezanje po telu Gospoda i Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista.
Origen nije na forumu  
 

Bookmarks

Opcije teme
Način prikaza

Opcije postovanja
Ne možete kreirati novu temu
Ne možete poslati odgovor
Ne možete dodati priloge
Ne možete prepraviti svoju poruku

BB kod je uključen
Smajliji su uključeni
[IMG] kod je uključen
HTML kod je uključen




Forum Right Top
Forum Left Bottom Forum Right Bottom
 
Right Left
Korisnicki pristup
Zaboravili ste šifru?
Forum LeftForum Right


Forum statistike:
Korisnika: 52,042
Tema: 19,248
Poruka: 831,670

Trenutno je 526 aktivnih korisnika na forumu.
Forum LeftForum Right


Forum LeftForum Right


Izdvajamo:
Forum LeftForum Right


Preporucujemo:
Forum LeftForum Right


Radio:
Forum LeftForum Right


Marketing:
Forum LeftForum Right


Reklame:
Forum LeftForum Right
Right Right
Right Bottom Left Right Bottom Right