von Rawicz

Градња пешчаних замкова је многовековна традиција и спада у оне позитивније и корисније дечије игре које служе за изградњу карактера и подсвесно остављају дубок печат на психу који траје сав живот.
Деца граде свој замак обично у групи где једно другом помажу размењујући идеје, привикавајући да деле идеје, и полако учећи да се сложеним пројектима најсврсисходније приступа у друштву са другима. Дете научи да прихвата туђе идеје и решења, и да се мири са тим да ради општег успеха види потчињење своје воље другоме као користан компромис.

У исто време, током читавог процеса, дете има прилику да развије евт. таленат организатора и вође, да научи како импресионитрати своје другаре-другарице добрим идејама и задобити њихово признање и поштовање.
Око завршене грађевине са много капија, кула, балкона и прозорчића сакупља се мноштво друге деце, неке одушевљене, неке завидне, неке критичне,. и наравно родитељи са својим пријатељима. Коментари и њихов аплауз је награда која има огропмну снагу да дете окуражи и поткрепи његову/њену личност.

Затим следи "хајдемо сад сви на сладолаед!" и више нико не размишља о замку од песка. Плима ће учинити да када се весела бригада следећег јутра врати на плажу, од замка не остане ни трага.
У тамни ходник тамнице под главним бастионом уселио се младих пар насуканих краба безбрижно и занесено ушушкан у густу пенасту слуз љубавног загрљаја.
Наши млади архитекте и зидари, принцезе и витезови, тако уче да ништа није стално, да се не придаје сувише значаја материјалним добрима, и што је најважније, да све пролази, све осим вечних вредности као слога, дружење, труд, стрпљење, љубав, несебичност, скромност, захвалност, поштовање и прихватање мишљења других, приљежност, ......................................

__________________
אין שימחה אלא בבסר ויין