Moja istina



Nisam izgovorio svoju završnu reč na ovom poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju preživljavaju. Ali, sve moje reči, svi napori drugih ljudi i samog suda, ostajali su bez razumevanja i prihvatanja. Znam da bol ne čuje, ali od mene ne bi bilo srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopšte. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi lakša zora bila. Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece. Došao sam da ispoštujem odluku suda, i doći ću opet, ma gde bio.

Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica, i ja, pa nas je Bog tako sastavio 31. jula '93. Da njih kazni mojom rukom. Mene njihovim glavama

Žarko Laušević je bio na vrhuncu glumačke karijere kada je u noći 31. jula, na Ognjenu Mariju, 1993. u podgoričkom kafiću Apple ispalio iz revolvera 13 hitaca. Štiteći sebe i svog brata Branimira od napada podnapitih mladića, Laušević je usmrtio dvadesetogodišnjake Dragora Pejovića i Radovana Vučinića. Bio je osuđen najpre na 15, potom na 13 i konačno na četiri godine zatvora. Ukupno je odležao četiri godine i sedam meseci. Februara 1998. pušten je na slobodu.

Poslednje, peto suđenje, održano je 28. oktobra 1999. u Podgorici, kada je sudija Svetlana Vujanović izjavila da je "Žarko Laušević bio oboren i da je imao pravo da se brani. Uspeo je u teškoj situaciji da izvuče pištolj iz tašne i ispali više hitaca u pravcu napadača. Tragedija je velika, ali je sud dužan da odmeri pravednu kaznu." I potvrdila kaznu od četiri godine.

Žarko Laušević (39), je u subotu 30. oktobra, otputovao za Budimpeštu. A onda dalje... daleko. I pre nego što će otići, jedan od najboljih jugoslovenskih glumaca poverio je, prvi put, NIN-u svoju ispovest.

Bol

Nisam izgovorio svoju završnu reč na ovom poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju preživljavaju. Ali, sve moje reči, svi napori drugih ljudi i samog suda, ostajali su bez razumevanja i prihvatanja.
Znam da bol ne čuje, ali od mene ne bi bilo srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopšte. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi lakša zora bila.
Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece. Došao sam da ispoštujem odluku suda, i doći ću opet, ma gde bio.

Tragedija glumačkog poziva je što sve od iskona pronalazi u njemu nešto histrionsko, lakrdijaško. I kad se glumcu dogodi ono što se dogodilo meni, onda sve to ima drugu boju. Onda je to uradio glumac. I kad čujem tu reč bez imena i prezimena, uvek osetim mučninu.

Duša

Ima ona latinska poslovica koja, otprilike, glasi: Bože, učini da budem nepoznat. Kako je blažena anonimnost, kako je lepo biti nepoznat. Znam da to danas čudno zvuči, jer valjda svaki glumac počne da se bavi ovim poslom da bi bio slavan. Nikada pre 31. jula '93. nisam razmišljao o tome i nikada nisam bio u situaciji da priželjkujem te prednosti potpuno nepoznate osobe: biti sam, ići ulicom i moći gledati druge ljude, a da ne otkriješ prepoznavanje u njihovim očima.

Napuštam li glumu? Ne znam, nema tu više nikakve radosti. Sećam se samo jednog časa književnosti iz 1976. kada sam prvi put poželeo da se bavim tim zanatom. Imao sam tada 16 godina. To je zapravo bila želja da budem neko drugi. I danas opet želim: što nisam neko drugi. Što nisam slikar, pa da ne moram da stojim pored svoje slike. A glumac je sam slika.

Jeste, slikao sam po nešto u zatvoru. Leonardo je to lepo objasnio. Kad si sam, onda si sasvim svoj, kad si sa još jednim čovekom onda si napola svoj, i što je više ljudi sve si manje svoj. Može li se shvatiti koliko je glumac svoj kada je sa toliko ljudi? Pripadnici nekih afričkih plemena ne dozvoljavaju da ih iko fotografiše, jer veruju da im to uzima dušu.

Koliko se duše samo uzima glumcima?

Oprost

Ne znam, ne mislim da je nešto mnogo važno hoću li glumiti ili nameštati parket. Neće se ništa dogoditi ako ne budem radio svoj posao. Umetnost ne čini svet boljim. To je najveća zabluda umetnika.
Jesam, pokušavao sam da sinu objasnim šta se dogodilo te noći. Ja nisam samo otac koji treba da mu olakša muku sazrevanja, već i muku koju sam mu ja natovario. I da ga molim da mi oprosti.
Od oštećenih ne tražim da mi oproste. Znam da to ne mogu, jer ja sam sebi ne opraštam. Samo Bog to može.
Njihovo je pravo da mrze, moje pravo da se kajem što ne mogoh drugačije. U crkvi uvek upalim tri sveće. Za oca i njih dvojicu. Ako sam grešan što ovo rekoh, grešan sam i prema ocu.
Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica, i ja, pa nas je bog tako sastavio 31. jula '93. Da njih kazni mojom rukom. Mene njihovim glavama.


(nin)

POTERNICA I KRVNA OSVETA

Žarko Laušević se ne vraća u Srbiju, iako u Americi jedva sastavlja kraj s krajem



Jedan od najboljih srpskih glumaca svih vremena, igrom sudbine, već dugo živi daleko od svoje publike. Povremeno se Žarka Lauševića prisete loše informisani novinari ili TV gledaoci u ko zna kojoj po redu reprizi "Boja na Kosovu", "Kaži zašto me ostavi" ili "Bolje od bekstva" - njegovog, ispostaviće se, "proročkog" filma.

U javnosti su kolale priče o tome kako se glumac Žarko u Americi bavi molerajem i vozi kamione, a ovdašnja publika ga je poslednji put videla 2002. godine, na tribinama košarkaškog hrama u Indijanapolisu, sa kojih je davao podršku našim reprezentativcima na svetskom prvenstvu. Tada se i pročulo da Laušević u Njujorku sprema povratničku predstavu, kojom se posle dužeg vremena vratio na "daske koje život znače".

Bez mirnog sna i u Americi!

Prvi put posle nemilih događaja iz jula 1993. godine u podgoričkom kafiću "Epl", Laušević se poklonio pred punom salom oduševljenih gledalaca u komadu Slavomira Mrožeka "Emigranti", priči o Srbima kojima je Njujork postao "druga kuća" u proteklih desetak godina. I od tada - ni reči. Žarku Lauševiću se, barem u srpskoj javnosti, gubi svaki trag, a jedini tračak nade pobudi poneka fotografija, koju sa gostovanja preko Atlantika donesu njegove kolege, poput ove koju danas objavljujemo.

Osudila ga žena crnogorskog predsednika

Žarko Laušević je 31. jula 1993, na Ognjenu Mariju, u podgoričkom kafiću "Apple" sa 13 hitaca usmrtio 20-godišnje Dragora Pejovića i Radovana Vučinića, štiteći sebe i svog brata Branimira. Bio je osuđen na 15, zatim na 13, a onda na četiri godine zatvora. Posle odležane četiri godine i sedam meseci, početkom 1998. je pušten na slobodu, odlukom sudije Svetlane Vujanović, supruge predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića.

Odmah posle petog suđenja, i ročišta održanog 28. oktobra 1999. u Podgorici, poznati glumac je otputovao u Ameriku. Nedavno je Lauševiću kazna preinačena na 13 godina zatvora.

Ovih dana, međutim, u nekim ovdašnjim medijima pojavila se "pouzdana" informacija da slavni glumac planira povratak u zemlju. Tragom spekulacija koje su se, na žalost srpske umetnosti, pokazale neistinitim, Kurir je pokušao da dozna šta se zaista zbiva sa čovekom koga je zla sudbina preselila iz kulturnih rubrika u crne hronike.

Sve u rukama crnogorske vlasti

Glumački maestro, koga je sud u Podgorici zbog dvostrukog ubistva pre izvesnog vremena ponovo osudio na 13 godina zatvora, krajem 1999. godine je sa beogradskog aerodroma odleteo preko okeana, za Njujork, gde trenutno živi sa suprugom i detetom. Tamo, međutim, nije pronašao sreću, barem po rečima Lauševićevog bliskog prijatelja, poznatog beogradskog glumca.

- Žarko se ne druži preterano sa našim iseljenicima i bivšim kolegama, niti navraća i obilazi naše kafane, jer se on i u Americi krije. Osim što mu posle najnovije presude, kojom mu je izrečena drastična kazna, preti međunarodna poternica, Laušević je u stalnom strahu da će porodice ubijenih Dragora Pejovića i Radovana Vučinića učiniti nešto nažao njemu i njegovim najbližima. Jedina pozitivna stvar jeste to što u Njujorku živi i njegova bivša supruga sa njegovo dvoje dece, koje je tako u prilici češće da viđa.
Drugi Lauševićev prijatelj, advokat, kaže da je Žarko u očajnoj finansijskoj situaciji i da jedva sastavlja kraj s krajem, te da, osim od suda i osvete, Laušević zavisi i od stavova vodećih crnogorskih političara:

- Teško da mu vi novinari, advokati ili mi prijatelji možemo pomoći. Ukoliko želite pravog sagovornika, pozovite Filipa Vujanovića. Da je hteo, on i njegovi, u fotelje zavaljeni saradnici, mogli su da do sada srede i pravni, ali i ljudski nesporazum. Ovako, porodice nastradalih i dalje traže način da se osvete, tako da nema ni teoretske šanse da se Laušević u skorije vreme vrati u Srbiju i Crnu Goru.

Samo Bog mi može oprostiti

U poslednjem intervjuu pred odlazak, koji je dao beogradskom nedeljniku NIN, on je obrazložio zbog čega nije izgovorio svoju završnu reč na suđenju:

- Hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju preživljavaju. Znam da bol ne čuje, ali od mene ne bi bilo srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopšte. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi lakša zora bila. Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece. Od oštećenih ne tražim da mi oproste. Znam da to ne mogu, jer ja sam sebi ne opraštam. Samo Bog to može.

(kurir)