Ono što je najvažnije, što se uvek mora imati u vidu kada se govori o partnerskim odnosima jeste činjenica da je to veza dve osobe koje imaju svoj integritet i svoju ličnost. To je ravnopravan odnos u kome ni jedna strana nije u situaciji da daje i da gubi, već u situaciji u kojoj uvek obe strane dobijaju: bilo na kvalitetu veze ili na kvalitetu sopstvenog života.
Šta kada je razlika u godinama između partnera velika? Uvek je bolje postaviti pitanje : šta je to velika razlika u godinama između partnera? Koja je to poželjna razlika? Koja je to najpovoljnija razlika u godinama između partnera?
Na žalost, tu nema pravih i tačnih odgovora. Postoje odgovori koji govore u prilog poželjnosti i to su odgovori socijalnog okruženja. U nekim sredinama i nekim kulturama poželjno je da muškarac bude straiji od žene, a u nekim je poželjno da žena bude starija od muškarca. Na primer, posle ratnih vihora uobičajeno je da muškarci budu mlađi od žena jer su stariji muškarci izginuli u ratu, a mlađi se znatno brže stavljaju u situaciju da zasnivaju brak. To je opet posledica uticaja socijalnog okruženja, tj. okruženja koje takvu situaciju ne osuđuje.
U nekim kulturnim sredinama je preporučljivo da muškarac bude stariji od žene, jer on treba da „vodi glavnu reč“. To je uglavnom, posledica vaspitnih principa kojima se razvijaju i učvršćuju takva shvatanja.
Koja se to razlika u godinama smatra poželjnom i prihvatljivom?
Prema nekim istraživanjima stavova prema razlici u godinama između partnera, smatra se da je poželjno da razlika ne bude veća od 10 godina; dok neka druga pokazuju da je ta razlika prihvatljiva i poželjna i do 16 godina. Po nekima je optimalna razlika imeđu partnera imeđu 3 i 5 godina. Kao što vidimo, stavovi su različiti i zavise od socijalnog i kulturnog miljea, od stavova starijih članova porodice, kao i od ranijih iskustava članova uže i šire porodice. Često se dešava da ako je razlika u godima između roditelja veća od 10 godina i sama njihova deca grade partnerske odnose sa starijim partnerima ( 10 pa i više godina).
Ono što je najvažnije, što se uvek mora imati u vidu kada se govori o partnerskim odnosima jeste činjenica da je to veza dvoje ljudi, dve osobe koje imaju svoj integritet i svoju ličnost. To je ravnopravan odnos u kojem ni jedna strana nije u situaciji da daje i da gubi, već u situaciji u kojoj uvek obe strane dobijaju: bilo na kvalitetu veze ili na kvalitetu sopstvenog života.
Partnerski odnos je odnos razmene različitosti u kojem bitnu ulogu ima kompromis čiji je cilj usaglašavanje želja, potreba, stavova i interesa oba partnera. Ako odnos među partnerima nije takav, odnosno, ako je u vezi jedna strana podređena i uvek u situaciji da čini ustupke – onda je to reč o vezi koja nema blistavu budućnost i koja u svojoj pozadini ima neki interes. Interes nije uvek materijalne prirode, već naprotiv, često ima psihičke komponente koje se nesvesno održavaju tokom trajanja partnerskog odnosa ( veze ili braka). To je najčešće osećaj sigurnosti iza kojeg se krije zavisnost od partnera („šta ću sad? Kako ću dalje sam/a? On/ona je to najbolje znao/znala“), a to se češće javlja u vezama u kojima postoji veća razlika u godinama. Bitnu ulogu ima i osećaj stida i srama koji nastupa u situacijama raskida dugotrajnih veza ( ili brakova): šta će reći ljudi?
Materijalni interes nije izričito vezan za razlike u godinama. Sve češće ima takvih veza i među mladima, među partnerima koji su približnih godina ( razlika 3-5 god.). Međutim, uvek treba imati u vidu da partnerski odnos čini dvoje i da u toj vezi , iako postoji interes jedne strane, postoji i neki interes druge strane tj. razlog iz kojeg ta strana prihvata interes svog partnera.
Kako se osećaju deca čiji su očevi dede ili mame bake po odnosu svojih i njihovih godina?
Čovek je deo prirode koja je razvila svoje zakonitosti, srećom , bez uplitanja čoveka i njegovih stavova. Rast i razvoj deteta odvija se po prirodnim principima i mi na to ne možemo uticati svojom voljom (osim pospešivanja razvoja) i ne možemo preskakati stepenice ( faze ) razvoja.
Seksualno sazrevanje je , takođe, određeno od strane prirode, sa činjenicom da je sada nešto brži nego u vreme naših baka i očeva, ali se i dalje drži svojih faza. Kako ne postoje jasne granice (godine) kada je najbolje stupiti u prve seksualne odnose, tako ne postoji pravilo ni kada treba zasnovati bračnu zajednici niti kada treba proširiti tu zajednicu novim članovima (decom). Ipak, priroda je dala neka svoja pravila, koja savremeni čovek pokušava da menja i prilagodi sebi. Medicina pokušava da se što manje udalji od prirodnih zakonitosti, pa se u oblasti ginekologije koja se bavi planiranjem porodice preduzimaju mere predostrožnosti (redovno praćenje trudnoće sa rizikom, genetska ispitivanja,...). Uz preduzimanje svih potrebnih mera predostrožnosti, uglavnom, zajednica dobija novog, zdravog, plačljivog člana – dete. Svaka porodica treba da ima u vidu da su se prirodne granice pomerile ( prva menstruacija, seksualno sazrevanje,...) znatno u mlađe godine, ali je naš problem i činjenica da nam je dužina životnog veka takođe pomerena. Zato je potreban oprez kada se odlaganje zasnivanja porodice i proširenja porodice produži.
Mladi roditelji uglavnom doživljavaju svoje dete kao još jednu inovaciju i zanimiljivost. Često su u vaspitanju blaži i trude se da detetu budu drug i prijatelj kroz njegovo odrastanje. Takav stav ima svoje prednosti i svoje mane. Deca su najčešće, bezbrižnija, otvorenija i spontanija u svojoj igri i socijalnoj komunikaciji, ali zbog toga mogu i češće upadati u neprilike. Stariji roditelji su iskusniji, ali i zahtevniji. Ako su se profesionalno ostvarili oni imaju više vremena i strpljenja za decu. Međutim, stariji roditelji su i proživeli mnogo stresnih situacija sa kojima su se nosili na svoj način i iz njih izneli neke posledice zbog kojih su napetiji i brižniji. Postoji rizik da se iz njihove brižnosti razvije anksioznost , pa i panika koja na njihovu decu deluje "smarajuće" pa su sukobi autoriteta izraženiji. Deca su zatvorenija, odmerenija, brže socijalno sazrevaju ( jer se druže uglavnom sa odraslima), ali se često dešava da su zavisnija od drugih.
Milica Petrović, psiholog
Izvor:
Blic
Linearni način
