_Anna_

Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Sergeй Aleksandrovič Esenin, 21. septembra (stari kalendar) / 3. oktobar 1895 - 28. decembar 1925) bio je ruski pesnik.

Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu, 1895.

Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Kao vunderkind, preselio se u Moskvu 1912. i počeo da radi kao lektor u izdavaštvu i da paralelno pohađa studije na Moskovskom državnom univerzitetu. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterzburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodetskog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima.
Са Исидором Данкан, године 1923.
Sa Isidorom Dankan, godine 1923.

Od 1922. do 1923. bio je oženjen američkom plesačicom Isidorom Dankan, koju je pratio na turnejama. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Kao posledica alkoholizma, Sergej je stekao loš glas zbog vandalizma po hotelskim sobama. Očaji pijanstva vidljivi su u njegovim pesmama iz ovog perioda. Brak sa Isidorom nije dugo trajao, tako da se 1923. vratio u Moskvu.

Jesenjin je bio u braku ukupno pet puta. Prvi i drugi brak je bio sa Sinaidom Rajh, sa kojom je imao dvoje dece. Imao je i dvoje vanbračne dece (jedno od njih je bio poznati matematičar i disident Aleksandar Jesenjin Volpin). Posle Isadore Dankan, oženio se mladalačkom simpatijom Galinom Belislavskajom, a kasnije Sofijom Tolstajom, unukom Lava Tolstoja.

U početku, Jesenjin je podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom savezu, naročito u vreme Staljina.

Poslednje dve godine Jesenjinovog života su bile pune pijanstva i lutanja, ali je u tom periodu napisao neke od svojih najboljih pesama. Jesenjin se obesio u sobi lenjingradskog hotela „Angleter“ (Angleterre). Postoji sumnja se da je to bilo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti. Imao je 30 godina. Galina Belislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije.


Poznate pesme

* Breza (1913)
* Jesen (1914)
* Pesma o keruši (1915)
* Mangup (1919)
* Ispovest mangupa (1920)
* Ja sam poslednji pesnik u selu (1920)
* Molitva za umrle (1920)
* Pugačov (1921)
* Pismo majci (1924)
* Kafana Moskva (1924)
* Ispovest mangupa (1924)
* Ko sam, šta sam? (1925)
* Snežno polje (1925)
* Crni čovek (1925)
* Kačalovljevom psu (1925)
* Do viđenja, prijatelju, do viđenja (1925)

vikipedija

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Malo i u orginalu

Сергей Есенин

Поэтам Грузии

Писали раньше
Ямбом и октавой.
Классическая форма
Умерла,
Но ныне, в век наш
Величавый,
Я вновь ей вздернул
Удила.

Земля далекая!
Чужая сторона!
Грузинские кремнистые дороги.
Вино янтарное
В глаза струит луна,
В глаза глубокие,
Как голубые роги.

Поэты Грузии!
Я ныне вспомнил вас.
Приятный вечер вам,
Хороший, добрый час!

Товарищи по чувстам,
По перу,
Словесных рек кипение
И шорох,
Я вас люблю,
Как шумную Куру,
Люблю в пирах и в разговорах.

Я - северный ваш друг
И брат!
Поэты - все единой крови.
И сам я тоже азиат
В поступках, в помыслах
И слове.

И потому в чужой
Стране
Вы близки
И приятны мне.

Века все смелют,
Дни пройдут,
Людская речь
В один язык сольется.
Историк, сочиняя труд,
Над нашей рознью улыбнется.

Он скажет:
В пропасти времен
Есть изысканья и приметы...
Дралися сонмища племен,
Зато не ссорились поэты.

Свидетельствует
Вещий знак:
Поэт поэту
Есть кунак.

Самодержавный
Русский гнет
Сжимал все лучшее за горло,
Его мы кончили -
И вот
Свобода крылья распростерла.

И каждый в племени своем
Своим мотивом и наречьем,
Мы всяк
По-своему поем,
Поддавшись чувствам
Человечьим...

Свершился дивный
Рок судьбы:
Уже мы больше
Не рабы.

Поэты Грузии,
Я ныне вспомнил вас,
Приятный вечер вам,
Хороший, добрый час!..

Товарищи по чувствам,
По перу,
Словесных рек кипение
И шорох,
Я вас люблю,
Как шумную Куру,
Люблю в пирах и в разговорах.

<1924>

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

ZVEZDE


Zvezdice jasne, zvezdice visoke!
Kakvom ste to tajnom bremenite?
Zvezde što tajite misli duboke,
Kakvom nam snagom dušu plenite?

Zvezdice brojne, zvezdice prečeste!
Šta vas čini lepim, silnim od postanja?
Čime zanosite, o, zvezde nebeske,
Veliku silu gorućega znanja?

I zašto tako, zvezdice, dok sijate,
Mamite k nebu, u prostore široke?
Zašto pogled nežno na dušu nam svijate,
O, zvezde nebeske, zvezdice daleke

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Već je veče. Rosa
blješti na koprivi.
Pored puta ja stojim
prisloniv se k ivi.

Moćan mesečev sjaj -
pravo po krovlju našem.
Peva slavuj, čujem,
tamo negde, dalje.

Lepo je i toplo
k'o kraj peći zimi.
Stoje breze nalik
svećama velikim.

Daleko za rekom
vidi se, za rubom,
sanjiv čuvar lupa
klepetušom mrtvom.

1910.

KACALOVLJEVOM PSU

Daj, Dzim, za srecu meni sapu tu.
Takve sape vise nitko nema.
Ded, lajat cemo skupa na tisinu,
kad noc se spusti mesecina i nema,
Daj, Dzim, za srecu meni sapu tu.

Oprosti, dragi, nemoj da me lizes.
Bar ono sto je najprostije shvati.
Ta ti i ne znas sto to znaci zivot,
i kako se na svetu kadsto pati.

Gospodar tvoj i slavan je i drag,
i kuca mu je cesto puta puna,
i svaki gost podragao bi rado
tu tvoju dlaku meksu od barsuna.

Na psecu ti si bas djavolski lep.
Poverljivo u susret svakom hrlis
i nikoga ne pitajuci nista
ko pijani drug i ljubis ga i grlis.

Moj mili Dzim, znam, kod tebe je bilo
gostiju kojekakvih sva sila,
al ona sto je tuznija od sviju
nije li ona ovdje bila?

Ona ce doci, ja ti jamcim to.
I kad upres u nju pogled svoj,
za sve sto sam kriv i za sto nisam,
umesto mene lizni ruku njoj.

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

PODRAŽAVANJE PESMI


Pojila si konja iz dlana u hodu,
A breze su smerno gledale u vodu.

Vrebao sam tajno povezaču štavu,
Uvojcima crnim lokrivenu glavu.

I želeo strasno uz šapat brzaka
Da poljubac otmem sa usne od maka.

Al nestašno ti si, mahnuvši mi rukom,
Nestala uz zveku potkovica trkom.

Nepovratno dani odoše u roju...
Video sam tako i sahranu tvoju.

I uz plač opela, uz pojanja jeku,
Kao da sam čuo potkovica zveku!



SVE ŠTO ŽIVI OŽILJAK IMA

Sve što živi ožiljak ima,

još iz detinjstva, poseban, ran.

Da nisam pesnik, ja međ' svima

bio bih hulja i lopov znam.

Mršav i rasta odveć malena,

međ' decom bio sam uvek heroj,

često, često nosa razbijena,

vrać'o sam se ja i pod krov svoj.


Uplašenoj majci, kad pred nju banem,

reč ceđahu usne krvavo-tmaste:

- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,

a već sutra sve će da zaraste -


Pa i sada, kada se bez traga

onih dana krv vrela smirila,

nespokojna neka drska snaga

na poeme moje se izlila.


Na već zlatne literarne hrpe;

i u svakom retku što se vije

ogledaju se nekadašnje crte

kavgadžije, nemirka, delije.


Kao nekad imam hrabrost mušku,

al' nov korak moj se drukče sluša…

Dok mi nekad razbijaše njušku,

sada mi je sva u krvi duša.



Ne velim više majci okrvavljen,

već tom šljamu što cereć' se raste:

- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,

A već sutra sve će da zaraste! -

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Krčmarska Moskva

I.

Nema više nade, svršeno je,
daleko su sad rodna polja.
Neće više sivim lišćem svojim
iznad mene zvoniti topola.

Nestat će i niske moje kuće,
neće više biti ni psa mog.
Na moskovskom trgu, u svanuće,
izdahnut ću, sudio mi Bog.

Volim ovo šarenilo grada,
podbuo je, snage više nema.
Zlatna, snena Azija i sada
na njegovim kupolama drijema.

Kada sine mjesečina bijela,
kako svijetli, tko li će je znati?
Idem pravo, oborena čela
u poznatu krčmu navratim.

U jazbinu takvu kad doskitam,
svu noć strašnu, u dimu i buci,
ja ******ma svoje pjesme čitam,
kraj lopova sa čašom u ruci.

Bije srce i ja blijeda lica
Govorim i pijano se klatim:
ja sam, kao i vi, propalica,
ni ja nemam kamo da se vratim.

Nestat će i niske moje kuće,
neće više biti ni psa mog.
Na moskovskom trgu, u svanuće,
izdahnut ću, sudio mi Bog.

II.

Opet plaču, urliču i piju,
harmonika žutu tugu lije,
proklinjući nevolje što biju,
sjećajuć se moskovske Rusije.

I meni je otežala glava,
zalio sam oči vinom sada,
od toglica da me prođe strava,
da pobjegnem od svojega jada.

Zauvijek je nešto izgubljeno!
Maju sinji! I junu moj plavi!
Zar se zato vonj lešine lijeno
nad propalom terevenkom javi?

Rusi danas ko da nešto slave!
Svuda teče špirit kao rijeka.
Harmonikaš polupane glave
pjeva im o Volgi i o Če-ka.

Svaki pogled nešto zloga priča,
nepokorne preglasne su riječi.
Žao im je tih glupih mladića
što ubiše sebe ne misleći.

Žao im je što Oktobru ovom
dopustiše da ih sve obmane
i oštri se već sa snagom novom
nož u čizmi skriven cijele dane.

Gdje ste vi što odoste iz vida?
Da l' vam svjetla naše kobi?
I špiritom svirač triper skida
u kirgijskoj stepi što ga dobi.

Takve nećeš zgnječiti bez traga.
Besposlicu kao trulež znaju.
O Rusijo...ti Ru...sijo draga...
azijatski zavičaju!

III.

Harmoniko sviraj, nevolja je prava...
Pod rukom svirača nek se tuga lije.
Pjevaj sa mnom, pjevaj ti, kučko šugava,
pjevaj ko i prije.

Istrošili su te, kome sada žuriš?
Dosta mi je svega.
Što očima modrim u me tako zuriš?
Po njušci te treba.

Ko strašilo stani posred vinograda,
da se plaši vrana.
Do jetara si me mučila do sada
i sa sviju strana.

Harmoniko sviraj, zvuk mi je tvoj mio!
Poj rugobo jedna!
Rađe bih, no s tobom, s tom sisatom bio -
gluplja je i bijedna.

Nisi bila prva, s mnogima se desi,
mnoge sam kraj puta...
No s mrcinom takvom kao ti što jesi
bješe prvi puta.

Ma gdje tražio sam sreću
sve vrišti od bola.
Ubiti se neću,
idi dođavola!

Od tih psina jače,
srce nek ne strada.
Najdraža... ja plačem...
oprosti mi sada...

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

ADINA

HEJ,LJUDI.ŠTA IMA?JA SAM NOVA,ADINA!TREBA MI AKO NEKO IMA NEŠTO O PJESMI O KERUSI ALEKSANDRA SERGENJINA.ŠTO PRIJE TO BOLJE.HVALA U NAPRIJED!

ADINA

Jutros je u košari,dje sja,šuška
niz rogoza žućkastih i krutih,
sedmoro je oštenila kučka,
sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih niježno
i lizala niz dlaku što rudi,
i slivo se mlak sok neizbježno
it tih toplih materinskih grudi.

A uveče,kad živina juri
Da zauzme motke,il prut jak,
izašo je tad domaćin tmuri
i svu štenad potrpo u džak.

A on je za tragom trčala,
Stizala ga,kao kad uhode...
I dugo je,dugo je drhtala
nezamrzla površina vode.

Pri povratku vukuć se po tmini,
i ližući znoj s bedara lijenih,
mjesec joj se nad izbom učini,
kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi,glatki,
Zavijala bolno za svojima,
a mjesec se kotrljao tanki
i skrio se za hum u poljima.

Nijemo,ko od milosti il sreće,
kad joj bace kamičak niz brijeg,
pale su i nijeme oči pseće
kao zlatni sjaj zvijezda u snijeg.

Osnovni motiv je-Ljubav majke

Search

Moja omiljena...

Osećam, draga ,osećam
kosu tvoju što blista,
al nisam srećan
što odlazim zaista.

Jesenjih se noći sećam
dok senke breza kruže.
Što dan nije bio večan,
a mesec blistao duže.

Još čujem dok patiš:
''Proćiće godine u letu
i zaboravićeš me sasvim
uz neku drugu na svetu''.

I danas lipa cveta
i osećanja gore ko plamen.
Ja sruših toga leta
cvetove na tvoj pramen.

Ne gubi srce snagu.
S drugom će poljupce tkati.
I ja ću ko priču dragu
tebe njoj spominjati.

yeca

jako lepa pesma... kako se zove?

__________________
..::But I, being poor...have only my dreams. I have spread my dreams under your feet. Tread softly... because you tread on my dreams."
..::EQUILIBRIUM::..
..::mail::..yeca@diskusije.net