Moskva, 13. avgusta – „Međunarodna zajednica treba da prizna nezavisnost Južne Osetije i Abhazije”, izjavio je danas ministar inostranih poslova Abhazije Sergej Šamba. Parlament Severne Osetije obratio se rukovodstvu Ruske Federacije s molbom da razmotri pitanje priznanja nezavisnosti Južne Osetije.
Gruzija je triput započinjala i triput gubila rat protiv Južne Osetije posle raspada Sovjetskog Saveza. Šta će biti sada, zavisi najviše od Rusije. Duga je istorija zahteva dveju nepriznatih republika da ih Rusija prizna, a nova runda usledila je posle proglašavanja nezavisnosti Kosova, kada su deputati Državne dume Rusije predsedniku i vladi Rusije uputili zahtev da razmotri pitanje njihovog priznavanja. Ministar inostranih poslova Sergej Lavrov rekao je „da će to pitanje biti pažljivo razmotreno i da će biti uzete u obzir sve okolnosti“.
Među te okolnosti Lavrov je svrstao i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova koje je stvorilo presedan, kao i nedopustivost dvostrukih aršina, ali i „doslednu, nekonjunkturnu privrženost Rusije principima suvereniteta i teritorijalnog integriteta država i poštovanje međunarodnog prava“.
Sarkazam Čurkina
On je još tada upozorio Gruziju da bi pokušaj primene sile za rešenje konflikta, a pogotovu korišćenje sile, kako bi se stvorili uslovi za stupanje u NATO „u korenu izmenili situaciju“
Na godišnjoj konferenciji za strane novinare početkom ove godine, Lavrov je rekao da se čuju spekulacije da Rusija, iako se javno zalaže za poštovanje Rezolucije 1244 i teritorijalni integritet Srbije, ne čini to iskreno već jedva čeka da se Kosovo otcepi kako bi se stvorila mogućnost da to isto učine i nepriznate republike na teritoriji Gruzije. Naglasio je da to „apsolutno nije tačno. Rusija se iskreno zalaže za teritorijalni integritet Srbije i uvažava teritorijalni integritet Gruzije“. Ipak, upozorio je Gruziju da Rusija ne može sedeti skrštenih ruku ukoliko ova odluči da silom reši problem nepriznatih republika.
Rusija nije u prošlosti samo ignorisala zahteve nepriznatih republika da budu priznate, već je učestvovala i u sankcijama koje im je posle rata uvela međunarodna zajednica, sve do 16. aprila kad je tadašnji predsednik Putin odlučio da se uspostave specijalne veze sa Abhazijom i Južnom Osetijom. Od vlade RF zatražio je da u tom cilju sarađuje s faktičkim organima vlasti dve republike i da organizuje saradnju u trgovinsko-ekonomskoj, socijalnoj, naučno-tehničkoj oblasti, u sferi informisanja, kulture i obrazovanja.
Na američki poziv Rusiji „da ne ide putem koji podriva izjave Rusije da podržava principe teritorijalne celovitosti Gruzije“, Čurkin je ironično odgovorio da ga „iznenađuje takav stav države koja mimo UN priznaje nezavisnost kvazidržava“
Rat u Gruziji vratio je ovo pitanje u prvi rang ruskih prioriteta. Odnosi Tbilisija i Moskve su takvi da normalnog razgovora među njima dugo neće biti ukoliko ne ode gruzijski predsednik Sakašvili, kog Rusija optužuje za genocid južnoosetinskog naroda. „Koji normalan čovek bi s njim razgovarao?“ – zapitao je Čurkin na zasedanju Saveta bezbednosti.
„Mi smatramo da Sakašvili više ne može biti naš partner i najbolje bi bilo kad bi on otišao“, rekao je i Lavrov, mada je istovremeno istakao i da Rusija to ne postavlja kao uslov za prekid rata,
Premijer Putin rekao je još prvog dana sukoba da će „sada biti teško ubediti Južnu Osetiju da uđe u sastav Gruzije: nanesen je smrtonosni udar teritorijalnoj celovitosti same Gruzije, ogromna šteta njenoj državnosti”, a predsednik Medvedev je juče, na konferenciji za novinare posle razgovora sa Sarkozijem, rekao da na pitanje mogu li da žive u Gruziji „moraju da dogovore Osetini i Abhazi imajući u vidu istoriju i uzimajući u obzir ono što se dogodilo poslednjih dana“.
Na prvi pogled je delovalo paradoksalno što je Rusija prihvatila Sarkozijev plan za mir, dok je istovremeno odbila francuski predlog rezolucije Saveta bezbednosti. Reč je o tome da Rusija traži da u toj rezoluciji piše da je Gruzija počinila genocid nad Osetinima, što SAD ne dozvoljavaju. Ta okolnost, međutim, nije bila smetnja za prihvatanje šest principa o kojim su se saglasili Medvedev i Sarkozi: ne pribegavati korišćenju sile, konačno prekinuti sva vojna dejstva, obezbediti slobodan dostup humanitarne pomoći u Južnu Osetiju, oružane snage Gruzije moraju da se vrate u mesta stalne dislokacije, oružane snage Rusije vraćaju se na liniju na kojoj su bile pre početka vojnih dejstava i do stvaranja međunarodnih mehanizama, ruske mirotvoračke snage (misli se na Oružane snage Rusije koje deluju u okviru mandata OEBS-a) preduzeće „dopunske mere bezbednosti“. (Ovaj princip otvara vrata novoj ruskoj intervenciji, ako zatreba.)
Najsporniji princip
Najsporniji je ispao šesti princip o početku diskusije o budućem statusu Abhazije i Južne Osetije. Gruzija je tražila da se taj princip preformuliše tako da se status ne spominje. Medvedev je naknadno i na to pristao, s tim što su se Rusi odlučili da „kreativno tumače“ dogovoreno. Ministar Lavrov je objasnio: „U konačnoj varijanti koju je predsednik Sarkozi usaglasio i obavezao Tbilisi da je podrži, pitanje statusa se ne pominje, ali rečenica da je neophodno početi međunarodno razmatranje puta za čvrsto, stabilno osiguranje bezbednosti Južne Osetije i Abhazije, naravno, znači da je ta pitanja nemoguće rešavati izvan konteksta statusa.“
On je dodao da se „ta pitanja moraju razmatrati upravo u statusnom ključu, imajući u vidu objektivno nastalu realnost i imajući u vidu administrativne sisteme koji postoje u Abhaziji i Južnoj Osetiji“.
Za Rusiju je veoma bitno da se u principima nigde ne pominje teritorijalna celovitost Gruzije, niti se pominje status nepriznatih republika, ali je svima jasno da će u okviru obe tačke ona insistirati upravo na statusu ovih dveju republika.
Šta to zapravo znači?
Ukoliko zaista započnu razgovori o statusu, a malo je verovatno da neće, oni mogu potrajati i godinama. Za to vreme situaciju u nepriznatim republikama kontrolisale bi ruske mirovne snage i, eventualno, ako to bude neophodno, neke međunarodne, ali se poseban status Rusije kao istorijskog garanta mira mora se poštovati. Za to vreme, Gruzija će imati priliku da promeni svoju politiku, koju danas Rusija doživljava kao opasnost za sopstvenu bezbednost, ili da se odrekne spornih teritorija. Podrazumeva se da dok traju pregovori ne može biti ni reči o ulasku u NATO (bar ako se poštuju pravila alijanse), što Rusiji potpuno odgovara.
Pretpostavke da bi Rusija mogla pripojiti nepriznate republike sebi i dati im široku autonomiju negiraju pravni stručnjaci. Taj korak, tvrdi se, može biti preduzet, eventualno, na njihov zahtev, ali tek kad budu samostalne države.
Današnja „Nezavisimaja gazeta“ piše, pozivajući se na neimenovani izvor u francuskom ministarstvu inostranih poslova, da se Evropska unija može složiti sa otcepljenjem Južne Osetije i Abhazije od Gruzije, ali samo u slučaju da Rusija ne traži smenjivanje Sakašvilija.
U svakom slučaju, ponovno zamrzavanje konflikta, malo je verovatno – posle ovog rata svi će hteti da idu do kraja. To što sada izgleda da je jedini logičan kraj priznavanje nepriznatih republika – nije nikakva garancija da će tako i biti. Poslednja tačka principa za mir ostavlja Gruziji još jednu šansu. Da li će je iskoristiti, ostaje da se vidi.
Rusija priznaje Južnu Osetiju i Abhaziju?
Linearni način
