bunny the ripper

Ja tu satelitsku nisam ni videla, dok nisam postavila slike ovde. U pravu si, i mene je zbunilo.
Nema na čemu.

__________________
Cuvaj se onoga ko stavlja obraz pod opanak.
Hoces li da te svi mrze, reci svakome ko je ko.
Ko nece brata za brata, on ce tudjina za gospodara.

bunny the ripper

Podrinje u vreme vladavine kralja Dragutina

Vladavina kralja Uroša I, sina Stefana Prvovenčanog i unuka velikog žzpana Stefana Nemanje, bila je ispunjena raznim trzavicama, koje su uticale na odnose u vladarskoj porodici i narodu. Nezadovoljan što mu otac, prema obećanju, nije ustupuio presto, njegov sin Dragutin pomoću ugraske vojske pobedio ga je i zbacio s prestola na koji je sam Search Engine Optimization 1276. godine. Zbačeni kralj povukao se u sprsko primorje, pred smrt se zakaluđerio i umro kao monah Simon.

Novi kralj Stefan Dragutin, bio je vrlo pobožan, blage naravi, dobrog srca, savestan i pravičan. Pri svom stupanju na presto svečano je izjavio svojoj majci, ženi svrgnutog kralja: "Gospođo i mjako moja, ja neću dopustiti da se ti lišavaš bogatstva i imanja koja mi je Gospod darovao, kao što je bio uradio moj otac samnom". I zaista, i mati i mlađi mu brat Milutin uživali su sva svoja prava i kraljevske časti kod njega, mada su oboje potajno radili da mu oduzmu presto, dokazujući da je on nesposoban za vladara. Majci jeleni dao je na upravu oblast između Skadra i Dubrovnika, naseljenu rimokatoličkim življem.

Za svoje dobro vaspitanje i obrazovanje kralj Dragutin je mogao da zahvali svojoj majci, za tadašnje doba vrlo obrazovanoj ženi. Za kraljicu jelenu njen biograf Danilo kaže da je bila Francuskinja, "od roda fruškoga i plemena carska, rođaka Karla Anžujskog". Ona je jedina srpska vladarka kojoj je napisana biografija. Za vlade svoga supruga živela je u "carskom dvoru" u Brnjacima, na Ibru. Tu je imala školu za siromašne devojke koje su se učile pismenosti i ručnim radovima. Odatle je obdarivala crkve i manastire raznim potrebama i tu je držala prepisivače "božanstvenih knjiga". Podigla je manastir Gradac, jednu od najlepših srpskih bogomolja, a u Skadru i Ulcinju mnastirke za franjevce. Umrla je u Brnjacima 8. marta 1314. i sahranjena u svojoj zadužbini u Gradcu.

Zahvaljujući svojim osobinama kralj Dragutin bio je omiljen među sveštenicima i u narodu. Kao vladar starao se da održi prijateljske odnose sa susedima i svoju politiku podešavao prema situaciji u zemlji i van nje. Bio je saveznik Karla Anžujskog protiv Vizantije, koji je radio na obnovi Latinskog carstva. Voleo je lov i često je s pratnjom izlazio u okolne planine da bio lovio. leto je provodio u gradiću Jeleču, ispod planine Rogozne. Tu je 1288. godine, loveći krupnu divljač, pao s konja i slomio nogu, te mu je taj udes još više poremetio ionako slabo zdravlje. Njegov biograf Danilo kaže da mu je ta bolest izazvala veliku pometnju u narodu, koji je strahovao od napada okolnih vladara. Tadašnji arhiepiskop Jevstatije, iako se dobro slagao s kraljem Dragutinom, uviđao je da su njegovom bolešću ugroženi mir i napredak naroda i države, te je s kraljicom majkom Jelenom radio da se Milutin dovede na presto. A kad je Dragutin i drugi put pao s konja i tim padom još više povredio ranije dobijene rane i uboje pa uspled toga mnogo oslabio, kao njegov lični prijatelj otvoreno mu je savetovao da se odrekne prestola u korist mlađeg brata, jer bi to bilo korisno za opštu narodnu stvar kao i za njega samog. Pa i narod, koji je iskreno voleo i poštovao svoga dobro kralja, počeo je negodovati zbog njegovog čestog poboljevanja, smatrajući da kralj u takvim okolnostima neće biti u stanju da sačuva mir u zemlji i obezbedi ga od napada spolja. Najzad i kraljica mati stane otvoreno navaljivati na njega da se povuče s prestola, navodeći opasnosti koje prete ne samo njemu, već i celom kraljevskom domu. I dok je kralj ležao u bolesničkoj postelji, blagim rečima i pametnim savetima ubedili su ga da ustupi presto svome brate Milutinu. A kad ovaj svečano izjavi da pristaje na postavljene mu uslove, Dragutin mu je predao kraljevski presto.

Malo sprske istorije nije na odmet.
Nastaviće se...

__________________
Cuvaj se onoga ko stavlja obraz pod opanak.
Hoces li da te svi mrze, reci svakome ko je ko.
Ko nece brata za brata, on ce tudjina za gospodara.

bunny the ripper

...Sporazumno sa arhiepiskopom Jevstatijem Dragutin je sazvao zemaljski sabor u Deževu, mestu u Raškoj župi, gde se nalazio jedan od starih dvorova loze Nemanjića. Na tom saboru, 1282. godine, Milutin je primio od brata Dragutina krunu i sve znake kraljevskog dostojanstva "svite mnogocene carske, konja i oružje koje je Dragutin dotle nosio". Dragutin je zadržao za sebe zemlje oko Rudnika, Arilja i donjeg Lima. Dve godine kasnije dobio je od svog šuraka, ugarskog kralja Ladislava, Mačvansku banovinu sa Beogradom, Usoru i Soli u Bosni. Pomoću brata Milutina pobedio je braničevske gospodare Drmana i Kudelina i zauzeo njihovu oblast, te je od tada vladao prostranom oblašću koju je jedan savremenik nazva SERVIA (Srbija pod DRagutinom i Raška pod MIlutinom). U Debrcu, pored Save imao je svoj letnji dvorac, od kojeg su ostali temelji vidni i danas.

Nedaleko od današnjeg Debrca, na desnoj strani reke Save, nalazi se lokalitet zvani "Gradušine", gde je u srednjem veku postojao dvorac kralja Dragutina. Ovde je on imao radionice u kojima su vešti dubrovački majstori izrađivali srebrne i zlatne utvari, koje je on slao crkvama širom svoje oblasti i van nje. Zlatotkani brokat donosili su mu dubrovački trgovci iz Dubrovnika, Kotora i Mletaka te su od njega izrađivane skupocene odežde za bogosluženje i zastori, a rudnici u Srebrenici i Rudniku davali su srebro za izradu crkvenih utvari. Bivši u srodstvu sa ruskim knezom Rastislavom Mihajlovićem, kralj Dragutin je tu vezu održavao šaljući mnogo puta svoje izaslanike u Rusku zemlju sa "mnogočasnim darovima za božanstvene crkve i manastire i milostinjeništim i ubogim. Jer u toj zemlji imađaše svoga ljubljenoga prijatelja, kneza Vasilija, i njemu po dostojanstvu dužnu čast odavaše šaljući mu reči slatke sa sjajnim darovima carskim".

Po običaju vladara Nemanjine loze i Dragutin se pred kraj svog života zamonašio i dobio ime Teoktist. Njegov biograf Danilo kaže da se Dragutin odrekao zemaljskih strasti i sa svojom suprugom Katelinom više od 23 godine živeo kao brat sa sestrom. Napuštao je svoj dvorac, i danju i noću lutao pored Save moleći Boga za oproštaj u mučeći svoje telo. Nije spavao u kraljevskoj postelji, nego je iskopao grob, u njemu naslagao oštro kamenje i trnje i na njemu ležao, obučen samo u kostretnu rizu, gologlav i bos. Tako mučeći se i ispaštajući, umro je u dvorcu Debrcu 12. marta 1316. godine, treće nedelje Četrdesetnice, u petak, deveti čas. Kad su mu skinuli kostretnu rizu da bi ga okupali, našli su duboko u kožu urastao trščani pojas i jedva ga odvojili od kraljevog mrtvog tela.

Biograf Danilo dalje ukazuje da je Dragutin pred svoju smrt pozvao u Debrc arhijereje, igumane i vlastelu iz svoje države i Bosne, dok je iz oblasti pod kraljem Milutinom bio prisutan monah Antonije. Tada je "strašnom kletvom" zakleo pristune da se njegovo telo ne iznosi iz zemlje u kojoj je pogreben. Kad je umro, uz učešće mnogobrojnog naroda, sveštenstva i vlastele, uz neprekidno pojanje crkvenih pesama njegovo telo je nošeno od Debrca do Đurđevih stubova, koje je on obnovio i podigao kapelu u kojoj je sahranjen. Danas se u mnastiru Studenici, pored sarkofaga Simeonovog, nalazi njegova nadgrobna ploča. Njegova desna ruka nalazi se u relikvijaru u manatiru Dečanima.

Rukupisno žitije kralja Dragutina, iz 16. - 17. veka čuva se u narodnoj biblioteci u Sofiji. Očuvana mu je freska u kapeli kod Đuređevih stubova, a zajednička freska sa majkom Jelenom i bratom Milutinom postoji u crkvi u Arilju, u Sopoćanima, Peći, Gračanici i crkvama u Bariju i Rimu.
Savremenici su kralja Dragutina nazivali "sremski kralj" (tada se sremom nazivao i deo severozašadne Srbije). Prestonice su mu bile : Debrc, Beograd i jedno kratko vreme Deževo...

__________________
Cuvaj se onoga ko stavlja obraz pod opanak.
Hoces li da te svi mrze, reci svakome ko je ko.
Ko nece brata za brata, on ce tudjina za gospodara.

bunny the ripper

...Budući i sam pobožan i pun ljubavi za crkve i manastire nalazeći u sveštenstvu najjaču podršku za svoju vladavinu, a ugledajući se na svoje vladarske prethodnike, dargutin je poslednje godine svog života posvetio podizanju zadužbina. Tako je počelo podizanje manastira na desnoj i levoj strani reke Drine : Rače, Paprače i Tavne.

Podaci o nastanku manastira Tronoše, kao i o njegovoj prošlosti su vrlo oskudni, a i oni koji postoje većinom nisu pouzdani. Nešto zapisa nalazi se u manastirskom letopisu. Ti zapisi su prepisani sa rukopisa iz Jevanđelja lozničke crkve, koje je zapisao prota Ivko Popović1890. godine. U manastirski letopis prepisao ih je Lukijan Birčanin 1923. godine u manastiru Tronoši i tvrdi da su "sva data", koja je prota Ivko "ozbiljno skupio", verno prepisivana iz Svetog jevanđelja crkve lozničke. Svi "navodi" koje je prota Popović zapisao, slušao je od svoga dede, sveštenika Lazara Filipovića i Vuka Karadzića, koji je često dolazio u Loznicu i Tršić.Pomenuti letopis postanak manastira vezuje za XIII i XIV vek, odnosno za vreme kralja Dragutina. U Tronoškom rodoslovu, Josif Tronošac navodi da je manastir Tronošu počeo dizati kralj dragutin ali ga je smrt pretekla, tako da završenje svoje zadužbine nije dočekao. Njegova supruga, kraljica katelina, dovršila je ovu zajedničku zadužbinu 1317. godine, a njeni sinovi dogradili su manastir papraću, koju je Dragutin počeo i podigli manastir Tavnu.

O Božiću 1317. godine, prvi put su zazvnila zvona oglašavajući rođenje ove pordinjske svetinje, koja će u kasnijem životu okolnog naroda odigrati vrlo značajnu i časnu ulogu. pošto je kralj Dragutin, prema pisanju njegovog biografa Danila, "preobratio patarene u istočnom delu Bosne u pravoslavlje", njegove zadužbine Tronoša, Papraća i Tavna, koje su mu sinovi Bladislav i Urošic dovršili, služile su kao utočište preobraćenih vernika i verski stožeri oko kojih su se oni okupljali i utvrđivali u pravoslavlju.

Kralj Dragutin, kraljica Katelina i sinovi Vladislav i Urošic, kao ktiroti ovih zadužbina, obdarili su ih potrebnim crkvenim utvrdama i zaveštali im svojim poveljama mnoga sela i ostalo što je bilo potrebno za život.
Kasnije, ove manastire, pa i manastir Tronošu, obdarivali su potonji srpski vladari iz loze Nemanjića, Hrebeljanovića, Brankovića i Kotromana, pa sve do pada srpske despotovine i bosanske države.
Manastir Tronoša je tada pripadao, najpre Moravičkoj (Ariljskoj) i beogradskoj a zatim i Zvorničkoj eparhiji Srpske crkve.

Kada je došlo ropstvo pod Turcima, mnogi srpski manastiri bili su porušeni, opljačkani i popaljeni. Tako je bilo i sa Tronošom. Ona je bila porušena do temelja, no nije poznato tačno kada i kako (najverovatnije krajem 15. veka). Tako, gde je nekada bila kitnjasta Dragutinova Tronoša, sada je ostalo samo pusto crkvište, ali zato još svetije mesto za namučeni i progonjeni srpski pravoslavni narod, koji se okupljao tu na crkvište, molio se i palio sveće na temeljima porušene i spaljene no ne ugašene Tronoše.

__________________
Cuvaj se onoga ko stavlja obraz pod opanak.
Hoces li da te svi mrze, reci svakome ko je ko.
Ko nece brata za brata, on ce tudjina za gospodara.

bunny the ripper

Dolaskom Makarija Sokolovića na stolicu srpskih patrijarha 1557. godine i obnovom Pećke patrijaršije, pitanje Srpske pravoslavne crkve, oje se postavljalo nakon pada Despotovine, rešeno je za duži period. Ne samo da je prestala borba koja je dugo potresala Crkvu, već je u narodnom i crkvenom životu pravoslavnih Srba nastao neslućeni polet. U svim krajevima osetilo se strujanje novog života i svežih snaga. Ovo sređivanju odnosa u Srpskoj crkvi doprinele su i tadašnje političke prilike. Sultan Sulejman Veličanstveni, "gospodar svoga veka", daleko je razmakoa granice Turskog carstva preko Save i Dunava i na zapad prema Jadranskom moru, te su oblasti jućno od ovih reka bile pošteđene ratnih pustošenja i predstavljale su mirnu pozadinu. Sve do pred kraj 17. veka, kad je nakon poraza pod bečom 1683. godine moć Turske carevine počela da opada, nije bilo krupnijih događaja koji bi remetili miran narodni život.

Godine 1559. Tronoša je imala samo svoj skromni manastriski konak bez hrama, umesto kojeg je postojalo samo staro crkvište, ostatak temelja Dragutinove zadužbine. U ovom konaku živeo je sa nešto bratstva iguman Pajsije, preduzimljiv i energican kaluđer, a u bosanskom manastiru papraći boravio je iguman Arsenije sa bratom Genadijem i ostalom bratijom. Papraća je bila neporušena, a njen iguman sa bratstvom održavao je prijateljske veze sa bratstvom manastira Tronoše. Dobivši dopuštenje od zvorničkog sandzak - bega i zvorničkog mitropolita, iguman Pajsije sporazumno sa igumanom Arsenijem i sabratom Genadijem pristupio je obnavljanju porušenog hrama manastira Tronoše.

Na narodnom saboru u Tronoši o Uskrsu 1599. godine rešeno je da se pristupi podizanju hrama na starom crkvištu. Iako su godine bile nerodne i glad je harala zemljom, narod je rado pristao da pomogne svojom radnom snagom i pribavi sve šta se od njega traži, kako bi se hram što brže podigao. Ovaj gorštački narod Jadra i Rađevine i ovom je prilikom pokazao svu veličinu svoje pobožnosti i odanosti pradedovskoj veri, te je za nepunu godinu dana na temeljima starog crkvišta izdigla se nova Tronoša. Na Božić 1599, nakon 242 godine od njenog prvog postanka, i oko 100 godina posle njenog rušenja, zabrujala su prva zvona sa obnovljene Tronoše, objavljujući narodu rođenje Bogomladenaca i vaskrs nove Tronoše.

Obnovljenja Tronoša ubrzo je postala žarište verskog života i crkvene prepisivačke književnosti. Iguman Jovan Tronošac uredio je u njoj prepisivačku radionicu u kojoj su se pisali mineji za spostvenu upotrebu i potrebe susednih manastira i crkava. Međutim, manastir je oskudevao u crkvenim utvarima, odeždama i knjigama. Kaluđeri idu bosi, u izveštalim mantijama, a pastva se pričešćuje iz drvenog putira i drvenom žlicom. Turci su prilikom paljenja manastira odnosili knjige, da bi ih kasnije prodavali za skupe novce kaluđerima. Tako su i tronoški kaluđeri bili prinuđeni da kupuju crkvene knjige od Turaka, što svedoči stari zapis: "Sije sveto evangelije otkupi monahinja Jefimija za 30 dinara ot bogomrskih Agarjana".

Velika beda i nemaština, a naročito oskudica u bogoslužbenim knjigama, primorala je arhijereje i manastirske starešine da traže pomoć sa strane. Naterani nevoljom, setili su se da su stari srpski vladari pomagali ruske crkve i manastire, pa su odlučili da se sada oni obrate velikoj pravoslavnoj Rusiji za pomoć. Isprva nije bilo neke organizacije u traženju ove pomoći, već su kaluđeri pojedinih manastira išli u Rusiju samostalno. Iguman Mihailo Tronošac išai je u Rsiju da prosi milostinju od naroda i pomoć od ruskog cara, te se otuda vratio izdašno pomognut i snadbeven bogoslužbenim knjigama. Ruski Sinod je u toku 16, 17 i 18 veka pomagao ove prosioce crkvenim knjigama i ostalim potrebama, što svedoče jevanđelja i ostale bogoslužbene knjige koje se i danas nalaze u upotrebi po našim starim manastirima...

__________________
Cuvaj se onoga ko stavlja obraz pod opanak.
Hoces li da te svi mrze, reci svakome ko je ko.
Ko nece brata za brata, on ce tudjina za gospodara.

bunny the ripper

...Pored turskog jarma i velike prirodne nesreće navaljivale su na izmučeni narod. Za vreme obnavljanja manastira Tronoše vladala je velika glad po celoj Srbiji i Bosni.Strašna morija odnosila je muško i žensko, staro i mlado. Za njom je došla duga suša te stoka skapavaše od gladi, dok su ljudi jeli leskovu resu, bukovu koru i list. Nastala je "golema tuga i tegota velija u celom hristijanskom narodu" i celoh zemlji. ledile su se oči kaluđera dok je iznemoglom rukom zapisivao: "I uvi, otci i bratje, kako da vam ispovem togda na hristijani ljuti skrb ot bezakonih i trikletih Turak i svetih i božanstvenih crkav popaljenij i zapuštenih, oh, or, oh!"

Mada se nalazila izvan vojničkih puteva kojima su prolazile turske armije idući na svoje ratne pohode, Tronoša nije mogla ostati van tih zbivanja. Godine 1566. sultan Sulejman je opsedao Siget, pod kojim je završio svoj ratnički život. U to vreme nastala je velika glad i trajala 17 godina. Zavladala je beda, tuga i skrb velika, ičezla svaka blagost i ljubav, te je čvoek čoveka davio i klao. Gdoine 1671. carskom naredbom bilo je zabranjeno točenje vina, te se o uskršnjem postu nije imalo čim pričestiti, a joč manje da ga je ko smeo točiti i piti.

Godine 1687. zadesli su zemlju veliki zemljotresi i gromovi su pucali usred zime, te je uplašeni dijak zapisao: "Ole, koliko togda trusi i gromovi no mesti hristijanski, uvi, uvi! Ole, togda opusteše mnogi manastiri i ognjem sagoreše".

Teške boleštine kosile su narod; svugde su ležali mrtvaci a nikog nije bilo da ih pokopa. Ljudi se prehranjivahu korom drveća i vinovom lozom, jeli su pse i mačke. U susednoj Bosni deca su pojela mrtvu majku; ako bi neko bio obešen, prekonoć bi ga gladni ljudi do kostiju oglodali. Niko se nije obazirao na kugom zatrovane leševe, te se zaraza nesmetano širila sve većom žestinom.

Za vreme ovih ljutih nevolja, manastir Tronoša je bio utočište gladnog i bolesnog naroda. Ishranjivao ga je deleći sa njim i poslednju koricu hleba od hrastove kore i tešio ljude u njihovim predsmtnim časovima. Kaluđeri su lečili obolele i pokopavali ih kad su umrli od strašne kugine morije. Sa svojim oskudnim znanjem bili su lekari duše i tela i umirali sa svojom nesrećnom pastvom...

__________________
Cuvaj se onoga ko stavlja obraz pod opanak.
Hoces li da te svi mrze, reci svakome ko je ko.
Ko nece brata za brata, on ce tudjina za gospodara.

bunny the ripper

...Manastir Tronoša pominje se u raznim zapisima 1571, 1681 i 1604. godine u vezi sa prepisivanjem i dobavljanjem crkvenih knjiga sa strane, a u zapisu 1625. godine pominje se odlazak igumana Mihaila u Rusiju. Godine 1724. boravio je u Tronoši užički mitropolit Isaija, koji je tada upravljao jednim delom Zvorničke eparhije, i tu rukopoložio za sveštennika Savu Jovanovića.

Za vreme rusko - austrijskog saveza i rata protiv Turaka 1787 - 1791. godine, Srbi u severnoj Srbiji opet su pristali uz Austrijance stupajući u dobrovoljačke odrede "frajkor". Ni Tronoša nije ostala po strani u ovom ratu, za koji su Srbi verovali da će im doneti oslobođenje. Mladi tronoški iguman Stevan Jovanović odmah se pridružio austrijskoj vojsci i tukao se pod gradom Sokolom i Beogradom, a kad se rat nesrećno završio, pisao je molbe austrijskom caru da ne ostavi Srbe pod Turcima.

Iako je jednom odredbom Svištovskog mira iz 1791. godine sultan zagarantovao svim Srbima koji su učestvovali u ovom ratu na strani Austrije zaborav svega što su učinili, ipak je bilo Turaka koji nius poštovali tu amnestiju. Nisu mogli da oproste kaluđerima što su ustajali protiv njih, te su tražili zgodu i priliku da im se osvete. Dok se tronoški iguman Stevan bavio u Austriji, podnoseći moble caru da zaštiti Srbe kad ih je već ostavio pod Turcima, zamenjivao ga je u starešinskoj dužnosti iguman Mojsej. Već 1792. godine, nekoliko meseci nakon obnarodovanja amnestije, Turci su upali u manastir Tronošu, rasterali kaluđere i đake i posekli igumana Mojseja na samim crkvenim vratima.

Početkom 19. veka, kad su u januaru 1804. godine dahije počele sa sečom srpskih knezova i viđenijih ljudi, sveštenika i kaluđera, buknuo je u Šumadiji ustanak koji se ubrzo pretvorio u veliki narodni požar. Vekovima tlačeni narod ustao je na oružje i pod predvođenjem vožda Karađorđa poveo natčovečansku borbu za svoje oslobođenje. U početku ovog ustanka Tronoša je unekoliko bila pošteđena i oko nje nisu vođene obimnije ratne akcije. U manastir je navraćao glasoviti hajdučki harambaša Đorđe Ćurčija, te Turci nisu imali smelosti da dolaze u blizinu. Kasnije, za vreme opsade Loznice i borbi oko nje, u Tronoši je bilo organizovano prihvatilište iz ovih bojeva.

Neki istorijski izvori pominju i obnovu manastira Tronoše u Karađorđevo vreme. Doduše, kratak zapis na jednoj ruskoj štampanoj knjizi, koja se nekada nalazila u Zvorniku, prema kome "1811. ponovi se manastir Tronoša!, ne pruža veće mogućnosti za zaključivanje o obimu i karakteru ove obnove.

Međutim, kad je prvi srpski ustanak 1813. godine nesrećno završen i Turci ponovo zavladali celom Srbijom, izveli su svoju osvetu i na podrinjskim manastirima. Ove godine je spaljena Tronošina sestra Dragutinova Rača, a o Tronoši postoji zapis koji kazuje : " Manastri Tronoša 1813. pogoreo je od Turkov prokleti". Prema zapisu arhimandrita Metodija Lazarevića ovo se desilo u martu 1814. godine. Kako je u to vreme u porobljenoj Srbiji vladala velika glad i širila se kuga, to su se Turci iz opustelih varošica sklanjali u manastire da bi se sklonili ispred najezde bolesti. U Tronoši su ih napali hajduci te su Turci, za odmatdu, kasnije spalili manastir. Arhimandrit Metodije sa nešto bratstva ostao je na zgarištu čuvajući manastirsko imanje i pripremajući narod za obnavljanje spaljenog manastira, ali bez uspeha, jer je ovaj kraj, i nakon uspešno završenog Drugog srpskog ustanka, i dalje ostao pod Turcima, kao sastavni deo Zvorničkog pašaluka. Godine 1818. u Tronošu je dolazio zvornički mitropolit i rukopoložio za jeromonaha Filimona Todorovića, što pokazuje da je Tronoša u to vreme bila pod jurisdikcijom Zvorničke eparhije.

Tronoški kaluđeri i ranije, kao i u vreme arhimandrita Stevana Jovanovića, bili su ugledni ljudi, sinovi imućnih podrinjskih porodica, prava gospoda po svome obrazovanju i životu. Veliko manastirsko imanje, sastavljeno od prostranih šuma i plodnih njima, stvaralo im je mogućnost da žive u izobilju i da se bogato odevaju, jašu dobre konje i nose skupoceno oružje. Ni pritisnuti teškim turskim jarmom nisu se predavali ni ponižavali, te su radije ginuli na pragu svojih bogomolja nego što bi izneverili svoj narod i pravoslavlje. Od svoga imanja odvajali su i pomagali siromašne seljake i u manastiru davali utočište beguncima. Nisu bili nepismeni, već su i druge podučavali u toj, tada dosta retkoj veštini. U manastiru su, pored crkvenih imali i drugih svetovnih knjiga, naročito istorijskih spisa, što je pomoglo i omogućilo jeromonahu Josifu da napiše poznati Tronoški rodoslov. Gajili su i s kolena na koleno prenosili tradiciju oličenu u narodnim pesmama, pa su iz ljubavi prema na Kosovu izginulim Jugovićima, manastirsku česmu nazvali imenom Devet Jugovića. Arhimandrit i iguman bili su vrlo ugledni i nadaleko čuveni narodni prvaci, koji su svojim uglađenim držanjem zasenjivali proste i neobrazovane Turke. Manastiru su dolazili jadranski i rađevski trgovci i knezovi, odeveni u srmom izvezenu plavetnu čohu, okićenu srebrnim pucim. Svima je prednjačio imućni domaćin iz Klubaca Anta Bogićević, čije je gospodstvo vređalo Turke i zbog kojeg se vezir stideo da prođe kroz Loznicu kad ide na divan sultanu. Narod je bio probljen, ali čim bi mu rodne godine povratile životnu snagu, prkosno se uspravljao, ponosno dizao glavu i prihvatao oštrog jatagana i vatrene kubure. Samo takvi gordi ljudi i neukrotiva "raja" mogli su misliti o narodnom oslobođenju i ostvariti ga sopstvenim snagama. Tronoški iguman Metodije Lazarević vodio je Jadrane i Rađevce u Istočnu Srbiju da se biju s Turcima, dok preostali kaluđeri u manastiru uče odrasle đake pismenosti da bi poslužili kao pisari ustaničkim nepismenim vojvodama. Kaluđeri nisu čekali da im slobodu drugi izvojuje, već su i sami davali svoj doprinos svenarodnoj teškoj borbi, prema svojim sposobnostima i mogućnostima.

Velika je šteta za našu narodnu istoriju što je prevelika skromnost obuzimala naše pismene kaluđere da stavljaju ime ispod zapisa na marginama crkvenih knjiga, te su zauvek ostali anonimni. Tako je i jeromonah Josif, usled svoje skromnosti i našeg neinteresovanja za mnoge naraštaje kojima je namenio svoj Tronoški rodoslov, ostao nepoznat.

__________________
Cuvaj se onoga ko stavlja obraz pod opanak.
Hoces li da te svi mrze, reci svakome ko je ko.
Ko nece brata za brata, on ce tudjina za gospodara.

bunny the ripper

Odmah po prisajedinjenju Podrinja Kneževini Srbiji 1833. godine, pristupilo se obnavljanju spaljenog hrama manastira Tronoše. Knez Miloš se posebno interesovao za obnovu crkava u pripojenim oblastima, pa im je dodeljivao izdašnu novčanu pomoć.
O obnovi Tronoše postoji zapis iznad ulaza u hram, koji glasi:
"Blagoslovenijem Otca, pospješnijem Sina i sodjejstvijem Svjatago Duha sija svjataja obitelj manastir Tronoša, hram Vavedenija presvjatija Bogorodici ukrasisja pri vladeniju velikogo knjaza i bogoizbranoga srebskago vožda knjaza Miloša Obrenovića i bratiju jego Jovana, Jevrema i čada jego Milana, Mihaila i Miloša, pri prečesnjejšemu episkopu Gerasimu i bivše bratije trudoljubivi namesnik Melentije Filipović, Filimon Popović i Nićifor Marković, jeromonasi manastira Tronoše, i bivši moleri Mihajlo Konstantinović, iz Bitola, i Nikola Janković, iz Ohrida grada, soveršisja meseca oktombrija 1.go 1834 - go leta"

Deset godina nakon obnove oko Tronoše su se odigrali krvavi događaji u kojima je izgubio glavu tronoški iguman Filimon Grgurović zbog učešća u Katanskoj buni na strani Obrenovića 1844. godine. Posle ugušenja bune pobunjenici su izvedeni na preki sud radi suđenja. Pred sud je izveden i tronoški iguman Filimon i osuđen je "kao izdajica da se iz puške ubije telo njegovo na onom mestu gde je buntovnicima molitvu čitao..."

Dobivši najpre akt od Šabačke konzistorije o raščinjenju igumana i primivši sprovedenog Filimona, major Ilija Čvorić sproveo je pod jako stražom vezanog osuđenika do mesta Gnjila, na putu Loznica - Valjevo, gde je već čekao okupljeni narod iz okolnih sela. na mestu gde je ranije buntovnicima molitvu čitao, Filimon je klekao, mirno se pomolio Bogu i oprostio svojim sudijama što su ga osudili. I dok su prisutni seljaci plakali, Filimon je ustao, oprostio se sa svojim parohijanima i nevezanih očiju, visok i mršav, mirno stao pred puščane cevi. Grunuo je plotun i iguman manastira Tronoše klonuo je na tvrdu zemlju. Gde je pao tu je i ukopan, a kad su se panduri sa majorom Čvorićem udaljili sa mesta streljanja, Filimonove parohijanke pokrile se zaravnjeni grob, bez ikakva obeležja, jesenjim cvećem.

I tako je politička strast, odvela igumana Filimona na streljanje. Gore od kuge prohujala je dinastička odmazda Jadrom i Rađevinom. Pristalicama buntovnika popaljene su kuće, oterana stoka i razneseno imanje, a istaknutiji pobunjenici osuđeni na zatvor u Gurgusovačkoj kuli.

Sve do 1859. godine ležalo je Filimonovo telo u zemlji gde je ukopano posle streljanja. Kad se sastala Svetoandrejska skupština i izglasala povratak knjaza Miloša u Srbiju, loznički deputat prota Ignjat Vasić predložio je da se sveštenici i kaluđeri, streljani u Katanskoj buni, opoju i sahrane kod hramova u kojima su služili. Kosti igumana Filimona iskopane su i prenesene u tronošu te sahranjene u crkvenoj porti.

__________________
Cuvaj se onoga ko stavlja obraz pod opanak.
Hoces li da te svi mrze, reci svakome ko je ko.
Ko nece brata za brata, on ce tudjina za gospodara.