Status: Diskutant
Korisnik od: 25.07.2007
Lokacija: Subotica
Postovi: 694
|
Evo Vuxi jaću
Kako početi priču o čoveku koji živi preko puta mene, stvarno je teško. Ustvari, nije toliko teško, nego pomalo nezahvalno. Crni masni brkovi i veliko čelo, tamne, krupne oči koje ističu njegovo kao šestarom okruženo lice, zdepasto gradjen i dobar kao duša. E tako ukratko izgleda moj komšija Stevan. Doselio se iz Banata još dok sam ja bio beba i starija sestra me uvek vodila kod njega da gledamo golubove. I kasnije kada sam odrastao i u mojim dečačkim danima, kada su se vršnjaci igrali kauboja i indijanaca, uvek sam prezirao tu igru, ja sam odlazio kod čika Seve, tako su ga zvali samo bliski poznanici, i zajedno sa njim hranio golubove. Naučio me kako da pričam sa njima, kako da ih hranim, kako da raspoznam razliku između ženke i mužjaka i još štošta vezano za njegov hobi. Zašto sam počeo priču sa golubovima i sa mnom? Jednostavno zato, što je to jedini način kako da vam približim moga komšiju Stevana i njegovo veliko srce. Pošto je bio samac, doduše ne savim, imao je golubove, voleo je društvo. A najviše decu, pogotvo nas derančiće iz ulice Svetozara Markovića, u kojoj smo jelte, živeli. Često sam dovodio drugare Marka i DUšana da se zajedno igramo s golubovima, i slušamo kako nam Seve priča dogodovštine iz svoje mladosti. Sudeći po priči, rekao bi da Seve nije bio baš zlato. Voleo je da se potuče. Kaže da mu u rvanju nije bilo premca a i bio je odličan pecaroš kao i goman. Moj tata kaže da mu je pokazao diplomu o završenom kursu za pekara, ja je nisam video ali znam da u pekari nikad nije radio. Kuća u kojo je živeo je trošna nemačka blatnjara sa dve sobice i trpezarijom, u kojoj se uvek osećalo na ustajalost i vlagu ali je sve bilo uredno na svom mestu. Možda čak i previše. Ispred kuće su dve velike krošnje oraha, koji su retko kad rađali, ne znam zašto ali Seve kaže da ne voli orahe a korisni su mu leti, kaže prave mu ladovinu. U ulici Svetozara Markovića, koja inače važi za jednu od najlepših u kraju, sve je išlo svojim tokom. Mi deca smo se igrali, mame su kuvale ručak a tate su išli na posao i tako svaki dan. Jedino je komšija Seve uvek bio kući i katkad bi se poigrao sa nama. Odigrao partiju malog fudbala ili drugarima pravio luk i strelu, naravno, za one koji su hteli da budu indijanci. Duša od čoveka je bio moj komšija Seve, prosto za poželeti.
Jedan događaj od pre par godina, zauvek će promeniti stvari u ulici Svetozara Markovića.
Događaj koji me je naučio da ne verujem nikom, pa čak ni samom sebi.
Bilo je leto, 2002, jedan od onih sparnih i vrelih, rekao bih nepodnošljivih dana.
Temperatura, preko trideset stepeni, a mi klinci igrali smo se kao i obično ispred Markove kuće. Ispred ima veliku travnatu površinu, ravnu kao staklo gde mi koliko nam prilike dozvole, obično kad njegov tata nije kući, igramo fudbal. Tata mu je bogati skorojević, pa je kupio rolovanu travu, da izgleda lepše. Šta vredi trava, kad nam stalno brani da se igramo i stalno se dere na Marka a imam osećaj da bi nas sve slatko isprašio, pa svoj bes iskaljuje na njemu.
Utakmica se neslavno završila, kao i svaka prethodna. Niko nije pobednik, uvek se svađamo i prekinemo meč. Komšija Seve nam se uvek smejao, naravno, nikad zlonamerno i nikad ne staje na ničiju stranu. Realan čovek, što kaže moj tata, koji mi je i objasnio da realan znači kao da je pravedan ili tako nešto. Dok su se strasti stišavale, ciku ispred Markove kuće je prekinula Dušanova sestra Milica, koja je plačućim glasom, dotrčala do nas i ridajući rekla "Dušane, tatu je napao kondor". Svi smo se zabezeknuli, otkud kondor u našem mestu?(Vuxi, u tvom mestu nema kondora,pa je reakcija normalna, nemaš frke)
Ali vremena za razmišljanje nije bilo. Odlučivale su sekunde, radilo se o životu i smrti. Brzo smo se sjurili ka Dušanovom dvorišti, gde se njegov tata uveliko borio sa stvorenjem koje je izgledalo impozantno u odnosu na njegovog oca, suvonjavog i ispijenog srednjovečnog čoveka, koji je voleo dobru kapljicu. Pokidane košulje, iscepane na froncle, kao da je neko hteo da napravi haljinu za festival u Riju a pritom koristio najoštriji mogući predmet, laserske preciznosti, izranjavane glave i isečene desne ruke, kojom se nesretnik branio šanse su mu bile ravne nuli. Kao što rekoh, sekunde su odlučivale a meni je preostalo samo jedno, pogađate svi, komšija Seve. Munjevito sam preskočio živu ogradu, koja je oivičavala Dušanovo dvorište i uputio se prema kući čika Seve. Bilo mi ga je žao, spavao je kao beba a golub Noša, je uvek bio pored njega. On je živeo kao kralj, kralj golubova. Čak se i noša uznemirio, životinje osećaju nesreću. Nepovezano sam mu rekao o čemu se radi, ne razmišljajući uzeo je jaknu i izleteo u dvorište. Uzeo je neki štap, kojim je u jesenje doba tresao šljive sa jedine voćke u dvorištu i uputio se trčećim korakom zajedno sa mnom ka Dušanovoj kući. Drugari su se sakrili kod Dušana i Milice u kuću, pa tako i ja ali ne svojom voljom, nego mi je to naredio čika Seve. Nije trebao dva puta da mi kaže, jer je situacija bila krajnje ozbiljna a i ja sam se malo uplašio njegovog tona. Bio je vidno uznemiren. Čuli smo kroz porozor jaukanje nesretnog Dušanovog tate kao i graktanje kondora koji je verovatno svojim ogromnim kljunom kidao meso sa njegove ruke. Čuli smo kako se komšija Seve dere i štapom udara kondora koji je onda nasrnuo na njega. Ceo prizor smo posmatrali kroz prozor u wc-u, i onda smo odlučili da izađemo. Izašli smo i videli kako se Dušanov tata previja po zemlji a komšija Seve vodi ljutu bitku sa kondorom. Tukao ga je po glavi i krilima a on ništa. U jednom trenutku, čika Seve se sapleo i pao, što je kondor iskoristio da ga napadne. Počeo je da ga udara kljunom po glavi, dok nije štrcnula krv. Poluošamućen se diže, naslanja na vrata od garaže; ova slika će mi večno ostati u pamćenju,kao da je sada gledam; i ponovo se nespretno zateturao što je kondor iskoristio i spretno ga svojim kandžama grabi za ramena i počinje da leti.
Leti kondor ali odnosi i komšiju Sevea, histerično počinjemo da vrištimo i plačemo, ne bi li se kondor uplašio i pustio ga. Velika je to bila ptica, sa rasponom krila od preko 3 metra, tako da je komšija Seve izgledao kao malo lane. Dušanov tata se pridigao, i pomogao nam , gađajući ga kamenjem. Kondor se već digao visoko, i krenuo ka svom utočištu, izgubili smo svaku nadu, kada smo videli da je nestao za krošnjama jablana, koji su bili jedina prepreka izmedju njega, komšije Stevana i nas.
Dan se polako gasio a mi nismo gubili nadu, ne gubimo je ni dan danas, 5 godina od nesrećnog trenutka, kada su dani u ulici Svetozara Markovića dugi i dosadni a komšiji Stevanu ni taga ni glasa. Vratiće se on, znam da hoće.
__________________
Sto me sada trazis pored njih toliko
gde si bila kad sam bio niko.
Kako da ti verujem sada kad sam neko,
pa da s’tobom delim ono sto sam steko.
|
))
Linearni način
