Rabindranat TagorE - DiskusijeNET - eX YU

_Anna_ · 11.08.2007, 05:08 AM

Ovo je po narudzbini Tanjeee:D:D:D
Tanjo uzivaj:D:D

RABINDRANAT TAGORA

********************************************

RECI MI, je li sve to istina, dragane, reci mi je li sve to istina.
Kada ove oči sipaju munje, tamni oblaci u grudima tvojim odgovaraju burom.
Je li istina da su moje usne slatke kao razvijeni pupoljak prve ljubavi?
Oklevaju li uspomene minulih majskih noći u mojim udovima?
Treperi li zemlja kao harfa u pesmama - kada je moja stopala dodirnu?
Je li istina da iz očiju noći kaplje rosa kada se pokažem, i da se zora veseli kada obavije moje telo?
Je li istina, je li istina da je tvoja ljubav lutala kroz vekove i svetove tražeći mene?
I kada si me našao, da je tvoja duga čežnja našla svoje krajnje spokojstvo u mom nežnom govoru, u mojim očima, i usnama, i u mojoj bujnoj kosi?
Je li istina da je tajna beskonačnosti ispisana na mom malom čelu?
Reci mi, o dragane, je li sve to istina?

********************************************

DOĐI PROLEĆE, smeli ljubavniče zemljin, neka zakuca srce šuma, nestrpljivo da se izrazi!
Dođi u naletima nemira usred lišća i cveća koje hita da se razvije.
Kao sjajna pobuna, baci se u noć, u tamu vode, iznad zemlje, oglasi slobodu zarobljenih klica!
Kao smeh munje, urlik oluje, odjekni u bučnom gradu, oslobodi reč ugašenu, napor koji je pao u letargiju, osnaži našu borbu malaksalu, budi pobednik smrti!

********************************************

SEĆAM SE toga dana.
Pljusak je besneo, pa se smirio, i ponovo počeo, ćudljiv, s duvanjem vetra.
Uzeh svoju spravu za sviranje. Nemarno sam dodirivao žice; nehotice muzika je pratila ritam naleta vetra i kiše.
Ona je bila krišom ostavila svoj posao, zastala kod mojih vrata, pobegla, dvoumeći se. Vratila se, ostala trenutak naslonjena na zid; najzad je tiho ušla u sobu i sela.
Pognute glave hitro okreće iglu u tišini. Uskoro zastaje, i ide da pogleda kroz prozor drvored taman od kiše.
Jedan čas kišnog popodneva, punog senki, pesme i tišine.
Ništa drugo.

**********************************************

GAZEĆI TRAVU na stazi, začuh: "Poznaješ li me?"
Osvrhuh se, pogledah je i rekoh: "Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice."
Ona odgovori: "Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti."
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Poćutah trenutak, a zatim zapitah: "Jesi li iscrpla sav teret suza?"
Osmehnu se i ne odgovori. Razumedoh da je njen plač imao vremena da nauči govor osmeha.
"Nekada", prošaputa ona, "govorio si da ćes uvek voleti svoju tugu."
Zbunjen, rekoh: "Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav".
I uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh: "I ti si se promenila. Nekadašnji bol postao je vedrina."

********************************************

O SVETLOSTI, svetlosti moja, koja celivaš oči i stišavaš srca!
Ah, dragane, svetlost igra u središtu mog života; svetlost dotiče, dragane, strune ljubavi moje; nebo se otvara, vetar duva pomamno, kikot juri zemljom.
Leptiri šire krila u moru svetlosti; kruna svetlosnih vala treperi od ljiljana i jasmina.
Dragane, svetlost preliva zlatom oblake i rasipa drago kamenje.
Sa lista na list, dragane, skakuće veselje i bezmerna radost. Nebeska reka izašla je iz korita, potop radosti se razlio.

********************************************

DAN JE MRAČAN od kiše.
Besne munje cepaju oblake u dronjke, i šuma je kao zatvoreni lav koji očajno trese grivom.
U takav dan, usred razularenih vetrova, daj mi da se smirim u tvome prisustvu.
Jer je žalosno nebo ispunilo senkom moju samoću, i pred njim se tvoj božanski dodir utiskuje dublje u moje srce.

preuzeto sa yubc.net

_Anna_ · 11.08.2007, 05:16 AM

Zizak

Zasto se ugasio zizak?
Zaogrnuh ga svojom kabanicom da ga
sacuvam od vetra, zato se ugasi zizak.

Zasto uvenu cvet?
Pritisnuh ga na srce svoje strepeci od
ljubavi, zato uvenu cvet.

Zasto usahnu reka?
Podigoh nasip da bi je sacuvao samo za
sebe, zato usahnu reka.

Zasto puce struna na harfi?
Htedoh da izmamim ton koji prevazilazi
njenu snagu, zato prepuce struna.

_Anna_ · 11.08.2007, 05:19 AM

Zastrasujuci obim opusa od pedesetak zbirki stihova, 12 proznih knjiga, cetrdesetak drama i mnostvo pesama, pripovedaka i eseja koje nije stigao da priredi za objavljivanje, doprineo je pored ostalog da Tagora za zivota sirom Indije bude doslovno tretiran kao - bog. Od te uloge nije bezao, u njoj je svakako nesvesno uzivao, ali je nije podsticao. Rabindranat Tagore nije najveci indijski pesnik, ni prozaist, ni mislilac, ni esejist, ali je ovaj aristokrata duha jedini svetski pesnik koji je najveci svetski potkontinent iznedrio u vreme dok se jos znalo reda, tj. imao uvid i koliko toliko jasna slika o knjizevnim vrednostima nase planete.

On je i prvi i dugo jedini istocni prvoborac za nesto sto je jos sto godina pre njega Gete nazvao - svetska literatura. Njegove drustvene i kulturoloske ideje uticale su na Gandija, a i na intelektualce u Evropi. Svi oni su trazili puteve da se prevazidu antagonizmi i podele koje su i Aziju i Evropu hiljadama godina razdirali i bacali u ratove, koji ce, u 20. veku, prerasti u svetske. Tagore je bio covek cudesnog elana.
U 70-toj je poceo da se bavi slikarstvom i jedan broj njegovih sacuvanih dela govori da je poznavao zapadne likovne tokove svog vremena (kubizam, futurizam, apstrakciju itd.).

Od vremena prvog srpskog izdanja (1923.) zbirka GRADINAR, u prevodu Davida Pijadea, tokom narednih 80 godina je izdata preko 10 puta na srpskom (srpsko-hrvatskom) i bila jedna od najcitanijih knjiga poezije u Jugoslaviji. Poslednje izdanje je objavljeno 2003 (IP «Draganic, Beograd). U cemu je tajna ove knjige? Ima ih vise.

ambasada Indije

_Anna_ · 11.08.2007, 05:20 AM

Zastrašujući obim opusa od pedesetak zbirki stihova, 12 proznih knjiga, četrdesetak drama i mnoštvo pesama, pripovedaka i eseja koje nije stigao da priredi za objavljivanje, doprineo je pored ostalog da Tagora za života širom Indije bude doslovno tretiran kao - bog. Od te uloge nije bežao, u njoj je svakako nesvesno uživao, ali je nije podsticao

Rabindranat Tagore nije najveći indijski pesnik, ni prozaist, ni mislilac, ni esejist, ali je ovaj aristokrata duha jedini svetski pesnik koji je najveći svetski potkontinent dao u vreme dok se još znalo reda, tj. imao uvid i koliko toliko jasna slika o književnim vrednostima naše planete. On je i prvi i dugo jedini istočni prvoborac za nešto što je još sto godina pre njega Gete nazvao - svetska literatura.
„Tagore je”, kažu danas udžbenici te iste svetske literature, kojoj je baš on tvorac i rodonačelnik, „najmarkantnija ličnost ne samo bengalske nego i celokupne indijske moderne književnosti”. I, kao dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913, u svetu najpoznatiji indijski pisac. Jedan je od onih ljudi koji se u svetskim okvirima isuviše retko javljaju, a svoju kulturnu ostavštinu namenjuju celom čovečanstvu. Sa njim se po prvi put stvara istinita sinteza Istoka i Zapada i priznat je na obe strane zbog svojih univerzalnih vrednosti. Opus mu je raznovrstan i ogroman. Stvarao je u Indiji, a i posvuda gde je putovao, novu kulturnu atmosferu, otvoreniju, demokratskiju, internacionalniju. Bio je književnik, mislilac, reformator, muzičar, slikar, pedagog i u međunarodnim razmerama ugledna i uticajna javna ličnost.” Startovao je iz velike, bogate i poznate kalkutske porodice koja je i pre njega bila epicentar kulturnih zbivanja, a i sama je odnegovala mnogo umetnika. Otac mu je bio veliki humanista - kako se to obično kaže za bogate i štedre mecene - oličenje naprednih ideja moderne Indije, jedan od onih demokratskih duhova izraslih u pokretu „Brama-samaj”, koji su se borili za konstruktivno stapanje svega naprednog u kulturama Istoka i Zapada. Odrastao u kući u kojoj su svi uticaji bili dozvoljeni i svaka radoznalost podsticana, sa ljudima raznih veroispovesti i političkih pogleda, pa i često osuđivan od ortodoksnih Indusa. I tako poprilično neshvaćen u svojoj zemlji, Tagore je ipak bio njen glas, njen izraz i najaktivniji član njene kulturne renesanse. Kad je bogatstvu dodao i slavu, osnovao je 1921. Sveindijski univerzitet u Bengalu, gde je predavao i zajedno sa svim profesorima i studentima kampanjski radio na stapanju kultura Istoka i Zapada.
Danas je čak teško shvatiti i prihvatiti, a pogotovo dočarati čitaocu školovanom na neminovnom „bratstvu i jednakosti svih ljudi” koliko je ta ljudska gromada štrčala među stotinama miliona Indijaca. Možda samo ako se uporedi sa Tolstojevim uticajem u Rusiji, ali bojim se da i to nije bilo dovoljno. Tagore je u Indiji bio - bog. Ali to ne treba šatrovački shvatiti. On je narodu - ili narodima, koji će lako pristati na bogove koji i danas šetaju među njima, zaista predstavljao poluboga. Od te uloge nije bežao, ako nije preterano reći čak i da ju je podsticao, a u njoj je svakako i nesvesno uživao. Narod je verovao da je on veći slikar nego pesnik, što je možda i bio, a njegovi autoportreti redovno pokazuju čoveka plemenitih crta lica, nalik na proroka, sa mnogo radoznalosti, dobronamernosti i idealizma u očima. Svi koji su ga pamtili govorili su i o urođenom bogatstvu i snazi Tagorine ličnosti, o aristokratskom i rafiniranom duhu, o njegovim mogućnostima koje su se uvek činile beskonačnim (!), a kojima se pesnik i sam čudio, o markantnosti njegovog lica...
Kao književnik, Tagore je bio neobično plodan i opus mu je zaista zastrašujućeg obima. Pisao je pesme, drame, sve vrste eseja, novele, romane, pa i naučne studije. Bibliografije nabrajaju pedesetak knjiga stihova, 12 proznih dela (pripovetke i romani), četrdesetak drama i mnoštvo pesama, pripovesti i i eseja koje za života nije sabrao i priredio za knjige. Pisao je na benglaskom koji je, kažu, tek sa njim dobio vrednosti razvijenog književnog jezika, i na engleskom. Smatra se da je neuporedivo jači na maternjem jeziku i da mu je vrednost daleko veća i sasvim drugačije vrste nego na engleskom jeziku. Ono što Evropljaninu zvuči kao ređanje suvišnih sentimentalnosti, sladunjavih banalnosti i slatkorečivih plitkih brbljanja, zvuči sasvim drugačije u kontekstu njegove domaće kulture, jer se na svom jeziku nadovezuje na sasvim drugačiju tradiciju. U njegovoj prozi vidi se da ga s razlogom drže za „najbolji proizvod zapadnog uticaja u Indiji”, ali bi baš zapadni čitalac više voleo i lakše primio da je Tagore manje čitao Abelarova ”Pisma Eloizi”, Rusoovu „Novu Eloizu” ili Geteovog „Vertera”. Zgodno je kad u „Brodolomu” glavni junak komentariše zlu sudbinu svoje neudate kćeri rečenicom: „Uvek se to tako završi sa devojkama koje mnogo čitaju engleske romane”, a pri tom je i sam do kraja iskomplikovao svoj prozni prvenac podražavajući evropsku sentimentalnu melodramu.
Ali - kako suditi Bengalcu? Jednostavno - merila su drugačija. Kroz indijsku literaturu se, još od sanskritske „kavije”, provlači čvrsta nit manirizma, lepo uobličenog pripovedanja na uobičajene teme, a stilski organizovane na čvrstim književnim konvencijama. Koliko je Tagore dublje u toj tradiciji, toliko je bliži svojim zemljacima, ukoliko je umereniji, ostavlja jači utisak na evropskog čitaoca. Kažu da je Tagore tu našao srednji put, toliko važan za budističku kulturu i Budino učenje, što je ujedno i način da i po zapadnim i po indijskim merilima bude vrhunski književnik. On je Evropu ionako više osvojio svojim brojnim, raskošnim putovanjima i elitnim susretima, nego mudrim knjigama. Bar ispočetka. Umeo je da organizuje i da mu poeziju na engleski prevede i sam Viljem Batler Jejts, da se druži sa Ezrom Paundom, Rolanom i Židom... Uvek se kod razmišljanja o Tagori pomalo i nasmejem kad se setim njegovih susreta i književnih i filozofskih razgovora sa Romenom Rolanom. O njima francuski nobelovac piše sa najvećim ponosom. Sedeli bi Tagore koji ne zna francuski i Rolan koji ne zna ni reč engleskog, a njihove mudre dijaloge prevodi Rolanova sestra - po zanimanju i obrazovanju domaćica. Tkalja, vezilja i pomalo šnajderka.

Đorđe Randelj

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE

* Tagorin deda je izgradio ogromno finansijsko carstvo i pomogao mnoge javne indijske ustanove, poput Medicinskog fakulteta u Kalkuti
* Dosledno vaspitavan u duhu bengalske kulture Rabindranat u svojim ”Sećanjima� navodi kako je prvi put obuo čarape i cipele tek u 10. godini
* Prve stihove napisao je sa svega osam godina, da bi mu već u 17. jedan od prijatelja štampao knjigu sabranih pesama
* Na bengalskoj Akademiji studirao je istoriju i kulturu, dok je Pravni fakultet u Londonu napustio nakon samo godinu dana, jer mu se nije dopadala - ostrvska klima
* Britanski dvor mu 1915. dodelio titulu viteza, koju je vratio četiri godine kasnije u znak protesta zbog masakra u Amristaru, kad su kolonijalne trupe ubile oko 400 indijskih demonstranata
* Pored Kalkute je osnovao prvu školu u Indiji koja je negovala prožimanje zapadne i indijske filozofije, a koja je 1921. prerasla u univerzitet
* Kad je već imao punih 70 godina predano se posvetio i slikarstvu
* Komponovao je muziku za nekoliko stotina svojih pesama, a Tagorin ”Naš zlatni Bengal� je postao nacionalna himna Bangladeša
* Samo nekoliko sati pre smrti 7. avgusta 1941. izdiktirao je svoju poslednju pesmu

M. Lazović

ZAŠTO BAŠ... Tagore
Mudrac na reci Gang

Da bi napravio svoje životno delo Tagore se snabdeo svestranom kulturom, evropskom i indijskom, koju je proširivao i koja je sazrevala putovanjima u inostranstvo i studijama u Londonu. U mladosti je dosta putovao svojom zemljom, sa ocem je bio čak i na Himalajima. Počeo je da piše još dok je bio prilično mlad, a oprobao se i u prozi i u poeziji, lirici i dramama. Uz opise života običnih ljudi iz njegove zemlje, bavio se i književnom kritikom, filozofijom i sociologijom. U jednom periodu je napravio pauzu u svojim mnogim aktivnostima, jer je osetio obavezu da u skladu sa starom praksom svog naroda jedan period svog života posveti razmišljanju u samoći, ploveći brodom na svetoj reci Gang. Kad se vratio normalnom životu, njegov ugled čoveka rafinirane mudrosti i umerene pobožnosti rastao je iz dana u dan. Škola u otvorenom prostoru, pod zaštitom grana drveta mango, koju je osnovao u zapadnom Bengalu, privukla je mnogo mladih ljudi koji su kasnije, kao odane pristalice, širili njegova učenja po zemlji. U to mesto se povukao, nakon što je skoro godinu dana bio počasni gost u književnim krugovima Engleske i Amerike, a zatim učestvovao na Istorijsko-religijskom kongresu u Parizu.

(Iz inaugurativnog obrazloženja Švedske akademije)

_Anna_ · 11.08.2007, 05:21 AM

GRADINAR - 36

RABINDRANT TAGORE

On mi došapnu: "Dragana, podigni oči tvoje":
Ja ga surovo prekoreh i rekoh: "Odlazi!" ali se on i ne pomače sa mesta.
Stajao je preda mnom držeći obe ruke moje.
Rekoh mu: "Ostavi me!" ali on ne ode.
Priljubio je svoje lice uz moje uho.
Pogledah ga i rekoh mu: "Neka te je sram!" ali on ne hajaše za to.
Njegove mi usne dodirnuše obraz. Uzdrhtah i rekoh mu:
"Drznuo si se i suviše!" ali on nije znao za stid.
Udenu u kosu moju jedan cvet. A ja mu rekoh:
"Ne pomaže ti ništa!" ali on stajaše tu nepomično.
Skide venac sa moga vrata i ode.
A ja plačem i pitam srce svoje: "Zašto se ne vraća?"

_Anna_ · 11.08.2007, 05:22 AM

"Sve što daju tvoje darežljive ruke primam. Inače ne molim ni za šta."
"Da, da, poznajem te, skromni prosjače, tražiš sve što neko ima."
"Ako ima za mene koji izgubljeni cvetak, poneću ga u svom srcu."
"Ali ako ima trnja?"
"Trpeću."
"Da, da, poznajem te, skromni prosjače, tražiš sve što neko ima."
"Kada bi samo jednom htela da podigneš svoje ljupke oči k mome licu,
moj bi život bio zaslađen i posle smrti."
"Ali ako bi pogled njihov bio svirep?"
"Pustio bih ga da probode moje srce."
"Da, da, poznajem te, skromni prosjače, tražiš sve što neko ima."

__________________________________________________ _______

Neverni osmeh prelece ti preko ociju kada dodjem k tebi da ti kazem :zbogom!
Cinio sam to tako cesto da mislis opet cu se vratiti.
Priznat cu ti,istu sumnju osecam i ja.
Jer prolecni dani opet idu:pun mesec uzima zbogom i ponovo dolazi :Behar se ponovo vraca rumeni na granama iz godine u godinu , tako se i ja mozda rastah od tebe da se opet vratim .
Ali cuvaj varljivu sliku neko vreme ;ne goni je neljubaznom zurbom .
Pa kazem: ostavljam te zauavk ,primi to za istinu , pusti bar za trenutak da magla suza pojaca mracni okvir tvojih ociju.
A kada se ponovo vratim osmehni se luklavo , kako ti je drago.

__________________________________________________ ________________

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.

Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.

Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne uzimaš što bi trebalo.

__________________________________________________ _________

Gazeći travu na stazi začuh":Poznaješ li me? "

Osvrnuh se, pogledah i rekoh:" Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice."

Ona odgovori: " Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti."

Njene oči su blistale kao rosno jutro.

Za-utah trenitak, a zatim zapitah: " jesi li iscrpla sav teret suza?"

Osmehnu se i ne odgovori.

Razumedoh da je njen plač imao vremena

da nauči govor osmeha.

Nekada prošapta ona: "Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu."

Zbunjen rekoh:" Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav."

Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:"I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina."

To je samo dete gospodaru.

Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš -

cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.

Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,

ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje

tebi, iz straha.

Boji se da ti dobro ne služi.

Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.

Ti je poznaješ.

Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;

njene igre će se smiriti,

postaće ozbiljnije,

pretvoriće se u ljubav…

_Anna_ · 11.08.2007, 05:24 AM

Ruke nam se obavijaju, oči nam se upijaju, tako počinje povest naših srca...

Noć je u martu, mesečina svetli;vetar nosi slatki miris žene;moja svirala leži na zemlji zanemarena, a tvoj je cvetni venac nedovršen.

Ljubav ova između tebe i mene jednostavna je kao pesma.

Tvoj preves boje šafrana opija mi oči. Venac jasminov, koji si isplela za me, opija mi srce drhatom kao hvala.

To je igra davanja i odricanja, otkrivanja i ponovnog skrivanja;nešto osmeha i sasvim malo stidljivosti i poneka tek, slatka, besmislena kavga.

ljubav ova između tebe i mene jednostavna je kao pesma.

Nikakve tajne izvan sadašnjice;nikakve borbe oko nemogućeg; nikakve senke iza ljupkosti; nikakvo pipanje u dubinama tame.

Ljubav ova između tebe i mene jednostavna je kao pesma.

Mi ne lutamo iz reči u večito ćutanje;ne podižemo ruke svoje u prazninu za stvarima izvan nade.

Zadovoljni smo onim što dajemo i onim što dobijamo.

Nismo iscedili poslednju kap radosti da iz nje pravimo vino patnje svoje.

Ljubav ova između tebe i mene jednostavna je kao pesma.

__________________________________________________ __________

Kada uvece podjem sam na nas sastanak,
ptice ne pevaju, povetarac prekine svoj pohod,
a kuce pokraj ceste stoje utisane.

To su moje narukvice sto zvece sa svakim mojim korakom.
I stidim se.

Kad sedim na terasi i slusam njegove korake,
Lisce ne sumi na drvecu, i voda
miruje u reci kao mac
u krilu zaspalog viteza.

To je moje srce sto tuce glasno -
Ne mogu ga utisati.

Kad mi ljubav dodje i sedne do mene,
Kada mi telo drhti i kapci se spustaju,
noc postaje tamnija, vetar gasi moju lampu,
I oblaci skrivaju zvezde svojim velom.

To je dragulj u mojim grudima sto svetli i obasjava put.
Ne znam kako da ga sakrijem.

__________________________________________________ _________

Cuvam joj ruke, grlim je i trazim
Da poljupcima opljackam njen smeh,
U narucju da otmem joj drazi
Da ispijem joj usne, tamne kao greh.

Ali ko nebu plavetnilo da uzme?
Lepotu mi se dodirnuti htelo,
Al' izmedj' ruku ona mi ispuze:
U rukama mi osta samo telo.

Gde je lepota? Gde je njen svet?
Vracam se natrag prevaren i smozden.
Ah kako telom da dotaknem cvet
Sto samo duh ga dotaknuti moze?

__________________________________________________ ______

Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti

imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mi

se mogla nasmejati.

Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u sali.

Olako uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla

ti uciniti.

Ceznem da ti kazem najvernije reci koje ti imam

reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla

posumnjati u njih.

Zato ih oblacim u neistinu, i govorim suprotno

onome sto mislim.

Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuci da

bi to mogla ti uciniti.

Ceznem da upotrebim najdragocenije reci sto

imam za te ; ali se ne usudjujem strahujuci da mi se

nece vratiti istom merom.

Zato ti dajem ruzna imena i hvalim se svojom

surovoscu.

Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikada

saznati sta je bol.

Ceznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne

usudjujem, jer bi mi inace srce iskocilo na usta.

Zato brbljam i caskam olako, i zatrpavam svoje

srce recima.

Grubo uzimam svoj bol, strahujuci da bi to mogla

ti uciniti.

Ceznem da te ostavim zauvek; ali se ne usudjujem,

strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.

Zato ponosito dizem glavu i dolazim veseo u

tvoje drustvo.

Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj

bol vecito svez.

razbarusenaBUVA · 11.08.2007, 05:24 AM

Čeznem da ti kažem najdublje riječi...

Ovo je prva pesmitza koju prochitah od njega...davnih dana, josh u osnovnoj shkoli...eh..
Hvala ti Ano josh jedared..:o}

_Anna_ · 11.08.2007, 05:25 AM

Molitva

Tamo gde je misao bez straha i glava se drzi uspravno
Gde je znanje besplatno
Gde svet jos nije polomljen u komade
Tesnim poznatim zidovima
Tamo gde reci izlaze iz dubine istine
Gde neumorna teznja pruza svoje ruke prema savrsenstvu
Gde bistra struja razuma jos nije izgubila put
U turobnoj pustinji mrtvih navika
Tamo gde je um vodjen tvojom rukom
U uvek rastucu misao i akciju
U tom slobodnom raju, moj Oce,
Probudi moju zemlju

____________________________________________
Majko, da sam malo stene a ne tvoj sin,
i da gladan pridjem tvom tanjiru
da li bi me otjerala govoreci "Odlazi odavde ti malo zlocesto stene"?
Onda idi, majko, idi! Nikad vise ti necu doci kad me zoves
i nikad vise necu dopustiti da me hranis.

Da sam ja samo mala zelena papiga, majko, a ne tvoj sin
da li bi me drzala svezanog da ne odletim?
Da li bi zatresla prstom prema meni govoreci
"Kakva nezahvalna bezvrijedna ptica!
Samo grize lanac dan i noc!"
Onda idi, majko, idi! Ja cu pobeci i odletjeti medju drvece
i nikad vise necu dozvoliti da me uzmes u svoje narucje.

__________________________________________________

Kada i zasto

Kada ti donesem sarene igracke, dete moje,
onda razumem otkud boja razigranim oblacima, vodi i cvijecu-
kada ti donesem sarene igracke, dete moje.

Kada pozelim gledati kako pleses, ja zapevam.
Onda zaista znam zasto je muzika u liscu i zasto talasi salju horove
svojih glasova u srce ustreptale zemlje-
kada zapleses uz moju pesmu.

Kada spustim slatkise u tvoje zeljne ruke,
ja znam zasto postoji med u casici cveta,
i od kuda dolazi slast zrelog voca-
kada spustim slatkise u tvoje zeljne ruke.

Kada poljubim tvoje lice da izmamim osmeh,
onda pouzdano razumem cari neba u svjetlu zore
i slasti sto ih letnji povetarac donosi mome telu-
kada poljubim tvoje oci da izmamim osmeh.

__________________________________________________ _______

_Anna_ · 11.08.2007, 05:25 AM

PRIJATELJU MOJ

U nedeljnom hladu kišnoga jula

koračaš tihim korakom, nem kao noć,

i mimoilaziš strazu.

Danas je jutro zatvorilo oči, i ne haje

za užurbanu viku glasne košave;

preko uvek budnog plavog neba

prevućen je gust veo.

U šumama su umukle pesme,

a na svakoj kući vrata su zatvorena.

Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,

O, moj jedini prijatelju, najmiliji,

na kući je mojoj kapija otvorena

ne mimoiđi je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noći

na svom ljubavnom putu?

Nebo stenje kao neko ko očajava.

Noćas mi ne dolazi san.

Neprestano otvaram kapiju

i gledam u mrak, prijatelju moj!

Ne mogu ništa da poznam pred sobom;

pitam se gde je put tvoj?

Na kojoj tamnoj obali crne reke,

na kojoj dalekoj ivici hučne šume,

kroz koji varljivi ponor senki

tražiš svoj put ka meni, moj prijatelju !

U prvom osvitu čuh šapat;

trebalo je da odjedrimo ti i ja,

i niko drugi na svetu nije smeo znati

o tom putovanju našem bez kraja i cilja.

Na tom beskrajnom okeanu,

pored tvog pažljivog osmeha

pesme su moje nabujale u melodije

slobodne kao vali,

slobodne od svih stega reči.

Zar još nije vreme ? Zar još ima posla?

Gle, veče se naglo nad obalom,

i pri svetlosti koja izdiše

ptice se morske vraćaju gnezdima svojim u letu.

Ko zna kada će se odrešiti lanac

i kada će se čun,

kao poslednji odsev zalazećeg sunca,

izgubiti u noći…?

__________________________________________________ _______

GRADINAR 46

Ostavila si me i otišla svojim putem.
Mislio sam da ću biti tužan, pretužan za tobom
i da ću u svome srcu uramiti samo tvoju sliku
protkanu zlatnim stihovima.
Ali, avaj, moje zle sudbe - vreme je kratko!

Mladost prolazi godina za godinom;
Proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija
nežni cvet,
a mudrac me opominje da je život
samo kap rose na lotosovom listu.

Treba li sve to da propustim
i da samo ginem za onom jednom što mi
okrenu leđa?
To bi bilo i grubo i ludo, jer je vreme kratko.

Dođite, moje kišne noći, pljuskajući nogama;
osmehni se moja zlatna jeseni;
dođi, bezbrižni aprile, prospi po zemlji
poljupce svoje!
Dođi i ti, i ti, i ti!
Dragi moji, znate da smo smrtni.
Pa je li mudro kidadi srce zbog jedne,
koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste
mi vi ceo svet.
Hrabro je poželeti sreću svome bolu, i biti
rešen,
ne dopustiti nikome da te teši.

Ali, jedan novi lik gleda kroz moja vrata
i podiže svoje oči k mojima.

Ja mogu samo svoje suze da obrišem
i da izmenim melodiju svoje pesme:
Jer je vreme kratko!