UNICORN

De Niro je rođen u Njujorku, kao sin Roberta De Nira, starijeg, apstraktnog ekspresionističkog slikara, vajara i pesnika italijanskog porekla (De Nirov pra-pradeda je bio italijanski imigrant iz sela Ferrazzano, Molise), i Virdžinije Admiral, takođe slikarke. Oni su se sreli na časovima slikanja kod Hansa Hofmana u Provinstaunu, Masačusets. Roditelji su mu se razveli kad je imao dve godine. Njegov biograf Džon Bakster tvrdio je da je njegov otac bio homoseksualac i da je bio u odnosima sa pesnikom Robertom Dankanom, dramskim piscem Tenesi Vilijamsom i slikarom Džeksonom Polokom.

De Niro je prvo pohađao Little Red School House a kasnije ga je majka upisala na Visoku školu muzike i umetnosti u Njujorku. Napustio ju je kad je imao 13 godina i priružio se uličnoj bandi u Maloj Italiji gde je zaradio nadimak Bobby Milk (Bobi mlekce) zahvaljujući svojoj svom bledom tenu. Zatim se posvadio s ocem, iako su se kasnije pomirili kada je, u 18 godina, otišao za Pariz da vrati oca kući, koji je počeo da pati od depresije. De Niro je pohađao Konzervatorijum Stele Adler, kao i Glumački studio Lija Strasberga (iako je De Niro došao u sukob sa Strasbergovim metodama, a svoje članstvo je koristio samo zarad profesionalnog prestiža). Sa 16 godina pojavio se u Čehovljevom Medvedu.

Filmska karijera

Prvu značajnu saradnju imao je u 20. godini sa Brajanom De Palmom 1963. kad se pojavio u The Wedding Party (Venčanje); taj film, međutim, nije izašao do 1969. Većinu šezdesetih je proveo radeći u pozorišnim radionicama i of-Brodvej produkcijama. Igrao je malu ulogu u francuskom filmu Three Rooms in Manhattan (Tri sobe u Menhetnu), (1965) a ponovo se susreo sa De Palmom u Greetings, (Pozdravi) 1968 i Hi, Mom (Zdravo, mama), 1970. Privukao je pažnju javnosti ulogom bolesnog hvatača „Jenkija“ u Bang the Drum Slowly (Lakše malo s bubnjevima) (1973). Iste godine započeo je plodnu saradnju sa Skorsizom nezaboravnom ulogom malog mafijaškog prevaranta „Džoni Boja“ u Mean Streets (Zle ulice), u kome je Harvi Kajtel glumio „Čarlija“. Sledila je izuzetno uspešna saradnja glumca i režisera u filovima kao što su Taxi Driver (Taksista) (1976), New York, New York (Njujork, Njujork) (1977), Raging Bull (Razjareni bik) (1980), [[The King of Comedy (1983)|The King of Comedy]] (Kralj komedije) (1983), Goodfellas (Dobri momci) (1990), Cape Fear (1991) i Casino (1995). U ovim filmovima De Niro je uglavnom glumio šarmantne „sociopate“. „Taksista“ je posebno značajan za De Nirovu karijeru; mitska uloga Trevisa Bikla izbacila ga je u zvezde i zauvek povezala De Nirovo ime s poznatim Biklovim monologom "You talkin' to me?" („Meni kažeš?“).

Godine 1978. De Niro je igrao „Majkla Vronskog“ u slavnom filmu o Vijetnamskom ratu Deer Hunter (Lovac na jelene). Druga značajna uloga bila je u filmu Serđa Leonea Once Upon a Time in America (Bilo jednom u Americi) u kome je glumio jevrejskog gangstera „Dejvida 'Tupavog' Aronsona" (1984). Od sredine osamdesetih De Niro je počeo povremeno da glumi komične role i imao je mnogo uspeha i u tom žanru filmovima kao što su Brazil (1985), Midnight Run (Ponoćna trka) (1988 ), Wag the Dog (1997), Analyze This (Gangster pod stresom) (1999), Analyze That (Gangster pod stresom 2“ (2002), Meet the Parents (Upoznaj moje roditelje) (2000) i Meet the Fockers (Upoznajte Fokerove) (2004).

U kasnim devedesetim De Niro je počeo da investira u područje Tribeka u Njujorku, ustanovljavajući filmski studio i filmski festival. De Niro je kasnije priznao da je neke ispodprosečne filmove, koje je snimio u devedesetim, snimao samo da bi obezbedio finansijsku podršku ovom dobrotvornom poduhvatu.

Osvojio je dva „Oskara“: kao najbolji glumac za ulogu u Razjarenom biku i za sporednu ulogu u filmu Kum, drugi deo..

Zanimljivo je da su De Niro i Marlon Brando jedini par glumaca koji su dobili nagrade glumeći isti lik: Brando za ulogu starog Don Vita Korleonea (iako je nagradu odbio) u filmu Kum, dok je De Niro kasnije dobio nagradu za ulogu mladog Vita u filmu Kum, drugi deo. Brando i De Niro nisu radili zajedno na sceni sve do filma The Score (Pogodak) (2001). De Niro se u stvari prijavio za ulogu Sonija u prvom „Kumu“ ali je uloga dodeljena Džejmsu Kanu. Kada je režiser Frensis Ford Kopola pripremao „Kuma 2“ setio se De Nira i znao da će on da glumi mladog Vita Korleonea.

Hvaljen zbog svoje posvećenosti ulogama, De Niro se udebljao 27 kilograma i uzimao časove iz boksa da bi portretisao Džejka LaMotu u „Razjarenom biku“, sastrugao zube zbog filma Cape Fear i naučio da svira saksofon zbog filma „Njujork, Njujork“.

De Nira smatraju veštim posmatračem fizičkih pokreta i detalja i zato je perfekcionista. Često ga upoređuju s drugom glumačkom ikonom Al Paćinom, s kojim je glumio u „Kumu 2“ 1974 i filmu Heat (Vrelina) 1995.

U sledećem projektu videćemo ovog raznovrsnog glumca s obe strane kamere u filmu The Good Shepherd (Dobri pastir) (2006), koji De Niro režira i u kome glumi zajedno s Matom Dejmonom i Anđelinom Džoli. Film će obeležiti povratak glumca Džoa Pešija, koji je bio van scene skoro deceniju, u maloj ulozi. Očekuje se da će film biti jedan od favorita za Oskara 2006

Lični život

De Niro se dvaput ženio. Ima kćerku Drinu i sina Rafaela iz prvog braka s Dijanom Abot, i dva sina, Džulijana Henrija i Arona Kendrika iz dugotrajne veze s bivšim foto modelom Tuki Smit. Dečaci blizanci su začeti oplodnjom in vitro. Rafael, bivši glumac, sada je u poslu sa nekretninama u Njujorku. Krajem 2004 De Niro se ponovo oženio svojom drugom ženom, Grejs Hajtauer, bivšom stjuardesom. Njihov sin Eliot je rođen 1998. Bračni par je kratko posle toga podneo zahtev za razvod, navodno zbog neslaganja oko, između ostalog, De Nirovog „radoholizma“. Ova brakorazvodna parnica nikad nije zvanično okončana.

De Niro i Grejs žive u skupoj rezidenciji u Nju Palcu u Njujorku gde su se ponovo venčali. De Niro ima odranije rezidencije na istočnoj i zapadnoj strani Menhetna.

De Niro, čiji su preci s očeve strane emigrirali iz Italije, trebalo je da dobije počasno italijansko državljanstvo na Filmskom festivalu u Veneciji u septembru 2004. Međutim, Red sinova Italije u Americi uložio je protest italijanskom premijeru Berluskoniju tvrdeći da je De Niro naneo štetu ugledu Italijana i Italo-Amerikanaca jer ih stalno predstavlja kao kriminalce. Ministar kulture Đulijano Urbani odbio je te prigovore i svečanost je odložena za oktobar u Rimu. Rasprave su se ponovo razbuktale kada se De Niro nije pojavio na dva medijska događaja tog oktobra u Italiji. To je podgrejalo špekulacije da on zapravo ne želi tu počast. De Niro je to negirao, opravdavajući svoje nepojavljivanje „ozbiljnim komunikacijskim problemima“ koji nisu na vreme otklonjeni, tvrdeći da je „poslednja stvar koju bih uradio da uvredim nekoga. Ja volim Italiju.“ Urbani se nada da će uskoro uručiti priznanje, iako nije određen tačan datum. Iako u De Nirovim venama teče i irska, nemačka, holandska i francusko-britanska krv), on je izjavio da se identifikuje „više sa svojim italijanskim delom, nego s ostalima.“

De Niro je verni simpatizer Demokratske partije i verbalno je podržao Al Gora na predsedničkim izborima 2000. i Džona Kerija 2004. Godine 1998. lobirao je u Kongresu protiv smenjivanja predsednika Klintona (on je lični prijatelj porodice Klinton), a u avgustu 2004. objavio je da neće da primi počasno italijansko državljanstvo lično da ne bi obeshrabrio Italijane koji žive u Americi da ne glasaju za Kerija, što je izazvalo dalje rasprave oko te počasti.

Iako je otkriven 2003, De Niro je držao u tajnosti da ima rak prostate, ali se veruje da se podvrgao prostatektomiji.

Izvor: wikipedija

__________________
UNICORN© 2007 All Rights Reserved.