_Anna_

Branko Miljković (29. januar 1934– 12. februar 1961) je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.

Uvod

Rođen je u Nišu. Godine 1953. se preselio u Beograd, gde počinje da piše pesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije . Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Umro je 1961.godine.

Usled geopolitičkih prilika u posleratnoj Evropi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Niš je u vreme Drugog svetskog rata bio svedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladog Miljkovića i njegovu poeziju koja je sledila.

Njegov talenat i lakoća sa kojom se koristio i igrao rečima nisu prošli nezapaženi. 1953. godine sa roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pesama, i u kojem provodi narednih 8 godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popa i Ivanom Lalićem.

Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom sledi njegova prva kolekcija pesama 1956. godine, pod nazivom Uzalud je budim, i bila je uspeh kod publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sa devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života.

Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom koje nije želelo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958. godine Žan Pol Sartr posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posete ubrzo sprijateljili.

Smrt
Ovaj članak ili poglavlje ne citira reference ili izvore.
Možete pomoći Vikipediji unoseći odgovarajuće citate.

U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije. Mislio je da su se čak i njegove bliske kolege okrenule protiv njega, što je teško podnosio. Doneo je odluku da zauvek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika Radio Zegreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije.

U poslednjnoj noći njegovog života, između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, viđen je kako je pio u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Pronađen je obešen o drvo u blizini kafane. U vreme smrti imao je 27 godina.

Zvanični nalazi govore da je izvršio samoubistvo. Prijatelji i poznanici, tumačeći njegov čin, tvrde da se ubio jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje. Neki su govorili da nije mogao da prežali sukob sa partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama. Ostali tvrde da je patio od neuzvraćene ljubavi (prijatelj Petar Džadžić, na primer).

Postoji sumnja da je ubijen. Jedan broj svedoka tvrdi da je bio pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, on ih je psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u izveštaj o smrti, jer bi ubistvo pesnika od strane nacionalista izazvao veliki broj problema u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji. U isto vreme, u jednom televizijskom dokumentarnom programu, članovi porodice su tvrdili da je tokom identifikacije telo bilo pokriveno crvenim pečatima i da je drvo o koje se branko obesio navodno bilo drvce, o koga bi se teško odrasla osoba obesila.

Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

U svojoj kolekciji pesama Izvor Nade, napisao je epitaf - ubi me prejaka reč.

Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu

1. Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965;
2. Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973;
3. Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973;
4. Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988;
5. Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991;
6. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996;
7. Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han / Beograd 1997;
8. Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999;
9. Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002;
10. Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002;
11. Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002;
12. Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, [Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika], Obrenovac 2003;
13. Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003;
14. Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396;
15. [[Gradina]], Nova serija broj 4/2004, tematski broj časopisa posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković
16. Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, 1973)

Filmovi o Branku Miljkoviću

Vatra i ništa ( Igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: PP Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović)


Nagrada Branko Miljković

Jedna od najprestižnijih nagrada za najbolju knjigu pesama. Nagradu dodeljuje Skupština grada Niša od 1971. godine. Icrpni podaci o istorijatu nagrade i dobitnicima nalaze se u časopisu Gradina, Nova serija broj 4/2004. Vidi tekst Vase Pavkovića "Nad istorijom nagrade Branko Miljković"

Spomen soba Branko Miljković

U Narodnom muzeju u Nišu čuva se celokupna zaostavština pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971. povodom desetogodišnjice pesnikove smrti njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su Narodnom muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa.


Zbirke pesama

* Uzalud je budim (1957)
* Smrću protiv smrti (1959), sa Blažom Šćepanovićem
* Poreklo nade (1960)
* Vatra i ništa (1960)
* Krv koja svetli (1961)

preuzeto sa vikipedije

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

SONET

" Ti prostori me uzasavaju"
- Paskal-

Prostor koji nicim ne podseca na sebe,
pticama pomeran, vetrovima slican,
sam u sebi, sam za sebe, nicema vican,
veciti pocetak uzasan, bez potrebe.

Prostor jezikom trajanja preprican
i pretvoren u vecnost koja nikom ne treba,
vecnost za prokletstvo, koje budno vreba
pod svezom humkom plen svoj nepomican.

Zaboravimo mracno poverenje
sebe sa sobom, u strsno podozrenje
prostori se rus ei crna nadolazi plima.

U skrtosti tisine bez sebe i imetka
mi smo poslednji zatocnici pocetka
pod kamenom sto ime ima.



GORAN
Noc suvise velika za moje zvezdano celo
u nekim sumama crnim nepoznatim
I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim

Pcele slecu na les koga nema
Zvona odlaze u prostor crnim stepenistem
Moj je zavrsen dan. Al se na pocinak ne sprema
san moj iza brda gde mrtav sebe istem

Ovde dole svako svoju tamu ima
Moj mrak je senka ptice. O neima
puta kojim bi do mene mogli doci

Ko prolece koje zaboravi da cveta
sad lezim mrtav na severu sveta
Smrti ljubomorna najveca moja noci!

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

BALADA
Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno svicu zore,
Na obicne reci vise nemam pravo!
Moje se srce gasi, oci gore.
Pevajte, divni starci,dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Sto je visoko iscezne, sto je nisko istruli.
Ptico, dovescu te do reci. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tudjem smo srcu svoje srce culi.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je rec koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noci, tim crnje. Upamti
Taj pad u zivot ko dokaz tvom zaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi ce znati
Da isto je pevati i umirati.

Mudrosti, jaci ce prvi posustati!
Samo nitkovi znaju sta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljti,
Vezani za jarbol ladje koje prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvesceno sunce u zrelom vocu ce znati
Da zameni poljubac sto pepeo odmara.
Al niko posle nas nece imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je zivot, al smrti odoleva.
Jedna strsna bolest po meni ce se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

POEZIJU CE SVI PISATI
san je davna i zaboravljena istina
koju vise niko ne ume da proveri
sada tudjina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lazno kretanje je najbrze
sada pevaju mudrost i ptice moje zapustene bolesti

cvet izmedju pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prezive ljubav
i ljubavnici koji vracaju vreme unazad
vrt cije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednog dana
tamo gde je bilo srce stajace sunce
i nece biti u ljudskom govoru takvih reci
kojih ce se pesma odreci
poeziju ce svi pisati
istina ce prisustvovati u svi recima
na mestima gde je pesma najlepsa
onaj koji je prvi zapevao povuci ce se
prepustajuci pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao buducih poetika:
jedan srecan covek ne moze biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da slusa pesmu slusace oluju

ali:

hoce li sloboda umeti da peva
kao sto su suznji pevali o njoj

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

PESMA ZA MOJ 27. RODJENDAN
Vise mi nisu potrebne reci, treba mi vrema;
Vreme je da sunce kaze koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko lose zivi zar moze jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noci bio zaljubljen nocu,
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokocu.

Sanjajuci ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom skoluju;
Ja bih se zeleo na strani zla tuci;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povracajuci i ja cu u raj uci.

Za prijate;je proglasio sam hulje,
Zaljubljen u sve sto peva i skodi.
Dok mi zvezde kolena ne nazulje
Molicu se poboznoj vodi.


EPITAF
Ubi me prejaka rec

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete koja ce mozda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Branko Miljković ubijeni pesnik (8)
Pio i patio zbog žena
Devojke i žene bile su oduševljene njegovim šarmom i umom

Pri tom razgovoru vođenom u motelu restoranu hotela Moskva, Branko mi je poverio da ga najviše oduševljavaju dostojni nasledni romantizam Laze Kostića i simboliste Disa, kao i modernosti Matić, Crnjanski, Vinaver. zatim, isticao je privrženost nadahnutim pesnicima tišine i blagosti kao što su Svetislav Mandić, Stevan Raičković i Desimir Blagojević, dok je pored Momčila Nastasijevića za prekretnicu srpske novije poezije smatrao ostvarenju veoma obrazovanih stvaralaca Miodraga Pavlovića i Vaska Pope.

Veoma lepo se izražavao i o misaonoj poetici Tanasija Mladenovića kao i svojih prijatelja - neosimbolista. Žalio se da mu već nekoliko godina gotovo svi beogradski urednici na čelu sa Slavkom Vukosavljevićem odbijaju pesme smatrajući ih za kopije stranih uzora jer se u to vreme intenzivno bavio prevodima.

Oni nisu mogli da shvate da je za tog filozofa-pesnika poezija bila slična igri između stvarnog i fantasmagoričnog, sna i jave, dok su u njoj za Branka bile najvažnije reči. Slično je tvrdio i francuski pesnik Rejmon Keno, čije je zbirke Branko pohvalno prikazao 1955. godine u Vidicima. "Reči su deo nas samih", isticao je Branko često misao Lukrecija. "Može se reći da su one jedina vrata u svet i iz sveta, koliko puta obijana i ljubomorno zaključavana". (Pesnik i reč, Vidici br. 17-18, 1955).

Tajna leptir-mašne

Brankov brat Dragiša, s kojim sam se družio, pričao mi je mnogo zanimljivih događanja o životu i radu mog glavnog junaka romana:
- Naša štampa kao i izvesni savremenici ne prikazuju mog brata kakav je u suštini bio nego izmišljaju svašta težeći senzacionalizmu da, kojim namerno provociranim ekscesom, zbuni malograđane poput nadrealista. Međutim, Branko je bio, poput mene, u osnovi, veoma vesele i razdragane prirode, razgovoran s mnogo dovitljivih opaski. A uz koju čašu više znanjem dobrog vina znao je da zapeva i zaigra. Oni, koji ga nisu poznavali, prikazuju ga kao nekog mračnjaka, predanog stalno razmišljanjima o smrti, pa čak i samoubistvu, pa idu toliko daleko da pišu laži, da je tobože počeo da nosi leptir - mašne u strahu da se ne obesi. A pun mu je orman običnih kravata s kojima se toliko puta slikao dok je leptir mašne nosio samo kad su ga pozivali na svečane prijeme.

Međutim, tačno je, nažalost, pisanje o Brankovoj privrženosti alkoholu. On bi povremeno pio da bi se oslobodio životnih kriza jer njegov put u svet literature nije bio lak, poput izvesnih kolega koji su rešavali stambene i radne probleme vodeći ljubav sa ministarkom za kulturu Stankom Veselinov. I ne samo s njom, postoji o tome dosta izveštaja u policijskim dosijeima... Doduše, i Branko je poznavao Stanku, kao i niz viđenih žena, ali on je imao u sebi odviše časti i dostojanstva da bi na tako nizak način za muškarca dolazio do koristi. Meni je veoma žao što su nekoliko njegovih bliskih prijatelja - umetnika, i to kasnije veoma značajnih čija su imena poznata, bili iskorišćeni u toj prljavoj aferi za koju znamo, a ima ih i još nedostupnih javnosti. Pošto dugo vremena radim na odgovornom mestu u Skupštini grada Beograda, imao sam priliku da po službenoj dužnosti dosta toga saznam... Pričaju da je Branko pio i zbog neuzvraćenih ljubavi što mi je čudno. Jer, znam koliko su devojke i žene bile oduševljene njegovim šarmom, intelektom i umetničkim ostvarenjima.

On je umeo da osvoji ženska srca, da im se dodvori, oduševi... U to sam se uverio kao svedok Brankovih osvajanja jer ih je dovodio i u kuću. I zato ne verujem da bi, zbog neke devojke ili žene sebi, Branko oduzeo život. Sećam se da j Branko voleo da citira Sokratovu poruku o karakteristikama žena: Ako je lepa - varaće te, ako je ružna - neće ti otvarati volju, ako je pametnija od tebe - preziraće te i, najzad, ako je zla - imaćeš prilike da upoznaš pakao. Znajući za tu pouku omiljenog antičkog filozofa Branko se čuvao žena, a najviše je voleo svoje vršnjakinje - studentkinje, dok kao svaki mlad čovek nije prezao ni od ljubavi kelnerica, kafanskih pevačica, glumica, a kad je bio pod dejstvom alkohola, kažu , da nije birao...

Književnik Bora Ćosić, koji je bio suprotnost mog brata - naklonjen svim zemaljskim radostima i uživanjima, izbegavao je svako boemstvo i bio tipična mamina maza, povodom uspeha mog brata objavio je ružnu priču pod nazivom "Kratak život narodnog pesnika Poznatova", koja je čudo od monstruoznih izmišljotina, tako da više govori o njemu nego o Branku.

Uostalom, pa šta ako je Branko bio privržen i onima sa dna života, ko nije od nas u mladosti, poput raspusnog Mitketa, izgarao za kojom lepom Cigančicom ili prekrasnom lakom damom Meri - An iz Mažestika da bi je obožavali pesnici čašćeni od nje lovom zarađenom od prodaje tela socijalističkim bogatašima pa čak i ministrima...

Znao matematiku

Zamoljen od mene da priča o niškim godinama svog brata, posle kraćeg premišljanja, zapalivši novu cigaretu uz naručenu kafu, Dragiša je nastavio:

- To je naš prijatelj Vice Petrović lepo opisao u knjizi "Pesnikov uzlet", a svi u porodici kao i Brankovi savremenici su mu pomogli. Potrudiću se da ukažem na izvesne Brankove osobenosti jer ko bi ga od mene bolje znao. Recimo, malo kome je poznato da je Branko bio odličan matematičar, meni i deci iz susedstva pomagao bi da rešimo najteže jednačine, da izvlačimo kubne korenove...

izvor - glas javnosti

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Povlasceni tren Branka Miljkovica
STIHOM PROTIV MITA

"Sabrane pesme" jednog od nasih najboljih savremenih pesnika, knjiga koja u jednom tomu sadrzi sve sto je pesnik objavio

edan od nasih najznacajnijih modernih pesnika, rano i tragicno preminuli Branko Miljkovic najzad je dobio izdanje kakvo davno zasluzuje. Agilni izdavac "Prosveta" iz Nisa, koji svojim probranim bibliotekama, naslovima u njima, osmisljenom uredivackom politikom i nagradama koje je dobijao na dosadasnjim sajmovima knjiga u Beogradu za izdavacke poduhvate, objavio je "Sabrane pesme" Branka Miljkovica u jednoj knjizi.

Strogi kriterijumi dvojice priredivaca, Dobrivoja Jevtica i Bojana Jovanovica, zelja da izbegnu dosadasnje pokusaje mitologizacije i isprave ne uvek uspesno tumacenje Miljkovicevog pesnistva, kao i svest da vredno pesnicko delo moze i treba samo da se bori za svoj autenticni zivot, dali su rezultat: Branko Miljkovic predstavljen je "njim samim", bolje od svakog, smatraju priredivaci, kritickog i narocito od svakog nekriticko pateticnog, anegdotskog ili mitotvornog opevanja pesnicke tvorevine.

Sudbina ili slucaj

Sudbina, ili slucaj, tek knjiga je predstavljena u knjizari "Ivo Andric" na Andricevom vencu 6. februara, u simbolicnom vremenskom sredistu izmedu dva datuma, 29. januara, kada je Miljkovic roden, i 12. februara, kada je pre cetrdeset jednu godinu umro. Ovaj, kako ga je Bojan Jovanovic nazvao, "povlasceni" vremenski trenutak daje mogucnost da se veoma dobro vide i pocetak i kraj Miljkovicevog zivota i pevanja, sama sustina snazne poezije koja autenticno zraci arhetipski iskaz.

Branko Miljkovic je, misljenje je priredivaca, jedan od retkih posleratnih pesnika srpske knjizevnosti koji mogu da ponesu epitet "genijalni". Cetrdeseta godisnjica njegove smrti (knjiga je objavljena za proslogodisnji, Prvi milenijumski sajam knjiga u Beogradu) bila je prilika da se "na neke vidove popularisanja Brankovog dela stavi tacka i da se ucini napor na smeru neposrednijeg pristupanja bitnijim crtama tog dela".

U "Sabranim pesmama" su se, tako, nasle Brankove knjige "Uzalud je budim", "Poreklo nade" i "Vatra i nista", onako kako ih je on sam komponovao. Iz druge po redu (kako je objasnjeno i u kratkom pogovoru), "Smrcu protiv smrti, koja je zajednicka tvorevina Branka Miljkovica i Blaza Scepanovica, s jasnom naznakom da je to iz zajednicke knjige, u ovom izdanju nasle su se samo pesme koje ne pripadaju ostalim Brankovim knjigama i cvrsto komponovanim ciklusima u njima.

Okrnjeni sonet

U "Sabrane pesme" priredivaci su u knjigu "Uzalud je budim" vratili "Requiem", a "Sonetu o ptici" peti stih, koji je "greskom i nekriticnim koriscenjem izvornika izostavljen u najvecem broju prethodnih izdanja". Na ova dva primera jasan je postupak priredivaca, jer dosadasnje izostavljanje jedne pesme i jednog stiha imalo je izoblicujucu nadgradnju i u kritickom vrednovanju Brankovog dela a i u praksi – u poeziji drugih pesnika. Jer, na osnovu jedne greske, izrodio se knjizevno-teorijski termin "okrnjeni sonet", i, kao zakonita prinova, "prosireni sonet"!

Dobrivoje Jevtic i Bojan Jovanovic su "Sabrane pesme" Branka Miljkovica zaokruzili esejima, u kojima je pesnik izneo svoju poetiku, i ciklusom pod nazivom "Rasute pesme", u koji su stavili pazljivo izabrane pesme iz zaostavstine i one objavljivane u casopisima.

preuzeto sa Politike

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Nagrada Branko Miljković

Jedna od najprestižnijih nagrada koja se dodeljuje za najbolju knjigu pesama. Nagradu dodeljuje Skupština grada Niša od 1971. godine. Icrpni podaci o istorijatu nagrade i dobitnicima nalaze se u časopisu Gradina, Nova serija broj 4/2004. Vidi tekst Vase Pavkovića "Nad istorijom nagrade Branko Miljković"

NAGRAĐENI PESNICI NAGRADOM "BRANKO MILjKOVIĆ" I NAGRAĐENA DELA [uredi]

1. 1971. Milutin Petrović Glava na panju (Prosveta, Beograd)
2. 1972. Oskar Davičo Pročitani jezik (Nolit, Beograd)
3. 1973. Branislav Petrović Predosećanje budućnosti (SKZ, Beograd)
4. 1974. Danijel Dragojević Prirodopis (Studentski centar sveučilišta iz Zagreba)
5. 1975. Vasko Popa Vučja so, Živo meso, Kuća na sred druma (pesnički triptih)
6. 1976. Srbo Ivanovski Začarani putnik (Veselin Masleša, Sarajevo)
7. 1977. Anđelko Vuletić Kad budem veliki kao mrav (Veselin Masleša, Sarajevo)
8. 1978. Stevan Raičković Slučajni memoari (Prosveta, Beograd)
9. 1979. Miodrag Pavlović Vidovnica (Narodna knjiga, Beograd)
10. 1980. Ljubomir Simović Vidik na dve vode (Nolit, Beograd)
11. 1981. Blaže Koneski Tamne vode (Veselin Masleša, Sarajevo)
12. 1982. Duško Novaković Nadzornik kvarta (BIGZ, Beograd)
13. 1983. Borislav Radović Pesme 1971 - 1982. (Nolit, Beograd)
14. 1984. Ivan V. Lalić Strasna mera (Nolit, Beograd)
15. 1985. Veno Taufer Svirač pred paklom (Prosveta, Beograd)
16. 1986. Miroslav Maksimović Soneti o životnim radostima i teškoćama (Narodna knjiga, Beograd)
17. 1987. Izet Sarajlić Nekrolog slavuju (Prosveta, Beograd)
18. 1988. Slobodan Rakitić Osnovna zemlja (BIGZ, Beograd)

Specijalna povelja Slavomir Gvozdenović Podvlačanje crte(Prosveta, Beograd)

19. 1989. Rajko Petrov Nogo Lazareva subota (SKZ, Beograd)
20. 1990. Aleksandar Ristović Praznik lude (Prosveta, Beograd)
21. 1991. Milosav Tešić Ključ od kuće (Matica srpska, Novi Sad)
22. 1992. Alek Vukadinović Ruža jezika (Naša knjiga, Beograd)
23. 1993. Dragan Jovanović Danilov Kuća Bahove muzike (Nolit, Beograd)
24. 1994. Vladimir Jagličić Usamljeni putnik (SKZ, Beograd)
25. 1995. Draginja Urošević Dnevnik dobrovoljne nesanice (Prosveta, Beograd)
26. 1996. Srba Mitrović Snimci za panoramu (Matica srpska, Novi Sad)
27. 1997. Petar Cvetković Pesme iz autobusa (Prosveta, Beograd)
28. 1998. Milan Orlić Bruj Milenija (Prosveta, Beograd)
29. 1999. Ana Ristović Zabava za dokone kćeri (Rad, Beograd)

Goran Stanković Četiri doba (Prosveta, Beograd)

30. 2000. Vojislav Karanović Sin zemlje (SKZ, Beograd)
31. 2001. Živorad Nedeljković Tačni stihovi(Narodna biblioteka"Stefan prvovenčani", Kraljevo)
32. 2002. Gojko Đogo Crno runo (Prosveta, Beograd)
33. 2003. Tomislav Marinković Škola trajanja (Narodna bibloteka "Stefan Prvovenčani", Kraljevo)
34. 2004. Nenad Jovanović Živeti na moderan i umreti na starinski način (Narodna bibloteka "Stefan Prvovenčani", Kraljevo)
35. 2005. Dejan Aleksić Posle (Narodna bibloteka "Stefan Prvovenčani", Kraljevo)
36. 2006. Dobroslav Smiljanić Arhiv beline (Filip Višnjić, Beograd)

preuzeto sa vikipedije

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Hronika

Prvog dana pomrese ptice i zmije nastanise gnezda i vetrove
Drugoga dana ribe izadjose iz vode i voda otece prazna
Trecega dana suma je posla prema gradu a grada nigde
Cetvrtoga dana sazidase cele-kulu od lobanja i skrguta
Petoga dana suma je skupljala kraj reke obezglavljene leseve
Sestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce
Sedmoga dana ne zapevase andjeli
Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica
od pepela i zid progovori.


Jedan maleni cvet

Jedan maleni cvet
jos ni progovorio nije
a vec je zano sve tajne Sunca
i sve sto zemlja krije.

Jedan maleni cvet
jos nije ni prohodo
a vec je umeo sam da se hrani
svetloscu, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
na zna da cita i pise,
al' zna sta je zivot, sta je cvet,
i mirise, mirise.


Kraj putovanja

O sve sto prodje vecnost jedna biva.
Sen koja bese drvo, traje. Budi
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv sto sebe okova.
Zavrsice se putovanje ostace tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u zelji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.
To cemu se molite je Zalosni Slavuj.
Ljubav nikad nije zavrsena.
Cega ima ljudskog u patnji? O cuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Lauda

NAJLEPSE PEVAJU ZABLUDE.

O, vali, Rimuje se more. Tad smo na zal pali.
Malo je imena ispisanih na vodi.
Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noc, a sunce se pali.
Izgubi put ako putovanju smeta.
Ah sto je lepo i opasno: cvetradicveta
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti recnik bilja u uvali.
Kroz potajne gore goren lek ti je.
Da zemlju zemljom ljubis vek ti je.
Al ako je u oci poljubis nek ti je
Prozracan poljubac ko prazni kristali.

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!