Zasto se po cenu rejtinga mora pristati na ugovor sa Djavolom?

U dugogodisnjoj borbi za kulturni, postmilosevicevski redizajn srpskog medijskog prostora TV pink je cesto istican kao univerzalni los primer neukusa, narodnjastine i emitera zaglupljujucih frekvencija. B92 se stidljivo, ali sve agresivnije smeskao u pravcu analiticara pseudoelite koji su ga isticali kao kontraprimer. Umivena, kulturna i urbana televizija puna odmereno zabavnih sadrzaja i dom vesti kojima se veruje. Bilo je sik gledati B92; bio si cool ako si fagove iz „Will i Grace“ smatrao drazesnim i rebelasto-budalastim, tako drugacijim od straight heroja iz TV soua sa kojima identifikacija dolazi glatko. Oh, gledajuci B92 osecao si se kao dio slobodnog sveta. Ah, setajuci beogradskim ulicama posle izlozenosti njihovim sadrzajima gotovo si se osecao kao da setas predivnim Zagrebom, uz pauzu za kavu na terasi Esplanade! Uh, ponovo si poceo da svima govoris „vi“...

Meni je ta TV kuca oduvek smrdela, a sad sam se uverio da je moj gut feeling po ko zna koji put bio u pravu. Razlog? „Veliki Brat“, naravno. Najodvratnija svat koja se ikada pojavila na nekoj domacoj televiziji, ukljucujuci i one-man sou sa TV Palme u vreme bombardovanja („neka dodju, samo neka dodju, seckacu ih ovim!...“). Tu pojavu ne mogu da ignorisem, kao ste ne bih bio u stanju da normalno mislim i radim dok mi na glavu pada grad velicine teniskih lopti. Ne mogu da uzivam u igranju, jelu i pisanju dok plebs gleda „Velikog brata“, ubedjen da posmatranjem likova koji se cesu po zadnjici i pljuju jedni po drugima postaje deo severnoatlantskih integracija.

„Da li Marko taktizira sa Enom ili Daliborkom?“, odzvanja sa TV-a... Instinktivno se masam za Walther P38, ali se instant setim da sam odustao od kupovine jer nemam dozvolu... Blast. Gledam kako se tusiraju, kako prave ajvar, kako se smeskaju jedni drugima, a posle opanjkavaju u „ispovedaonici“, kako pricaju gluposti i teoretisu o smislu zivota, kako se lazno zaljubljuju... Zar je moguce da ovo neko moze da gleda, a da mu ne bude muka? Zar ne postoji neki kriterijum po kojem bi se filtriralo zapadno smece ovih razmera? Zasto se po cenu rejtinga mora pristati na ugovor sa Djavolom? Zasto je najgoroj srpskoj osobini, kompulzivnom nagonu za zabadanjem nosa u tudju privatnost, dat ovako snazan vetar u ledja? Kako je moguce da se TV kuca koja se busala u prsa larger-than-life urbanim elitizmom i nekakvom parakulturnom programskom semom srozala na ovako niske grane, duvajuci u tikvu za koju su tvrdili da je preziru? U snu sedam za komande Panzerjägera IV i uz pucanje kulisa upadam da razbijem zurku; postrojavam kandidate i sa osmehom, cepajuci njihov ugovor sa TV kucom, saljem ih u kazneni bataljon da naoruzani cackalicama zaustave II tenkovski korpus marsala Pavela Rotminstrova... Dajem im pravi razlog da budu zabrinuti za svoju buducnost. Pruzam im priliku da prevazidju strah od eliminacije putem glasanja publike.

Moja vragolastija, ali nista manje temperamentna polovina mozga preuzima komandu. Celu stvar pocinjem da posmatram sa cisto pragmaticne strane, pitajuci se kako bih mogao da doprinesem atmosferi tenzije, izazova i neizvesnosti u kuci ciji je vazduh tako zasicen hormonima. Zamisljam sebe u ulozi Big brothera, kako im pred spavanje u kucu ubacujem tarantulu i obavestavam ih da ce jednog od njih dlakavi pauk posetiti na spavanju. Oh, vec vidim kako medjusobna prisnost dobija sasvim novu dimenziju, kako kokoske vriste i sakrivaju se iza ledja papaka koji za promenu moraju da zaborave da nemaju cigare. Sledeceg dana bih im pijacu vodu obogatio LSD-om, u zelji da se jezici razvezu, maske i odeca spadnu bez nepotrebnog prolongiranja. Onda bih ih desetak dana ostavio bez hrane, cisto da vidim koliko brzo ce poceti da jedu jedni druge... Ovako koncipirana, emisija bi bila mnogo iskrenija prema ucesnicima i gledaocima, pruzajuci pravu sliku o ljudskoj prirodi u socijalnom okruzenju koje je limitirano zidovima, rezijom i strogim pravilima licence koja prosto vape da ih neko prekrsi. Ali sumnjam da bi ovo neko gledao: polusvet koji uziva u ovome je to sto jeste upravo zbog odsustva hrabrosti za radikalnim i hrabrim zivotnim potezima.

To summarize: preuzimanjem licence za „Velikog brata“ B92 je potonuo na dubine gde bi i najjaci batiskaf prsnuo kao lubenica. Kada vanzemaljski arheolozi kroz sto miliona godina budu iskopavala rusevine srpskog medijskog prostora, sedimentarni ostaci B92 nalazice se 14 kilometara ispod karbonizovanih junaka „Grand soua“. Ova gigantska WC solja sa antenom od nekoliko megavata koja sebe naziva televizijom uspesno je zbacila masku Betmena. Ispod nje se, na njihovu zalost, ne krije Brus Vejn, vec Dzoker u poznom stadijumu bunila, a na tom revelationu sam im beskrajno zahvalan.