LiquidJesus

Pavle Brajović, predsednik Udruženja srpsko-crnogorske manjine u Albaniji o grčevitoj borbi naših sunarodnika da očuvaju svoje korene





Nakon 73 godine srpska i crnogorska deca bez straha učiće svoj maternji jezik. Za nas 4o hiljada pravoslavaca u Albaniji je to veliki istorijski događaj. U Skadru postoji samo jedna srpska crkva čije se dveri otvaraju svega dva puta godišnje. Da bismo opstali u značajnoj meri mora nam pomoći naša matica – kaže advokat Pavlo Brajović – Jakoja
U vreme kada se brojni Srbi u matici rado odriču svojih korena, porekla, tradicije, „ zaboravljaju” na ćirilicu, sopstvenu nacionalnu kulturu, zarad nekih „ univerzalnijih”, „ uzvišenijih” evripejskih vrednosti, Srbi u Albaniji, skoro osam decenija zaboravljini od svih, nekim čudom su opstali. Izloženi najtežim istorijskim iskušenjima, torturama, ucenama, strahu, nikada nisu zaboravili ko su.To za naš list kaže Pavlo Brajović-Jakoja, predsednik Udruženja srpsko-crnogorske manjine u Albaniji.
Brajović, sa porodicom živi u Skadru. Po struci je mašinski inženjer , pravnik i advokat, a slovi za neustrašivog borca za elementarna prava srpskog i crnogorskog naroda u Albaniji. I mnogo više od toga.


Pokušavate da zajednički očuvate jezgro pravoslavnog življa u ovoj državi? Koliko, po vašoj proceni, u Albaniji ima naših sunarodnika, a koliko ih je zavanično registovano?
– Prema popisu ima nas preko 40 hiljada u celoj Albaniji,mada sam ubeđen da je realna cifra mnogo veća.Ljudi se plaše da se izjašnjavaju.U tome je problem..U Skadru, gde je sediše Udruženja od ukupno 12o hiljada stanovnika, 25 hiljada su Srbi i Crnogorci, ili precentualno 40 odsto stanovništva skadarske okoline, gde je skoncentrisano najviše srpskog življa, čine pravoslavci i katolici, a 60 odsto su muslimanske veroispovesti.Ali, u Albaniji nas je svega jedan odsto . To je tragično.


Verujte i ovo što nas je preostalo, samo nekim velikim čudom se održalo.Navešću vam ono što potkrepljuje činjenicu da nestajemo sa vekovnih područja.Prema podacima Albanske akademije nauka, 1485. godine u severnom delu Albanije, skadarskoj oblasti 90 odsto stanovništva činili su Srbi.Već 1905. u okolini Skadra živelo je oko 250 hiljada Srba, a tokom Prvog svetskog rata je za naše sunarodnike nastupio prvi veliki egzodus.Više od stotinu hiljada pravoslavaca tada izbeglo u Srbiju ili Crnu Goru, odnosno tadašnju Kraljevinu.Druga bolna seoba nastupila je 1934. kao posledica dramatičnih događaja u ovoj državi i represalija nad pravoslavnim življem.

Da podsetim, u to vreme svim Srbima je uskraćeno pravo da nose prava prezimena.Morali su da izbace ono ić ili vić, i da ih što više prilagode albanskim. Tako su nestajali Pašovići,Popovići, Brajovići, Cekići, Jankovići, Martanovići, Lazarevići. Iste godine zabranjeno je školovanje na maternjem jeziku i ukinute sve ustanove. Nastalo je nemilosrdno, sistematsko zatiranje pravoslavnih korena,identiteta, vere, pismenosti.Srbi su bili staršnom u mraku i izolaciji i za vreme zloglasnog Enver-hodže, a sve u nameri da im se potisne i sama svest o poreklu.U to vreme, istorija beleži- severni deo Albanije napustilo je da desetine hiljada pravoslavaca.
Od 1990. drastičnom strahovladom komunističkog sistema, kompletan državni aparat sprovidio je neviđene rapresalije,tako je ovaj prostor skoro „očišćen” od Srba.Oni koji su ostali nosili su krajnje ponižavajuća prezimena koja, kada se prevedu na albanski jezik znače glib, mulj, blato, ilovaču, zemlju, prljavštinu.I to smo istrpeli.

Narod bez identiteta lako se utapa u bilo koji drugi. Vremenom nestaje sa istorijske scene

Da li vam i ko pomaže da lakše opstanete? Sete li vas se Srbi iz matice, ili srpska Vlada, ministarstva?

– Da budem iskren decenijama smo bili sami!! Prepušteni sudbini, na milost i nemilost.U vreme titoističkog režima kod vas je bilo dobro, a mi smo preživljavali agoniju.Tito, razume se, iako je odlično bio upoznat sa činjenicom da prolazimo kroz Golgotu, da smo poniženi, obespravljeni, za srpsku nacionalnu manjinu u Albaniji, ni prstom nije mrdnuo.Sada, je evidentan pozitivan pomak, briga, kakava- takva naše matice.
Za nas Srbe i Crnogorce u Albaniji nastupa veliki istorijski trenutak, jer ćemo od sledeće godina moći da organizujemo kurseve srpskog jezika i gramatike.U tom smislu, u susret nam je izašlo Ministarstvo za dijasporu, ali i nadležno za prosvetu.Obezbedili su nam, za početak, za funkcionisanje te „mini škole opismenjavanja” 12,5 hiljada evra. Presrećni smo.


Ali, strahujem da će biti problema, jer će se svi prijaviti da uče maternji.Radićemo u dve smene- za decu do 14 godina i za one starije.Zanimljivo je da se oko 3000 muslimana koji žive na području Fira, u centralnoj primorskoj Albaniji izjašnjavaju za Srbe muhamedanske veroispovesti, koji su se takođe prijavili da bi želeli da uče svoj dedovski jezik.Ima tu i katolika .Ako bude sreće i država bude dosledna i izdašnije nas pomagala, neće biti problema.Trebaju nam knjige, bukvari, učila.Žedni ljudi svog pisma,jezika, kulture, istorije.Ministarstvo za dijasporu nas je, takođe,ove godine finansijski pomoglo da postavimo svoj sajt.Za rad i održavanje izdvojili su preko 8 hiljada evra.Tako svet sad može da vidi da nas ima, da živimo, borimo se, postojimo.

Da li je trenutno još gori položaj sunarodnika, budući da se zna da naša zemlja bije bitku za Kosmet, da ste u državi koja svesrdno podržava albanske eksremiste, u nameri da otcepe vekovni deo srpske teritorije?

– Možda će vam zvučati paradoksalno, ali Albanci u Albaniji ne gledaju sa simpatijama na Šiptare, jer postoji višedecenijski izraziti antagonizam između jednih i drugih.Običan, pošten Albanac zna da je to prljava otimačina i Šiptare, kako ih zovu- „Kosovare” doživljavaju kao najprimitivniji deo albanskog naroda.Još, kod nekih postoji bojazan da bi realizacijom tog nečasnog čina – samoproglašenja zapravo oni upravljali, dirigovali i samom Albanijom. Državna politika je nešto drugo.Zvanična Albanija svesrdno podržava Ameriku i šiptarske političare da se domognu nečega što nikada nije bilo njihovo.Što se tiče našeg položaja, on nikada nije bio idealan, ali postoji jedna olakšavajuća okolnost.Muka nas je naterala da završavamo visoke škole.Srbi su u Albaniji i pored toga što im je „otet ” maternji jezik, najobrazovanija nacionalna manjina.Hteli ili ne, ne mogu u potpunosti da nas potisnu. Primera radi, naše Udrženje broji 2,5 hiljade članova , od toga preko 300 ih je sa jednom ili dve fakultetske diplome. A, do njih smo dolazili „ idući kroz trnje”.

Šta vam je najveći problem i kako funkcionišete u Udruženju?

– Srećom, volja i želja da opstanemo, da nam deca znaju maternji jezik, da upoznaju srpke pesnike, pisce, umetnike, naučnike, istoriju svojih predaka- jača je od svega.Na čelu Udruženja sam svega dve godine. Naravno, oslanjam se na ljude koji se istinski zalažu za što bolju vezu sa maticom, za povratak korenima.A, ima nas ,srećom, mnogo.U Skadru smo iznajmili prostorije.Sakupljamo se, organizujemo, radimo, dogovaramo , kao što vidite kontaktiramo i sa vama u matici.Sada smo svu energiju usmerili da što pre profunkcioniše kurs srpskog jezika.Kasnije, kako okolnosti budu povoljnije, ako Albanija uđe u EU i mi ćemo imati bolji građanski status.Srbi skoro osam decenija nemaju svoje škole, dok takav slučaj nije kada su u pitanju Makedonci ili Grci.U Skadru i okolini bilo je do 1934. preko 20 škola na srpskom jeziku, u Kamenici, Vraki, Daragetu....
Nadamo se da će naša Srbija pomoći da uvedemo vremenom obrazovanje od predškolske ustanove na maternjem, do visokog.U planu je i osnivanje Kulturno-informativnog i Ekonomskog centra u Skadru, koji će se finansirati sredstvima Privredne komore Srbije, Ministarstva za dijasporu.Sledi i otvaranje Kancelarije za privredne odnose sa Srbijom. Kao što vidite krenulo se sa mrtve tačke.

Kakav je verski život Srba i u kakavom su stanju pravoslavne bogomolje?

– Skoro nikakav.On ne postoji.Sve crkve, a bilo ih je na stotine, ili su srušene do temelja, ili su pretvorene u džamije i katoličke bogomolje.U Skadru postoji samo jedna naša crkva koja je izgrađena pre 7 godina . Dva puta godišnje opslužuje je mitropolit Amfilohije Radović, na Badnji dan i na Svete Trojice, kojima je bogomolja i posvećena. On nam je puno pomogao. Uz ovoj hram postoji još jedan iz 1829. , ali je ruiniran.U u Albasanu, gradu u centralnoj Albaniji još je samo jedna crkva. Ona je posvećena Sv. Jovanu Vladimiru, potiče iz 14. veka..Nekada je samo u Lješanskoj nahiji bilo 250 srpskih crkava i manastira.O drugim oblastima da ne govorim.Danas se Srbi rađaju, ali žive nekršteni, ne venčavaju se po pravoslavnom običajima i što je najgore ne sahranjuju se kao hrišćani.To je bolno, ali je istina.

U Albaniji kažete da ste bez električne enerije svakoga dana, u proseku od 10 do 15 sati !

– Na to smo se odavno navikli, pa tako i funkcionišemo. Samo je u Tirani, u tom smislu, bolja situacija.Kad nemate struje, a samim tim i vode, onda je život znatno komplikovaniji, uslovi nehumaniji.Ali to trpi kompletno stanovništvo, a ne samo Srbi. U poslednjih 15 godina Albanija se suočava sa vrlo ozbiljnom energetskom krizom, i zbog toga svi plaćamo ceh.Iz tog razloga otežana nam je i komunikacija sa svetom.Komjuteri ne rade, pa ni telefoni.

Šta poručujete sunarodnicima u matici, a šta srpskim političarima?

– Iz svega što sam vam tokom razgovora predočio, možete sami da zaključite.Volja, jedinstvo, sloga i upornost jedini su kriterijumi koji će nas održati, ali i spojiti.Narod bez identiteta lako se utapa u bilo koji drugi.Vremenom nestaje sa istorijske scene.Mislim da smo u preteklih pola veka, ali i kroz burnu istoriju, i mi tako daleko, i vi u domovini, konačno savladali neke lekcije.

Izvor: ISTINA

__________________
Rat je skupa lekcija. Mnogo naucis ali i previse platis.
''Rodoljublje je stvaralacka snaga kulture covecanstva, a kultura je stvaralacka snaga rodoljublja."-A.C.Kuza

GstopDmobing

Pocetkom devedesetih godina Albanija je javno iznela pred OUN da u njoj zivi samo stotinak Srba i Crnogoraca. To je potvrdjeno i zvanicnim izvestajem iz popisa stanovnistva. Medjutim, albanska vlada je dopustila da se u SFRJ iseli tacno 1.542 pravoslavnih zitelja iz Vrake kod Skadra i tako demantovala samu sebe. Medjunarodne institucije taj slucaj albanske obmane nisu registrovale, tako da se ni danas ne zna tacno koliko Srba i Crnogoraca zivi u Albaniji.

To je, pored ostalog, i posledica odnosa bivse SFRJ prema nacionalnim manjinama u susednim drzavama. Naime, SFRJ se pred svetskom javnoschu, a posebno u medjunarodnim forumima borila za nacionalna prava Hrvata i Slovenaca u Italiji i Austriji, ali ne i za prava manjina u istocnim zemljama, pa i Albaniji. U stvari, kada je rec o "istocnim zemljama, Jugoslavija je shodno svom socijalistickom uredjenju primenjivala princip internacionalizma, a time i prechutne solidarnosti prema represivnim metodima svojih kom unistickih suseda, koji su u Albaniji poprimali i karakter genocidnosti" (NIN, 1991).

Istorija srpskog naroda na prostorima danasnje Albanije zapocinje od VII veka, sa doseljavanjem i stvaranjem dukljanske, a potom i raske i zetske drzave. Najstariji podatak o prisustvu Juznih Slovena juzno od Prokletija potice od vizantijskog istoricara Prokopija. Ovaj hronicar Justinijanovih ratova zabelezio je da su Sloveni presavsi Dunav stigli do Draca 548. godine. Najpouzdaniji svedoci tog srpskog prisustva su spomenici kulture. U crkvi Svetog Srdja i Vlaha, na reci Bojani, sahranjeni su zetski kraljev i Mihailo, Bodin i Vladimir. Samo na kratkom putu od Elbasana do Djuhazea nalaze se i danas ostaci 99 srpskih i pravoslavnih hramova. Ktitori crkve Svetog Jovana kod Rase bili su kralj Milutin i kraljica Jelena. U Skadru postoji katedralni hram Sveti Stefan, a i kod Donja crkva Svete Marije, koja je najbolje i ocuvana. Ostaci pravoslavnih crkava nalaze se i u Trestaniku, Bezmistu i Borju. Decanska hrisovulja iz 1330. godine sadrzi spisak sela u severnoj Albaniji koja imaju prepoznatljiva srpska imena: Trebo polje, Bajbane, Luzane, Gorane, Buljane.

Ne postoje popisi iz ranijih perioda, ali Toma P. Oraovac, na osnovu turskih izvora procenjuje da su Sloveni predstavljali vechinu. "... u Gornjoj Albaniji ili Skenderiji ima svega Srba hrischana i muhamedanaca 502.900, a Arbanasa i Turaka 154.644..." Skadarski sandzak je imao 81.700, a dracki 6.800 Srba hrischana. To je, inace, vreme kada su i LJumljani za sebe govorili da su srpskog porekla.

U zapisu ceskog arheologa Lubora Niderlea vidi se da u proslom veku "...Arbanija ima 450.000 Slovena..." A u izvestajima turskog vojnog cinovnika, geografa Bijankonija, nalazi se i podatak da je samo skadarski vilajet imao 70.000 Srba, a grad Moskopolje, na samom jugu, imao je preko 45.000 pravoslavnih zitelja. Luka Malikovich tvrdi da su Sloveni u Albaniji, pre dolaska Turaka, bili vechina i da je srpski nacionalni identitet na tlu ove zemlje bio ugrozavan islamizacijom, pokatolicavanjem, pogrcavanjem i st aljinizacijom. Za srpske oaze u Albaniji posebno pogubno je bilo stvaranje islamske Albanije, kao autonomne oblasti u sastavu Turske. Tada je nastao proces koji se i danas odvija u ovoj drzavi - nasilna albanizacija (NIN, 1991). U arbanaskim naseljima telal je predvece uzvikivao: "Aksam, aksam! Kuku onome ko omrkne, a hrischanin je". Srbi koji su uzimali muhamedansku veru, sticali su pravo na goli zivot, a prelaskom u Arbanase dobijali bi i komad zemlje. Takav odnos nije bio i prema katolicima, jer je Vatik an preko Mletaka, a kasnije preko Beclija, stitio svoje hrischane. Asimilacija Srba je delimicno zaustavljena tek pocetkom proslog veka, kada su se Crna Gora i Rusija zainteresovale za svoje pravoslavce u Skadru. Cak postoje i istorijski podaci (Oraovac, 1909) o formiranju i srpske autonomije u Skadru, za vreme turske vladavine u Albaniji. Obelezena je zvanicnim otvaranjem prve srpske skole u Skadru 1828. godine. Njen prvi ucitelj je bio "neki Milan ili Marko". Albanci su svoju osmoljetku dobili tek sezdese tak godina kasnije u Koci. Po svedocenju ucitelja Filipa M. Proticha, srpska skola je posebno bila na ugledu kad je u njoj sluzbovao Nikola Musulin, bogoslov iz Sremskih Karlovaca (Malikovich, 1991). Kao ucitelj u Hormovu je sluzbovao i Dositej Obradovich. Srbija i Crna Gora su sredinom XIX veka u Skadru imale svoje konzulate koji su zajedno sa ruskim konzulatom, pruzali pomoch nasim manjinama. U to vreme Srbi i Crnogorci u Albaniji su imali drzavno-pravni status naroda (CANU, 1990).

Srpska autonomija ogledala se, pored skolske, i u crkvenoj samostalnosti. Na pocetku ovog stolecha skola je otvorena i u Vraki, a u Koci, krajem tridesetih i prva Pravoslavna bogoslovija. Vikar SPC za Skadar bio je Viktor Mihajlovich. Danasnja drzava Albanija stvorena je 18. novembra 1912. godine u Valoni, a njene granice prema Grckoj, Srbiji i Crnoj Gori utvrdjene su godinu dana kasnije Londonskim ugovorom. Tada je citav Skadar sa okolinom poklonjen Albaniji. Kako se ta medja nije poklapala sa etnickim ras poredom srpskog i albanskog zivlja, to je unutar nje ostalo dosta Srba i Crnogoraca. To je registrovala i Medjusaveznicka komisija, dok je Srpska pravoslavna crkva utvrdila da je u severnom delu, a i oko Tirane, zivelo vise od 60.000 Srba i Crnogoraca. Taj izvestaj dao je episkop ohridski Nikolaj Velimirovich i u njemu napisao da unutar Albanije ima 39 srpskih sela i zaseoka. Jugoslovenski konzul iz Korce zabelezio je da ima 1.400 "obitelji koje ispovedaju pravoslavlje". Pored razlike u ciframa, postojala j e u ovim sluzbenim izvestajima i razlika u oslovljavanju. Episkop pise samo o Srbima, a konzul samo o Jugoslovenima.

Da bi postala clanica Drustva naroda, Albanija je 1921. godine posebnom Deklaracijom preuzela obavezu da che postovati prava pripadnika nacionalnih manjina. U njoj je priznato pravo Grcima i Muslimanima da regulisu svoj manjinski status, dok je pravoslavcima ponudjeno da u roku od dve godine preuzmu albansko drzavljanstvo. Albanska vlada je, medjutim, obmanula Drustvo naroda, jer je njegovom sekretarijatu poslala podatke da u ovoj zemlji zivi "... ne vise od 15.000 Grka i na severu, ne vise od 200 bugarskih i srpskih porodica..." (CANU, 1990). Luka Malikovich ipak smatra da je u periodu od 1921. do 1928. godine, srpska autonomija u Albaniji cvetala. Jugoslovenska vlada je obnovila rad privatnih srpskih skola 1923/24. godine. Tada je u Vraki u osmoljetki bilo 50 djaka, a 1930. godine 72. Skadar je imao tri osnovne skole i zabaviste sa 37 dece. Osmoljetka "Sveti Sava" imala je sedamdeset ucenika. Tu skolu je zavrsio i najpoznatiji srpski pesnik u Albaniji Milos Djordj Nikolich, koji je imao nadimak Midjoni. Ist ovremeno, Radnicka skola okupljala je u Skadru samo zensku omladinu. Osnovne skole su pokrenute, pa ukinute i u selima Kamenica i Derignjat. U to vreme, pored crkve i skole, postojala su i dva srpska omladinska drustva "Guslar" i "Obilich", kao i srpski fudbalski tim koji se takmicio u albanskoj ligi.

U tom periodu Albanija nije negirala postojanje manjina na svojoj teritoriji, ali je njihova prava postovala samo u sredinama gde su Srbi i Crnogorci bili kompaktno naseljeni. Svoj antagonisticki odnos prema manjinama albanske vlasti su pokazivale time sto su za nealbanski zivalj uvele poseban visi porez, koji za Albance nije vazio. Po uspostavljanju monarhije 1928. godine, zapocinje i nasilna asimilacija manjina, pa i Srba i Crnogoraca (Radovich, 1992). Luka Malikovich to vezuje za pojavu ideje o Velikoj A lbaniji, ali i plana "Grande Italija", na racun Srba i Crnogoraca na Balkanu. Kralj Ahmed beg Zogu je Pakt o saradnji sa Italijom potpisao 1926. godine i time zvanicno okrenuo ledja jugoslovenskoj kruni, koja mu je i pomogla da dodje na vlast. Dinastija Zogu je prvo 1930. godine, stvaranjem autokefalne pravoslavne crkve, koju je vodio Stilijan Mavromati, pocepala srpsku pravoslavnu crkvu koja je do tada u Albaniji imala cetrnaest aktivnih hramova i jedan manastir. Time je i srpski narod u Albaniji onemoguch en da odrzava direktne veze sa svojom crkvom-maticom i sa svojom Otadzbinom. U tome su udela imali i vikar Viktor Mihajlovich, kao i episkop Vasirion Dzuvani, albanizovani Srbin, rukopolozen u Herceg Novom 1925. godine. Dzuvani je i postao mitropolit Arbanaske pravoslavne crkve uz odobrenje kralja Zogua. Zatim je doslo do ukidanja privatnih grckih i srpskih osnovnih skola. Osmoljetka "28. novembar" u Skadru je zatvorena, kako su pisale albanske novine, 25. aprila 1933. godine, a njeni djaci su prebaceni u a lbansku osnovnu skolu. Ova promena je usledila na osnovu Ustava Albanije iz 1933. godine (cl. 206. i cl. 207) sa zvanicnim objasnjenjem da se time postize "unifikacija obrazovanja i izjednacavanje polozaja svih albanskih drzavljana". Grcka je ulozila protest Drustvu naroda. Stalni medjunarodni sud osudio je ovakvu politiku Albanije. Kraljevina Jugoslavija, cije su manjine bile, takodje, ugrozene nije se pridruzila ovom protestu grcke vlade (Radovich, 1992). Jugoslavija je jednostavno sve to ochutala. Posebn a delegacija stanovnika Vraka krisom je tim povodom bila u Beogradu da bi se dogovorila u vladi sta da se radi, ali joj je u vladi savetovano da se Vracani isele na Kosmet. Tako je 160 porodica Crnogoraca iz Vrake krenulo u svoju drugu seobu.

Za vreme Drugog svetskog rata i nakon njega, u komunistickom pokretu bila je zastupljena ideja internacionalizma s obe strane albansko-jugoslovenske granice, pa se pitanje manjina nije uopste ni postavljalo. KPJ i NOP se bavio pridobijanjem Siptara za NOB, a Albanska partija rada (APR) je neprestano trazila pomoch od Moskve i Beograda za oslobadjanje zemlje. Partizanske jedinice iz Srbije, a posebno Crne Gore boravile su na tlu Albanije. Na zahtev Envera Hodze mnogi kosovski kadrovi odlazili su na rad u Tir anu. Tako je 1945. lekar Vojin Bilbija sa zenom Stanom napustio Pristinu i odselio se u Albaniju. Kada je, medjutim, rat zavrsen rezim Envera Hodze je zvanicno priznao samo postojanje makedonske, a ne i srpske nacionalne manjine. Postojanje nacionalnih manjina sa obe strane drzavne medje potvrdjeno je februara 1946. godine kada je potpisan Protokol o obnavljanju pogranicnog prometa izmedju Albanije i FNRJ, kojim je predvidjeno razresenje problema dvovlasnickih imanja na samoj granici. Takve ugovore ove dve drzave su vech parafirale 1926. i 1934. godine, ali se sada dozvoljavalo da seljaci obradjuju svoje njive sa one strane drzavne granice. Posle pogorsanja politickih odnosa izmedju Albanije i FNRJ 1948, svi medjudrzavni ugovori su otkazani, pa i ovaj Protokol. Nakon objavljivanja Rezolucije Informbiroa, mnogim gradjanima FNRJ, koji su se zatekli podno Prokletija, bilo je jednostavno zabranjeno da se vrate u Jugoslaviju, te su primorani da prime albansko drzavljanstvo (Levi, 1990). Do 1950. godine iz Albanije je repatrirano samo 175 jugoslovenskih porodica. Sve do 1956. vlast nije priznavala postojanje nijedne slovenske manjine. Tada je sluzbena Tirana saopstila da manjine cine samo 0,4 odsto stanovnistva, odnosno 5.566 gradjana grcke i makedonske nacionalnosti. Nasilna asimilacija je vrsena raseljavanjem, proterivanjem i zatvaranjem. Grci su, na primer, preseljeni na sever, a Srbi i Crnogorci na jug, medju albansko stanovnistvo. Oni clanovi srpskih kolonija, koji su u kuchi govorili srpski ili slusali Radio Be ograd i Radio Podgoricu hapseni su i slati u radne logore, kakvih je u Albaniji bilo cak trideset i dva. Britanski diplomatski izvori su tvrdili da u Albaniji ima 47 radnih logora. Najpoznatiji i najvechi su bili Vavi Dejs i Kakaris. Srbi i Crnogorci koji su podrzali politiku KPJ osudjivani su na visegodisnju robiju. Jovica Crvenko je u albanskim kazamatima proveo tacno trideset i tri godine. Kako je raseljenim manjincima, kao i svim gradjanima Albanije kretanje po zemlji bilo ograniceno, pripadnici srpskog naroda nisu mogli da se posechuju, niti da se zene izmedju sebe vech samo sa Albancima, odnosno Albankama. Nadarenim pripadnicima srpske manjine bilo je zabranjeno da napreduju i u skoli i na poslu. Oliveri Petrovich iz Tirane, najboljem djaku Poljoprivredne skole oduzeta je stipendija Univerziteta Tirnijazev iz Moskve, a zatim i pravo na studije, pa se zaposlila kao fizicki radnik. Proterani izvan svoje etnicke oaze Srbi i Crnogorci su vrlo brzo gubili svoj jezik i nacionalni identitet. Time je albanska v lada drasticno prekrsila sopstvenu Deklaraciju o zastiti manjina u Albaniji iz 1921. ali je niko nije zbog toga opominjao. Indiferentan stav FNRJ, tj. SFRJ prema krsenju prava Srba i Crnogoraca u Albaniji olaksavao je ovoj drzavi da pristupi daljem "resavanju" problema nacionalnih manjina.

__________________
... Tek kad i poslednje drvo na kugli zemaljskoj bude srušeno, kad i poslednja reka bude zatrovana, kad i poslednja riba bude ulovljena, čoveku će tek onda postati jasno da se novac ne može jesti ...

GstopDmobing

Ustavom iz 1967. godine Albanija je kao jedina ateisticka drzava na svetu, ukinula religiju i (cl. 55) izricito zabranila svaku religijsku aktivnost, kao i postojanje organizacija verskog karaktera. U slucaju krsenja Ustava Albanije, predvidjena je kazna zatvora od tri do deset godina, a u tezim slucajevima i kazna streljanjem. Srpske crkve su pretvorene u skladista i magacine, a oronuli hramovi su poruseni do temelja. Jedini srpski pop Velisa Popovich, koji je sluzbovao u selu Mali Borich, u tamosnjoj crkv i Sveti Jovan je uhapsen i zatvoren. Tu crkvu su podigle Rusija i Crna Gora. Spomen kosturnica za 302 srpska vojnika i dva generala iz Prvog svetskog rata u Valoni je razorena i prekrivena ljudskim izmetom (CANU, 1990). Posebnom odlukom Ministarskog saveta iz 1974. godine propisana je drzavna mera iskljucive primene pravopisa albanskog jezika, cime je nezvanicno otklonjena svaka moguchnost da nacionalne manjine koriste svoj jezik, kako u svojim mestima i skolama, tako i pred drzavnim organima. Srbima i Crno gorcima su oduzimani radio aparati i knjige na chirilici. Jugoslavija se ni tada sluzbeno nije oglasila.

Donosenjem posebnog Dekreta o promeni nepodobnih imena i prezimena septembra 1975. godine, u Albaniji je i formalno pokrenut postupak brisanja svih slovenskih imena, pa i srpskih i crnogorskih. U njemu je zapisano: "Gradjani koji imaju neodgovarajucha imena sa politickog, ideoloskog i moralnog stanovista su obavezni da ga zamene". Na osnovu ove odluke br. 5354 sacinjen je i Recnik narodnih imena od tri hiljade reci pozeljnih sa albanskog nacionalnog aspekta. Srbi i Crnogorci, Palcevichi prekrsteni su u Selc e, a Matanovichi u Foljete i Brajovichi u Ferizaje. U septembru 1975. godine albanska vlada je donela i Dekret br. 225 kojim je nalozena i promena geografskih naziva sa religijskim i ideoloskim, odnosno nacionalnim sadrzajem. Tako je mesto Sveti Nikola postalo Crvena Zvezda. I ovog puta, u praksi, ovi fasisoidni nalozi izvrsavani su selektivno, jer su imena menjana samo kod hrischanskog stanovnistva i njihovim mestima, a ne i kod muslimanskog. Ovo je, posle fizickog unistavanja, najteza povreda prava jedne nacionalne manjine, jer je satiranjem srpskog porekla u Albaniji kroz nasilno menjanje imena izbrisan i srpski i crnogorski nacionalni identitet (Levi, 1990). Da albansko politicko licemerje prema srpskoj manjini bude veche valja napomenuti da je samo godinu dana kasnije, vlada Envera Hodze donela Ustav u kome se izricito naglasava da su "... sve aktivnosti koje krse prava nacionalnih manjina protivustavne i kaznjive po zakonu..." (cl. 42) i u kome se (cl. 15) zalaze za dobrosusedske odnose i saradnju.

Punih cetrdeset godina, Albanija nije sluzbeno priznavala postojanje srpske nacionalne manjine. U popisu 1979. registrovano je samo 4.163 lica grckog i makedonskog porekla, a tek 1989. receno je zvanicno da u ovoj zemlji ima samo dva odsto pripadnika nacionalnih manjina. Pored Grka - 58.785, Makedonaca - 4.697, Albanija je priznala postojanje ukupno stotinu Srba, Crnogoraca i Hrvata. Albanija je, cini se, tada bila prinudjena da se pojavi u medjunarodnoj javnosti sa ovim podacima, posle grcke optuzbe za kr senje prava njene manjine. Ta optuzba se nasla i pred Generalnom skupstinom OUN i Komisijom za ljudska prava OUN u Zenevi, marta 1989. i oktobra 1990. gde je po prvi put i jugoslovenski predstavnik Mira Nikolich javno progovorila o statusu Srba i Crnogoraca u Albaniji i demantovala albanske podatke. Kako je ta komisija OUN utvrdila da se ljudska i prava manjina evidentno krse, generalni sekretar Peres De Kueljar je odbio da poseti Albaniju. Bilo je to vreme kada je Albanija zvanicno zagovarala saradnju na B alkanu. Boravechi u Bugarskoj 1990. godine, albanski ministar spoljnih poslova Maljilje je priznao da se Albanija zalaze da "... resi pitanje postovanja jugoslovenskih nacionalnih manjina..." (Levi, 1990). Nastupajuchi na Generalnoj skupstini OUN i Komisijama za ljudska prava OUN SFRJ je prvi put posle Drugog svetskog rata 1990. godine zvanicno izasla u javnost sa svojim podacima o srpskim manjinama u Albaniji: Srba - 20.000, Crnogoraca - 17.000. Prema sluzbenim podacima SSIP-a najvise Srba je zivelo u Skad ru i okolnim mestima Berat, Finja, Usnje, a bilo ih je i u Tirani i Albasanu, dok su Crnogorci nastanjeni u Vraki i juznije u Barbolusi, Busatu i Brdici. Profesor Djoko Bulatovich, predsednik Zavicajnog kluba "Skadar" iz Podgorice u klupskom registru ima spisak 151 srpske i crnogorske familije od Djinovicha i Rackovicha, preko Senicha, Basanovicha i Vujacicha do Mirovicha, Tomicha, Lazarevicha i Dracanina. Pet kilometara severozapadno od Skadra, u regionu Vraka u sest sela Mali i Veliki Borich, Boilj, Omara , Ras i Kule zivi oko dve hiljade Crnogoraca. Najvise crnogorskih porodica je u selu Omari - 126 i u Grilju - 156. Lazar Roganovich, rodjeni Vracanin tvrdi da su tu zivela bratstva Uskokovicha, Markovicha, Krstanovichi, Susnjevichi, Zarichi, Nikichi, Sekulichi, Zlaticani. Vracani imaju samo jednu osnovnu skolu sa 450 djaka, ali im nastavu drzi Lirija Lekaj (Lecich) iskljucivo na albanskom jeziku.

Srbi i Crnogorci u Albaniji su uglavnom bili seljaci, jer su se pretezno bavili poljoprivredom, tacnije stocarstvom, a u Peskopiji, Kukosu i Tropoji i rudarstvom. Skole nemaju, a jedna crkvica postoji samo u Beratu. Srpski govore iskljucivo medjusobno, dok se javno srpski jezik koristio (1990) samo u skolama tajne policije Sigurimi u Tirani. Poznavaoci prilika u Albaniji tvrde da su i Enver Hodza i Ramiz Aljija znali srpski koji su naucili u partizanima. U politickom vrhu Albanije bilo je jos ljudi sa znanj em srpskog jezika. Bili su to Srbi i Crnogorci, ali oni koji su se poalbancili. Clan Politbiroa APR i sekretar CK APR bila je Lenka Cuko. Desa Jako, cije je pravo ime bilo Desanka Jakich bila je sekretar CK ARP za omladinu u Skadru, dok je sekretar Saveza umetnika i knjizevnika Albanije bio Rista Silichi, odnosno Silich, Cetinjanin iz Skadra. Milorad Jeremichi (Jeremich) bio je sef policije u Dracu, a Milan Baci (Bacich) poznati fudbaler FK "Partizan" iz Tirane. Za ekipu FK "Skenderbeg" igrala su bracha Mil utin i Miladin Krdzichi (Krdzich).

Ohrabrena osudom koju su OUN izrekle Albaniji, SFRJ je tokom 1990. godine prvi put na drzavnom nivou raspravljala o polozaju jugoslovenskih nacionalnih manjina u Albaniji. O tome je govoreno u Skupstini Jugoslavije, na Odboru za spoljnu politiku, zatim na Predsednistvu Crne Gore, uz poziv Albancima da "...pocnu javni dijalog o pravima coveka i polozaja nacionalnih manjina...", ali na poziv nije nikada odgovoreno ("Politika", 1990). Otvaranje novog pitanja na drzavnom nivou, podstaklo je istorijski institut Crne Gore, da posle dugog kolebanja i otkazivanja, 1990. na Cetinju pod pokroviteljstvom CANU, odrzi i prvo savetovanje na temu "Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji". Na tom naucnom skupu je nedvosmisleno dokazano i zakljuceno da su Srbi i Crnogorci u Albaniji "asimilirani i nestali narod". I pored toga, na medjunarodnom planu, medjutim, SFRJ nije bila tako kategoricna jer se u OUN, prilikom izglasavanja Rezolucije o krsenju prava manjina u Albaniji, uzdrzala od glasanja. Takvu pasivnost jugosloven ske diplomatije dr Radoslav Stojanovich tumaci kao posledicu realne politike zvanicnog Beograda koji je pitanje manjina u bilateralnim susretima s Albanijom, ostavljao po strani za neka bolja vremena ("Intervju", 1985). Akademik Antonije Isakovich, za to sto je srpska nacija zapostavila svoju manjinu u Albaniji, okrivljuje pre svega titoizam, koji je sputavao i onemoguchavao Srbiju da bilo sta ucini za opstanak Srba i Crnogoraca u toj zemlji. Cinjenica je, medjutim, da je Srbija i posle titoizma malo sta ci nila. Kada je pocetkom 1991. godine u Albaniji doslo do politickih i socijalnih previranja, veliki broj srpskih i crnogorskih izbeglica vratio se u SFRJ. Neke od njih, kao na primer, porodicu Stane Bilbije, familiju Draga Krdzicha ili Sime Markovicha, pustila je licno nova albanska vlast predsednika Sali Berise, dok su neki jednostavno prebegli preko granice. Samo u toj godini u novoj seobi, u Jugoslaviju je doslo oko dve hiljade Srba i Crnogoraca iz Albanije. Ni trecha Jugoslavija nije pokazala preveliku z abrinutost za sudbinu ove srpske manjine. Bezechi iz zemlje bunkera i logora pripadnici srpske i crnogorske manjine su i bukvalno opet stavljeni u zatvor, jer je njihov prihvatni centar u Crnoj Gori bio u prostorijama kaznionice Spuz. Kasnije su prebaceni u Decane, gde zive iskljucivo Siptari. Na savetovanju SANU u Sremskim Karlovcima o srpskoj nacionalnoj manjini u Albaniji, septembra 1993. godine, sem konstatacija stanja, nije bilo pomaka u jugoslovenskoj politici prema ovom delu srpskog naroda. Albanija je zvanicno tek skoro priznala postojanje srpske nacionalne manjine, ali je njen polozaj u Albaniji katastrofalan. Akademik Antonije Isakovich je istakao na tom naucnom skupu u SANU, da su Srbi u Albaniji "...najtragicniji deo srpskog naroda u celini, do kog je ruka matice Srbije kasno stigla, ali je ipak stigla..." ("Politika", 1993).

__________________
... Tek kad i poslednje drvo na kugli zemaljskoj bude srušeno, kad i poslednja reka bude zatrovana, kad i poslednja riba bude ulovljena, čoveku će tek onda postati jasno da se novac ne može jesti ...

GstopDmobing

Srbi u Albaniji jedna od najugroženih manjina u svetu

Beograd, 16. septembar (Tanjug) - Srpska nacionalna zajednica u Albaniji jedna je od najugroženijih nacionalnih manjina u svetu, što je posledica bezuslovne albanizacije iz vremena Envera Hodže, i posebno stava sadašnjih vlasti u toj zemlji, čije su aspiracije prema Kosmetu i za stvaranje Velike Albanije nesporne.

Prema rečima mitropolita crnogorsko-primorskog, zetsko-brdskog i skenderijskog Amfilohija, nekoliko hiljada Srba u Skadarskoj episkopiji Srpske pravoslavne crkve (SPC), čija je teritorija u sastavu albanske države, nemaju ni školu ni crkvu, a ni pravo na maternji jezik.

Srpska škola u selu Vraka, nedaleko od Skadra, porušena je još 1934. godine i od tada nije obnavljana. Slična situacija je i s hramovima Svetih Arhangela i Aleksandra Nevskog, porušenih u vreme Envera Hodže, kao i sa preoranim srpskim grobljima uprkos velikom broju Srba na ovom prostoru.

U njihovim ličnim dokumentima i dalje stoje u bivšem režimu prisilno albanizovana imena kao i da su albanske nacionalnosti, pa je zaključak da su njihova nacionalna prava ravna nuli, istakao je mitropolit Amfilohije u razgovoru sa novinarima.

On smatra da je možda sada trenutak da se u jeku povike o navodnoj ugroženosti Albanaca na Kosmetu, po principu reciprociteta, reši i pitanje Srba u Albaniji.

Ono čime se manipuliše i što se prećutkuje je najnovija istorija, posebno egzodus 1991. koji dovoljno govori u prilog ugroženosti srpske nacionalne manjine u Albaniji i uopšte o albanskom pritisku na srpski živalj koji je napuštao svoja ognjišta u Albaniji gde su zapustela čitava sela i na samom Kosovu.

Pored nekoliko hiljada pravoslavnih Srba, oko Skadra žive i muslimani srpskog porekla koji čak govore srpki jezik, kaže mitropolit Amfilohije i dodaje da su Srbi, do 1991. godine kompaktna zajednica, prisilno napustili mnoge lokalitete, ali da slovenski toponimi još svedoče o poreklu stanovništva u Albaniji.

SPC je veoma aktivna i ne odustaje od svog udela i brige o vernicima u Skadarskoj episkopiji, jer je to velika verska zajednica, po broju daleko ispred rimokatolika kojih je u Albaniji oko 10 odsto.

Svaki odlazak sveštenika na teritoriju Albanije mora biti u strogoj diskreciji s obzirom na netrpeljivost od strane Albanaca i događaje na Kosmetu, rekao je mitropolit Amfilohije koji je u Albaniji boravio za Vaskrs i bogoslužio u srpskom selu Vraka gde je u toku gradnja crkve Svete Trojice.

U Albaniji postoji Srpsko pravoslavno udruženje "Sveti Jovan Vladimir" koje je u stalnom kontaktu sa crnogorskom mitropolijom, a sve su to samo naznake potrebe da se što skorije reši pitanje ovog življa i da im se omogući pravo na jezik, veru i da im se vrate prava imena i prezimena.

Mitropolit kaže da je u Albaniji veoma aktivno udruženje pravoslavnih Grka - Omonija koje sarađuje sa Srbima i da je to jedna od najvećih organizacija pravoslavnih vernika u Albaniji čiji broj, kako se smatra, dostiže četvrtinu od ukupnog stanovništva u toj zemlji

__________________
... Tek kad i poslednje drvo na kugli zemaljskoj bude srušeno, kad i poslednja reka bude zatrovana, kad i poslednja riba bude ulovljena, čoveku će tek onda postati jasno da se novac ne može jesti ...

CHOKO

budem li pricao o albancima istine, najverovatnije biti cu protumacen da vredjam, s obzirom da dosta ljudi nezna cinjenice i smatraju te informacije uvredljivim.

Bolje da ne pisem dok ne dobijem posebnu autorizaciju admera.

Toliko receno o srpskom informisanju!

you know what here it goes!

Albanci su po poslednjim informacija inter granicnim policijskim sluzbama i naravno informativnim sektorima jako raspoznati kao ilegomigranti, znaci ilegalni imigranti.

Zabelezeno je po poverljivim dokumentima, da ih dostavim javnosti bio bi izbacen sa posla, prema tome ne nameravam da uradim to, jer su poverljivog sadrzaja, ali cu posebno nagovestiti da 50.000 albanaca i turaka je zabelezeno da ilegalno prelaze granice preko albanije, ka jugu Srbije, Crne Gore ka BiH

Granicna Policija BiH i Srbije je uhapsila hiljade ilegalnih imigranata ulazeci kroz najsmesnije stvari na granicama i to dragi moji objasnjava danasnju siguaciju na Kosovo.
Kako ih je toliko na Kosovo? Zahvalite se KFOR i NATO. Otvorili su im granice da bi dogurali do 2 miliona da bi im dali semi drzavicu i gde bi oni mogli voditi svoje poslove.

Sto se tice Albanaca, oni su proglaseni od strane zapadnih drzava i njihovih vlada da su jedna od najvecih strsljenova drustva. Cinjenica je da su nagli kriminalitetom i da je najpoznatiji albanski kriminalni robi u Evropi.

Admeri ovo osetljivog sadrzaja ili ne nije uvreda nego cista de fakto informacija.

__________________
CHOKO

extremeSRB

vala tako je i nema tu shta da se smatra vredjanjem cinjenice su cinjenice

__________________
Zivi svaki dan kao da ti je poslednji i jednog dana bices u pravu.