_Anna_

Carobna pesma

1.

Cesto te tako vidim.

Istina , kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.

Na nogama ti cizme
od sedam svetlosnih milja.

U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaras
obrise vecitog vremena.

I cujem sapuces: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa.

2.

Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.

Duzina tvog vida
tinja i pokrece krvotok
jes nenacetih svetova.

Letis na carobnom cilimu
i dizes se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na decijem crtezu,
al ima neceg ljudskog,
dubljeg od covecanstva.

Tamo te cekam budan
u svom kosmickom snu.

3.

Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju trsavu glavu
koja u sumrak mirise
na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostizne,

sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji ce krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obicno puzanje.

4.

Sine moj, i ja letim.

Kao sto ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krecem
verujuci u ono
sto bih hteo da vidim,
a ne sto stvarno vidim.

Mozda to znaci ucci
u unutrasnjost tisine.

Mozda to znaci postici
ono sto ne moze svako:

da zivot ne bira nas,
vec mi njega da biramo.

5.

Ja sam svoja najcudnija,
najlepsa putovanja,
prevalio kroz pustos
ove vetrovite glave.

I tu su stali beskraji
o kojima, i ne slutis.

Biti putnik kroz mudrost,
to znaci: baviti se
vratolomijom bezumlja.

Ne srljajuci, vec - drhtavo,
dostojanstvenom neznoscu
jedne predivne lude.

6.

Zato bezim od kuce.

Nadjes me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mucim se da oljustim
sa chela i sa misli
zemljinu tezu chamotinje,
jednolikost zivota
i otupelost zanosa.

U bestezinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim.

Lebdim nad samim sobom.
Tako zamisljam nebo.

7.

Onda pridjes i kazes mi :
tata, idemo kuci.

Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila.

Otvaram vrata i ulazim.
Ne u svet, vec u sebe.

I ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem.

8.

Kazu: jos nista ne shvatas
sa svojih trinaest godina.

Oslonjen o zid kise,
sisam kostice vazduha
i smeskam se u sebi.

Znam mnoge roditelje,
potpuno lisene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svom sinu
moze postati sin.

Ne boj se. Ja te postujem.

Evo ti ruka i vodi me,
pazljivo, da se ne uplase
pegave ochi lishca
u baricama oktobra.

9.

I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonacnost,
prestigni vreme i mastu,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Pocetak pocetka je svuda.
Kraj kraja je u nama.

10.

Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde mozes da se spustis.

Jer ljudska srca su niska,
zasadjena ko jagode.

U redu, idemo kuci,
gde su svici komete
naseg malenog kosmosa,

gde smo nacinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepaznjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.

Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvezdje Vlashica.

11.

Pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da zive i da disu.

Al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Samo se tako mozemo
jedan drugom pribliziti.

Cetiri ulice tamo,
i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i ciste, iskrene oci,

to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim
od moje zvezde do tvoje.

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Ekspres za sever

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

PSOVKE NEŽNOSTI


Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

SENKA

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronaðeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba zbog
svega što smo najlepše hteli.


CRTEZI
Ponekad tako sebe damo
za oci jedva upoznate.
I na rastanku cutimo samo
i ne trazimo da nas vrate.
Zivimo posle u tom drugom
sve dok mu oci svetom plamte.
I ne znamo sto nas pamte dugo
kad ne trazimo da nas pamte.

BALADA
Od svih si devojaka bila tisa,
zbunjena, sama, neprimetna, bleda.

Ej, zasto nisi bar porasla visa,
bar visa za pola pedlja?

Jedne je noci udarila kisa
tako krvnicki ko cuvari reda.

Ej, zasto nisi bar porasla visa,
bar visa za pola pedlja.

Jer kada su te u svitanja seda
obesenu nasli o drvo kraj vrata

Izmedju bosih nogu i blata
bilo je razmaka samo - pola pedlja.


LJUBAV
Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crni.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove
ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obicne srece i nemam obicne grehove.

Podelicu sa tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku sto se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.
- Svejedno lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni cinovnik ni doktor. Uputi
telegram mome ocu: "Postoji tuzna divota
vas sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od - zivota..."

Zavoli trag moga osmeha na rubu case, na cigareti,
i blatnjav hod duz ulica koje sigurno nekuda vode.
Bicemo suvise voljeni ili suvise prokleti.
Budi uz mene kad odem.

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Posmrtni mars klovnova

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.

Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.

I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.

Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan os snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.

I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.

Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.

I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.

Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.

Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.

Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.

U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I cegrtaljke u sake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.


--------------------------------------------------------------------------------

Epitaf za obmanute

Kad umrem,
tako mi je zao sto ce mi obuci frak
i zadenuti u rever cvet umesto rane,
a ja sam za zivota
sa vojnickih kosulja uzimao kroj.

Zar niste primetili da mi se ochi
neznije od aprila
duboko negde u vidicima
vecito potmulo dime!

Ja sam onaj neznani junak
koji je bezbroj puta s vama odlazio u mrak
i ponovo se vracao u svaki zivi stroj
od Termopila do Hirosime.

Dobro zapamtite ovu koracnicu
sastavljenu od reci pomalo prljavih i modrih.
Hteo bih da se ona zarije u vase srce
kao bajonet u vojnicke zivote.

Ja sam sadio groblja u travi
i iz kalpaka srkao corbu na Odri;
ja sam Evropu kupio za jetrenu pastetu,

a ujutro joj pucao u trbuh od sramote.

Dobro zapamtite ovu koracnicu.
Ja sam nosio brnjicu od bodljikave zice
i pevao i smejao se
ponekad i polulud od bolova.

Ja sam bio kapela,
ljuljao sam se obesen i zut na raskrscima
i zvonio kao zvona celog sveta sam.

A danas,
samo sam obicna kozna vreca pun akostiju
i secanja
i olova,

ali bar znam da me niko nece prevariti
jer suvise znam.

Kad cujem tisinu,
zatvoricu se u sobu i jaukacu.
Tisina je zlocin s predumisljajem,
topla i meka omcha licemerja oko vrata.

Tisina je lirska medjuigra za fabrikovanje dece
i dvolican nacin da se covek izleci od straha
i pokusa da bude jos jednom jak.

Samo,
ja vise nemam hrabrosti za takvu ljubav
zbog koje cu ponovo ici da ubijam
mrtve vojnike iz poslednjeg
i pretposlednjeg rata.

Dobro zapamtite ovu koracnicu.
Hocu da vam se zarije duboko u gola srca
kao usijana zvezda u avgustovski mrak.

Ja,
koji sam nekad zubima srljao
u zadimljene godine
i sakama vidike deljao i dero,
ja,
koji sam nekada mlatarao vetrenjacama udova
i gromko pevao velikim poderanim ustima,
taj isti ja,
danas,
samo sam mali,
zalosnosmesni,
neregrutovani heroj,
osudjen da raspredam paucinu svakidasnjice
svojim rapavim prstima.

Ismejace me
ako gospodju mater,
boze mi oprosti: trudnu,
uhvatim za ruku i odvedem na bal,
da bi buduce bebe bele od mleka i zuba
naucile na vreme dvolicnost ove igre
u kojoj se gomila uskomesala.
Izrugace se
sto ne razumem ovu svilenu tugu
i ovu svilenu ljubav,
i sto od iste duge krojim i shal
i vesala.

Da su bar zadimljene davne godine,
ne bi imalo sta da se objasnjava.
Reklo bi se: bio je,
pa sta,
- bar zore na njega liche.
A ovako sam penzionisani budilnik
koji uvek zakasnjava
iako srljam da prvi svitanja otkukuricem.

Ponekad mi se jos u ocima
usire daleki vetrovi sto zaudaraju na pokolj,
zar niste primetili,
usire se davni ridji brodolomi,
pa lomim sanjive ruke od bola i od zhelja.

Tu nece moci da pomogne nijedan ochni lekar:
nama su duse razroke jer gledali smo siroko,
siroko kao kraj u kome su nas okotile
matere nase ruzne i voljene
zelene od loze i kisa,
zute od sveca i cutanja,
i plave od uspavanki i veselja.

Sta cu ja u ovoj tisini
kad sam za nemire stvoren?
Sta cu tu gde je ljigavo
od negovanih ruku?

Sunce mi se kao svrdlo uvrce u potiljak
i poslednji se osmeh od moga daha zborao.

Sad i ako tuku
- drukcije nekako tuku,
i nijedan mrav nije postao orao,
mada je dosta da samo pozeli
i postao bi orao.

Nema vise oluja.
Reke odevene u kichme od mulja,
u bedra od riba,
odevene u trbuhe od algi,
ravnodusno teku.

Nema vise oluja
u krvi zutih trava
i grana nad bivsim brzacima.

Sta mi vredi da izvirem
i svake noci sanjam da cu odlutati nekud,
kad sam izgubio ushce,
pa se smuseno osvrcem i kotrljam preko obala
pod nebom
preoranim suncanim zracima.

Pokusao sam najiskrenije,
ali ne razumem se u kamenje sto miruje
i to mi je sva krivica.

Mozda sam samo zbog ljuljaski imao obraza
da ostanem
ovom svetu u gostima.

Inace,
sta cu ovako divno lud sa ovih 25 ptica
u mojoj krvi i kostima?

Mozda postoji nekakva molitva koja sve resava
i sve oprasta.
Mozda i u kockama uzidanim u drumove
zivi nekakav nemir neprestan i dug.

Ali sta cemo kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao basta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

Sta cemo
kad smo se mi trudili sve da razumemo
a nismo sve razumeli?

Sta cemo kad smo posteno navlacili bezazlene grimase
na oljustena lica?

Sta cemo
kad smo silom u sebi davili grmljavine
i shumeli,
ali nakazno shumeli,
nepromisljeno razapeti izmedju rachundzija
i samoubica?

Da su mi opet one stare, zadimljene godine,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i drvecu u kosu vezujem duge.

Ili da shirim ruke neka se slapovi neba
na mene s urlikom rushe.

Svracao bih u jednu divnu krcmu
na drumu odavde do tuge
gde su stolovi burad baruta,
a gosti smeju da puse.

Javno bih okolo pricao da sam toranj,
da strah za oblake znacim,
i trcao bih niz polja
da se s matorim sumama rvem.

Uopste,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i u sve dane zmureci zakoracim,
pa posle,
kad se osvrnem,
da pljunem na katastrofe
koje su pretile da me zgaze i smrve.

A ovako,
u meni sve vreme skrguce
jedan neugledni Don Kihot
i ja bih vecito da se borim!

A trube su pretopljene u cajnike.
Sad ponovo samo violine sviraju.

Svake veceri tempiram krevet i budilnik
i opet nikako da izgorim,
jer i mine su postale starije i pametnije,
pa prvo dobro razmisle,
a onda - ne eksplodiraju.

Pustite neka za mnom kao slucajno
masu zelene ruke granja.

Pustite neka na mene pljuste svetovi.
Moram da kisnem ovako nerazuman.

Oprostimo se od nekih stvari obicnim gestovima
i odlutajmo bez osvrtanja.

Sacuvajmo ochi za nove neke svetlosti
sto se ljuste kao cvetovi
iza prvih suma.

A kad me budu proneli
govorice se kako je umro jedan jablan
koji je svakog jutra brstio visine,
pa je svu njusku zvezdama pozlatio.

Ispasce
kao da nisam ziveo do bedara u mulju
u barama zelenim.

Najzad:
ako izbrojimo na prste,
- svima se isto hvata.

Mojsije,
onaj sto je rasklapao mora
i izmisljao obecane zemlje,
zakonodavac i pesak
i ukrotitelj hlebova,

Odisej,
onaj sto je svisnuo od zevanja i dosade
kad se vratio,

i ja,
- svi mi smo na kraju posteno udeseni.
Izmislice da smo vodili drvorede,
a bili smo samo procvetali chiviluci
za susenje odranih kozha.

Izmislice da smo u dahu nosili svezine,
a bili smo ustajali u svojoj nespretnosti,
odeveni u nakazanu koru.

Nista mi nismo uticali na jutro
da se ne presijava kao ostrica noza.

Ziveli smo,
i sa zivotinjskim smislom za prakticno
organizovali zanimljive programe
za telad koja cekaju,
dok smo odraslima vezivali za gubice
korpu cutanja
uoci poslednjeg velikog crvenog mukanja
u zoru.

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Uspavanka na domaku svitanja

Kad umrem,
sakri pod pazuh smotuljak moga daha,
bice mi lakse da zaboravim
ako zanm da me se neko seca.

Bice mi lakse ako znam
da smo skuplje placeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego tamo gde smo se pogadjali
i prodavali.

Inace, ako mislis da se ova stanica zove sreca,
izvini,
ne zove se sreca.
Ako mislis da se nas dvoje nismo poznavali,
oprosti,
mi smo se divno poznavali.

Zato i hocu da nocas podelimo
ovu poslednju krisku cutanja
i sazvacemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.

Zar ne nalazis da je dirljivo smesna
ova mala cekaonica izmedju lutanja
i lutanja?

U redu,
presedecemo jos koji nestrpljivi sat,
a onda
prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno.

Ostani tako i cuti.
Pogledaj: pod oknom trg,
mala ****** - subota u krznu od inja.
Ssavim mala, mala zabludela subota
sa zhiponom od taftanog praskozorja
i brosem ulicnog fenjera od prekoputa.

Voleo bih da shvatis
zasto sam ponekad sav tako vreo kao jug
kad se lisce i novine kovitlaju u krug
i vetar plocnicima rominja
i luta.

Vole bih da shvatis
zasto sam ponekad odjednom tako sam,
a svuda pruzene ruke, ovakve kao tvoje,
ili, svejedno,
malo crnje i belje.

Ja uvek vise ponesem
iako suvise dam
i uvek nekako ostanem nerazdeljen.

Moj zivot je veliki bezazleni brod
sto o kamenje krvavi bokove
i muche po ostrvima
zarivajuci rogove jarbola suncu ispod struka.

Kapetana sam bacio u more
i sad na svoju ruku napustam dokove
siguran da ima bezbroj neznanih strana sveta
i dobrih dalekih luka.

A tako je vazno sto nisam otputovao,
naprimer,
fijakerom niz drum stari,
ili se dosadno lupao u vozovima
zevajuci u jednolike stanice uz prugu.

Jedan brodolom vise ili manje,
za mene ionako ne menja stvari
i nema uticaja na moju dugu.

Nisu me udavile kreolke juga
u bedrima i svili,
ni bele mumije severa
u krznu svojih dlanova.

Nikome nisam kupio srce od kolacha
i nikom ochi pozlatio.

I veruj,
da sam bar jednom
u tisini nekakvih oblaka ili stanova
bio za cas plavlji nego svi aprili,
ja bih ostao plav
i ne bih se ovamo vratio.

Moj zivot je veliki bezazleni brod,
a ja,
zagrcnut od vazduha i picca,
kuvam rucak u kompasu
i nikad nisam prenocio u istim lukama.

I sav sam divalj od srece sto sam izneo glavu
i proslih
i buducih krvoprolica,
preobracen u primitivca koji sve docekuje chelom
i sve oseca rukama.

Oprosti sto ne umem nista belje da ti kazem
sad kad se voli.

Oprosti sto te gazim poljupcima
i psovkama milovanja budim iz sna.

Ali ako smo se vec u ovoj cekaonici zivota
poskidali goli,
onda bar budimo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.

Sedi tako i cuti.
Pogledaj: pod oknom ladje.
Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.

Odlaze u svoje meblirane zalive
da sruse jarbole butina i skinu jedra vesa,
da se posteno odmore od plovidbe medju gadovima.

Spustaju kapke na srcu
jeftine prodavacice sarenila
sa patent-charapama i prstenjem od lima.

Pozdravljaju se nasminkane fabrike mleka
koje su nadojile deset hiljada prolaznika
u ovim gradovima.

Pogledaj:
pod oknom nebo izvrnulo dlan,
lete trotoarima papirici sunca
kao pregrsti rumenih makova.

Tako bih zeleo
da svi usne jedan veliki i topli san.

I ovi prolaznici
sto se mrste i odvlace sa nocne smene
u trecerazredne hotelske sobe brakova,

gde su pretplaceni na sigurnost,
na isti ukus neznosti i topline,
gde se istim lazima
iz dana u dan ispisuje ista bespomocna hronika,

gde kad se probude
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i pljuju na pod,
i peruci se prskaju na tavanicu i zidove,
i mokre u vedro ispod umivaonika.

Ja znam sva svratista i zavetrine,
i garsonjere - shiparice
ciji poljupci imaju ukus maminih saveta
i ostavljaju na kozhi stidljive tragove,

i budoare - udovice
gde vas teraju da se skidate
pred slikama pokojnika,
pred ogledalima i psima,

i ccumeze - matore frajle
gde vam skruseno prostiru pred noge pragove
i cuvaju u patosu cvrcke kad dodje zima.

Moja ljubav je stanice.
Bunovna cekaonica
u kojoj nema vremena da dosadi i zaboli.

Jedva cu stici pre odlaska
da se umijem u tvojoj kosi i osmehnem loman.

Hteo bih toliko toga da ti kazem,
a ne umem,
ne umem nista belje sad kad se voli,

poslednji put uoci brodoloma.

Kad umrem,
skotrljace se sa trepavica dve kapi lepljive tame
na dno mog prozracnog vida.

Sletece najbliza sijalica kao gladna muva
da mi posise usecerene zenice
radosna sto se iskrala od svoji lakomih rojeva.

Mozda je dobro da znas:

ja nista nisam umeo da zidam,
ali sam uvek zeleo da od ovog grada cudo sazidam
sa bezbroj zvezda zakovanih na dovratke
umesto kucnih brojeva.

Ovde nicega nema,
samo nekoliko grama moje majke
kad jesen na trgovima uzre.
Ovde nicega nema,
samo nekoliko kapi moje sestre
u parkovima starim.

Svi se polako prodaju u bescenje,
a nebo su,
verovatno,
izmislili tek onako uzgred
nekakvi pitomi i licemerni besposlicari.

Odavde,
pa do u nedogled:
sazvezdje zuba.

Cak i ptice polako porucuju vestacke vilice.

Mislis da nisam video
cime male trave ujedaju svoje uvele matere
za pozutele evenke grudi?
I mislis da se nisam pravio da ne primecujem
i da su mi sva neba bela?

Ovde su suze od domaceg likera
i krv od kamilice.

I ista odela za rodjendane.
I ista odela za opela.

Udesno:
sve sami trgovci i spomenici.

Ulevo:
ruke se prodaju na metar,
po izboru,
obojene i luksuzno pakovane.

Ostalo je sve jednostavno do podlosti:

travama prskaju kicme
i iz asfalta se cuju prodorni zeleni krici,
a sijalice su rumene kao obrazi seoske decurlije
i vrlo pazljivo lakovane.

Posle svega:
jos malo odnegovanog poverenja
u kravlje oci pretrpanih izloga,
pred kojima se nadahnjujemo za male podvige
kad se u rezervoarima vilica
gorivo smeha isprazni.

I trpimo se
zadovoljni beznacajnim kupovinama
i umiremo kraj toga i zbog toga,
nemilice troseci razmenjen u sitnis
onaj svoj najveci praznik.

Kad umrem,
nek se skotrlja mesec na belu skazaljku druma
i otkuca limenom glavom
dobodoslicu mesecaru.

Ko bi se drugi,
uostalom,
ko bi se drugi setio da sam sit
malih crnih bogomolja sa napuklim vilicama
i zelenom svecom od zvezde
u kaljugama oblaka na zvonicima.

Odnesi me bolje onamo
gde se veche talozi u obrvama suma
i reka brsti plicake u sevaru.

Tako zelim da se rastocim svim zilicama
i utolim krezubu zedj vidicima.

Nema smisla da me na prevaru spustas
u cetvorougaonu celjust ovih profanih raka.

Na ovom groblju,
zamisli,
na ovom groblju predvece zakljucavaju kapiju
kao da je to internat
u kojem se vaspitavaju bubuljicave shiparice.

Mozda mi neces verovati,
ali ima razlike izmedju mraka i mraka.

Odnesi me bolje daleko nekud,
daleko,
gde je jesen vec zalutala neprimetno i meko
do clanaka u prozeble barice.

Ovo je grad bez hramova.
Tu se sve resava do brutalnosti jednostavno
u frizerskim salonima zivljenja i niko ne
niko ne
oseca koliko je ponekad vazno
pomoliti se mojim i tvojim obesenim sakama.
Ogledala su
odavno
jedine ikone
istaknute kao transparenti nad kolevkama i rakama.

Od svanuca do veceri
i neprestano tako: od veceri do svanuca,
svi se tu uzalud igraju velikih sarenih igara
u svom predelu paucine.

I nasminkani,
odeveni u nakaradne uniforme banalnosti,
sa prikacenim medaljama osmeha
i opasacima gradjanskog reda,
dele okolo svoje ohladnele poljupce
i ljujaju se na konopcima prolaznosti
od vrtoglavice zvezda
do vrtoglavice trava.

I sasvim im je dosta,
kad pogureni i sitni,
zauzeti svojim beznacajnim vaznostima,
plove niz ove ubudjavele pucine
kraj smesnih mrtvackih sanduka kucca,
tegleci povrce nerazumljivog laskanja
i lishce malih nastranosti i dobrocudnosti
sa velike pijace svakidasnjice
u zacesljanim korpama
i obrijanim zembiljima glava.

Od svanuca do veceri
i neprestano tako: od veceri do svanuca,
zavuceni u sigurnost zavetrina i streha,
pravdaju se pred sobom
i licemerno tese
posle neuspelih parada prosecnosti i tisine.

I samo ponekad,
ponekad,
kad se poskidaju
do golotinje obeshrabrene iskrenosti,
skripe zubima od smeha,
i ujedaju se od smeha,
i guse se od smeha kasljuci i psujuci
sto nisu razumeli fatamorgane mogucnosti
i bespomocno ostali da rezhe do smrti
sa velikim prosedim glavama
zadimljenim od snova i prasine.

A kad su dosli na svet,
izgledalo je kao da se nesto vazno dogadja
medju ljudima.

Oteceni topovi matera
Ispalili su niz butine salve njihovog vriska,
pa su jedini izletali glavom i sanjarili
a drugi izletali nogama i trgovali u letu.

Kad su dosli na svet,
izgledalo je kao da se nesto vazno dogadja,
a ustvari,
samo je neko
negde
izdahnuo srebrn smotuljak vazduha
a oni su ga udahnuli i zadrzali u grudima
do onog sledeceg koji treba da primi stafetu.

Sad od svanuca do veceri
i neprestano tako: od veceri do svanuca,
odgpnetaju smisao zavezanih cvorova ptica
i nikao da prokljuve
sta to ostaje na nebu posle njihovog leta.

I gube vreme
gledajuci kako se ribari posle velikog lova
pred zoru vracaju kucama
i ramenima se guraju sa drvecem,
i zavide im u sebi
zbog kose od granja i trepavica od trava.

I vecito tako:

niz prazne ulice
porazbijane kao napukli snovi,
niz kasapnice
u kojima se prodaju mlevene ljubavi,
niz krchme
u kojima se muze crveno mleko utehe,
kraj javnih nuznika,
kasarni
i katedrala celog sveta,
tegle za jednolike ruckove isto lishce i povrce
u zacesljanim korpama
i obrijanim zembiljima glava.

Dole postovane shlemove!
Pomolimo se suncu i kisi.
Otvorite nam ovaj zakovani prozor.
Daljina se presijava kao krvoprolice.

Hajde da razdrljimo revere i nateramo vetrove
da se postide dok reze.

I prilozimo suzu i novcic
za spomenike onima
koji su sirili ruke i padali
usijani kao horizonti kad svice
i do zuba pijani od ravnoteze.

Sefe,
ako boga znate sefe,
kad polazi poslednji voz u nase slepoocnice?

Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo
ovako medju prtljagom.

Otvorite sirom sve skretnice
i blombirajte kocnice.

Ima nekad,
pa nam je neko vece zivotinjski drago,
a ni sami ne znamo zasto je drago.

Ima nekad,
pa se poneka stara noc dugo seca
nasih prljavih prstiju u krvi
i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.

Mozda smo iskreno mislili da je to
stanica: sreca.
Pa sta ako nije sreca?

Mozda se mi nikada i nismo poznavali,
a sve vreme nam se cinilo
da smo se divno poznavali.

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Ovo je pesma jedne kosulje, zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku, i glasi:
Drzis me na ovoj ljuljasci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu. Zahvaljujuci tebi moci cu malo da se nasalim sa stokom i zivinom u ovom dvoristu.
Nadimacu se. Raskopcacu svu dugmad na svom platnenom telu. Celo prepodne bicu
zastava koja rukavima samara vetar i mirise na sapunicu i nebo.
Drzi me cvrsto, ali nemoj da mi zavidis. Mene popodne peglaju.

Novi Sad, 1954.



Treba biti obazriv ako se sminkas efemernoscu. To se najteze otire. Hrabrost je: umeti poceti.
Jos veca: umeti prestati.

Ne svrstavaj se u one koji sa oka ne skidaju estradne koprene vida. I smeskaju se oblikom,
a ne ukusom usana.

Ne uzvisuj se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru kroz naprsle blizine.
Stvarnost je kao odeca. Nije vazno sta nosis , nego kako ti stoji. Prekini sa oblacenjem, moda
je sezonska umetnost. I budi dovoljno oprezan kad nesto glasno izgovaras, sanjaru nad sanjarima.
Govor je umetnost budnih.

1974.

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Aorist


Ti svakako razumesh:
sve je,
sve je,
sve je gotovo.

Uplasheno sam pijan.
I prazan.
I sam.

Ponekad netko naidje
da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome preprichavam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.

Nikome nemoj recci,
ali ja,
ja koji najmanje znam o sreci,
hteo bih malo nespretne srece
tom nekom drugom da dam.

I dok umire drvecce i vetar po lishcu gazi,
hteo bih da mu bude dobro,
sasvim dobro,
u ime aorista moje ljubavi
i davnoproshlog vremena.





EPILOG

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraccam
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plashim
za tebe izgubljenu u vrtlogu
geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj ti znash ko te voli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znash ko te otima
i ko placa?

Da li sam jos uvek medju svim tvojim zhivotima
onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg sacca.

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.


Govor

Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.
"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena,
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.
Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a
možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.
Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer
uvek znače drugo nego što ja to želim.
Sve dalje su od govora i teško ih razabirem
u šumovima beskraja.
Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo
je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po
opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
među nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, ćelije stena i vazduha, i ustavljena
koža vode i večnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
smo se zadesili.
Pisem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reči odgovora. Znači da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

----------------------------------------------------------------------------------
----------------------------------------------------------------------------------

Lako je tebi

Lako je tebi kad imaš brata,
pa može da te štiti i brani.
Kad se u dvorištu igrate rata,
on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jači.
............................................
Meni je teško jer nemam brata,
pa pazim s kim se igram rata,
jer nije svako na mojoj strani,
.............................................
I tako: pošto nemam brata,
moram da budem vredan sam,
i budem dvostruko vredan sam,
i da odrastem sasvim sam.
Od svega što na svetu znam
najstrašnije je kad si sam.

-----------------------------------------------------------------------------------
-----------------------------------------------------------------------------------

Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

U nasem malom pozoristu ,secam se svoje srece i treme dok je Mika Antic ispisivao moje ime i posvetu u knjizi"Plavi cuperak".Bila sam mala ali se i danas secam umornog lica umetnika i blagog pogleda i smeska.Kasnije je u knjizi pesama"Kikinda"tako lepo opisao svoj zavicaj,jos imam plocu gde glas Vesne Cipcic recituje stihove:

"Pod Kikindom zeleni se trava
tu mi spava odvaljena glava
obesena pa sabljom kosena
u peskiru ko kolac nosena.

Iz rovitog mozga
strika kolo oko crkve
stoleca od zla i zlata
objahalo nebo kao ajgir po Banata
pa kida i grize grivu iza vrata.

A iz blata,sa severa,
u gacama vetar tera
belog Boga,paorskoga.

Kazu ljudi a kaze i vreme
prgava nam i pamet i seme
kad nas sadis,u zemlju nas sadis
a iz zvezda moras da nas vadis!

----------- ---------

Ove stihove pred sam kraj Mika je posvetio svom sinu:


"Moras mi jednom objasniti
kakav si ti to vrac
kad dunes u pcelu na dlanu
i pretvoris je u zvezdu"

Hodajuci na rukama-MIKA ANTIC

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!