Međunarodni govor ultramržnje

Mediji su postali vodeća sila u oblikovanju javnog mnjenja, a sigurno je i da njihov uticaj na donošenje političkih odluka nije od sporednog značaja. Za takav položaj medija zaslužni su pripadnici profesije koliko i svi oni koji se zalažu za ljudska prava, slobodu obaveštavanja, demokratiju. Mi živimo u informatičkom društvu i pravo je svakog pojedinca da bude obavešten o javnim stvarima i političkom radu vlade i opozicije. To nije sporno – mediji moraju biti slobodni u svom radu. Problem se pojavljuje kada se mediji podvrgnu kritici. Profesionalci u medijima spremni su da to kvalifikuju kao ugrožavanje slobode medija. Tako dobijamo jednostranu komunikaciju: mediji imaju slobodu da pišu ili govore o svemu, a oni koji kritikuju njihov način ili sadržaj govora i pisanja rizikuju da budu optuženi kao protivnici medija.

Uzmimo primer "govora mržnje". Mediji stoje na straži demokratije i kritikuju sve one koji koriste "govor mržnje". Dopustimo činjenicu da je tako. Ali, da li i mediji ponekad šire "govor mržnje"? Kada se takav medij podvrgne kritici, onda je to već napad na medije. Zaboravlja se da slobode nema bez odgovornosti. A to pitanje odgovornosti postavljaju svi korisnici medijskih obaveštenja. Odbacivati kritiku na svoj račun, znači zatomljavanje odgovornosti. Takav odnos nije svojstvo demokratije koja se rukovodi pored drugih načela i načelom jednakosti. Mediji jesu slobodni ali i odgovorni za ono što plasiraju na svojim ekranima, stranicama novinama, radio talasima. Stvari sa medijima i slobodama nisu jednostavne na nacionalnom ili državnom nivou. A kako je tek na međunarodnom! Tu postoji carstvo slobode i ropstvo odgovornosti. Šta sve ne objavljuju mediji o drugim narodima i ličnostima, a da za to ne snose nikakvu odgovornost. U nacionalnim državama svako ko je oštećen u moralnom osećanju, u neistinitom prikazivanju stanja i događaja, može da se obrati sudu radi zaštite dostojanstva i istine. U međunarodnom medijskom prostoru tako nešto nije mogućno. Svaka kleveta, uvreda, laž se može plasirati, a da onaj koga to pogađa nema načina da se tome legalno suprostavi.

Kako mediji mogu da demonizuju jedan narod pokazala je protekla decenija (1990-2000). Knjige su napisane o tome kako su mediji širili sliku o zločinačkom srpskom narodu. Ta medijska slika (imidž) nije arhivirana. Ona se pojavljuje s vremena na vreme, onda kada neko ima interes da Srbe ponovo ofarba crnim bojama. Poslednji izbori za parlament Srbije od 28.12. 2003. dali su onu bajatu hranu svetskim medijima da je ponovo podgreju. Ono što su pisali u protekle dve nedelje ne ostavlja u miru minimalno moralnog čoveka. To je izazov elementarnoj inteligenciji i zrnu časti. Ta provala laži, kleveta, mržnje prema nekim političkim dobitnicima na izborima u Srbiji zaslužuje, ne osudu, jer nema ko da osudi, već pažljivu analizu takvog ponašanja inostranih medija. Zašto oni emituju takvu ultramržnju prema Srbima i nekim političkim strankama?

Da najpre navedemo izvode iz nekoliko svetskih medija, da bi činjenički stvar bila čista. Videćemo da su to vodeći svetski štampani mediji i da su pisci mržnje vodeći novinari (uvodnici) ili ljudi od struke, čak jedan profesor univerziteta. Evo šta oni pišu povodom proteklih parlamantarnih izbora u Srbiji:

Srbija i Crna Gora, The Washington Times, 5. 1. 2004, Jeffrey T. Kuhner (istoričar, saradnik ovih novina)
- SRS je "zasnovana direktno na metodama i strukturi Hitlerove nacističke partije".
- Šešelj je "žestoki ultranacionalista" koji se zalaže za proterivanje svih nesrba sa srpskih teritorija.
- Šešeljeva "politika nacional-socijalizma".
- Z. Živković "i Hitler je došao na vlast demokratskim izborima".
- Od vitalnog je značaja da evropske vlade i vlade Hrvatske i BiH "preduzmu akcije da Šešelj u bliskoj budućnosti ne dođe na vlast".
- Zapad "neće tolerisati nikakve pokušaje promene granica uz upotrebu sile".
- Srbija ima "imperijalne snove".
- Prvi korak protiv Srbije priznati nezavisnost Kosova.
- HDZ je "neokonzervativna vlada".
- Hrvatska je 1995. "efikasno okončala sukob u Hrvatskoj i Bosni".
- Hag treba da ukine "lažnu optužnicu protiv Gotovine".
- "Ako ne unište u zametku Šešeljeve nemile apele krvi i tla, zapadni lideri će zbog toga zažaliti."

Uzdrmana strategija Zapada, The Toronto Star – Toronto, 4.1.2004, Marcus Taner
"Šešeljeva SRS ne samo što se neće izviniti za masakr u Bosni tokom devedesetih već bi to isto ponovo uradila."

Posledice nezgrapne politike, The Jeruasalem Post, 4.1.2004. – Jerusalem, Shlomo Avineri (autor je profesor političkih nauka na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu)
"NATO je učinio pravu stvar kada je 1999. intervenisao ("humanitarna intervencija") kako bi zaštitio kosovske Albance od srpskih zlodela."

Nešto se dogodilo na Balkanu, Ashaki Simbun (uvodnik) 5.1.2004. – Tokio
"Šešelj je komandovao nezvaničnom vojskom koja je vršila pokolj nad nesrbima u međunacionalnim sukobima u Jugoslaviji."

Tomislav Nikolić, Sarađivaćemo sa Zapadom, BBC London. 5.1.2004.
Na Zapadu "strahovanje da se destruktivni nacionalizam koji je postojao u Srbiji tokom ratova vođenim devedesetih godina ponovo vraća na scenu".

Le Monde (uvodnik) 5.1.2004.
SRS i SPS "deset godina bile na vlasti u Srbiji".

Ovde ćemo pokušati da damo odgovor na pitanje zašto ti mediji šire laži o Srbiji i SRS (Šešelju). Prethodno da politički kvalifikujemo njihovo pisanje, a potom da ukratko anliziramo navedena mesta.

Da se ne zavaravamo – ne pišu ovi mediji o izbornom uspehu radikala da bi se ostrvili na radikale. To je direktna laž o Srbiji. Na jednom mestu je eksplicitno napisano da Srbija ima "imperijalne snove". Tamo gde je napisano da SRS koristi fašističke metode, oljagana je više Srbija, a manje SRS. Svako ko živi u Srbiji zna a da nije studirao društvene nauke, da u Srbiji već deceniju postoji institucionali poredak demokratije sa dve osnovne institucije – slobodno formiranje partija i sloboda medija. Tokom poslednje decenije institucije su rđavo funkcionisale (bajke za propagandu su teze o diktaturi pod Miloševićem) ali su se postepeno popravljale i poslednji izbori su održani u primerno demokratskim uslovima. Politička stranačka borba se vodila u okviru zakona, stranke su koristile demokratska sredstva a isticale različite socijalne, ekonomske, nacionalne i političke vrednosti.

Medijski udar na bilo koju stranku iz tzv. carstva zapadne demokratije, zapravo je udar na pravni poredak Srbije i političku kulturu građana Srbije. Oni koji su glasali za SRS i oni koju su glasali za druge stranke, po ovim medijima se dele na fašiste i reformiste. Neodgovornost i mržnja inostranih medija sručila se na Srbiju a tek potom na SRS i Šešelja.

A šta su napisali o SRS i Šešelju? To je uvreda za dečiji razum a ne za razum odraslog čoveka. To je zapravo školski primer ogrešenja o činjeničku istinu. Ne može se izmeriti stepen odvratnosti. Uzmimo ovu rečenicu iz Vašington tajmsa: SRS je "zasnovana direktno na metodama i strukturi Hitlerove nacističke partije". Ili onu iz Ašaki Šimbuna, Toronto stara ili Monda. To su laži tako očigledne da sa njima nema polemike. Može se razmotriti samo razlog zašto tako pišu. Dovoljno je na medijskom nivou uporediti intervju Tome Nikolića BBC-u pa zaključiti stepen laži. On kaže da su dva i dva četiri a oni mediji da su pet. I to je svetska demokratija!

Ali, karakretistične su reči profesora univerziteta iz Jerusalima. Taj profesor političkih nauka blagosilja NATO agresiju 1999. On piše da je bila opravdana da bi zaštitila Albance od "srpskih zlodela". Da poštuje činjenice, što je obaveza naučnika, on bi morao da kaže da Albanci od 1990. formiraju političke stranke i bojkotuju izbore na kojima su mogli da učestvuju, a morao bi da kaže da je njihov terorizam protiv države u kojoj žive 1998. podmetnut iz inostranstva, jer nikada sami ne bi uzeli oružje u ruke. A na moralnom nivou on bi najpre trebao da se osvrne na odnos njegove vlade prema Palestincima i da nam objasni decenijska ubijanja u Izraelu pa tek onda da drži lekcije Srbima. Izrael ima pravo da brani svoju državu a Srbi ne. Žalosno od jednog profesora uiverziteta!


Zanimljivo je i pisanje istoričara na stranicama Vašington tajmsa. On piše da Zapad neće priznati granice ostvarene upotrebom sile. U redu. Ali, sve što je urađeno na razgradnji SFRJ urađeno je uz pomoć sile i to američke, kako tvrdi i sam istoričar. Republičke granice su priznate uz pomoć sile kao međunarodne. A Kosovo je pod protektoratom zato što je 19 država protivzakonito bombardovalo Srbiju. Sada nam istoričar piše da treba da se prizna nezavisnost Kosova! Tako dakle, strana sila upadne u državu, stavi pod svoje oružje taj deo koji treba da se prizna kao nezavisna država i piše za medije kako ne teba da se priznaju granice ostvarene silom. Doista, ili je svet poludeo ili je ludilo u glavi onoga koji piše ovaj tekst. Pojmovi su izokrenuti, činjenice su vazduh, zaključci su mašta. Sve je otišlo u...da ne budem vulgaran!

Dakle, osnovna karakteristika pisanja svetskih medija o parlamentarnim izborima 2003. je totalno ignorisanje činjenica i pravnih normi Republike Srbije i nekontrolisano sejanje laži i mržnje. Sa njima je polemika besmislena, kao sa onima koji kažu da je napolju mrak a časovnik pokazuje 10 sati pre podne.

Stvar je u nečemu drugom. Zašto oni pišu kako pišu? Jedan odgovor bi mogao da bude - korupcija. Sasvim je mogućno da neki pisci dobiju velike pare od lobija ili zainteresovanih za laž da napišu takve tekstove. Istoričar iz Vašington tajmsa, primera radi, hvali isterivanje Srba iz Hrvatske 1995. i traži ukidanje optužnice protiv Gotovine. Pretpostavka je da je plaćen od hrvatskog lobija da tako piše. Tamo gde se za novac mogu praviti zakoni, zašto i mediji ne bi koristili kao sredstvo za zaradu. Ta vrsta korupcije je u carstvu demokratije legalna ali nije istinita i moralna.

Druga pretpostavka je neznanje novinara o stvarnim prilikama u zemlji o kojoj piše. On je od nekoga nešto čuo i pročitao, nije čuo i drugu stranu, pa je napisao klevetu verujući da je istina. Mogućno je da je imao neko loše iskustvo sa Srbima pa je to izrazio u novinskom članku.

Sklon sam da dam prednost trećoj pretpostavci. Svi ti napisi su deo jednog strateškog odnosa inostranstva prema Srbima i njihovim nacionalnim i državnim interesima. Taj strateški interes je negde skuvan, u nekim centrima formalne i neformalne moći i on se preuzima unisono. Činjenica da godinama postoji jedan ton i jedan rečnik o Srbima (posebno Miloševiću a sada i Šešelju), da su pisana skoro preko indiga, uverava nas da je to proisteklo iz jedne medijske strategije. A ta strategija glasi:
1) Srbima treba ograničiti nacionalna i državna prava,
2) teritorijalno ih suziti,
3), treba ih kazniti na razne načine (sankcije i bombardovanje, Haški tribunal, bojkot i ignorisanje),
4) pripisati im odgovornost za ratove,
5) Srbe predstaviti kao zlo na Balkanu.

U ostvarenju ove strategije ne mari se mnogo za nepravičnosti, za dvojne standarde, za srpska stradanja i patnje. Kada se odredila ovakva strategija prema Srbima onda su sva sredstva dozvoljena. Istina je od sporednog značaja. Jedino iz perspektive ove strategije mogu se razumeti tako silne laži i klevete o Srbima. Njihove reči o tome da SRS hoće da ratuje ponovo, uprkos stotinu puta izrečenoj rečenici Tome Nikolića da nema više ratova, služe tom cilju – Srbi su apriorno zlo, imperijalisti.

Taj medijski genocid protiv Srba je u funkciji pomaganja interesa okolnih naroda i država na Balkanu, kako bi služili interesima glavnih sila sveta danas i kako bi bili instrument slabljenja srpskih nacionalnih i državnih prava u svim oblstima života. Taj medijski pogrom je odličan primer moralnog, duhovnog uništavanja jednog naroda. U prisustvu vlasti inostranih država.

Ako ovako stvari stoje, ako postoji inostrana medijska ultramržnja prema Srbima, onda se svaki odgovoran pripadnik ovoga naroda, bez obzira na stranačku opredeljenost, mora upitati šta da čini kako bi zaštitio lično i nacionalno dostojanstvo. On ne može da se pravno zaštiti, ti mediji su lišeni svake odgovornosti, pa otuda jedini način je usamljeno suprotstavljanje. Mala javna reč neće zaustaviti lavinu laži ali dobro je za moralno zdravlje i mir u duši. Moći će da kaže – učinio sam bar nešto. Hoću da kažem, ne sme se ćutati.

A šta radi država? Da li mi imamo režimsku državu ili državu koja brine o opštim interesima? Da li državni organi nešto preduzimaju kod vlada u čijim državama se tako kote laži? Možda će dobiti odgovor da su u njihovim državama mediji slobodni. Dobro, a da li su i odgovorni? Treba ih pri tom podsetiti na misao velikog sociologa Maksa Vebera da narodi lako podnose materijalnu oskudicu ali uvredu dostojanstva nikada.

Autor: Zoran Avramović sociolog i naučni savetnik
Instituta za pedagoška istraživanja