Живимо у времену када често морамо да се запитамо да ли љубав заиста постоји или је то само илузија, под тим не подразумевам љубав у односу родитељ дете, мада можемо и томе да говоримо. Ипак не могу да кажем да је савремени живот уништио љубав, оно што мене све више мучи јесте то што се питам да ли је та љубав икада и постојала. Да ли све то што чинимо у име "љубави" јесте љубав? Није ли то донекле само зависност, условљеност, гомила патње, страха? Постоји толико песама које говоре у љубави, али када се боље размисли колико тих песама има срећан крај, или је пак написана у стању депресије по губитку одређене особе? Како не бих превише писао о томе, постоји пуно књига које говоре о свему томе, али ја ипак не верујем превише свим тим психолошким књигама, мене интересује ваше мишљење о томе да ли та стварна, истинска љубав постоји? Оно што сам ја до сада могао да закључим, а са својих 17. година је да та љубав не постоји, и све би било ок, да ја не верујем у супротно, ваљда је људски да ми желимо да волимо, имамо потребу да волимо, али да ли је људски то да желимо да будемо вољени, да ли нам је то потребно? Да ли сте икада осетили ту праву љубав, под тим не подразумевам константан страх од губитка вољене особе, борба једне стране да по сваку цену очува тај однос и слично? Такође сматрам да смо ми сви савршени, једино што неки успевају да ту своју савршеност искористе, док неки делују на ту своју савршеност деструктивно, али да ли нам је потреба нека друга особа да ту савршеност откријемо, да уживамо у њој, да осетимо све лепоте које нам живот носи, да осетимо да је живот уствари прелеп? То је оно што ја сматрам правом љубављу, али нажалост све ово што се дешава око мене ми не улива пуно наде да ћу једног дана наћи ту праву "особу".
А сад да чујем ваша мишљења
Уколико слична тема постоји молим админа да пребаци мој пост у ту тему. Хвала.
Postoji li ljubav?
Linearni način
