Najveci svetski pisac ili ne?
Zasto da? Zasto ne?
Biografija
Fjodor Mihajlovic Dostojevski rodjen je 30. Oktobra 1821, preminuo 28. Januara 1881. (ili : 11. Novembar 1821 - 9. Februar 1881 / ne zaboravite razlicite kalendare u to vreme: julijanski i gregorijanski)
Sin lekara, pripadnika nizega plemstva kojeg su ubili vlastiti kmetovi zbog okrutnoga postupanja, sadistickih mucenja i ponizavanja. Dostojevski pohadja i zavrsava vojno-inzenjerski studij u Petrogradu, ali rano odlucuje da ce se posvetiti pisanju. Prevodi Balzacovu "Eugeniju Grandet" i pod uticajem Gogolja (ko nije citao "Mrtve duse", celava mu keva !!!!) pise svoje prvo delo, pricu
"Bedni ljudi" (1846.), epistolarnoga oblika, koja je odusevila najznacajnijega ruskoga kriticara Visariona Bjelinskog i lansirala Dostojevskoga u sferu ruskih knjizevnih krugova.
U to se doba Dostojevski priblizava i ulazi u krug utopijskih socijalista koje je predvodio Butasevic-Petrasevski, cija se "revolucionarno" delovanje sastojalo uglavnom od privatnih rasprava o buducnosti Rusije, reformi drustvenoga dobra, demokratizaciji i oslobodjenju od kmetstva. Na knjizevnom planu, sledilo je prvo doista snazno, "dostojevskijansko" ostvarenje, kratki roman
"Dvojnik" (1846.) u kojem je prikazan rascep licnosti cinovnika Goljatkina koji tone u shizofreniju u nizu halucinacija u kojima se mesaju realnost i mentalne projekcije. To izvorno delo nije naislo na zadovoljavajucu recepciju, pogotovo zbog psiholoskoga poniranja i radikalnoga rastakanja stvarnosti u svesti protagonista, sto je prevazilazilo norme tadasnje etikete, temeljene ponajvise na drustvenoj kritici.
Prelom u zivotu Dostojevskoga dolazi 1849., nakon zabrane kluba "Petraševaca", hapsenja i sadisticke farse, koju je izvela carska policija: autor i njegovi drugovi u zoru su izvedeni na inscenirano streljanje, i dok su ocekivali egzekuciju pred streljackim strojem, dosla je "carska pomilovnica" kojom su, toboze, pomilovani i osudjeni na sibirsku robiju i exil.
Na robiji Dostojevski prozivljava ideoloski preobrazaj (o kome postoje razlicita misljenja). Iz suprotstavljenih je stavova dosta vidljivo da je Dostojevski i pre robije naginjao hriscanskom misticizmu, da njegov utopijski socijalizam nije sedio materijalisticke doktrine poput Feuerbachove, nego iz idealistickih nazora Fouriera i Schillera - shvacanja koja je kasnije ismejavao, no koja nisu prestala biti centar njegovih opsesija. Pisac je cetiri godine robijao, a nakon toga morao je cetiri godine sluziti kao obican vojnik u zabacenim krajevima azijske Rusije.
Nakon povratka u Petrograd Dostojevski objavljuje
"Zapise iz mrtvoga doma" (1860.-1862.), fikcionalizirani opis vlastitog robovanja, pun realistickih prikaza cimera-robijasa. Ta knjiga ostvaruje velik uspeh i donosi autoru delomicnu carevu rehabilitaciju. Ali, nesredjene porodicne prilike (prvi brak s histericnom udovicom koja je bolovala i umrla od tuberkuloze), kao i licna drama (pojacavanje simptoma epilepsije, kockarska strast koja ubrzo prelazi u opsesiju, smrt brata Mihajla s kojim je zajednicki uredjivao novine, kojme je nakon toga morao izdrzavati brojnu familiju), dovode Dostojevskoga u tesku situaciju koja je delomicno usporila njegovo stvaralastvo - primer je roman
"Ponizeni i uvredjeni" (1861) koji, dijametralno "reprezentativnom" naslovu, zaostaje za vecinom njegovih perdjasnjih, a kamoli buducih dela.
Da bi pobegao pred vernika, autor odlazi na putovanje u Europu (1862.), kada boravi u Nemackoj, Francuskoj, Italiji i Engleskoj. U Londonu posecuje Hercena i Bakunjina. Tokokm 1860-ih u jos je nekoliko navrata posetio Europu, ovaj puta s drugom zenom, Anom Snjitkinom, koja mu je donela porodicni mir i srecu, postala majkom njegove dece (u Rusiji jos zive direktni potomci Dostojevskoga) i izlecila ga od kockarske zavisnosti.
Godine
1864. Dostojevski objavljuje briljantne
"Zapise iz podzemlja" - jedan od najintenzivnijih kratkih romana, predvodnika slicnih dela Camusa, Sartre, Krleze, Celinea ili Andrejeva. U njemu je pisac primenio niz postupaka u kojima je prozu inovisao i postavio obrazac svojih buducih velikih romana: ideoloski obracun s utopijskim i uopstenim "humanistickim" stereotipima, niz esejistickih poglavlja koja su esencijalno dramatizovani, sokratovski dijalozi vodjeni u atmosferi nabijenoj strastima i skandalima; zurnalisticki stil, kome je jedina svrha funkcionalnost u pojasnjavanju/vizualizaciji autorove zamisli, a ne estetski dozivljaj;
psiholosku tipologiju koja obuhvata najcesce krotke i ponizne hriscane (Sonja Marmeladova, Aljoša Karamazov, knez Miškin), nihilisticke cinike (Svidrigajlov, Nikolaj Stavrogin), radikalne intelektualce u borbi protiv svih opsteprihvacenih vrednosti ili "religiozne ateiste" (Rodion Raskoljnikov, Ivan Karamazov (moja najveca literalna ljubav 
) , Kirilov), decu iz "slucajnih porodica" i ljude kojima je povredjeno dostojanstvo (junak romana "Mladic", "Zapisi iz podzemlja"). Dostojevski je razvio tehniku struje svesti davno pre nego što je postala popularna u angloamerickom romanu 20. st. (primer je pripovetka "Krotka"), sazeo je radnju u svega nekoliko dana ("Idiot") ili sati, dajuci vremenski presek u svesti naratora ("Krotka"), i stvorio istinski "polifoni roman" (kako ga je nazvao istaknuti ruski teoretik Mihail Bahtin), u kome ideoloske i verskofilozofske borbe, koja razdire protagoniste, nalazi izraz kako u interioriziranim svestima, tako u dramski nabijenim dijalozima.
(Opaska iz dela "
Der Dichter und das Denken - Disput o fizolofiji u literaturi i litaraturi u filozifiji": Dostojevski je bitno spiritualni autor, njegova karakterizacija coveka je kao "srca u kojem se bore Bog i Sotona, a ulog je ljudski zivot" mozda i primeren opis njegovog vlastitog stvaralastva. U tipologiji junaka koju je naveo Northrop Frye u knjizi «Anatomija kritike», knjizevni se likovi krecu od nadzemaljskih bogova i polubogova (najcesce mitske i religijske price) do obicnih ljudi (realisticki roman) i, u diskursu citaoca, inferiornih pojedinaca koji su ispod vrednosti prosecnih ljudi. Paskalovskim recnikom: "covek je bice nize od andjela". Ali, likovi Dostojevskog su cesto i nize od obicnih ljudi, katkad bukvalno animalni, ali u trenutcima ekstaze dosezu i prelaze rasudjivanje andjela, pa je ta
dvostruka optika jedna od tajni uzbudljivosti dela Dostojevskoga: istovremeno nize od zivotinje i vise od andjela, njegovi arhetipski raskoljeni junaci zrace duhovnom vitalnoscu, koja je temelj metafizicke i spiritualne naravi.)
U velike romane Dostojevskoga obično se broje sledeca dela:
"Zločin i kazna" (1866.), njegovo tehnicki najsavrsenije delo, o ideološki motivisanom ubistvu sa
centralnim likom Rodionom Raskoljnikovim, prototipom Nietzsche-ovog nadcoveka (Sam Nietsche je to izjavio u svojim dnevnicima);
"Idiot" (1868.), u kojem je Dostojevski dao "isusovski" lik kneza Miskina, kao i realisticki implicitni komentar o propasti nezahtevnog dobra u sekularnom svetu;
"Besovi"/"Demoni"/"Zli dusi" (1872.), «najdostojevskijevski» roman o grupi nihilistickih revolucionara, delo metafizickoga nimbusa u odori politickoga romana.
"Mladic"/"Zutokljunac" (1875.), rusku verziju nemackog "vaspitnog romana", koji karakteristicno vre haoticnim dogadjajima i ne vodi, poput "Bildungsroman"-a ni u kakvu sredjenu gradjansku egzistenciju.
Najopseznije i najvece delo,
"Braca Karamazovi" (1881.), formalno o patricidu u porodici s ocem i cetvoro brace, ali romanom u kojem je pisac sumirao sve svoje opsesivne teme, i za koji se moze reci da mu je glavni "junak" Zlo, oliceno u Sotanu, no pobedjeno porukom nade u Vaskrsnuce i vecni zivot, kojim "Braca Karamazovi" i zavrsavaju. Inace moja omiljena knjiga. Procitana najmanje deset puta, ali mi nikada nije dosta.
Dostojevski je umro 1881., iznenada, nakon krvarenja uzrokovanog epilepticnim napadom.
Vecna mu slava bila.
Ne znam vase misljenje, upravo me ono sada zanima: Covek je pisao sredinom 19. veka knjige, koje su dva veka nakon njegove smrti jos uvek i vise nego aktuelne. Prodiranje u psihu, karakter, podlost, zlo, dobrotu coveka na tako explicitan, skoro surovo-sadistcki nacin, raskrinkavanje "dobrog" u ono sto jeste, a to je "suvo zlo" ili obratno... Kao u slucaju mog miljenika, Ivana Karamazova, nista na prvi pogled nije kao sto izgleda, sve je relativno i rastegljivo, a sve tako bukvalno.
Izvori:
Moja profesorka nemackog.
"Der Dichter und das Denken" - Disput o filozofiji u literaturi i literaturi u filozofiji.
Friedrich Nietzsche - Gedanken über die Literatur, kratak opus ("Misli o Literaturi)
Wiki
Fjodor Mihajlovic Dostojevski - Politicka razmisljanja i religiozni disputi (deo sabranih dela)
Fjodor Mihajlovic Dostojevski
Linearni način
