ljuba.mljk

Selam alejkum, braćo muslimani. Hajdemo za početak jednu sevdalinku.

U Stambolu na Bosforu

U Stambolu na Bosforu bolan paša leži.
Duša mu je na umoru, crnoj zemlji teži.
Molitva je njemu sveta, pa mujezin s minareta,
uči na sav glas: "Allah, illallah, selam-alejkum!"

Kad ste vjerno, sluge moje, služili moj harem,
neka od vas svaki uzme jednu ženu barem.
Iz oka mu suza kanu, pa na minder mrtav panu,
stari musliman; "Allah, illallah, selam-alejkum!"

Kad je čula pašinica za tu tužnu vijest,
da se paša preselio sad na drugi svijet,
iz oka joj suza kanu, pa na minder mrtva panu,
ljubav pašina; "Allah, illallah, selam-alejkum!"

Možda ste zaboravili njenog izvođača. Imao je divan umilni glas.



Dr Himzo Polovina (rođen 11. marta 1927. u Mostaru, u kvartu Donja Mahala, a preminuo 5. augusta 1986) je bio poznati bosanskohercegovački prikupljač pjesama, interpretator, tekstopisac, kompozitor, odličan poeta i doktor - specijalista neuropsihijatar.
Mnogi smatraju da je on najprominentniji pjevač i sakupljač sevdalinki svih vremena. Polovinin sakupljački i interpretativni rad starogradske (malovaroške) pjesme se karakteriše kao autentično muzičko nasljeđe Bosne i Hercegovine. Njegovo duboko razumjevanje i znanje duha sevdalinki ostavilo je veliki trag u bosanskoj kulturi.

kuliramnp

Alejkumu selam Ljubo.Nego brate da nisi ti promasio temu?.Moje misljenje je da bi ako nema mogao otvoriti novu temu sa imenom "Sevdalinka".
Da neznas slucajno neki sajt gde mogu downloadovati ovu gore sevdalinku:confused:

__________________
“Osmanska država je zatrudnjela s Evropom, i jednog dana ce se poroditi; što se tice Evrope, i ona je oplodena sjemenom Islama, jednog ce se dana i ona poroditi.”

ljuba.mljk

Dobro misliš, kada imaš u vidu sevdalinke. Međutim, pošto sam pregledao većinu tema koje me interesuju na Religiji, smatram da u raspravama ne bi valjalo priča da se vrti samo oko toga koja je religija naj..., koji su vernici najpravoverniji, da li je Hristos Bog, da li je islam manje vredan od hrišćanstva...

... i tu po pravilu dolazi do nemilih reči, do uvredljivih replika... rečju do svega onoga što ne priliči ni vernicima, ni ateistima koji učestvuju u raspravi, a time ni samoj raspravi.

Namera mi je, dakle, da diskutujemo o vrednostima koje su nam pojedinci – pripadnici različitih religija ostavili u naleđe.

Krenuo sam sa dr Himzom Polovinom zato što ga se verovatno mnogi ne sećaju, ali više zato što su njegove pesme pevali svi koji su imali sluha, bez obzira na versku pripadnost.

Verujem da će teško ko moći da ospori da muzičko blago, zasnovano tekstom i melodijom na islamu, a i interpretator je islamske veroispovesti, ne treba da se nađe na "Religiji"...

Pa, ovo je javni forum za razmenu mišljenja, nije okrugli sto za teoretske religijske rasprave, nije ni džamija, ni medresa, ni crkva niti bogoslovija...

"...Nije dovoljno samo korektno otpjevati pjesmu. Ima tu još nešto. Treba prodrijeti u unutrašnje tkivo pjesme. Pjesma ima svoje slojeve kao majdan. A svaka, pa i najlošija pjesma ima svoju utrobu kao što je imamo vi i ja. Do te utrobe treba znati prodrijeti. Treba htjeti prodrijeti. Kad se pozabavite tom 'geologijom' ili takvom 'anatomijom', pa kad vi udete u pjesmu i pjesma ude u vas, pa kad takvu pjesmu ispustite prema drugima, onda ce i drugi shvatiti da to nije tek pjesma radi pjesme, nego i više od toga. Dakle, pjesmu treba "donijeti"." (Dr Himzo Polovina)

Ima je u dve verzije, i bezbroj drugih od dr Polovine i od drugih autora:

http://www.zimba.nl/sevdah/bastina.php

kuliramnp

Hvala za web adresu.

Uglavnom sve sto si napiso u prethodnom postu je u redu i slazem se sa tobom.Jedino oko ovog citiranog mislim da moze biti malo nekog razmatranja.Ovde se svasta pisalo,tako da uzimajuci to u obzir nisi ni ti puno omasio.Himzo Polovina,koji je legenda u nasoj kulturi mislim da zasluzuje jednu posebnu temu, ako ti je vec stalo da sve podsetis na njega...

__________________
“Osmanska država je zatrudnjela s Evropom, i jednog dana ce se poroditi; što se tice Evrope, i ona je oplodena sjemenom Islama, jednog ce se dana i ona poroditi.”

ljuba.mljk

"U neprekidnoj ljudskoj igri sa svim i svačim, u kojoj ni prošlost, s pravom, nije pošteđena, poneko ime koje se dugo činilo blistavim i neugaslim - potamni kao zauvek, poneko izroni iz mraka godina kao Severnjača u nebu. Količina svetlosti koja se stekla u Aleksi Šantiću i neizbežna senovitost koja meko pada sa njegove poetske figure, kao da ne podležu nikakvom dodavanju, nikakvom oduzimanju. Svaki preterani blesak koji bi bio bačen na njegov lik - delovao bi tuđe i izlišno, a svaka mutnija sena - sklizla bi za tren niz njegov glatki i definitivni sklad.
Pokušajmo sada nešto slično onome što je Isidora Sekulić uspela da nam nametne, kada nas je upozoravala da izgovorimo ime jednog drugog pesnika, Milana Rakića. Pročitajmo naglas ime našeg pesnika: Aleksa Šantić.
Taj tečni i umekšani spreg slova (koji je reka vremena još više zbila i uglačala poput belutka), kao da u našem jeziku ima svoju posebnu kadencu, neku naročitu boju, svoj ton i jačinu, liniju koja se ne može ponoviti, koja je svoj izvor i uvir, unikat - koji pripada svima. Jedno ime iza kojeg prepoznajemo samo jedan stav, kao što iza jednog šuma prepoznajemo kišu koju i ne vidimo, a iza drugog, samo lišće u vetru.
Fotografije i njegovi savremenici pričaju da je bio čovjek neobične lepote. Mi koji ga nismo vidjeli i oni koji tek dolaze, a neće čuti ni živu reč svedoka njegova vremena, koju smo mi čuli, osetiće dah ove lepote u poeziji koju je za sobom ostavio.
Sve nam se više čini da Šantić nije sam potražio azil u lepoti poezije. Pre bi se moglo reći da je sama poezija našla svoj azil u lepoti ovog čoveka.
Bio je srpski pesnik, a muslimani su ga, kažu, osećali da je njihov. Kada je umirao, mora da se ceo Mostar vajkao: Kuda će sad Aleksa? U raj ili dženet? Mostar se preko poezije i života Alekse Šantića izvio na jedan tako zagonetan način da nam se iz daljine pričinjava kao bliz i naš a kada smo u njemu - svečan i uzvišen.
Kada se iz svojih daljina približavamo Mostaru, pa ako se taj naš nailazak poklopi i sa sumrakom, pri prvoj, a neizbežnoj pomisli na Aleksu Šantića, prepustimo se malo i poeziji. Osetićemo se kao da ne ulazimo u grad, nego u pretprazničko veče."
(STEVAN RAIČKOVIĆ: PRETPRAZNIČKO VEČE, Zora - svečani broj, Mostar 1968/69)

EMINA

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...

Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!...

http://www.aleksasantic.com/
http://www.zimba.nl/sevdah/muzika.php

ljuba.mljk

Hvala Tebi na sugestiji, ali trebalo je da imaš malo strpljenja...

Sokolovići – veliki vezir Mehmed-paša i patrijarh Makarije

Veliki vezir Mehmed-pasa nije bio prvi visoki osmanski dostojanstvenik porijeklom iz roda Sokolovica ciji su razliciti ogranci zivjeli na prostoru od Glasinca do Drine i Lima. Prvi koji je iz rod Sokolovica putem adzami-oglana napravio karijeru u Carstvu krajem XV i u prvoj polovini XVI st. bio je Deli Husrev-pasa. On je jos 1516. imenovan za namjesnika u Konji, a zatim je redom bio beglerbeg Dijarbekira, Sama (Damask), Halepa i Rumelije. Vec 1535-36. susrece se na polozaju egipatskkog valije, kada je imenovan za clana vezirskog vijeca. Deli Husrev-pasa imao je dva sina: Kurd-bega, koji je umro 1572. na polozaju sandzak-bega u Nigdu, jugoistocno od Ankare i Mustafa-agu, koji je izgleda zivio na svom zijametu u Bosni, posto je ukopan u Seticima kod Rogatice, gdje mu se mezar i danas nalazi. Drugi Sokolovic koji je napravio visoku karijeru u Carstvu bio je Mustafa-pasa Lala, koji je dosao u carski saraj uz pomoc Deli Husrev-pase, svog starijeg brata. Mustafa-pasa Lala bio je stalno protivnik svog rodjaka Mehmed-pase Sokolovica.

Poznato je da je Mehmed-pasa dovodio svoje najblize rodjake u Carigrad i da su mu sestra i otac primili islam. Sestra Semsa se udala za Subab-bega Boljanica, hercegovackog sandzaka. Otac Dimitrije [ne zna se tacno vjersko porijeklo ovog Bosnjaka] je dobio ime Dzemaludin Sinan-beg. Za njega se zna da je bio mutevelija jednog Mehmed-pasinog vakufa, utemeljenog u Bosni. Kasnije, kako su skoro svi njegovo najblizi rodjaci postigli uspjesnu vojno-upravnu karijeru, veliki vezir Mehmed-pasa nije se zanimao za dovodjenje novih ljudi iz svog kraja u Carigrad, nego se, pored drzavnickih poslova, posvetio podizanju svojih brojnih zaduzbina i vakufa sirom Carstva. Tako je u svom rodnom selu Sokolovicima kod Rudog izgradio dzamiju, mekteb, musafirhanu i vodovod. Mehmed-pasine zaduzbine razasute su po Carigradu, Edirnama, Halepu, Medini, Beckereku u Banatu, Beogradu te po Bosni, gdje je dosta zapamcen najvise po gradnji mostova. Smatra se da je Sokolovic podigao tri do pet mostova izuzetnog privrednog znacaja i velike graditeljske ljepote. To su cuprija na Drini u Visegradu, Arslanagica most u Trebinju, Vezirov most u Podgorici, most na uscu Zepe u Drinu i vjerovatno Kozju cupriju u Sarajevu. Ovi i drugi mostovi u Bosni grade se u sklopu velikog obnavljanja putne mreze i trgovackih prometnica, koje se vrsi u Carstvu tokom XV st., u doba Sulejmana Velicanstvenog i njegovog nasljednika Selima II. Taj zamasni poduhvat provode u djelo uglavnom dvojica velikih vezira Bosnjaka, Rustem-pasa Opukovic i Mehmed-pasa Sokolovic.

Nema podataka da je Mehmed-pasa Sokolovic gradio krscanske vjerske objekte po Bosni, kao sto su to cinili neki drugi visoki carski dostojanstvenici porijeklom Bosnjaci. Tako je, primjera radi, Osman-pasa Bosnjak u svom rodnom selu Kazanci, na hercegovacko-crnogorskoj granici, sagradio dzamiju sa medresom i crkvicu. Dzamiju, cije su se rusevine raspoznavale do poslije Drugog svjetskog rata, unistio je jos sezdesetih godina VII st. Bajo Pivljanin (Nikolic), poznati hajducki cetobasa u mletackoj sluzbi.

Ako Mehmed-pasa Sokolovic nije sam podizao pravoslavne crkvene objekte, sigurno je kao visoki carski dostojanstvenik znatno uticao na odluku osmanske drzave da 1557. obnovi Pecku patrijarsiju. Za prvog patrijarha postavljen je Makarije Sokolovic, po predanju iguman ili arhimandrit svetogorskog manastira Hilandar. Opcenito se pogresno smatra da je Makarije bio Mehmed-pasin brat. To se tvrdi na osnovi posrednih izvora. Tako njemacki putopisac Stepahn Gerlach pisao 1575. da je obnovitelj Patrijarsije bio brat velikog vezira. Mnogo kasnije, u XIX stoljecu, zapisao je hronicar manastira Tronose kod Loznice da je patrijarh makarije bio brat tadasnjeg velikog vezira i da je od njega dobio hatiserif da obnovi "sve manastire crkve." Oba ova kasnija zapisa previdjaju cinjenicu da u vrijeme obnove Patrijarsije Mehmed-pasa nije jos bio veliki vezir, nego po rangu treci vezir. Velikim vezirom postat ce tek osam godina kasnije. Neposredni svjedok, spomenuti mletacki bajlo M. Cavalli, pise u jednom svom izvjestaju iz augusta 1558. da mu je jedan svecenik, Dubrovcanin, vikar bosanskog nadbiskupa, rekao kako je nedavno postavljeni "srpski patrijarh grckog obreda" dosao na taj polozaj zahvaljujuci podrsci "svog strica, koji je pasa." Patrijarh je dobio od sultana berat da mu "svi krscani, i latinskog i grckog obreda, placaju jednake namete."

Turski hronicari, koji su bili veoma obavijesteni o uzoj porodici velikog vezira, znaju da je imao dva brata i njihov zivotni put prate sve do sultanova saraja. Odatle se moze zakljuciti da Makarije nije mogao nikako biti mehmed-pasin sinovac. Nije mu to mogao biti cak ni u prvoj pobocnoj liniji, jer je poznato da je Mehmed-pasin rodjeni stric rano primio islam, pa mu se ne zna cak ni za rodjeno ime. U izvorima se spominje kao Rustem-beg Sokolovic, sa tri sina: Dervis-pasom, Ali-begom i Ferhad-pasom. Prema tome, pravi Mehmed-pasin sinovac bio je Ferhad-pasa, kliski i bosanski sandzak-beg i prvi beglerbeg Bosanskog ejaleta. Sto se tice Makarija, on je mogao biti samo neki dalji Mehmed-pasin rodjak, s obzirom na cinjnicu da je rod Sokolovica bio veoma razgranat.

Nacionaln-romanticarska je zabluda da je Mehmed-pasa radio na obavljanju Pecke Patrijarsije zato sto se sjecao svog porijekla i bio mu privrzen. Mehmed-pasa, kao clan vezirskog vijeca, sigurno nije bio bez uticaja prilikom donosenja odluke da se obnovi Srpska patrijarsija, ali to ne treba veivati ni za kakva osjecanja niti sentimentalna sjecanja, nego iskljucivo za procjenu osmanskih drzavnih interesa. Mehmed-pasa Sokolovic je kroz svoj odgoj u Edirnama, gdje je stekao prvo islamsko obrazovanje, te kasnije kroz vojevanje po Ugarskoj, ucestovanje u pohodima na Bagdad i Perziju, te kasnije kroz vojevanje na dvoru postao, kako pravovjerni musliman, tako i pravi Osmanlija. On je od pocetka do kraja bio i ostao iskreno privrzen svom novom zakonu, koji je poceo uciti kada mu je bilo vec 16-18 godina. Mehmed-pasa je bio temeljito islamski obrazovan i kao musliman moralno veoma postojan i smiren u svojoj vjeri. Njegovo cjelokupno drzanje i djelovanje pokazuje da on u tom pogledu nije imao nikakvih sumnji. Za njega su krscanstvo i jevrejstvo bile religije Bozijeg otkrovenja koje prethode islamu. U skladu sa islamskim ucenjem, on je prema jevrejstvu i krscanstvu, ukljucujuci tu i pravoslavlje, imao jasan stav trpeljivosti i pruzanja drzavnih garancija njihovim sljedbenicima kao zmijama, odnosno pripadnicima zasticenih manjina. Izvan tog strogo islamskog stava, Mehmed-pasa prema hriscanstvu nije imao niti je mogao imati bilo kakvih drugih naklonosti i osjecanja. Sve je ostalo bilo podredjeno politickim interesima osmanske drzave koje je on veoma dobro shvatao i pronicljivo zastupao. Medhmed-pasa Sokolovic je svojim ogromnim znanjem i velikom snagom borio da osmanskoj drzavi sacuva njene cvrste islamske temelje. Njegovo ponasanje ukazuje da je smatrao da opasnost po te temelje moze doci prije od muslimanskog-logickog vjerskog misticizma [neispravnog islamskog ucenja], nego od nekog hriscanstva prema kojem se vodi dosljedna islamska politika. U tom smislu, Mehmed-pasa se ostro suprostavljao muslimanskim sinkretistickim i heretickim ucenjima i pokretima sto, među ostalim, pokazuje i cinjenica da je kao veliki vezir vec prve godine svoje sluzbe dao pogubiti Hamzu Bosnjaka.

Historija Bosnjaka, Mustafa Imamovic, str. 158-163. - poglavlje: Proces Prihvatanja Islama u Bosni.
http://www.geocities.com/famous_bosn...OKOLOVICH.html

Na Drini ćuprija

Najpoznatiji roman Ive Andrića, „Na Drini ćurpija“ (1945), hronološki prati četiri veka zbivanja oko velikog mosta preko reke Drine u Višegradu, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović, poreklom iz tih krajeva. Godine 1516. Mehmed paša je, prema vladajućem običaju uzimanja „danka u krvi“, kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao lestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao moćnik, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, veliki kameni most na jedanaest lukova. Most je integrativna tačka romaneskne naracije i njen glavni simbol. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaže na trošnost ljudske sudbine. Most je mesto dodira istorijski verifikovanih ličnosti i bezimenih likova koji su plod piščeve imaginacije. Roman „Na Drini ćuprija“ u kojem se uglavnom dosledno hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe je, zapravo, „višegradska hronika“, pandan „Travničkoj hronici“ i „Omerpaši Latasu“ koji je „sarajevska hronika“: u sklopu toga hronikalnog troknjižja Ivo Andrić pripoveda o „turskim vremenima“ u Bosni. Roman počinje dugim geografskim opisom višegradskog kraja i navođenjem više legendi o nastanku mosta, od kojih je posebna markantna ona o uziđivanju hrišćanske dece u jedan od stubova. Poreklo legende je u nacionalnom mitu i epskoj viziji sveta koja je književni ekvivalent toga mita. Legende su po pravilu paralelne, imaju hrišćansku i muslimansku verziju. Kraj romana pada u 1914. godinu kada su trupe austrougarske monarhije, u povlačenju, ozbiljno oštetile most. Sa rušenjem mosta izdiše i Alihodža, jedan od najčešće pominjanih likova, koji simbolizuje kraj starih vremena. Između početka i kraja romana, između građenja i rušenja mosta, širi se pripovedački luk dug četiri stotine godine u kojem, u formi vrlo razvijenih epizoda, zapravo, celih priča, Andrić niže sudbine višegradskih ljudi, svih vera. „Na Drini ćuprija“ je po načinu tvorbe „novelistički roman“ jer nastaje nizanjem brojnih priča koje mogu stajati i samostalno. U tom romanu pisac je sproveo punu ciklizaciju svojih „višegradskih priča“, pa je tako od jednog tematskog ciklusa, postupkom ulančavanja nastala složena hronika. Neke likove iz romana „Na Drni ćuprija“ susrećemo i u Andrićevim pripovetakama (npr. Ćorkan, Toma Galus).

Slika društva, datog u istorijskom preseku, u romanu „Na Drini ćuprija“ toliko je razuđena i slojevita da se može reći kako pisac-hroničar iz nadtemporalne tačke tvorca jedne moderne legende „vidi kroz vreme“, prozire njegovu suštinu i raspoznaje i svedoči ograničenost ljudskih moći, podjednako onih koji veruju da moć imaju i onih koji tu moć nikako nemaju. Most, kao nemi svedok, pamti ukrštaj i prividno trpeljivo prožimanje, a u stvari antagonizam različitih kultura, vera i tradicija i dve civilizacije, istočne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, večita tačka na kojoj se trenje i komešanje što neminovno porađaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) oseća i vidi jasnije nego drugde, u gotovo kristalno čistom, opredmećenom obliku. Roman o mostu se, kao i većina drugih Andrićevih romana i pripovedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmeđa na kojoj se sustiču i mešaju evropska i azijska religija i način života, vode ratovi i mirnodopske međukonfesionalne i političke borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrečnosti Bosna nedri osobenu kulturu življenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zatiču na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozorištu istorije.

http://www.ivoandric.org.yu/html/na_drini_cuprija.html

Da li sada treba nešto od ovih sadržaja da ostane ovde, nešto da ide na istoriju, nešto na arhitekturu, a ovo poslednje na umetnosti (ili preciznije: na književnost)?

Postavljam sadržaje o onim vrednostima koji su preživele sve međureligijske rasprave, pa i krvoprolića... vrednosti koje su spajale i koje bi i danas, bez obzira na sve događaje iz bliske nam prošlosti, trebalo da nas spajaju...

Razumem da može da se shvati i da je tema promašena, ali ja bih i dalje, bez mnogo ličnog udela (komentarisanja), na ovu temu postavljao slične sadržaje, u nadi da će nas učiniti bliskijim, jer istim jezikom govorimo i pišemo (iako se različito nazivaju), iste pesme pevamo, istim mostovima hodimo, iste knjige čitamo...
I nadam se da sam korektan i da nikoga ne vređam...

Pozdrav...

P.S. Dobar Ti je potpis!