Aenima

VELIKI INKVIZITOR

*.... Kod mene se na sceni pojavljuje On; doduse, On nista i ne govori u poemi, vec se samo javlja i prolazi. Petnaest vekova vec je minulo otkako je obecao da ce doci u carstvu svojem, petnaest vekova otkako prorok Njegov zapisa: "Doci cu skoro". "Taj dan i cas ne zna cak ni Sin, samo Otac moj nebeski", kako On sam izgovori jos na zemlji. Ali covecanstvo ga iscekuje s predjasnjom verom i s predjadjnjim ganucem. O, s jos vecom verom, jer petnaest vekova je vec proslo otkako su za coveka prestala jamstva s nebesa:
Veruj onom sto ti srce veli, zalud jamstva cekas od nebesa.
I samo vera u ono sto kazuje srce! Istina, bilo je i tada mnogo cudesa. Bilo je svetitelja koji su izvodili cudesna isceljenja; nekim pravednicima, prema njihovim zivotopisima, silazila je sama Bogorodica. Ali djavo ne spava, te se u covecanstvu zace sumnja u istinitost tih cudesa. Bas u to vreme pojavila se na severu, u Nemackoj, strasna nova jeres. Ogromna zvezda, "slicna kandilu" (to jest Crkvi), "pala je na izvore voda i oni postadose gorki". Te jeresi stadose bogohulno poricati cudesa. Ali utoliko vatrenije verovahu oni koji ostadose verni. Suze covecanstva uzdizu se k Njemu kao i pre, cekaju ga, vole ga, uzdaju se u Njega, zude da postradaju i umru za Njega, kao i pre... I evo, toliko se vekova covecanstvo molilo s verom i zarom: "Gospode, javi nam se" - toliko mu se vekova obracalo da je On, u neizmernoj samilosti svojoj, poteleo da sidje onima sto su ga molili. On je silazio, on je i pre toga posecivao neke pravednike, mucenike i svete pustinjake jos na zemlji, kao sto je zapisano u njihovim "zitijima"…*
*…Da je sigurno tako i bilo, to cu ti sad ja reci. I tako on pozele da se bar za jedan tren pojavi narodu - mucenom, napacenom, smradno gresnom, ali narodu koji ga je ljubio detinjom ljubavlju. Radnja se kod mene zbiva u Spaniji, u Sevilji, u najstrasnije vreme inkvizicije, kada su u slavu Bozju u zemlji svakoga dana gorele lomace i kad su
O, to, razume se, nije bio onaj silazak u kojem ce se On javiti, po obecanju svome, u poslednja vremena u svoj slavi nebeskoj i koji ce biti iznenadan "kao munja koja sine od istoka do zapada". Ne, On je pozeleo da na jedan trenutak poseti decu svoju, i to bas onde gde su u taj mah buktale lomace. Iz beskrajnog milosrdja svoga On dolazi jos jednom medju ljude u onom istom liku covecijem u kojem je isao trideset i tri godine medju ljudima, pre pretnaest vekova. Silazi na uzarene ulice juznoga grada, u kojem je jos uoci tog dana "u velelepnom aktu vere", u prisustvu kralja, dvora, vitezova, kardinala i prelepih dvorskih dama, pred mnogobrojnim stanovnistvom cele Sevilje, kardinal, veliki inkvizitor, spalio bezmalo citavu stotinu jeretika ad majorem gloriam Dei. On se javi tiho, neprimetno, no - zacudo - svi ga odmah poznadose. To bi moglo biti jedno od najlepsih mesta poeme, odnosno, ono bas po cemu ga poznaju. Narod s nezadrzivom silinom hrli k Njemu, okruzuje ga, jati se oko Njega, prati ga. On cutke prolazi izmedju njih s blagim osmehom beskonacne samilosti. Sunce ljubavi gori u njegovom srcu, zraci Svetlosti, Prosvecenosti i Sile izviru mu iz ociju, obasjavaju ljude i potresaju njihova srca ljubavlju koju mu uzvracaju. On siri prema njima ruke, blagosilja ih i iz dodira s njim, cak samo sa haljinama njegovim, zraci lekovita sila. U jedan mah, iz gomile uzvikuje jedan starac, slep jos od detinjstva: "Gospode, isceli me da te i ja vidim!" I gle, kao neka ljuska spade sa ociju njegovih, i slepac ga ugleda. Narod place i ljubi zemlju kojom On kroci. Deca bacaju preda nj cvece, pevaju i klicu mu: "Hosana!" "To je On, to je bas On!" - ponavljaju svi - "to mora biti On, to nije niko drugi do On." On zastaje u porti seviljske katedrale bas u casu kada u hram, placuci, unose decji otvoren beli kovceg: u njemu je sedmogodisnja devojcica, kci jedinica nekakvog znamenitog graрanina. Mrtvo dete lezi svo u cvecu. "On ce vaskrsnuti tvoje dete" - dovikuju iz gomile uplakanoj majci. Pater katedrale, koji je izisao u susret detinjem kovcegu, gleda u nedoumici i mrsti obrve. Ali uto se razleze vapaj majke umrlog deteta. Ona se baca pred Njegove noge: "Ako si to Ti, vaskrsni dete moje!" - uzvikuje ona pruzajuci ruke k Njemu. Sprovod zastaje, kovcezic spustaju u crkvenoj porti, podno nogu Njegovih. On gleda saosecajno i usta Njegova tiho i jos jednom izgovaraju: "Talita kumi" - "i odmah usta djevojka". Devojcica se dize iz kovcega, seda, obazire se oko sebe sirom otvorenih ociju, smesi se. U rukama joj buket belih ruza s kojima je lezala u kovcegu. U narodu zbunjenost, uzvici, jecaji, kad bas u tom trenutku, najedared, prolazi preko trga sam kardinal, veliki inkvizitor. To je gotovo devedesetogodiљnji starac, visok i prav, ispijenog lica, upalih ociju iz kojih, medjutim, jos bije sjaj poput ognjene ziske. O, on nije sada u raskosnim kardinalskim haljinama u kojima je blistao prethodnoga dana pred narodom, kada spaljivahu neprijatelje rimske vere - ne, u taj mah on je samo u svojoj staroj, gruboj monaskoj mantiji. Za njim, na izvesnom rastojanju, idu mrgodni njegovi pomocnici i robovi i "sveta" straza. On se zaustavlja pred gomilom i posmatra poizdalje. Sve je video, video je kako su spustili kovceg pred noge Njegove, video je kako je vaskrsla devojcica, i lice se njegovo smrklo. Mrsti guste sede obrve, a pogled mu svetluca od zloslutne vatre. Pruza prst, zapoveda straћarima da ga uhvate. I gle, takva je njegova moc i toliko je vec naviknut, pokoran i bojazljivo poslusan puk da se gomila sveta onoga casa razmice da propusti strazare, a ovi, usred grobne tisine koja odjednom nasta, mecu ruke na Njega i odvode ga. Gomila u trenu, sva kao jedan covek, klanja se duboko pred starcem-inkvizitorom, ovaj cutke blagosilja narod i prolazi dalje. Straza dovodi zarobljenika u tesnu i mracnu tamnicu sa svodovima u staroj zgradi svetog suda i zatvara ga u nju. Prolazi dan, nastaje tamna, vrela i "bezivotna" seviljska noc. Vazduh "mirise na lovor i limun". Usred dubokog mraka najednom se otvaraju gvozdena tamnicka vrata i glavom starac, veliki inkvizitor, polagano ulazi u tamnicu sa svetiljkom u ruci. Sam je, vrata se za njim odmah zakljucavaju. Zastaje na ulazu i dugo, citav minut ili dva, posmatra lice Njegovo. Najzad tiho prilazi, stavlja svetiljku na sto i zbori:
- Jesi li to Ti? Ti? - Ali, ostajuci bez odgovora, brzo dodaje: - Ne odgovaraj, cuti! A i sta bi mogao da kazes? Odlicno znam sta ces reci. Uostalom, Ti i nemas prava da sto dodas onome sto si ranije vec rekao. Zasto li si dosao da nam smetas? Jer dosao si da nam smetas, to znas i sam. A znas li sta ce biti sutra? Ja ne znam ko si, niti hocu da znam: jesi li to Ti ili samo privid Njegov, svejedno, jos cu Te sutra osuditi i spaliti na lomaci kao najcrnjeg medju jereticima, a isti onaj narod koji Ti je danas ljubio noge, vec sutra ce, na samo jedan moj znak rukom, poleteti da zgrce zeravicu oko Tvoje lomace, znas li Ti to? Da, Ti to mozda i znas - dodade on u dubokom razmisljanju, ne skidajuci pogled sa svoga zarobljenika ni na tren.

- Ne razumem bas sasvim, Ivane, sta je to? - osmehnu se Aljosa koji je sve vreme cutke slusao. - Nije li to kakva bezgranicna fantazija ili kakva greska starceva, nekakvo nemogucno qui pro quo?

- Pa uzmi ako hoces i ovo poslednje, - zasmeja se Ivan - ako te je vec tako razmazio savremeni realizam, pa ne mozes da izdrzis nista fantasticno; kad vec hoces qui pro quo, onda neka tako i bude. Istina, - nasmeja se opet - starcu je devedeset godina, te je odavno mogao izgubiti razum od svoje ideje. Zatocenik ga je mogao preneraziti svojom spoljasnjoscu. To je, najposle, moglo biti bunilo, vizija devedesetogodisnjeg starca pred smrt, uz to raspaljenog jucerasnjim "aktom vere" od sto spaljenih jeretika. Ali zar meni i tebi nije svejedno je li to qui pro quo ili bezgranicna fantazija? Rec je samo o tome da je starcu potrebno da se iskaze, da se, najzad, iskazuje za svih devedeset godina i da glasno govori ono o cemu je cutao svih tih devedeset godina.

- A zarobljenik samo cuti? Gleda ga i ne progovara ni reci?

- Pa tako i treba da bude sta god da je u pitanju - opet se zasmeja Ivan. - Sam starac ga opominje da On i nema prava nista da doda onome sto je ranije vec receno. Ako bas hoces, u tome i jeste najosnovnije obelezje rimokatolicanstva, bar po mome misljenju: "sve si, vele, predao papi, sve je, dakle, sada u pape, pa sad uopste vise ne moras ni da dodjes ili nam bar ne smetaj pre vremena". U tom smislu oni ne samo da govore, nego cak i pisu, bar jezuiti. To sam citao kod njihovih bogoslova. "Imas li Ti prava da nam obznanis makar jednu jedinu od tajni sveta iz kojeg si dosao?" - pita ga moj starac i sam mu odgovara u njegovo ime: - "Ne, nemas, da ne bi dodavao onome sto si vec pre kazao i da ne bi oduzimao ljudima slobodu koju si tako branio dok si bio na zemlji. Sve sto nanovo obznanis ugrozice slobodu vere u ljudi, jer izgledase kao cudo, a sloboda njihove vere bila Ti je dragocenija od svega - jos tada, pre hiljadu i pet stotina godina. Zar nisi tada tako cesto govorio: 'Hocu da vas ucinim slobodnima.' Ali evo, video si sada te 'slobodne' ljude" - dodaje starac odjednom s pronicljivim i podrugljivim osmehom. - "Da, ta nas je stvar skupo stala," - nastavlja gledajuci ga strogo - "ali mi smo je najzad dovrsili u Tvoje ime. Petnaest smo se vekova mucili sa tom slobodom, ali sada je sve to dovrseno, i to temeljno. Ne verujes da je temeljno? Gledas me krotko i neces da me udostojiљ cak ni negodovanjem? Ali da znas da su u ovo vreme, i to bas sada ovi ljudi sigurniji nego ikada da su potpuno slobodni, medjutim, oni su nam sami doneli svoju slobodu i pokorno je polozili pred nase noge. Ali to smo ucinili mi, a jesi li Ti bas to zeleo, bas takvu slobodu?"


......

__________________
.

Aenima

.....

- Opet ne razumem, - prekide ga Aljosa - da li on to ironise, podsmeva se?
- Ni najmanje. On, naprotiv, sebi i svojima broji u zasluge to sto su najzad savladali slobodu, a postupili su tako da bi ucinili ljude srecnima. "Jer je prvi put tek sada (ima na umu, naravno, inkviziciju) postalo mogucno pomisliti na ljudsku srecu. Covek je bio stvoren kao buntovnik, a zar buntovnici mogu biti srecni? Tebe su upozoravali," - veli on Njemu - "nisi oskudevao u opomenama i poukama, ali nisi poslusao opomene, odbacio si jedini put kojim su ljudi mogli stici do blazenstva, ali, sva sreca, stvar si na odlasku ostavio nama. Obecao si, ucvrstio svojom recju, dao nam pravo da vezujemo i razvrgavamo, te sad, razume se, ne mozes ni pomisliti da nam oduzmes to pravo. Zasto si dosao da nam smetas?"
- A sta znaci: nije oskudevao u opomenama i poukama? - zapita Aljosa.
- E, to je ono glavno sto je starcu potrebno da izrekne.
"Strasni i mudri duh, duh samounistenja i nebitka," - nastavlja starac - "veliki duh govorio je s Tobom u pustinji i preneto nam je u knjigama da Te je on toboze 'kusao'. Je li to tako? I da li se moglo reci bilo sta istinitije od onoga sto Ti je on otkrio u trima pitanjima, od onoga sto si Ti odbio i sto je u knjigama nazvano 'iskusenjima'? Medjutim, ako se ikada na zemlji zbilo pravo, gromovito cudo, onda je to bilo toga dana, na dan tih triju iskusenja. Zapravo, sama pojava tih triju pitanja i jeste bila cudo. Kad bi bilo moguce zamisliti, samo probe i primera radi, da su ta tri pitanja strasnoga duha bez traga izgubljena u knjigama i da ih treba vaspostaviti, nanovo smisliti i srociti kako bi se opet mogla upisati u knjige, te da se radi toga sakupe svi mudraci zemaljski - vladaoci, prvosvectenici, ucenjaci, filozofi, pesnici - i da im se zada zadatak: smislite, srocite tri pitanja, ali takva koja bi, osim sto bi odgovarala velicini dogadjaja, izrazavala povrh toga, u trima recima, samo trima ljudskim frazama, svu buduu istoriju sveta i covecnstva - mislis li Ti da bi sva premudrost zemaljska, kad bi se skupila na jedno mesto, mogla smisliti po snazi i dubini ista slicno onim trima pitanjima koja Ti je tada u pustinji odista ponudio mocni i mudri duh? Vec samo po tim pitanjima, po cudu njihovog objavljenja, moze se shvatiti da nemas posla sa obicnim ljudskim umom, nego sa vecnim i apsolutnim. Jer u tim trima pitanjima kao da je skupljena u jednu celinu i predskazana sva potonja istorija covecanstva i data u trima oblicima u kojima ce se spojiti sve nerazresive istorijske protivurecnosti ljudske prirode na celoj zemlji. Tada to jos nije moglo biti tako ocigledno, jer je buducnost bila nepoznata, ali sad, kad je proslo petnaest vekova, mi vidimo da je u tim trima pitanjima sve u tolikoj meri pogodjeno i predskazano i tako se opravdalo da im se nista vise ne moze ni dodati ni oduzeti.
Odluci, dakle, sam ko je bio u pravu: Ti ili onaj koji Te je tada pitao? Seti se prvoga pitanja. Premda ne doslovno, smisao mu je ovaj: 'Ti hoces da ides u svet i ides goloruk, sa nekakvim obecanjem slobode, koje ljudi, u svojoj prostoti i svojoj urodjenoj razvratnosti, ne mogu shvatiti i kojega se strase - jer nista i nikada nije bilo za coveka i ljudsko drustvo nepodnosljivije od slobode! A vidis li ovo kamenje u ovoj goloj i vrletnoj pustinji? Pretvori ga u hlebove, i za Tobom ce pohrliti covecanstvo kao stado, zahvalno i poslusno, premda vecno u strahu da ces povuci ruku svoju od njih i da ce im nestati Tvojih hlebova. Ali nisi hteo da lisis coveka slobode i odbio si predlog, jer kakva bi to bila sloboda - zakljucio si Ti - kad bi se pokornost kupila hlebovima? Prigovorio si da covek ne zivi samo od hleba, ali znas li Ti da ce se u ime tog istog hleba zemaljskog dici na Tebe duh zemlje, i sudarice se s Tobom, i pobedice Te, i svi ce poci za njim klicuci: 'Ko je slican ovome zveru, on nam dade oganj s nebesa!' Znas li da ce proci vekovi, i covecanstvo ce proglasiti ustima svoje premudrosti i nauke da nema zlocina, dakle, da nema ni greha, nego ima samo - gladnih. 'Nahrani ih, pa onda i trazi od njih vrlinu!' - eto sta ce biti napisano na barjaku koji ce se podice protiv Tebe i koji ce srusiti hram Tvoj. Na mestu hrama Tvoga podici ce se nova zgrada, podici ce se ponovo strasna Vavilonska kula; i premda se ni ona nece dovrsiti, kao ni nekadasnja, Ti si ipak mogao izbeci tu novu kulu i za hiljadu godina skratiti patnje ljudske, jer oni ce ionako doci k nama, posto se namuce hiljadu godina sa svojom kulom! Oni ce nas tada opet pronaci pod zemljom, u katakombama, gde se skrivamo (jer cemo nanovo biti gonjeni i muceni), naci ce nas i zavapice: 'Nahranite nas, jer oni sto nam obecase oganj s neba, ne dadose nam ga.' I tada cemo mi dozidati njihovu kulu, jer ce je dozidati onaj ko njih nahrani, a nahranicemo ih tek mi u Tvoje ime, i slagacemo ih da je u Tvoje ime. O, nikada, nikada oni nece sebe bez nas nahraniti! Nikakva im nauka nece dati hleba dokle god ostanu slobodni, nego ce se svrsiti time sto ce doneti svoju slobodu pred nase noge, pa ce nam kazati: 'Nahranite nas, pa makar nas i porobili!' Razumece najzad i sami da se ne moze ni zamisliti da slobode i hleba zemaljskoga bude dovoljno za sve u isto vreme, jer nikada, nikada oni nece biti kadri da se medju sobom podele! A uverice se i u to da nikad i ne mogu biti slobodni, jer su slabi, porocni, nistavni i buntovni. Ti si im obecao hleb nebeski, ali, ponavljam opet, moze li se on, u ocima slabog, vecno porocnog i vecno neblagorodnog ljudskog plemena, uporediti sa zemaljskim? I ako za Tobom, u ime hleba nebeskog, podju hiljade i desetine hiljada, sta ce biti s milionima i sa desetinama miliona bica koja nece biti kadra da prezru zemaljski hleb radi nebeskog? Ili su Tebi mile samo desetine hiljada velikih i jakih, a ostali, kao pesak morski mnogobrojni milioni slabih, ali koji Tebe ljube, treba samo da posluze kao materijal za velike i jake? Ne, nama su mili i slabi. Oni su porocni i buntovni, ali, na kraju krajeva, bas ce oni postati poslusni. Oni ce se diviti nama i smatrace nas za bogove zato sto smo im se stavili na celo i sto smo pristali da podnosimo slobodu koje su se oni uplasili i da njima vladamo - tako ce im naposletku biti strasno da budu slobodni! Ali mi cemo im reci da smo poslusni Tebi i da vladamo u ime Tvoje. Opet semo ih prevariti, jer Tebe vise necemo pustiti k sebi. U toj ce prevari biti sva nasa patnja, jer cemo morati da lazemo. Eto sta je znacilo ono prvo pitanje u pustinji i eto sta si Ti odbacio u ime slobode koju si podigao iznad svega. Medjutim, u tom pitanju se sadrzavala velika tajna ovoga sveta. Da si primio 'hlebove', Ti bi zadovoljio ljudsku zudnju, kako pojedinog bica, tako i vascelog covecanstva, a ta je: 'Kome se pokoriti?' Nema dugotrajnije i mukotrpnije brige za coveka nego da, kad ostane slobodan, sto pre nadje onoga kome ce se pokoriti. Ali covek trazi da se potcini onom sto je vec neosporno, toliko neosporno da se svi ljudi najednom sloze da se tome skupa pokore. Jer briga tih bednih stvorova ne sastoji se samo u tome da se pronadje ono cemu cu se ja ili neko drugi pokoriti, nego da se nadje nesto u sta ce svi poverovati i pokoriti mu se, ali neizostavno svi skupa. Upravo je ta potreba za zajednistvom u pokoravanju najveca muka i svakoga pojedinacnog coveka, i covecanstva kao celine otkad je sveta i veka. U ime sveopsteg pokoravanja ljudi su unistavali jedan drugoga macem. Oni su stvarali bogove i pozivali jedan drugoga: 'Ostavite se svojih bogova, pa dodjite da se poklonite nasima, inace smrt vama i bogovima vasim!' I tako ce biti dok je sveta i veka, pa cak i kad na svetu ne bude vise ni bogova: svejedno, poklonice se idolima. Ti si znao, nisi mogao da ne znas za tu osnovnu tajnu ljudske prirode, ali Ti si odbacio jedini apsolutni barjak koji Ti se nudio, kako bi primorao sve da Ti se bespogovorno pokore - barjak hleba zemaljskog, a odbacio si ga u ime slobode i hleba nebeskog. I pogledaj sta si dalje ucinio. I sve opet u ime slobode! Kazem Ti, covek nema mucnije brige nego da nadje onoga kome bi sto pre mogao predati taj dar slobode s kojim se to nesrecno bice radja. Ali slobodu ljudi zadobija samo onaj ko umiri njihovu savest.


..........

__________________
.

Aenima

....


Sa hlebom davao Ti se nesporan barjak: ako das hleb, covek ce se pokoriti, jer nema niceg nespornijeg od hleba, ali ako u istim mah neko zadobije njegovu savest mimo Tebe - o, onda ce on odbaciti cak hleb Tvoj i poci za onim ko sablazni njegovu savest. U tome si Ti imao pravo. Jer tajna ljudskog bitka nije u tome da se samo zivi, vec radi cega da se zivi. Bez cvrste predstave o tome radi cega da zivi, covek nece pristati da zivi i pre ce unistiti sam sebe nego sto ce ostati na zemlji, pa makar sve sami hlebovi bili oko njega. To je tako, ali kako je ispalo: umesto da zavladas slobodom ljudi, Ti si im je jos povecao! Ili si zaboravio da je spokojstvo, cak i smrt coveku milija nego slobodan izbor u spoznanju dobra i zla? Nema niceg primamljivijeg za coveka od slobode njegove savesti, ali ni mucnijeg. Ali, eto, umesto cvrstih temelja za umirenje ljudske savesti jednom za svagda, Ti si izabrao sve ono neobicno, neizvesno i neodredjeno, izabrao si sve ono sto premasa ljudske snage, te si stoga postupio sa ljudima kao da ih uopste ne volis, i to ko: onaj koji je dosao da zrtvuje za njih zivot svoj! Umesto da osvojis ljudsku slobodu, Ti si je jos uvecao i opteretio zanavek njenim mukama duhovno carstvo covekovo. Zazeleo si slobodnu ljubav u coveka, kako bi on, posto ga opcinis i osvojis, slobodno posao za Tobom. Umesto cvrstog drevnog zakona, covek je ubuduce slobodnim srcem morao sam da odlucuje sta je dobro i sta je zlo, rukovodeci se samo Tvojim likom - ali zar nisi pomislio da ce on najposle odbaciti i osporiti cak i Tvoj lik i Tvoju istinu, ako ga pritisne tako strasan teret kao sto je sloboda izbora? Ljudi ce najzad uzviknuti da nije u Tebi istina, jer bi ih nemogucno bilo vecma zbuniti i staviti na muke nego sto si to Ti ucinio ostavivsi im toliko briga i neresivih zadataka. Tako si sam zapoceo razaranje svoga carstva i nemoj za to nikog vise kriviti. Medjutim, zar Ti se to nudilo? Postoje tri sile, jedine tri sile na zemlji koje su mogle zanavek pobediti i porobiti savest tih nemocnih buntovnika, njihove srece radi - to su: cudo, tajna i autoritet. Odbacio si i jedno, i drugo, i trece i sam si dao primer. Kada Te je strasni i premudri duh doveo na vrh hrama i kazao Ti: 'Ako hoces da doznas jesi li Ti Sin Boziji, jer je receno za onoga: da ce ga anрeli prihvatiti i poneti, i nece pasti niti ce se ozlediti, pa ces doznati tada da li si Ti Sin Boziji, i dokazaces kakva je vera Tvoja u Oca tvoga', ali Ti si to saslusao, odbacio si ponudu i nisi podlegao, niti se bacio dole. O, naravno, postupio si ponosito i divno, kao Bog; ali ljudi, to slabo buntovno pleme - da li su i oni bogovi? O, Ti si tada razumeo da bi, ucinis li samo jedan korak, samo jedan pokret da se bacis dole, time onoga casa stao iskusavati Gospoda, i svu bi veru u njega izgubio, i razbio bi se o zemlju koju si dosao da spasavas, i obradovao bi se mudri duh koji je Tebe kusao. Ali, ponavljam, koliko ima takvih kao sto si Ti? I zar si Ti zaista mogao pomisliti, makar i za trenutak, da ce i ljudi biti kadri da podnose takvo iskusenje? Zar je ljudska priroda tako stvorena da odbaci cudo i da u tako strasnim zivotnim trenucima, u trenucima najstrasnijih, osnovnih i mucnih dusevnih pitanja svojih, ostane samo sa slobodnom odlukom srca? O, Ti si znao da ce se podvig Tvoj sacuvati u knjigama, da ce dopreti do najdubljih vremena i do poslednjih granica zemaljskih i nadao si se da ce, posavsi za Tobom, i covek ostati uz Boga, nemajuci potrebe za cudesima. Ali Ti nisi znao da ce covek, cim odbaci cudo, odmah odbaciti i Boga, jer covek ne trazi toliko Boga koliko cuda. I posto covek nije kadar da ostane bez cuda, on ce sebi stvoriti nova cudesa, ovoga puta vlastita, te ce postovati cudo carobnjastva, bapske vrazbine, pa makar zbog toga bio sto puta buntovnik, jeretik i bezboznik. Ti nisi sisao s krsta kada su Ti dovikivali, rugajuci se i izazivajuci te: 'Siрi s krsta, pa cemo poverovati da si to Ti.' Nisi sisao stoga sto nisi zeleo da cudom porobis coveka, zudeo si za slobodnom verom, a ne za cudom. Zudeo si za slobodnom ljubavlju, a ne za ropskim ushicenjima nevoljnika pred silom koja ga je jednom zauvek uzasnula. Pa i tu si sudio o ljudima odvec visoko, jer, naravno, oni su robovi, iako su stvoreni kao buntovnici. Osvrni se i prosudi. Proslo je petnaest vekova; idi, pogledaj ih: koga si uzvisio do sebe? Kunem Ti se, covek je stvoren slabiji i nizi nego sto si Ti o njemu mislio! Moze li, moze li on uciniti sto i Ti? Time sto si ga toliko postovao kao da si prestao da sa njime saosecas, jer si premnogo od njega i zahtevao - i to ko, onaj koji ga je zavoleo vise nego sebe sama! Da si ga manje postovao, manje bi i trazio od njega, a to bi bilo blize i ljubavi, jer bi teret bio laksi. On je slab i nizak. Vrlo vazno sto se on sada na sve strane buni protiv nase vlasti i ponosi se time sto se buni. To je oholost deteta i рaceta. To su mala deca koja su se pobunila u razredu i isterala ucitelja. No doci ce kraj odusevljenju te dece, pa ce ih naposletku skupo stati. Ona ce oboriti hramove i natopice zemlju krvlju. Ali dosetice se na kraju da su nemocni buntovnici koji ni sopstvenu pobunu ne mogu da izdrze. Kupajuci se u glupim suzama svojim, ona ce priznati, najzad, da je onaj koji ih je stovrio kao buntovnike bez sumnje hteo da im se naruga. Ona ce to kazati u ocajanju, i sto budu kazali bice hula na Boga od koje ce postati jos nesrecnija, jer priroda ljudska ne moze da podnese bogohuljenje, pa se na koncu uvek sama sebi i sveti za njega. Dakle, nemir, zabuna i nesreca - evo danasnje sudbine ljudi, posto si Ti onoliko stradao za njihovu slobodu! Veliki prorok Tvoj u viziji i alegoriji kazuje da je video sve ucesnike prvoga vaskrsenja, i da ih je bilo iz svakog kolena po dvanaest hiljada. Ali ako ih je bilo toliko, to kao da nisu ljudi, nego bogovi. Oni su propatili krst Tvoj, oni su propatili desetine godina gladi i golotinje u pustinji hraneci se skakavcima i korenjem i, naravno, Ti sada s ponosom mozes da pokazes tu decu slobode, slobodne ljubavi, slobodne i velicanstvene zrtve njihove u Tvoje ime. Ali imaj na umu da je njih bilo svega nekoliko hiljada, pa i to su bili bogovi, a sta je sa ostalima? Sta su krivi slabi ljudi sto nisu mogli da izdrze isto sto i oni jaki? Sta je kriva slaba dusa sto nije kadra da primi toliko strasnih darova? I zar si Ti zbilja dolazio samo izabranima i radi izabranih? Ali ako je tako, onda je to tajna koju mi ne mozemo razumeti. A ako je tajna, onda smo i mi imali puno pravo da propovedamo tajnu i ucimo ljude da nije vazna slobodna odluka njihovih srdaca, niti ljubav, nego tajna kojoj se moraju slepo pokoravati, cak i protiv svoje savesti. Tako smo i ucinili. Ispravili smo podvig Tvoj i zasnovali smo ga na cudu, tajni i autoritetu. I ljudi se obradovase sto su ih nanovo poveli kao stado i sto je, najzad, sa njihovih srca skinut strasni dar koji im je doneo toliko muka. Jesmo li bili u pravu kad smo tako ucili i radili, reci? Zar nismo voleli covecanstvo kad smo tako skruseno priznali njegovu nemoc, kad smo s ljubavlju olaksali njegov teret i kad smo dopustili njegovoj nemocnoj prirodi cak i greh, ali s nasom dozvolom? I sto si sad dosao da nam smetaљ? I sto me cutke i tako prodorno gledas krotkim ocima svojim? Razljuti se, ja necu Tvoje ljubavi, jer ni ja Tebe ne ljubim. I sta imam da krijem od Tebe? Ili ja to ne znam s kime govorim? Ovo sto imam da Ti kazem sve Ti je vec znano, citam to u ocima Tvojim. I zar cu sakriti od Tebe nasu tajnu? Mozda hoces da je cujes bas iz mojih usta, onda cuj: mi nismo s Tobom, nego s njim, to je nasa tajna! Mi vec odavno nismo s Tobom, nego s njim, vec osam vekova. Ravno pre osam vekova uzeli smo od njega ono sto si Ti s negodovanjem odbacio, onaj poslednji dar koji Ti je on nudio pokazavsi Ti sva carstva zemaljska: mi smo uzeli od njega Rim i mac cesarov, i proglasili same sebe za careve zemaljske, za jedine careve, iako nam do danas jos nije poslo za rukom da svoje delo sasvim okoncamo. Ali ko je kriv? O, delo je to jos i sada u pocetku, ali poceto je. Dugo ce se jos cekati na zavrsetak njegov, i zemlja ce jos mnogo postradati, ali mi cemo svoj cilj postici, i bicemo cesari, i onda cemo razmisliti o sveopstoj sreci ljudskoj. A Ti si mogao vec tada uzeti mac cesarov. Zasto si odbacio taj poslednji dar? Da si primio taj treci savet mocnoga duha, ispunio bi sve sto trazi covek na zemlji, a to je: kome da se pokori, kome da preda svoju savest, i na koji nacin da se najzad svi ljudi ujedine u jedan nesporan zajednicki i slozni mravinjak, jer potreba za sveopstim svetskim ujedinjenjem jeste treca i poslednja muka ljudi. Uvek je covecanstvo kao celina neizostavno tezilo da se uredi svetski. Mnogo je bilo velikih naroda sa velikom istorijom, ali sto su uzviseniji bili ti narodi, utoliko su bili nesrecniji, jer su jace no drugi osecali tu potrebu sveopsteg ujedinjavanja ljudi. Veliki zavojevaci, Timuri i Dzingis-kanovi, prohujali su zemljom kao vihor tezeci da osvoje vaseljenu, ali i oni su, premda nesvesno, izrazavali potrebu covecanstva za vaseljenskim i sveopstim ujedinjenjem. Da si primio ovaj svet i cesarski plast, Ti bi zasnovao svetsko carstvo i pruzio svetski mir. Jer ko da vlada ljudima ako ne oni koji vladaju njihovom savescu, i u cijim su rukama hlebovi njihovi. Mi uzesmo mac cesarov, te uzevsi ga, razume se, odbacismo Tebe i podjosmo za njim. O, proci ce jos vekovi lutanja i razuzdanosti slobodnog uma, ljudske nauke i ljudozderstva, jer, pocevsi da grade svoju Kulu vavilonsku bez nas, oni ce svrsiti ljudozderstvom. Ali tada ce dopuziti zver do nas i lizace nam noge i pokapace ih krvavim suzama iz ociju svojih. A mi cemo uzjahati zver i podici cemo putir, a na njemu ce biti napisano: 'Tajna!' Ali tada i samo tada nastace za ljude carstvo mira i srece. Ti se ponosis svojim izabranicima. Ali Ti imas samo izabranike, a mi cemo zadovoljiti sve. A da li je bas sve tako: koliki su se od Tvojih izabranika, koliki su se od snaznih koji su Ti mogli postati izabranici umorili cekajuci Te i preneli, i jos ce prenositi sile duha svoga na neku drugu njivu, i zavrsice tako sto ce upravo ne Tebe dici slobodni barjak svoj. Ali Ti si sam podigao taj barjak. Kod nas ce pak svi biti srecni i nece vise dizati bunu, niti unistavati jedan drugog na sve strane kao u Tvojoj slobodi. O, mi cemo ih ubediti da ce postati slobodni tek kada se odreknu svoje slobode u nasu korist i kad se nama pokore. I sta onda, hocemo li tad biti u pravu ili cemo slagati? Oni ce se sami uveriti da smo u pravu, jer ce se setiti do kakvih ih je strahota ropstva i zabuna dovodila Tvoja sloboda. Sloboda, slobodan um i nauka zavesce ih u takvu prasumu i stavice ih pred takva cuda i nerazresive tajne da ce jedni od njih, nepokorni i svirepi, sami sebe unistiti; drugi, nepokorni, ali slabi, unistavace jedni druge; a treci, koji ostanu, slabi i nesrecni, dopuzice do nogu nasih i zavapise nam: 'Da, vi ste bili u pravu, vi ste jedini vladali tajnom Njegovom, i mi vam se vracamo, spasite nas od nas samih.' Dobijajuci od nas hleb, oni ce, naravno, jasno videti da mi njihove hlebove, njihovim rukama zaradjene, uzimamo od njih, da bismo ih opet njima razdali, bez ikakvog cuda; uvidece da nismo pretvorili kamenje u hlebove, ali, zapravo vise nego samom hlebu, radovace se sto ga dobijaju iz nasih ruku! Jer ce odvec dobro pamtiti da su im se pre, bez nas, hlebovi, koje su zaradjivali, sami od sebe pretvarali u kamenje, a kad su se vratili k nama, da se kamenje samo od sebe u njihovim rukama pretvaralo u hlebove. Vrlo, vrlo ce dobro oni proceniti sta to znaci pokoriti se jednom zasvagda! I dok ljudi to ne shvate, bice nesrecni! Ko je najvise potpomogao to nerazumevanje, reci? Ko je razdvojio stado i razvejao ga po neznanim putevima? Ali stado ce se nanovo skupiti, i nanovo ce se pokoriti, i to jednom zauvek. Onda cemo im mi dati tihu, skrusenu srecu, srecu slabih bica, kakvima su oni i stvoreni. O, mi cemo ih naposletku ubediti da ne budu oholi zato sto si ih Ti uzdigao i time ih naucio da budu oholi; dokazacemo im da su slabi, da su samo bedna deca, ali da je decja sreca sladja od svake druge. Oni ce postati bojazljivi i pocece gledati u nas i privijati se uz nas u strahu kao ptici uz onu koja ih je izvela. Oni ce se diviti i uzasavati gledajuci nas i ponosice se sto smo mi tako silni i umni da smo mogli umiriti nemirno stado od hiljada miliona. Oni ce iznemoglo drhtati od gneva nasega, umovi ce se njihovi uplasiti, oci ce im se napuniti suzama kao u dece i u zena, ali isto ce tako lako, kad im damo znak, prelaziti na veselje i smeh, vedru radost i na srecnu deciju pesmicu. Da, nagnacemo ih da rade. Ali u casove slobodne od rada, mi cemo im udesiti zivot kao decju igru, sa decjim pesmama, horom, sa nevinim igrama. O, mi cemo im dopustiti i da grese. Oni su slabi i nemocni i volece nas kao deca zato sto cemo im dozvoliti i da grese. A mi cemo im kazati da ce svaki greh biti iskupljen, ako bude ucinjen sa nasom dozvolom; dozvoljavamo im pak da grese stoga sto ih volimo, a kaznu za te grehe, neka im bude, preuzecemo na sebe. I odista cemo je preuzeti na sebe, a oni ce nas obozavati kao dobrotvore koji su pred Bogom uzeli na sebe njihove grehe. I nece imati nikakvih tajni pred nama. Mi cemo im dozvoljavati ili zabranjivati da zive sa svojim zenama i naloznicama, da imaju ili nemaju dece - sve ce to zavisiti od njihove pokornosti - i oni ce nam se pokoravati rado i veselo. Najmucnije tajne njihove savesti, sve, sve ce to iznositi pred nas, a mi cemo sve razresiti, i oni ce poverovati nasoj odluci s radoscu, jer ce ih ona izbaviti velike brige i sadasnjih strahovitih muka licnog i slobodnog odlucivanja. I svi ce biti srecni, svi milioni bica, osim stotine hiljada njihovih upravljaca. Jer samo mi, mi koji cuvamo tajnu, samo cemo mi biti nesrecni. Bice hiljade miliona srecne decice i sto hiljada stradalnika koji su uzeli na sebe prokletstvo spoznanja dobra i zla. Oni ce mirno umirati, mirno ce trnuti u ime Tvoje i za grobom ce nalaziti samo smrt. Ali mi cemo sacuvati tajnu i radi njihove srece mamicemo ih nagradom nebeskom i vecnom. Jer, kad bi cega i bilo na onome svetu, onda to, naravno, nije za takve kao sto su oni. Govori se i prorice da ces Ti doci i da ces nanovo pobediti, da ces doci sa svojim izabranicima, sa svojim ponositima i silnima; i mi cemo kazati da su oni spasli samo sebe same, a da smo mi spasli sve. Kazu da ce osramocena biti bludnica koja jase na zveri i drzi u rukama svojima tajnu, da ce se slabi nanovo pobuniti, da ce razderati njen ogrtac i razgolititi njeno 'gadno' telo. Ali ja cu tada ustati i pokazacu Ti hiljade miliona srecne decice koja nisu znala za greh. I mi koji smo uzeli na sebe grehe im, radi srece njihove, mi cemo stati pred lice Tvoje i reci: 'Sudi nas ako mozes i smes.' Znaj da Te se ja ne bojim. Znaj da sam i ja bio u pustinji, da sam i ja jeo skakavce i korenje, da sam i ja blagosiljao slobodu kojom si Ti blagoslovio ljude, i ja sam se spremao da stanem medju izabranike Tvoje, medju mocne i snazne, zeljan da 'popunim broj'. Ali trgoh se i ne htedoh sluziti ludosti. Vratih se i pridjoh mnostvu onih koji su popravili podvig Tvoj. Otidoh od ponositih i vratih se krotkima radi srece ovih krotkih. Ovo sto Ti kazujem zbice se, i carstvo ce se nase sazdati. Ponavljam Ti, vec sutra ces videti to poslusno stado koje ce na prvi znak moje ruke pohrliti da zgrce zeravicu na Tvoju lomacu, gde cu Te spaliti zato sto si dosao da nam smetas. Jer ako je igda postojao neko ko je vecma zasluzio nasu lomacu, onda si to Ti. Sutra cu Te spaliti. Dixi."


.....


......................

__________________
.

Aenima

...

Ivan se zaustavi. On je bio pao u vatru dok je govorio i govorio je u zanosu; no kada prestade, najednom se osmehnu.

Aljosa, koji ga je slusao cutke, pred kraj pak, veoma uzbudjen, mnogo puta je pokusavao da prekine bratovljev govor vidno se pritom savladjujuci, a sad odjedared progovori kao da jurnu s mesta.

- Ama... to je besmislica! - viknu crveneci. - Tvoja je poema pohvala Isusu, a ne hula na njega... kao sto si ti hteo. Ko ce ti poverovati to o slobodi? Zar je tako, zar je tako treba razumeti? Zar to tako shvata pravoslavlje?... To je Rim, ali nije ni sav Rim, nije istina, to su najgori u katolicanstvu, inkvizitori, jezuiti!... A nikako ne moze postojati takvo fantasticno lice kao sto je taj tvoj inkvizitor. Kakvi su to gresi ljudi, preuzeti na sebe? Kakvi su to nosioci tajne koji su primili nekakvo prokletstvo radi ljudske srece? Kad je to ko video? Mi znamo jezuite, o njima se govori rdjavo, no jesu li oni bas to sto su kod tebe? Ne, oni uopste, ni izdaleka nisu to... Oni su naprosto rimska vojska za buduce svetsko zemaljsko carstvo sa imperatorom - rimskim prvosvestenikom na celu... eto, to je njihov ideal, ali bez ikakve tajne i uzvisene tuge... Najobicnija zelja za vlascu, za zemaljskim prljavim blagom, za gospodarenjem... nalik na buduce kmetstvo, s tim sto ce oni postati spahije... eto, to je sve sto se njih tice. Moze biti da oni i ne veruju u Boga. Tvoj inkvizitor koji pati cista je fantazija...

- Ama stani, stani, - smejao se Ivan - ala si se razestio. Fantazija, velis, i neka ti bude! Naravno da je fantazija. Ali ipak, dozvoli: zar ti stvarno mislis da je ceo taj katolicki pokret poslednjih vekova uistinu tek puka zelja za vlascu samo radi prljavih blaga? Ama da te to nije naucio otac Pajsije?

- Ne, ne, naprotiv, otac Pajsije je jednom govorio nesto cak nalik na to tvoje... ali, naravno, ne tako, ni izdaleka ne tako - Aljoљa se ugrize za jezik.

- Ipak je to dragocen podatak, kraj svega tvoga "ni izdaleka ne tako". Pitam te: zasto bi se tvoji jezuiti i inkvizitori okupljali samo zbog gadnih materijalnih blaga? Zasto se medju njima ne bi mogao naci nijedan patnik kojeg muci velika tuga i koji voli covecanstvo? Vidis: zamisli da se nasao makar jedan medju svima onima koji zele samo materijalna i prljava blaga - makar samo jedan kao moj starac inkvizitor, koji je i sam jeo korenje u pustinji, mahnitao savladjujuci telo svoje kako bi sebe ucinio slobodnim i savrsenim, koji je, medjutim, celoga svog veka voleo covecanstvo, te je najednom progledao i uvideo da postizanje savrsenstva volje i nije veliko moralno blazenstvo, kao i to da su milioni ostalih Bozjih stvorova ostali sazdani na porugu, da oni nikada nece biti kadri da izidju na kraj sa svojom slobodom, da od bednih buntovnika nikada nece biti divovi koji bi dovrsili kulu, da veliki idealista nije sanjao o svojoj harmoniji radi takvih gusaka. Kada je sve to razumeo, vratio se i pridruzio... pametnim ljudima. Zar se to nije moglo dogoditi?

- Kome se pridruzio, kakvim pametnim ljudima? - uzviknu Aljosa gotovo u zanosu. - Oni nemaju ama bas nikakve pameti, ama bas nikakve misterije i tajne... Jedino mozda bezboznost i to je sve. Tvoj inkvizitor ne veruje u Boga, eto sta je njegova tajna!

- Neka bude! Najzad si se dosetio. I zbilja je tako, zbilja je u tome sva tajna. Ali zar to nije patnja, ma i za coveka kao on, koji je sav svoj zivot utukao na podvig u pustinji i nije se izlecio od ljubavi prema covecanstvu? Na zalasku svoga zivota on dolazi do jasnog ubedjenja da bi samo saveti velikog strasnog duha mogli koliko-toliko ponosljivo dovesti u red slabacke buntovnike, ta "nedovrsena probna bica koja su sazdana na porugu". I evo, uverivsi se u to, on vidi da treba ici po uputstvu mudrog duha, strasnog duha smrti i unistenja, a radi toga prihvatiti laz i prevaru i svesno voditi ljude u smrt i propast i pritom ih obmanjivati na celom putu da ne bi kako primetili kuda ih vode, da bi se ti jadni slepci makar na tom putu smatrali srecnim. I jos imaj na umu: prevara u ime onoga u ciji je ideal tako strasno verovao starac celog svog veka! Zar to nije nesreca! Kad bi se makar jedan takav nasao na celu cele te vojske "koja cezne za vlascu jedino zbog prljavih blaga", zar onda nije dovoljan i samo jedan takav, pa da ispadne tragedija? I ne samo to: dosta je i samo jedan takav na celu, pa da se nadje najzad prava rukovodeca ideja citave rimske stvari, sa svima vojskama i jezuitima, visa ideja te stvari. Ja ti otvoreno kazem da cvrsto verujem da taj jedini covek nikad nije nedostajao onima koji su bili na celu pokreta. Ko zna, mozda je i medju rimskim prvosvestenicima bilo tih pojedinaca. Ko zna, mozda je taj prokleti starac koji je tako uporno i na svojstven nacin voleo covecanstvo postoji i sad u obliku citave klike mnogih takvih staraca, i to niposto slucajno, nego postoji kao sporazum, kao tajni savez koji je odavno stvoren radi cuvanja tajne bas od onih nesrecnih i slabih ljudi, s ciljem da ih ucini srecnima. To neizostavno postoji, pa i treba tako da bude. Cini mi se da i masoni imaju u svojoj osnovi nesto slicno toj tajni, te da katolici toliko mrze masone upravo stoga sto u njima vide svoje konkurente, vide razbijanje jedinstva ideje, dok treba da bude je jedno stado i jedan pastir... Uostalom, braneci svoju misao, izgledam kao pisac koji nije izdrzao tvoju kritiku. Toliko o tome.

- Da nisi mozda i ti mason? - ote se najednom Aljosi. - Ti ne verujes u Boga - dodate on, ali vec s velikom tugom. Ucini mu se uz to da ga brat posmatra s podsmehom. - I kako se zavrsava tvoja poema? - upita najednom gledajuci u zemlju. - Ili je mozda vec gotova?

- Hteo sam da je zavrsim ovako: kad je inkvizitor ucutao, on neko vreme ceka da cuje sta ce mu zarobljenik odgovoriti. Tesko mu pada njegovo cutanje. On je video kako ga susanj za sve vreme slusa, pronicljivo i tiho mu gledajuci u oci, i ocigledno ne zeleci nista da mu odgovori. Starac bi zeleo da mu ovaj stogod rekne, pa makar i nesto gorko, strasno. Ali on se najednom, cutke, priblizava starcu i nezno ga ljubi u njegova beskrvna devedesetogodisnja usta. I to je ceo odgovor. Starac uzdrhti, nesto se pokrene na krajevima njegovih usana; prilazi vratima, otvara ih i veli mu: "Idi i ne dolazi vise... nemoj uopste vise doci... nikada, nikada!" I pusta ga u mracne gradske ulice. Zarobljenik odlazi.
- A starac?
- Poljubac mu gori na srcu, ali on ostaje pri svojoj predjasnjoj ideji.
….*



Smatrajte da je ovaj text pokretanjem tematike o verodostojnosti crkve, onoga sto je sada, sta predstavlja u vasim ocima i gde je vidite. Moje misljenje vidite u ovom delu gore citiranom, koje najjasnije i najbolje predstavlja moj stav prema onome, u sta se crkva u medjuvremenu pretvorila. Po meni, za tu …organizaciju u medjuvremenu ne postoji adekvatno ime.

Zanima me vas misljenje. Hvala

__________________
.

Ena

Fenomenalan tekst! Dostojevski je zaista neprevazidjen, ovaj dijalog u Braca Karamazovi je savrsen Jezila sam se dok sam ga citala. Svaka cast!

Crkva je davno pretvorena u politicku instituciju. U zemlji Srbiji , unazad 7 godina, crkva naglo jaca. Shvatljivo je to, s obzirom na doba komunizma i vaznost pripadanja "partiji", no kod nas su demokratske promene, koje nisu smele nikako da se dese s izostavljenim osecajem srpstva, donele i budjenje pravoslavlja, pa je to krenulo stihijski, masovno da se odvija. Ljudi su poceli da slave slave, da odlaze u crkve na liturgije, zabradjeni, klanjaju se do poda....Svestenstvo zaduzeno za lokalne oblasti, iliti naselja i opstine u vecim gradovima, vodi aktivnu evidenciju svojepripadajucih "vernika". Beleze kad je kome slava, kad je kome obelezavanje datuma smrti nekog iz familije......

Svaka usluga (tipa: krstenje, osvestavanje kuce ili stana ili slavskog kolaca...itd.), naplacuje se basnoslovno, mereno u desetinama, cak i stotinama evra. Dakle ...pune budzet i postaju jaci i uticajniji.

Ono sto pomenuh na pocetku, revolucionarna smena komunizma u demokratiju, nije mogla da se odigra, ukoliko aktuelni politicari iz opozicije do sredine devedesetih nisu jasno i glasno i na sva usta pominjali Pravoslavlje kao jednu utamnicenu vrednost, koju hitno treba vratiti srpskom narodu, u punom sjaju i jacu nego ikad. Time su pridobili "masu" patriota i novopecenih patriota, koji su, jeli, morali da se priklone aktuelnim drustvenim trendovima.

Crkva svojim uslugama "vernicima" prikuplja ogromne kolicine novca, nasi politicari pred svaku odluku odlaze na konsultacije sa visokim svestenstvom, pa je tako Crkva debelo pocela da mesa prste u situaciju u drzavi, dajuci VETO na predloge politicara, a tu zabranu niko nece prekrsiti.

Meni samo jedno nije jasno: da li smo mi zapravo i dalje policijska drzava (jer vojna definitivno vise nismo) ili treba Srbiju proglasiti Pravoslavno-fundamentalistickom drzavom???

Aenimo, Aenimo, ljub , ljub

Ena

Hvala Aenimo