Miroslav Antic - DiskusijeNET - eX YU

_Anna_ · 11.08.2007, 12:16 AM

Miroslav Antić

Nikad nemoj da se vraćaš

kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al’ kad pođes - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek’ od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš,
il’ sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

_Anna_ · 11.08.2007, 12:18 AM

Pesnik koji je svojom poezijom ostavio neizbrisiv trag. Objavljene knjige: "Plavi čuperak", "Ispričano za proleća", "Plavo nebo", "Roždestvo tvoje", "Nasmejani svet", "Psovke nežnosti", "Koncert za 1001 bubanj", "Poslednja bajka"...

USPAVANKA

Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rđav i zao,
mada poneko plače
i samuje
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.

Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je ovo,
važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

ličiće jutro na tebe
više nego na druge.

_Anna_ · 11.08.2007, 12:19 AM

DOSADNA PESMA

Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću.
Kad izlazim iz škole
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom
bar da me vide devojčice.

Devojčice su smešna stvorenja,
dugonoge,
okrugle,
pegave ili kratkovide,
mnogo lažu i ogovaraju
i pišu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.

Meni je sve to dosadno.
Ipak, pročitam pisma,
najlepše reči prepišem
- ako mi nekad zatreba,
a od onog što ostane
napravim papirne lađe,
napravim ptice,
slanike,
žabe,
i bajagi se igram
a tako mi je dosadno.

Dosadno mi je da porastem,
da nosim tesne cipele
i da se oženim.

Oni koji porastu prvo se danima mrze
onda se danima svađaju.

Jedino mi je žao mog tate.
Da je ostao dečak kao ja,
baš bi smo divno mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.

Sve ostalo mi je dosadno.
Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću,
nego nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa još trojicom
čak i kad nema devojčica.

LAKO JE TEBI

Lako je tebi kad imaš brata
pa može da te štiti i brani.
Kad se u dvorištu igrate rata,
on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jači.
Zato brat tako mnogo znači.

Lako je tebi kad imaš brata:
smeš da se praviš važan pred svima.
U bioskopu nema karata,
on samo trepne i - već ih ima.
Na utakmici nigde mesta,
on samo migne - tri klinca digne.
Poznaje svakog konduktera.
Poznaje svakog poslastičara.
Ima u gradu trista drugara.

Meni je teško jer nemam brata
pa pazim s kim se igram rata,
jer nije svako na mojoj strani
spreman da uvek baš mene brani.
A kad se s drugom decom potučem,
obično deblji kraj izvučem.

Kod kuće radim sam za dvoje
i što je moje i što nije moje:
i ugalj vučem,
i rublje skupim,
i sobu spremim,
i mleko kupim...

I tako: pošto nemam brata
moram da budem vredan sam,
da budem dvostruko vredan sam
i da odrsatem sasvim sam.

Od svega što na svetu znam
najstrašnije je kad si sam.

_Anna_ · 11.08.2007, 12:20 AM

NAJMANJA PESMA

Evo najmanje pesme.
Manja je od zrna maka.

U njoj je jedan osmeh
i pismo za jednog dečaka.

Ako znaš ko ga šalje
- šta da ti pričam dalje.

Ako ne znaš ko šalje
- šta te se tiče dalje.

OPOMENA

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.

I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

PLAVA ZVEZDA

Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi:
ako nije sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta,
trista puta,
petsto puta,
mora druga da se nađe... treća... peta...
mora u snu da se zađe na kraj sveta
i još dalje iza kraja - do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš?
Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš.
Pazi samo da se negde ne izgubi,
ne povredi.
Takva zvezda u životu mnogo znači, mnogo vredi.

Ja ti neću reći šta je ova zvezda plava,
zvezda sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.

PLAVI ČUPERAK

Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al' ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.
U glavi.

To nije moj čuperak plavi
već jedne Sanje iz šestog 'a'.

Pa šta?

Videćeš šta kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo - malo pa... pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice,
pa šalješ tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš note i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje. I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.

Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka - pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.

_Anna_ · 11.08.2007, 12:21 AM

POSLE LJUBAVI

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

PROTESTNA PESMA

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja, čuvao, ljudi ovce
tamo negde na kraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta...
Sve im smeta.
Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri k'o knjeginje,
k'o da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu - gospodinu
teško i da đubre prospe.
Kad mu mati nešto reži
mislim: žensko pa nek' reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.

Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli
- nema čime stan da plati,
a ja šašav
pa ga pustim
da se mirno kući vrati.

I sve divno, divno umem
samo - sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih stek'o.
Niko hvala nije rek'o.
K'o da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.

K'o da samo zato živim.
A ja živim jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al' putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.

STRANICA IZ DNEVNIKA

Ništa neću da joj kažem
jer neću.
Ona je jedna neozbiljna
najobičnija balavica.

Mi stariji,
mi iz osmog razreda,
stavimo ruke u džepove
i zviždućemo kroz zube.

Baš nas briga za te devojčice.

Ništa neću da joj kažem
jer neću.
Ali ako pogleda nekog drugog,
postaću najgori đak u školi.

_Anna_ · 11.08.2007, 12:23 AM

ŠTA SE TU MOŽE

Mama mi kaže: luckasto moje,
šta se to zbiva u tvojoj glavi?
U njoj dečaci,
kažem,
postoje,
dečaci smeđi, crni i plavi.

Mama mi kaže: luckasto moje,
zar mogu tamo svi da se slože?
Ja kažem mami: kad već postoje,
nek' tu i stoje - šta se može!

Mama mi kaže: pusti priče
- zbijeni tako
na šta liče?

Ja rukom mahnem i - uzdahnem.

Svi oni liče,
svi mnogo liče,
na nešto lepo kao iz priče
- na sve što želim
- na sve što hoću...
Liče na nemir i na samoću.

Mama se smeška: luckasto moje,
pa oni,
znači,
ne postoje.

Postoje,
kažem,
kao na javi,
dečaci crni, smeđi i plavi.

Šta da se radi? - mama veli.
Ja kažem:
ništa,
već - da se želi
da nikad čekanje ne izbledi.

Mama mi kaže: da li to vredi?
A ja se smeškam:
videćeš - vredi.

TAJNA

Svako ima neku tajnu:
šu - šu - šu...
Neko lepu i beskrajnu,
neko tužnu ili smešnu,
neko zlu.

Neko svoju tajnu slaže.
Neko odmah mami kaže.
Neko svoju tajnu ne bi
ispričao ni u snu.
Neko šapne samo tebi...
kao drugu - šu - šu - šu...

Obično su tajne glavne
izmišljene i ljubavne.

Al' i druge kad se zbroje,
naše, vaše, moje, tvoje,
leve, desne, čudne, sjajne,
sve jednako mnogo znače,
jer - inače
zašto bi se zvale tajne?

I ja imam jednu tajnu
vrlo važnu, vrlo vrednu.
Nikom drugom - samo tebi
prišapnuću jutros nju.

Hodi bliže: šu - šu - šu...
Sutra rano... šu - šu - šu...
Baš onamo... šu - šu - šu...

Ali nikom to ne kaži.
Sam potraži.
Šu - šu - šu...

Pronaći ćeš vrlo lako
i videćeš da je tako.

ZAPISANO U SREDU

U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo znali.
U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvađali.

Opet je sreda. Sad svima kažem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepša ni draža
od drugih devojčica koje znam.

Pa kad je sretnem - oči krijem.
Zviždućem. Gledam u nešto drugo.
I mislim: zbilja, svejedno mi je...

Al' okrećem se dugo... dugo...

_Anna_ · 11.08.2007, 12:23 AM

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

_Anna_ · 11.08.2007, 12:24 AM

Miroslav Mika Antić (rođen 14. marta 1932. u Mokrinu — preminuo 24. juna 1986) je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu.

Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - od vodovoda i kanalizacije do lutkarskog pozorišta. Sem pisanjem bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i Zmajevog „Nevena“, a takođe je bio novinar Dnevnika. Umro je 24. juna 1986. godine.

Dela

Poznatija dela su mu:

* „Ispričano za proleće“,
* „Rožestvo tvoje“
* „Plavo nebo“
* „Nasmejani svet“
* „Psovke nežnosti“
* „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme)
* „Mit o ptici“

Za decu je napisao:

* „Plavi čuperak“
* „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu)
* „Prva ljubav“ i
* „Garavi sokak“.

Pored ovoga pisao je dramska dela i jedan roto roman.

Nagrade

Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr.

preuzeto sa vikipedije

_Anna_ · 11.08.2007, 12:25 AM

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

_Anna_ · 11.08.2007, 12:26 AM

Ljubav

1.

Da li je istina ono sto pise u Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne
ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti. Nema male
kradje i male smrti. Nema malog rata niti
malog postenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.

Nema maloga coveka i male ljubavi.

2.

Ne okreci mi nikad ledja da bih te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba. Secam se tvojih
prvih koraka. Secam se: Decja bolnica u No-
vom Sadu. Sedim kraj tvog kreveta i molim
sve na svetu da mi ne umres.
I ostao si ziv.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda.
Ni ljudi. Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mo-
jim dlanovima.

3.

Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces
da se brijes. Ozenices se i zaposliti. Imaces
svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem
da cu vecito ziveti, opcinjen unutra-
snjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim
izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,

i tako,ogromnom mastom, sam u Nicemu,
jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

4.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece
makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.

I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.I neka kao
kichica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak
na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam,
nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces
je i imati.

5.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,vec
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec
bi postali beskonacnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u
vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec
davno bi bila zvezda.