dollar

Iz knjige "Kritika klerikalizacije Srbije", urdenik AFANS, Antifašistička akcija Novi Sad.
Poglavlje: Dnevnik crkvenih uvreda 2000 – 2006, Od desekularizacije ka klerikalizaciji, pise Zoran Petakov.


Srpska pravoslavna crkva (SPC) je na javnu scenu u Srbiji vraćena s dolaskom Miloševića na vlast, kako bi pomogla u operacionalizaciji srpskog nacionalnog programa. Crkva je u tome zaista odigrala značajnu ulogu. S jedne strane, dala je snažan doprinos buđenju etnonacionalizma i velikodržavnog raspoloženja najširih slojeva naroda manipulišući religijskim i nacionalnim osećanjima građana u čisto političke svrhe, dok je s druge strane, pružala i neposrednu podršku samom režimu Slobodana Miloševića. Posle famoznih petooktobarskih promena 2000.godine, na trenutak se učinilo da bi ova zemlja mogla iskoračiti izvan začaranog kruga sopstvene autarhije i autoritarnosti.

Promenom vlasti nominalno opredeljenje države postaje težnja priključenju Evropskoj Uniji i prihvatanju njenih standarda, ali odlaskom Miloševića i dolaskom nove vlasti, koja svoj legitimitet otvoreno i manifestno temelji u antikomunizmu, nestalo je ideoloških prepreka za legalizaciju već daleko odmaklog procesa povratka Srpske pravoslavne crkve u sferu javnog i otpočeo je ubrzan rad na institucionalnom napuštanju sekularnog principa na svim nivoima života društva i države. Već prvi potezi „demokratske vlasti “ ukazivali su na ubrzanost retradicionalizacionih procesa kao i na jačanje uticaja najreakcionarnijih institucija u društvu, koje su paradoksalno uživale i najveće poverenje građana. Svi nosioci državne vlasti od 5.oktobra 2000.godine do danas, pokazali su kontinuitet u obnašanju vlasti sa prethodnim režimom. Reprodukcija mehanizama miloševićevog režima posebno se odnosila na sferu ideologije, samo što se etno-nacionalizam pojavljuje u obliku reakcionarnog anti modernizma i klerikalizma, a nova vlast obećavala je takvu državu i političku zajednicu, gde su u okviru laičke države zagarantovana prava svih manjina, a ne samo etničkih. Ovo su ostala samo obećanja, a u stvarnosti postojalo je i još uvek postoji mnoštvo primera shvatanja države kao plena i ignorisanja svega drugog osim klijentelizma i partijskog interesa.

Ideološka oblanda pod kojom se vrši ovaj proces je klerikalizam. Postala je sasvim realna opasnost da jedina socijalna posledica „rađanja slobode“ bude opšta klerikalizacija državnih institucija i organa. Uostalom najautoritarnija od svih državnih institucija, vojska, je pored Srpske pravoslavne crkve - najglasniji nosilac klerikalizma. Evidentno je nastojanje svih političkih subjekata i institucija da se u Srbiji pronađe integrativni element za društveni sistem koji se raspao i jak zajednički imenitelj za Srbe koji se nalaze unutar i van granica Srbije, ali se ovo pre svega može prepoznati i nazvati „osvajačkim pohodom SPC“. Odbrana interesa većinske verske zajednice u Srbiji izražena je praktičnim političkim potezima i izjavama političke elite. S obzirom da je SPC etničko-nacionalna institucija, povlađivanje isto takvom programu slabi građanski princip u državi, koja prestaje da bude država svih svojih građana i čiji aparat postaje instrument samo jedne verske organizacije.

Proces desekularizacije i klerikalizacije je započeo još krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka pod režimom Slobodana Miloševića. Kasne osamdesete i početak devedesetih godina u Srbiji bi se sociološki mogli označiti kao period desekularizacije društva, gde je desekularizacija shvaćena, pre svega, kao društveni proces.Taj proces svoju ekspanziju i sveobuhvatnost doživljava najpre za vreme Vlade Zorana Đinđića, a njegovim ubistvom i dolaskom na vlast Vojislava Koštunice dobija odlučujući zamajac i nesmetano se širi na čitavo društvo u Srbiji. Crkva je postala vidljiva u domenu koji se tiče javne politike i državnih poslova. S druge strane, država je mnogo kooperativnija u svom odnosu prema crkvi nego što bi to u jednom sekularnom društvu bilo normalno.U ovom tekstu podsetićemo hronološki na najvažnije aktere ovog procesa i njihovu ulogu od 2000.godine do danas.

Na početku, potrebno je pojmovno definisati proces desekularizacje i klerikalizacije. Desekularizaciju je najlakše objasniti preko pojma sekularizacije. Sekularizacija predstavlja gubitak društvenih funkcija religije i značenje koje je ona imala u prošlosti. Proces desekularizacije počinje kada crkva, verske zajednice i religija postaju društveno značajne, postaju javne ustanove i dobijaju sve veći uticaj. Pojam klerikalizacija označava proces u kome određeni politički krugovi i određene političke strukture stavljaju crkvu na prvo mesto u političkom i kulturnom životu jedne države, odnosno sa druge strane, kada sveštenici i pretežan deo vernika određenu crkvu stavljaju na prvo mesto, pa se ona pojavljuje kao partner ili pak jača strana u odnosu na društvo. Klerikalizacija ,to je vrlo važno podvući, nije samo stvar i inicijativa crkve, nego je prihvaćena šire u političkim krugovima, pa u tom procesu dolazi do sprege između struktura moći i u crkvi i u državi. Istorijski posmatrano i aktuelno postoje četiri modela regulacije odnosa države prema verskim zajednicama, odnosno crkvama. Prvi model je model državne crkve. Drugi model je model priznatih crkava, istorijskih crkava i tradicionalnih crkava. Treći model je model dosledne odvojenosti crkve od države. I četvrti model je model koji se uslovno može nazvati modelom saradničke separacije. Srbija se od modela potpune odvojenosti crkve i države (sekularne države), preko modela saradničke separacije pomerila do modela priznatih crkava istorijskih i tradicionalnih crkava i ubrzano napreduje ka poslednjem modelu državne crkve, odnosno ka klerikalizmu.

2000.godina
Direktan kontakt SPC s državnim institucijama uspostavljen je još u novembru 2000. godine, zahtevom Arhijerejskog sabora da se veronauka uvede kao redovni predmet u državne škole. Uvođenje veronauke, a krajem iste godine i odobravanje prisustva sveštenika u vojnim institucijama, predstavljali su zahteve kroz koje se prelamalo puno drugih, važnijih problema. Štaviše, još novembra 2000.godine, Informativna služba SPC je saopštila da je „sekularizacija dovela Srbiju i njen narod do prosjačkog štapa.” Zanimljivo je da su predstavnici Kancelarije za veronauku pri srpskoj patrijaršiji, vrlo brzo nakon oktobarskih promena, saopštili da bi „država morala da zaštiti svoju bit i naciju, i u tom cilju bi morala pravoslavlje da proglasi državnom religijom, odnosno, da naša država treba da se verifikuje kao pravoslavna država “. Bivši dekan Bogoslovskog fakulteta, Radovan Bigović, izjavio je tada da „religija nije privatno emotivno osećanje, kako se to kod nas još tumači “, a u svom zvaničnom obraćanju javnosti, SPC oštro napada stanovište po kome veroispovest treba da predstavlja privatnu stvar pojedinca i pristalice laičke države naziva „sledbenicima Satane“. Redefinisanje odnosa države i crkve vidi se, isto tako, i kroz novi odnos SPC i Vojske SCG. Još krajem decembra 2000.godine, Uprava za moral Generalštaba tadašnje Vojske Jugoslavije (VJ) organizovala je okrugli sto na kome se zalagala za „uvođenje vere u Vojsku “:„U Vojsku Jugoslavije treba uvesti vojne sveštenike pravoslavne veroispovesti ”, jer „religije u našem društvu, iako su jednake pred zakonom, nisu jednake pred našom nacionalnom kulturom i istorijom, odnosno nemaju podjednak doprinos nacionalnoj kulturi i očuvanju nacionalne samobitnosti i državne samosvojnosti srpskog naroda “. Koriste se tu termini kao što su „istorijski i kulturni značaj “,„kontinuitet “, ulazi se, dakle, u neke kategorije koje više nisu samo pravne, već i vrednosne.

__________________
Scientia ipsa potentia est

dollar

2001.godina
Godina 2001.počinje markentiškim lamentom tadašnjeg premijera Zorana Đinđića nad zlehudom sudbinom hrama svetog Save, a Đinđić je na sastanku sa crkvenim velikodostojnicima izrazio očekivanje da će hram Svetog Save biti završen u narednih godinu do dve dana,„ma koliko novca to iziskivalo “, dodajući da je „sve to malo naspram nacionalnog dobitka koji ćemo imati kada hram bude završen “. Nažalost, tu se priča ne završava jer vlada Srbije do kraja iste godine „upumpava” oko 400 miliona dinara iz državnog budžeta u izgradnju hrama, koji do danas nije završen. Uprkos strahu od zapadnjaštva i zapadnjačke kulture koji se kristališe kao ključni elemenat crkvenih nastojanja na planu oblikovanja novog srpskog identiteta, u okviru SPC aktivirale su se i struje koje su uviđale potrebu poboljšanja imidža crkve, osmišljavanja novih strategija nastupa, prilagođenim onim ciljnim grupama (prvenstveno urbanoj populaciji, mladoj i mlađoj srednjoj generaciji) čiji je identitet formiran pod jakim uticajima savremene popularne kulture, koja naravno, dolazi sa zapada. Ogledni primer takvih napora je projekat „Pesme iznad istoka i zapada “, muzički album koji se na kompakt-disku pojavio u aprilu 2001.godine, kao zajedničko izdanje PGP RTS i Radio-Svetigore. Osnovna namena tog projekta bila je popularizacija reči i misli Nikolaja Velimirovića (pogledaj dalje stranu 32). Projekat je okupiro veliki broj poznatih pop i rok muzičara koji su komponovali i izvodili Velimirovićeve pesme i imao je značajnu medijsku podršku, i pre objavljivana CD-a, kroz koju je predstavljan kao „simbioza rokenrola i pravoslavlja “, tzv „pravoslavni rokenrol“. Konačno 2001.godina mora se posmatrati kao prelomna u procesu klerikalizacije društva, jer je te godine odlukom Zorana Đinđića i uredbom Vlade Republike Srbije veronauka uvedena u državne škole kao izborni predmet. Želja za povratkom veronauke u škole javila se neposredno posle pada Miloševića, 5.oktobra 2000.godine. Namera je bila da se uvede veronauka u prvi razred osnovnih i srednjih škola početkom školske 2001/2002.godine. Posle sastanka Svetog Sinoda SPC 4.jula 2001.godine, premijer Zoran Đinđić objavio je sledećeg dana odluku da se sa veronaukom krene od 1.septembra. Veronauka je dakle uvedena u škole, na taj način što je na jednom sastanku Zoran Đinđić prosto izašao pred sveštenike i rekao „u redu, dobićete veronauku u školama“. Njegovi saradnici su kasnije to objašnjavali strahom od mešanja crkve i crkvenih velikodostojnika u proces izručenja Slobodana Miloševića Hagu i tumačili taj poguban potez Zorana Đinđića kao vizionarski, a ne makijavelistički što je on u stvari bio. Vlada je pripremila Uredbu koja je stupila na snagu 4.avgusta 2001.godine, a 25.aprila 2002.godine, republička Skupština prihvatila je izmene Zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju. Taj predmet je uveden bez ikakve stručne rasprave, bez rasprave o odnosu tog predmeta prema drugim predmetima, bez preraspodele fonda časova i pre svega bez školovanog kadra. Kada se tražilo da se objavi koliko je uopšte učenika izabralo veronauku u odnosu na građansko vaspitanje, dobijen je odgovor iz Ministarstva prosvete da se takvi podaci ne smeju objavljivati bez dozvole Srpske pravoslavne crkve, što je u suštini potpuno besmisleno. Kad ministarstvo pita jednu nevladinu organizaciju, jedno udruženje građana (što SPC u tom trenutku jeste) da li sme da objavi neke podatke o onome šta se radi u državnim školama, taj slučaj više no i jedan drugi ukazuje na političku prevalast crkve u odnosu na državu. Zato i nije slučajno da se odluka o uvođenju veronauke iz 2001.godine, koja je potvrđena vladinom uredbom, vrlo brzo našla pred Ustavnim sudom Srbije. Drugi problem je odnos prema laičkim državnim institucijama kao što je javna škola. Postavlja se pitanje da li su sa uvođenjem veronauke škole u Srbiji još uvek laičke institucije u tradiciji prosvećenosti? Da li je javni školski prostor i dalje „nepovrediv ”, nekonfesionalan, da li on ima neku vrstu autonomije,tako da verske zajednice ne mogu učestvovati u obrazovnom procesu? Odgovor je negativan, jer je SPC uspela da postane ravnopravan partner s državom u obrazovnom procesu. Da je vladajuća post-miloševićevska politička elita zaista usmerena na stvaranje temeljnih pretpostavki slobodnog i demokratskog poretka, onda bi se razgovor vodio o urgentnoj potrebi duboke strukturne promene naše autoritarne škole, a ne bi se ta i takva škola i obrazovni sistem u celini dodatno opterećivao autoritarnim i retrogradnim balastom veronauke. Svakako vrlo bitno za nadiruću klerikalizaciju bilo je i formiranje paracrkvenih organizacija kao što su „Otačast veni pokret Obraz ” i udruženje studenata „Sveti Justin filozof”. „Obraz” kao organizacija nastaje početkom 2001.godine. Formiraju ga ultradesni i ultrapravoslavni intelektualci i studenti uz podršku čitave i tada jedinst vene srpske kulturne desnice. Paralelno sa njima pojavljuje se na Univerzitetu udruženje „Sveti Justin filozof” koje je osnovano uz podršku i materijalnu pomoć Radoša Ljušića (sadašnjeg direktora Zavoda za izdavanje udžbenika). Na početku je bilo zamišljeno da „Sveti Justin ” bude „Obrazova ” studentska organizacija, ali se od toga odustalo. Prvi put u javnosti „Obraz ” se pojavljuje u mar tu 2001.godine sa proglasom srpskim neprijateljima koji potpisuje Nebojša Krstić, a u kome se napadaju Jevreji, ustaše, poturice, šiptari, demokrate, lažni mirotvorci tj. NVO, sektaši, narkomani i homoseksualci. Koreni ovog pokreta sežu do sredine devedesetih kada je u Beogradu izlazio časopis istoimenog naziva za koji su pisali svi od Dragoša Kalajića i Isidore Bjelice, preko Nebojše Pajkića i Dragoslava Bokana, do patrijarha Pavla i vladika Atanasija i Amfilohija. U nekoliko navrata tokom 1995. i 1996.godine, za časopis „Obraz“ pisao je i Vojislav Koštunica. Odmah po svom osnivanju „Obraz ” je krenuo u organizovanje tribina širom Srbije sa posebnim fokusiranjem na multinacionalnu Vojvodinu. Tako su do kraja 2001.godine, tribine „Obraza” održane u Somboru, Zrenjaninu, Kikindi, Sremskoj Mitrovici i čak tri puta u Novom Sadu. Paralelno sa tribinama osnivaju se i ogranci „Obraza ” u ovim mestima, a u svim većim gradovima u Srbiji pojavljuju se i grafiti „Obraza”. U junu 2001.godine, članovi i aktivisti „Obraza ” su učestvovali zajedno sa ostalim desničarskim organizacijama u razbijanju gej parade. Ko se seća gej parade seća se da je hordu pomahnitalih desničara u kojima su bili i obrazovci i nacisti i radovci i ravnogorci i studenti bogoslovskog fakulteta, predvodio pop Žarko Gavrilović, koji je huškao te mladiće da prebiju šačicu aktivista homoseksualnog pokreta. Crkva se od ovoga nikada nije zvanično ogradila.

2002.godina
Nacionalno-politički angažman predstavlja najizraženiju aktivnost SPC u 2002.godini. Središnji problem bili su tzv.„raskoli” – kako SPC kvalifikuje odnose sa Crnogorskom i Makedonskom pravoslavnom crkvom (MPC). U slučaju Makedonije, SPC je iznova otvorila dugi niz godina staro i delimično već rešeno pitanje autokefalnosti MPC,sa namerom da tu autokefalnost ospori, iako ne i da negira samo postojanje Makedonske crkve:„SPC nastupa s nesumnjivo političkim,preciznije, teritorijalno-političkim ciljevima“. U ostvarenju strategije stvaranja „države u državi ”, SPC ima otvorenu podršku Vojske. Ubrzo nakon toga imenovan je episkop za saradnju s vojskom (Porfirije), koji je predvodio vojnu posetu Hilandaru u aprilu 2002.godine. Otvaranje „makedonskog pitanja” u proleće 2002.godine zaoštrilo je do krajnjih granica odnose između dveju crkava. Spor je izbio povodom inicijative SPC da dve crkve pronađu sporazumno rešenje oko kanonskog statusa MPC. Rešenje koje joj je u proleće 2002. godine predložila SPC (mitropolit Amfilohije, vladika niški Irinej i vladika vranjski Pahomije), podrazumevalo je da se MPC odrekne autokefalnosti, a zauzvrat SPC bi joj priznala autonomiju. Sinod MPC, međutim, nije prihvatio ponudu SPC, nakon čega je patrijarh Pavle uputio u ime Svetog sinoda SPC javni apel za prevazilaženje „raskola” i ponovnog uspostavljanja kanonskog jedinstva Srpske pravoslavne crkve. Tim apelom, on je indirektno stavio do znanja da je SPC spremna da primi i pojedinačne eparhije. Poziv srpskog patrijarha prihvatio je mitropolit Velesko-povardarske eparhije Jovan, što je značilo podelu unutar MPC, odnosno prisajedinjenje jednog njenog dela Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tokom 2002.godine zaoštrilo se i pitanje autonomije Vojvodine. Srpska pravoslavna crkva odredila se i prema ovom pitanju preko episkopa bačkog Irineja, jednog od najznačajnijih predstavnika tvrde nacionalističke struje u SPC, koga mnogi nazivaju „crveni vladika”, zbog njegove bliskosti sa Miloševićevim režimom. Irinej je pripadnik ekstremno-nacionalističkog pokreta „Svetozar Miletić”, čiji su članovi, između ostalih i Kosta Čavoski, Vasilije Krestić i Smilja Avramov. Kao i mitropolit Amfilohije, i episkop bački Irinej otvoreno se uključio u politički spor. U januaru 2002.godine, episkop bački Irinej saopštio je da će SPC odvojeno od predstavnika vlasti obeležiti godišnjicu žrtava fašizma u Novom Sadu („novosadska racija ”), ukoliko na skupu bude govorio tadašnji predsednik skupstine Nenad Čanak što se i desilo, tako da od tada postoje dva paralelna obeležavanja ovog tužnog dana – jedno crkveno i jedno svetovno. U „Zakonu o radiodifuziji”, koji je republička skupština usvojila 18.jula 2002.godine, verskoj problematici posvećeno je nekoliko paragrafa:u članu 77 koji uređuje javni radiodifuzni servis navodi se da će njime biti ispunjavane i verske potrebe građana. Obaveza nosioca javnog servisa je da uvažava tradicionalni duhovni, istorijski, kulturni, humanitarni i prosvetni značaj i ulogu crkava i verskih zajednica u društvu (član 78). U Radiodifuznom savetu, koji inače broji devet članova, jedan je predstavnik verskih zajednica (član 23). Aktuelni predstavnik je episkop SPC Porfirije (Perić). Nastavlja se medijska kampanja crkve čiji se najznačajniji predstavnici bave odnosom između države i crkve. Sam patrijarh SPC prednost daje „simfoniji” između crkve i države. „Smatramo da je najbolji odnos između države i Crkve onaj koji je već bivao i pre, to je simfonija -saglasnost između države,odnosno društva i Crkve.” (Intervju patrijarha Pavla, Danasu,5-7.januar 2002.) Ovaj model crkveno-državnih odnosa, koji je uobličen u Vizantiji i vremenom evoluirao u sistem koji daje svetu sankciju nacionalnoj državi, u moderno doba postao je osnov na kome je nastao „crkveni nacionalizam”. U božićnoj poslanici za 2002.godinu, patrijarh SPC je roditelje ateiste optužio da su „gurnuli sopstveni porod na puteve lažne sreće i lažne slobode...”, te da su „upropastili svojoj deci život.” Delegitimisanju ateizma pridružuju se i oba ministra vera – Republike Srbije i tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Za republičkog ministra Vojislava Milovanovića, ateizam je krivac za ratove i siromaštvo i „moralni sunovrat”, dok ministar u Vladi SRJ Bogoljub Šijaković, ateizam povezuje sa „stanjem uma i mentalnim nasleđem duhovno-moralno poremećenog društva u kome smo živeli 50 godina ”.

__________________
Scientia ipsa potentia est

dollar

2003.godina
U 2003.godini nastavlja se ofanziva crkve na sve elemente društva. Pozivanje na vladiku Nikolaja Velimirovića kao na najviši autoritet u srpskom pravoslavlju prepoznatljiva je karakteristika u komunikaciji SPC sa pastvom u poslednjih petnaest godina. Vladika Nikolaj je kultna ličnost najkonzervativnije, danas dominantne struje u SPC, čije su temeljne odrednice antizapadnjaštvo u najširem smislu i nacionalizam s elementima fašizma. Mošti vladike Nikolaja prenete su u Srbiju u maju 1991.godine, u danima kada je Srbija otpočinjala rat na teritoriji bivše Jugoslavije, a u skladu sa nastojanjem Miloševićevog režima da izvrši što efikasniju mobilizaciju nacionalističke euforije i proratnog raspoloženja. Nakon 5.oktobra 2000.godine, SPC još upadljivije promoviše vladiku Nikolaja. Ona ga kvalifikuje „najvećim Srbinom posle Sv.Save ”, stvarajući od njega mit u narodu i „zaštitni znak srpstva i pravoslavlja ”. Crkva, u prisustvu samog vrha vojne hijerarhije, na dan 24.marta, na godišnjicu početka NATO intervencije u Srbiji, u manastiru Soko otkriva spomenik ovom kontroverznom vladici, koji je iskazivao otvoreno poštovanje prema Hitleru i čija je misao sadržala neuvijeni antisemitizam. Dugogodišnji trend glorifikacije pravoslavnog teologa, episkopa ohridskog i žičkog Nikolaja Velimirovića, koji je dirigovan i iz crkvenih i iz vancrkvenih krugova, dobija svoj epilog kada je Sveti arhijerejski sabor SPC 19.maja 2003.godine Nikolaja Velimirovića kanonizovao tj. proglasio ga za sveca.
Jedan od najvažnijih događaja u 2003.godinu bila je tužba za pedofiliju i protivprirodni blud podignuta protiv vladike vranjskog Pahomija. Optužnica je teretila Tomislava Gačića (svetovno ime vladike Pahomija) da je zloupotrebom položaja vladike Eparhije vranjske tokom 1999., 2000., 2001.i 2002.godine izvršio bludne radnje nad četvoricom dečaka koji su pomagali u crkvenim poslovima u toj eparhiji. Odugovlačenjem pretresa, dva krivična dela u međuvremenu su zastarela. Vlada Republike Srbije donela je 2003.godine Uredbu o izdavanju doplatne poštanske marke „Izgradnja Spomenhrama Svetog Save“, kojom je uvedena obaveza da svako pismo ili druga pošiljka mora imati ovu doplatnu poštansku marku. U decembru 2003.godine, tadašnji ministar odbrane Boris Tadić najavio je formiranje tima za izradu normativnih akata radi regulisanja verskih pitanja u Vojsci SCG:„Model za regulisanje verskih pitanja u Vojsci biće usaglašen sa Srpskom pravoslavnom crkvom i drugim 'tradicionalnim'verskim zajednicama“, saopštila je Uprava za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane. Namera je bila da se vojne akademije i medicinske ustanove otvore za sveštenstvo. Očigledno se Boris Tadić i na ovaj način pripremao za predsedničku kampanju.

2004.godina
Godina 2004. značajna je po tome što na vlast u Srbiji dolazi koalicija predvođena Demokratskom Strankom Srbije (DSS), a vladu formira osvedočeni konzervativac i klerikalac Vojislav Koštunica, što je pružilo priliku crkvi da se u potpunosti razmahne i počne otvoreno da radi na ukidanju sekularne države. Skandalozna reakcija crkvenih velikodostojnika povodom proslave Prvog srpskog ustanka, obeležila je početak ove godine. Pošto su proslavu smatrali nedostojnom, oni odlučuju da naprave paralelnu proslavu i obeležavanje ovog datuma.To ni malo nije poljuljalo „simfoniju “crkve i države, pa u martu 2004.godine novi republički ministar vera Dr Milan Radulović najavljuje da će ukupno 2,1 miliona evra biti dato verskim zajednicama tokom te godine:
Prema Radulovićevim rečima, Ministarstvo na čijem je on čelu finansiraće sveštenstvo
i monaštvo na Kosovu i Metohiji, koje od ovog meseca prima platu u proseku oko 250
evra mesečno. Takvim ponašanjem državnih organa Srbija je duboko zakoračila u jednoumlje, i u državi i u crkvi, uočava se težnja da se od crkve napravi politička partija. Još jedan od stubova sekularnog društva biva srušen kada Bogoslovski fakultet postaje deo Beogradskog Univerziteta. Bogoslovski fakultet SPC pripadao je Beogradskom Univerzitetu do 1952.godine, kad tadašnja vlast odlučuje da on prestaje da bude deo Univerziteta.Vlada Republike Srbije odlučuje da poništi ovu odluku 9.janara 2004.godine, pa tako otpočinje proces povratka pod okrilje Univerziteta. Ministar vera u Vladi Republike Srbije, Milan Radulović, izjavio je 16.jula 2004.godine „da je Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve od danas ponovo na budžetu Ministarstva prosvete, kao i sve druge obrazovne ustanove.” Vojska Srbije i Crne Gore je još uvek institucija na nivou višem od republičkog. U manastiru Vavedenje kod Čačka je 2004.godine organizovano i prvo kolektivno krštenje oficira i vojnika jedne vojne jedinice u Srbiji. Politička intencija nove vlade Srbije s premijerom Vojislavom Koštunicom došla je do izražaja i putem sastavljanja „Prednacrta Zakona o slobodi vere,crkvama,verskim zajednicama i verskim udruženjima“ (iz jula 2004.) u kome je država predvidela velike ustupke Crkvi, uključujući i instituciju imuniteta sveštenika pred zakonom. U tom dokumentu, zakonopisac određuje SPC vodeću ulogu u odnosu na druge verske zajednice, pri čemu je jasno da bi u praksi ta crkva, uz logističku pomoć države, imala puna ovlašćenja da odlučuje o tome ko sve ima pravo da slavi Boga na njenoj „vekovnoj teritoriji“. Pritom se Ministarstvo vera Srbije postavilo gotovo kao nekakav spoljni, državni „servis“ SPC. U stvari, tu se sve manje nazire jasna razlika između crkve i države. Strukture političke moći se sve više prilagođavaju religijskim strukturama i obratno, pa se tako otvara nesmetani put ka klerikalizaciji društva. Prema tom pravnom dokumentu, država je dužna da obezbedi ili jemči crkvama niz garancija (npr.nastavu veronauke u javnim školama), a verske zajednice i njihovi službenici su gotovo nedodirljivi, oslobođeni poreza, imuni pred građanskim zakonima. Tu vrstu autonomije i privilegije crkve u Srbiji jedva da su imale i u kraljevini. Nakon toga država i SPC čine zajedničke napore da se ubrza proces desekularizacije, ali na jednako silovit način, time što se vrše kvazi-teorijske i ideološke intervencije (čak i s ministarskih mesta) u oblasti obrazovanja, kulture i, uopšte, avnog života. U duhu fundamentalističkog osporavanja teorije evolucije i afirmacije kreacionizma, ministarka prosvete u vladi Vojislava Koštunice, Ljiljana Čolić, pokušala je, naime, jednim „privatnim dekretom“ da odstrani Darvinovu teoriju evolucije iz školskih programa. Indikativan je primer podrške ovakvom sumanutom ponašanju ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića koji izjavljuje, posle odstranjivanja Darvinove teorije iz školskih programa, da je za njega „reč patrijarha zakon i pošto patrijarh kaže da čovek nije nastao od majmuna, on podržava odluku ministarke da se ta teorija izbaci iz programa“. Istodobno, kabinet tadašnje ministarke prosvete Ljiljane Čolić je načinio veliki napor da se veronauka, na uštrb građanskog vaspitanja, nametne u školama, iako su oba predmeta do tada imala jednak status među izbornim predmetima - crkva je odjednom postala javna institucija na državnom budžetu, a ide se čak tako daleko da u jednom članu zakona piše da su organi lokalne samouprave dužni da raspišu referendum ako to traži crkva ili verska zajednica. Pokušaj ideološkog utemeljenja klerikalizacije predstavlja „Predlog Načertanija nacionalnog programa Omladine srpske za 21.vek“ od februara 2004.godine. Reč je, naime, o dokumentu koji je najpre predložio, a onda usvojio (na Preobraženje 2004.) Sabor omladine srpske. Jedan od lidera tog Sabora, Branimir Nešić, predstavio je Načertanije na Sretenjskoj duhovnoj akademiji pod nazivom „Su čim ćemo pred Karađorđa...”, održanoj u Domu sindikata u Beogradu. Na tom skupu su još govorili i predstavnici SPC, mitropolit Amfilohije Radović i penzionisani episkop Atanasije Jevtić, zajedno s predstavnicima vojske i ministrom vera Republike Srpske. Predlog Načertanija ima 13 tačaka. Prema ovom dokumentu, koji podržava i SPC, budućnost srpske države bi trebalo da se zasniva na „svetosavlju, kosovskom zavetu, preispitivanju dosadašnje srpske kulture, prosvete i istorije, odnosa sa drugima, stvaranju elite, očuvanju srpskog jezika i ćirilice, obnovi srpskog sela, domaćinske porodice, parohijske zajednice, crkvenonarodnih sabora, demokratije i monarhije” - duhovne vertikale srpske istorije po modelu Bog-Kralj-Domaćin koji ima metafizičko-političke konotacije. Crkvi je suvišan i parlament, i političke partije. Ona ovim dokumentom ne priznaje jedan objektivni proces koji se davno obavio, da se evropsko društvo pre više od dva veka sekularizovalo i da je to ireverzibilan proces. Razlike između količine poverenja u Vladu i Crkvu postale su očigledne neposredno pred parlamentarne izbore 2004.godine na Kosovu kada se, uoči samih izbora, Crkva javno suprotstavila pozivu predsednika Srbije,Borisa Tadića, koji je kosovskim Srbima savetovao da učestvuju na izborima. Lider SPC-a, patrijarh Pavle, je pozvao kosovske Srbe da ostanu u svojim kućama na dan izbora. „Skoro potpuni bojkot Srba koji je usledio je još jednom pokazao da SPC na Kosovu ima veći uticaj nego predsednik Srbije, čak i kada se radi o političkim pitanjima poput učešća na izborima ”, pisao je tada beogradski nedeljnik NIN. Godina ekspanzije klerikalizma završava se operacijom postavljanja skaradnog gvozdenog „kaveza” koji se ni uz pomoć najbujnije mašte ne može nazvati crkvom, ali se uz pomoć vojnih helikoptera može postaviti na Rumiju. Operacijom je komandovao mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.

__________________
Scientia ipsa potentia est

dollar

2005.godina
I 2005.godina počinje skandalom koji je šokirao javnost u Srbiji kada je crkva nametnula moralno pitanje da li je po veri i hrišćanski praviti manifestaciju kao što je „Kobasicijada” u vreme uskršnjeg posta. Zbog održavanja „Kobasicijade ” u vreme Velikog posta, episkop bački Irinej Bulović kaznio je meštane Turije dvodnevnim oglašavanjem zvona za mrtve, dok je lokalnom svešteniku zabranjeno da ulazi godinu dana u kuće organizatora „Kobasicijade“. Arhiepiskop Jovan Vraniškovski je 27.jula 2005. godine sproveden na odsluženje zatvorske kazne u trajanju od dve i po godine zbog podsticanja nacionalne i verske mržnje, razdora i netrpeljivosti. Ovo je izazvalo reakciju političke elite u Srbiji. Povodom osude arhiepiskopa Jovana, Velja Ilić je samovoljno uveo avio-sankcije Makedoniji, a da se Vlada o tome uopšte nije izjašnjavala. Lider PSS Bogoljub Karić je čak pretio da će prvog septembra 2005.godine, ukoliko arhiepiskop ne bude pušten iz zatvora, blokirati granicu sa Makedonijom i tako uzurpirati državne prerogative. To se naravno nije desilo, ali je to bio još jedan primer svojevrsne simbioze države i crkve. „Ovo je vreme da pokažemo zube ”, izjavio je tada Velimir Ilić, ministar za kapitalne investicije u srpskoj vladi kada su ga upitali da prokomentariše zatvorsku kaznu dosuđenu Vraniškovskom. „Ovo što se događa sa vladikom Jovanom u Makedoniji postaje nepodnošljivo i ne može da se toleriše...Crkvu u koju verujem niko ne može da omalovažava,a posebno ne njene velikodostojnike”, dodao je ministar. Ovaj primer je najindikativniji za patološko stanje u kojem se naše društvo danas nalazi. Srpska vlast je takođe našla za shodno da tokom prvih zvaničnih pregovora o budućem statusu Kosova uključi i gotovo čitav Sinod SPC, i javno prizna njihovo mišljenje kao legitimno. Posebno je zastrašujuće što je jedan od učesnika i Tomislav Gačić, među dečacima poznatiji kao Pahomije, kome se u tom trenutku još uvek sudilo za pedofiliju. Veliku buru negodovanja izazvalo je kanonizovanje koljača iz drugog svetskog rata, koji su kao pripadnici četničkih grupacija u Crnoj Gori počinili nezamisliva zverstva u ime i za račun ravnogorske ideologije, koja je opet od strane srpskih vlasti u potpunosti rehabilitovana, te je i na taj način pružena podrška Amfilohiju Radoviću koji je kanonizaciju i predložio. Vlada nastavlja da se ponaša kao ispostava Srpske pravoslavne crkve, a od procesa klerikalizacije nije izuzeta ni funkcija predsednika Republike.Naime, predsednik Boris Tadić odlazi u Moskvu sa patrijarhom, kako je javljeno, u crkveno-državnu posetu. Na taj način iskazuje se sav besmisao političke situacije u Srbalja, jer predsednik republike ide u crkveno-državnu posetu, iz države koja je Ustavom definisana kao sekularna.

2006.godina
U 2006.godini zakonski se operacionalizuje iskazana težnja ka klerikalizaciji i ona postaje institucionalizovana, donošenjem dva ključna zakona:„Zakonom o verskim zajednicama” i „Zakonom o povraćaju imovine crkvama”. Time klerikalna klika dobija zakonski okvir delovanja i njihov je posao olakšan i zakonom zaštićen. Zakon o verskim zajednicama predviđa da „crkve i verske zajednice mogu obavljati obrede i u školama, državnim ustanovama, bolnicama, vojsci, policiji, ustanovama socijalne i dečije zaštite, zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, javnim i privatnim preduzećima, stanovima građana i drugim odgovarajućim mestima.“ „Ministarstvo vera je prema zakonu dužno da iz ukupnih godišnjih dotacija Crkvama i verskim zajednicama najmanje 20% nameni za njihove kulturne i izdavačke programe.“ (član 39). Evidentno je da se Ministarstvo vera zakonom između pravoslavnih kanona i evropskih konvencija opredelilo za kanone. Ukoliko Ministarstvo vera identifikuje svoje stavove sa unutrašnjim pravnim uređenjem jedne od verskih zajednica, onda se više ne može govoriti o postojanju sekularnog načela odvojenosti države i crkve, a to praktično poništava i sekularni karakter države. Posebno zanimljiv je član zakona prema kome „Sveštenici, odnosno verski službenici, ne mogu biti pozvani na odgovornost pred državnim organima za svoje postupanje pri obavljanju bogoslužne delatnosti.“ Dakle, njima se praktično garantuje imunitet za sve što urade ili izjave Ovaj imunitet crkveni velikodostojnici obilato koriste tokom 2006.godine. Ubrzo posle donošenja ovog zakona Okružni sud u Nišu potvrdio je oslobađajuću presudu vladici vranjskom Pahomiju, kome je pred Opštinskim sudom u Nišu suđeno zbog bludnih radnji nad dečacima, budućim bogoslovima. Tročlano veće, na čelu sa predsednikom suda Dr Danilom Nikolićem, odlučilo je 29.juna da odbije žalbu Opštinskog javnog tužilaštva da se oslobađajuća presuda ukine i vrati na ponovno razmatranje. Drugostepeno veće, međutim, nije javnosti obznanilo razloge kojima se rukovodilo prilikom donošenja odluke da odbije žalbu Opštinskog tužilaštva, koju je bezrezervno podržalo i Okružno javno tužilaštvo u Nišu. Na scenu zatim ponovo stupa vladika bački Irinej koji uz pomoć policije prekida uličnu predstavu italijanske trupe „Teatro dei Venti ”, saopštivši pritom da je policija pozvana da prekine uličnu predstavu italijanske trupe ispred Vladičanskog dvora da bi se sprečilo divljanje pred crkvom i njegovim prozorima. Vladika je naveo i da predstava „Teatra dei Venti ” nije igrokaz već „arogantna i primitivna satanistička seansa“. Takođe je navedeno da su se „poklonici satane“ pojavili u vreme kada se vrši bogosluženje u kapeli Vladičanskog dvora, i da je on tražio zaštitu policije. Mada je dvosatni program na Trgu slobode i Zmaj Jovinoj ulici organizator Studentski kulturni centar prijavio novosadskom SUP-u, predstava je prekinuta desetak minuta pre završetka. Nakon što je episkop bački Irinej predstavu „Teatra dei Venti” nazvao satanističkom, a policija na njegov poziv grubo prekinula ulični perfomans u Novom Sadu, pojedini građani Rume, sedam dana kasnije u prisustvu sveštenika, vređali su glumce. Reditelj Stefano je nakon toga odlučio da prekine program. Ohrabren oslobađajućom presudom za pedofiliju, Vladika vranjski Pahomije podneo je novosadskom Opštinskom sudu tužbu protiv umetnika Živka Grozdanića i „Art klinike” iz Novog Sada zbog uvrede ugleda i časti „istaknutog velikodostojnika“ Srpske pravoslavne crkve, jer ga je Grozdanić u svom umetničkom performansu prikazao kao pedofila. Ovaj hronološki prikaz samo je mali deo crkveno državnih aktivnosti na procesu ukidanja sekularne države i pretvaranja društva u Srbiji u reakcionarno i klerikalno.Sasvim je očito da Srbija u „istorijskoj pometnji“ nije razumela šta joj se dešava kada crkva ukida umetničke slobode i anatemiše umetnike, širi strah od progresa, blagosilja oružje, preti paklom onima koji u vreme posta jedu kobasice, td. U uslovima gotovo potpunog izostajanja kritike SPC i njenih strategija i praksi širenja uticaja koja bi došla iz bilo kojeg segmenta društva, u kojima se političke partije, državne institucije ,mediji, univerziteti, kulturna javnost praktično utrkuju u dodvoravanju crkvi i uglavnom oklevaju da bilo koji potez njen ili njenih zvaničnika izlože kritici, teško je očekivati da će se iz unutrašnjih redova SPC stvoriti snaga za njeno „reformisanje“ ili bar drugačije viđenja sopstvene uloge u društvu. Očigledno je da je Srpska pravoslavna crkva danas uverena da će uspeti da stekne istorijsko, u stvari mitološko mesto. Važno je napomenuti da to mesto ona nikad nije imala u istoriji. U takvom sistemu, ona teži da se preplete u „simfoniji sa državom“ i sa društvom, da stvori staleški, hijerarhijski poredak nadređenosti, podređenosti i apsolutne poslušnosti i da se u tom smislu izjednače država, crkva, društvo i nacija. Da li će u tome uspeti zavisi od onih snaga koje uviđaju pogubnu politiku i crkve i države po samo društvo i od stepena rešenosti tih progresivnih snaga da se ovom procesu sveopšte klerikalizacije suprotstave. Sledeći načelo velikog filozofa koje kaže da je kritika religije pretpostavka svake kritike, naša je dužnost da retrogradni proces klerikalizacije na svaki način zaustavimo.

__________________
Scientia ipsa potentia est

MARLI

Nisam vernik ali me izuzetno nervira kada crkvu pokusavaju da okrive za dogadjaje 90-tih, i isto tako da je bila deo Milosevicevog rezima. Sve su to takve gluposti i skrecu paznju sa pravih problema koje SPC stvara u drustvu. Skroz je pogresno stavljati Spc u politicku konotaciju...jer to nema veze s vezom. I nece resiti problem.

Tzv progresivne snage koje predstavlja ovaj autor, se zalazu za liberalizam u svakom smislu a polako pocinju ustvari da lice na prave komuniste koji se bore protiv crkve i nacionalizma.

SPC jeste retrogradna danas u svakom pogledu ali nije najzasluznija sa nase propadanje. Kada je ovaj autor vec pomenuo istoriju ,mogao je da makar u jednoj recenici obradi kako je katolicka crkva kriva za stradanje i pokrstavanje nekoliko miliona Srba i to ne samo za vreme Drugog svetskog rata. Pa uticaj Vatikana kako u NDH, tako u Vojvodini i tako dalje. Mislim kad se vec boris protiv crkve bori se, a ne da cutis i zaobilazis neke uzasne stvari da bi bio fer prema Hrvatima, zapadu ili kome vec stremis da budes prijatelj.

Molim lepo, sve u paketu.

Zasto tako jednostrano? Sve sto je jednostrano - to je naruceno i sluzi politici umesto da se bavimo pravim problemima koje kao drustvo trpimo zbog Spc.

Isto tako, kakve veze ima ravnogorski pokret sa crkvom? Previse je ovo meni komunisticki. Kao da je sve ratove htela crkva, a narod blentav, samo slusao sta pricaju popovi i isao da kolje. Rata ne bi nikada bilo da ga narod nije hteo.

Ovde je vec jasno sta je autorov cilj i da je komunista, ali on se pravi blesav da ne zna istoriju, jer nazalost crkva itekako ima svoje mesto u nasoj istoriji jer su Nemanjici stvorili prvu srpsku drzavu ,a Sveti Sava izborio autokefalnost i tako dalje ... Da nije bilo Nemanjica verovatno ni nas ne bi danas bilo, bar ne u drzavi zvanoj Srbija.

__________________
If You Tolerate This Than Your Children Will Be Next.