Status: Diskutant
Korisnik od: 29.04.2008
Godine: 26
Postovi: 22
|
evo teksta koji će ti pomoći da shvatiš razliku između razuma i uma,i zašto razum nije dovoljan da bi se sagledao Bog.
Митрополит Јеротеј Влахос, Православна духовност
Срж православног предања
Број 953, Рубрика Црква и друштво
Према светом предању Православне цркве, у средишту хришћанске духовности су срце и ум, нус. То је управо оно средиште на којем треба да деламо како би се исцелило васцело човеково психосоматско устројство.
Штавише, Господ је рекао: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт 5, 8). Да бисмо разумели шта су срце и ум (Нус), морамо започети од испитивања душе.
Из казивања старозаветне Књиге Постања знамо да је на почетку Бог створио Адамово тело а затим удахнуо у њега и на тај начин створио његову душу. Израз „створио је душу“ јасно указује да душа није делић Бога нити дух Божији, као што тврде неки људи. Како каже свети Јован Златоусти, будући да је удахнуће Божије енергија (дејство) Светога Духа, то значи да енергија Светога Духа ствара душу а да при том она сама (енергија) није та душа. Ова тврдња је од виталног интереса, јер на тај начин схватамо да се душа не може испитивати независно, него само у повезаности са Богом.
Како каже свети Григорије Палама, душа свакога човека је истовремено и једноставна и многострука. На другом месту, св. Григорије Палама учи да, као што је Бог Тројица - Ум (Нус), Реч (Логос) и Дух (Пневма), на одговарајући начин и човекова душа има тројичну природу: тако постоји ум (нус) који је срж човековог постојања, реч (логос) која се рађа од ума или нуса и дух који је „човекова умна (ноетска) љубав“.
Душа је тесно повезана са човековим телом, али она није смештена само у један део тела.
Према православном учењу, Бог влада светом посредством Својих нестворених (нетварних) енергија. И као што Бог дела у природи, тако и душа, према св. Григорију Синаиту, покреће и подстиче сваки део тела да би оно вршило своје функције. Према томе, као што Бог влада светом, тако и душа влада телом.
Како се изразио свети Григорије Палама, душа заузима тело са којим је створена. Она испуњава читаво тело и даје живот телу. Другим речима, душа није затворена у тело, али она заузима тело којем је присаједињена.
Постоји снажна спона између душе и тела, али и јасна разлика између њих. Човека чине душа и тело, који истовремено постоје једно поред другог без икаквог мешања. Према томе, није само душа оно што се назива човеком, нити се само тело назива човеком, него и једно и друго чине човека. Посредством својих промислитељских сила, душа даје живот читавом телу. Међутим, уколико људском телу и недостаје неки део, на пример, ако човек нема очи, то не значи да су промислитељске силе душе нижег степена. Осим тога, душа није истоветна својим промислитељским силама, него јединствено обухвата све промислитељске силе тела (в. „Тријаде“ св. Григорија Паламе).
Свети Григорије из Нисе карактеристично тврди да тело не обухвата душу него да је управо душа та која обухвата тело. Другим речима, тело не служи као неки сасуд (посуда) или као мех који би у себи садржавао душу, него би се пре могло рећи да је тело унутар ње, душе. Душа дејствује и распростире се кроз читаво човечије тело.
РАЗУМЕВАЊЕ СРЦА И УМА
Ово што је речено о души може изгледати високо теоретски, иако је то сасвим одређено учење Цркве и као такво обавезно за наше разумевање срца и ума а што је средиште православне духовности. У противном, нећемо моћи да разумемо ка чему је Православна црква управљена и шта тежи да исцели.
Као што Бог има суштину и енергију, тако их има и душа, будући да је створена по образу и подобију Божијем. У Богу су, наравно, и суштина и енергија нестворене (нетварне), док су суштина и енергија душе створене. Ништа не постоји без енергије. Суштина сунца налази се изван земљине атмосфере; међутим, његова енергија, која даје светлост и топлоту и узрокује сагоревање допире до земље и даје јој светлост, топлоту, итд. Исто се догађа са свим објектима. Суштина душе налази се у срцу, али не као у неком сасуду, него као да је у неком органу, док њена енергија делује кроз помисли (грч. „логосмои“).
Према светом Григорију Палами, душа се, такође, назива и умом. Међутим, и суштина душе, тј. срце, и њена енергија, која се састоји од помисли, називају се умом (нусом).
Иако се у библијско-светоотачкој традицији термини могу узајамно заменити, да би се избегла свака пометња душа се помиње као духовни елемент човековог бића, срце као суштина душе а ум као енергија душе. Према томе, када ум ступи у срце и почне тамо да делује, онда постоји јединство између ума (енергије), срца (суштине) и душе.
Целокупни аскетизам у Цркви има за свој циљ човеково обожење (грч. тхеосис), његову заједницу са Тројединим Богом. То се остварује када се енергија душе - ум или нус - врати њеној суштини (срцу) и узнесе ка Богу. Да би се достигло јединство са Богом, њему мора да претходи уједињење душе које се, опет, остварује помоћу благодати. Грех је, у ствари, расипање тих сила; он је превасходно расипање енергије душе, тј. ума, на ствари и његово одвајање од срца.
Пошто смо изложили ова разјашњења, важно је да сада дубље анализирамо шта су ум и срце према православном предању.
Срце је средиште човековог психосоматског устројства будући да, као што смо приметили раније, постоји „несливено“ јединство душе и тела. Средиште тог јединства именује се као „срце“.
Срце је место које се открива кроз подвижничку (аскетску) праксу у облагодаћеном стању: то је место где се открива и пројављује Бог. Ово одређење би могло изгледати апстрактно: то је, међутим, питање духовног опита. Нико не би био у стању да помоћу рационалних и спекулативних дефиниција у у потпуности укаже на место срца. У сваком случају, срце је средиште три способности душе: разумне, жељне и вољне. Чињеница је да - када човек живи унутрашњим животом, тј. када се његов ум из своје пређашње расејаности враћа у свој унутрашњи свет, када у најдубљем степену осети жаљење и покајање - он онда постане свестан постојања овог средишта, тј. постојања срца. Он на том месту осећа бол и духовну жалост, опитно доживљава благодат Божију а понекад чује чак и глас Божији.
Према светоотачком предању, суштина душе, која се назива срцем, као да се налази у органу, а не као у неком сасуду, где се налази срце као телесни орган. То се може тумачити позивањем на оно што је речено раније, односно да душа обухвата тело и даје му живот - она није обухваћена телом, него она обухвата човеково тело. Управо унутар ове преспективе свети Никодим Светогорац говори о срцу као о природном средишту - будући да отуда крв кружи по читавом телу, противприродном - пошто тамо обитавају страсти и натприродном средишту - јер тамо дејствује благодат Божија, о чему говоре и многи наводи из Светог Писма:
А Ја вам кажем да сваки који погледа жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5; 28).
Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога (Римљ. 2; 5).
Да се Христос вером усели у срца ваша (Еф. 3; 17).
А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим Који је дат нама (Римљ. 5; 5).
Ум или нус је, с друге стране, енергија душе. Према Светим Оцима, ум се назива и оком душе. Његово природно место је када се налази унутар срца, када се уједини са суштином душе и опитно доживи непрестано сећање на Бога. Међутим, када је потчињен творевини Божијој и страстима, он се креће противно природи. Православно предање прави јасну разлику између ума и разума.
Разум је функција мозга, док ум дејствује изван њега и у свом природном стању уједињен је са срцем. У личности светитеља, који је пројава и носилац православне духовности, разум дела и свестан је света који га окружује, док је ум унутар срца и непрестано се моли. Разликовање ума од разума карактерише стање духовно здраве особе и оно представља циљ православне духовности.
За наведену тему веома су илустративна два одломка из текстова св. Василија Великог. У једном од списа он каже да у духовном човеку, који је постао храм Бога и Пресветог Духа, разум и ум истовремено дејствују. Разум се бави земаљским бригама а ум непрестаним сећањем на Бога. Осим тога, такав човек - будући да је његов ум сједињен са срцем и да општи са Богом - не бива узнемираван неочекиваним искушењима или, да тако кажемо, искушењима која узрокује пропадљивост и пролазност његове природе.
У другом одломку, св. Василије говори о повратку ума у срце и о његовом усхођењу ка Богу. Овај, други одломак, требало би тумачити унутар контекста претходног и у вези с целокупним учењем св. Василија. Ум који је расејан споља и посредством чула развејан на световне ствари, открива болесног, палог и раскалашног човека. Он из свог стања расејаности мора да се врати свом јединству са срцем и обитавању унутар њега, мора да се врати свом природном стању, и тада ће се сјединити са Богом. Просветљен нествореном (нетварном) светлошћу (стање обожења), ум запоставља чак и своју природу и душа се више не брине нити о одећи, нити о склоништу. То не значи да човек више не брине о храни и сл. Међутим, како је човек достигао стање созерцања (тхеориа) и обожења, његове телесне силе - не, дакле, душевне - налазе се у стању мировања. Другим речима, душа и ум нису потчињени утицајима света и материјалних ствари. Човек се, наравно, и даље брине о њима, али им више не робује. Поред тога, св. Василије Велики јасно каже да се тим кретањем ума назад, унутар срца, задобија целовита врлина: разборитост, одважност, правда и мудрост, заједно са свим осталим врлинама.
Отац Јован Романидес каже да сва жива бића поседују два позната система сећања. Као прво, „постоји ћелијско сећање које одређује развој и раст јединке у односу на саму себе“. То је позната ДНК структура која је генетски код и која дословно дефинише све у људској конституцији. Као друго, „постоји сећање можданих ћелија које одређује функције и однос јединке према самој себи и према њеном окружењу“. Управо је функционисање мозга - који, будући да су у њега утиснута сва сећања из прошлости, као и људско знање стечено учењем и истраживањем - одређује човеков однос са другим људским бићима. Осим тога, према Романидесу, у свакој личности постоји не-функционално и суб-функционално сећање унутар срца и када се оно покрене посредством умне молитве, онда постоји непрестано сећање на Бога, доприносећи нормализацији свих других односа неке личности.
Према томе, светитељ као носилац православне духовности поседује сва три ова сећања која дејствују и функционишу истовремено и независно једно од другог. Светитељ је „најприроднији од свих људи“. Он је свестан света око себе и бави се различитим стварима; међутим, како је његов ум досегао своју природну функцију он, иако живи на земљи, истовремено обитава и на небесима“.
Као што смо видели, средиште православне духовности је срце, унутар којег неизоставно мора дејствовати човеков ум. Енергија душе, ум или нус, мора се вратити унутар суштине душе, тј. у срце. Тако ће, сједињујући благодаћу Божијом ове силе, задобити јединство и заједницу са Тројединим Богом. Духовност која је изван ове перспективе није православна, него моралистичка, пијетистичка, апстрактна и рационалистичка.
|
Nisam dobio odgovor za broj ljudi koji levitiraju