Lektire - kratak sadrzaj i analize - Strana 3 - DiskusijeNET - eX YU

**MARLI** · 18.06.2008, 05:06 AM

MARKO KRALJEVIC KAO ISTORIJSKA LICNOST

Marko Kraljevic rodjen je sredinom XIV vijeka kao sin kralja Vukasina, gospodara Prilepa, i velikog dijela Makedonije, i majke Jevrosime. Otac, kao vladar tog dijela Makedonije, opremio je vojsku sa bratom despotom Ugljesom. Ta vojska trebala je da sprijeci dalju najezdu Turaka na Balkansko poluostrvo i porobljavanje srpskih zemalja. Nazalost, dok su bili utaboreni na obalama rijeke Marice, u noci 1371. godine, Turci su ih bez najave napali i napravili pravi masakr. U bici na Marici poginuo je Vukasin i njegov brat a njegove zemlje pale su pod tursku vlast. Marko, kao prestolonaslednik, nemocan da ucini nesto vise, zbog turske nadmoci, postaje turski vazal. To je podrazumjevalo i njegovo angazovanje u vojnim operacijama turske vojske. Ubrzo se dokazao kao snazan i sposoban borac pa je dosao do titule turskog vezira, sto je prestavljalo visok polozaj u turskom drustvu. Njegovo omiljeno oruzje je, bas kao i u narodnim pjesmama, bio topuz kojim je vjesto baratao. Sudbina mu je odredila da izgubi zivot u bici na Rovinama i to na strani vojske koja je pogubila njegovog oca i okupirala njegove zemlje. Dakle, njegova prava istina o njegovom zivotu je dosta surova i daleka od prica iz narodnih pjesama, koje su ga velicale kao najveceg srpskog junaka.

MARKO KRALJEVIC KAO KNJIZEVNI LIK

Marko Kraljevic je definitivno bio najpopularniji junak kod narodnih pjevaca i pripovjedaca, koji su stvorili mit o covjeku nenadmasne snage i hrabrosti. Bio je zastitnik Srba od surovih turskih osvajaca i kao takav ulivao je narodu nadu u srca. To je bilo veoma znacajno, jer se na taj nacin Srbi istrajali pod turskim jarmom sa neunistivim snom o slobodi, koji su davno izgubili. Stvarajuci u svojoj masti takve likove poput Marka, oni su vjerovali da ce Bog da se smiluje na njihove patnje i zaista posalje junake takvih sposobnosti, koji bi ih oslobotili otomanskih okova. Iako je Marko Kraljevic u stvarnom zivotu bio turski vazal, tj. izdajnik koji se borio na turskoj strani, njima je bilo potrebno da vjeruju da postoji takav junak, hrabar i neunistiv, koji ce ih voditi do slobode.
Marko je u pjesmama, dakle, opisan kao veoma krupan covjek izuzetne snage, mudar i hrabar. Posjedovao je i druge talente, a jedan od njih je da je mogao zaista mnogo da popije, a da se ne napije. Napomenimo i da nije mogao nikuda bez vina. Vjesto je baratao topuzom teskim 66 oka, koji je dosao glave svim Turcima i "negativcima" koji bi se sa njim uhvatili u kostac. Nije bilo stvora koji ga se nije plasio. Njegova majka Jevrosima, koja ga je odgojila bez pokojnog oca Vukasina, bila mu je zivotni savjetnik. Kao mudra i stara zena davala mu je savjete koji bi mu pomogli u zivotu.
Bio je tvrdoglav pa nije poslusao majcine savjete da se mane hajducenja.
Marko Kraljevic je imao konja Sarca od koga se nije odvajao. Zivio je veoma dugo(u nekim pjesmama pominjano je i 300 godina), a o njegovoj smrti vezano je vise legendi. Najprihvacenija je da nije umro od maca, u boju, sto bi se ocekivalo od takvog ratnika, nego mu je bog jednostavno uzeo dusu ka sebi na planini Urvini. Marko je prije toga bacio svoj topuz u debelo more i rekao: "Kad moj topuz iz mora izis'o, onda 'vaki junak postanu!"
Druga legenda kaze da se sa Sarcem sklonio u jednu duboku pecinu, u kojoj spava dubokim snom, cekajuci trenutak kada ce ponovo njegovom narodu biti potrebna njegova junastva.

**MARLI** · 18.06.2008, 05:09 AM

Свети Сава

Сава Немањић

Сава Немањић је родоначелник српске књижевности, утемељитељ српске цркве и први српски просветитељ. Мисли се да је рођен 1175. године, судећи по томе да је имао 17 година када је 1192. године отишао у Свету гору. Рођен је у граду Расу. Био је трећи најмлађи син великог жупана Стевана Немање и мајке Ане. Световно име му је било Растко. Као сва владарска и властелинска дјеца,стицао је основна знања из реторике, граматике и теологије код калуђера. Рано је почео да чита житија светаца и да се усхићује њиховим аскетизмом. Из тих разлога и није много марио за изобиља световног живота. Када му Стеван Немања повјерава област Хум на управу, показао је да га власт и почасти много не интересују и да је у својој скромности и повучености предодређен за нешто друго.
Уз помоћ неких руских калуђера, а многи мисле и због унапријед постављеног задатка,Растко одлази у Свету гору 1192. године. Добио је монашко име Сава, по Сави Освећеном,чије је житије са великом знатижељом прочитао, а који је у 6. вијеку био оснивач православног монаштва.
Сава је прво дошао у манастир Пантелејмон, да би се потом нашао у манастиру Ватопед, упознавши многе испоснице као аскета. А како се тамо живјело, најбоље говори Теодосије у биографији о Сави Немањићу:
Испосници живљаху у каменитим пукотинама, или у провалама у земљи, или на стенама морским као птице угнездивши се, кишом и ветром мученим, сунцем и знојем паљени и зимом и мразем мрзли, те бејаху убоги и сироти. Ништа не имаху што би им крадљивци могли украсти, изузев кудељино рубље, па и то недовољно, колико да покрије наготоу тела. Храна им беше мало хлеба и то ретко, а други задовољаваху глад плодовима дрвећа и дивљег биља, које ту растијаше. Пиће им беше из камена горска слатка вода, којом гашаху жеђ, а не беху ни сну много подложни.
Када је Стеван Немања напустио престо и замонашио се у Студеници, прихвативши монашко име Симеун, Сава га позива да додје у Свету гору,што он и чини. На мјесту гдје је некад већ постојао манастир.
Симеун и Сава су подигли прво српско светилиште на Атосу-манастир Хиландар. Градња је завршена 1199. године. Истовремено Сава зида и свију испосницу-Карејску ћелију. За њу ће написати и тзв. Типик карејски, текст који садржи правила о владању испосника и њиховој исхрани. Затим слиједи писање Типика хиландарског, исте године када је завршен Хиландар, са врло тачним подацима: да је Немања у Свету гору дошао 1197. године, да је у Хиландару живио само осам мјесеци и умро 13. фебруара 1200. године. Неколико година касније, кад су крсташи освојили и похарали Цариград, престоницу хришћанског царства (1204.) и основали Латинско царства, и када су се завадили и међусобно била закрвила Савина браћа, он се враћа у Србију и над моштима Стевана Немање мири завађену браћу.
Одмах по повратку Сава почиње да ради на обнови и осамостаљењу српске цркве: обнавља старе цркве и манастире, гради нове, а умјесто грчких свештеника уводи српска свештена лица. Од новоподигнутих манастира је и Жича, у којо ће бити крунисан брат му Стефан за првог српског краља, због чега је и атрибу Првовенчани. Сава се интензивно бави и државничко-дипломатским пословима како би се сачувала српска држава и учврстила немањићка владавина. Дипломатско умијеће Саве дошло је до изражаја нарочито кад су Угари кренули са јаком силом на Србију. Захваљујући мудрости Саве, није дошло до општег рата.
Да би српској цркви обезбједио самосталност и учинио је независном у односу на грчку цркву, Сава путује у Никеју, гдје ће 1219. године од никејског патријарха издејствовати право српске цркве на самосталност, а он бити постављен за првог српског архиепископа. Жича ће постати сједиште српске архиепископије, а Сава ће као архиепископ или патријарх бити на челу српске цркве 14 година.
Послије смрти брата Стефана Првовенчаног на власт долази његов син Радослав. Сава одлази на далеки пут-иде у Јерусалим, Витлејем и на Синај. А кад се вратио Србија је била у пропадању а српска црква на путу да изгуби самосталност. Међутим Радослав је бачен с пријестола а на његово мјесто је дошао Владислав, више окренут истоку. Умјесто ослањања на Грчку, Владислав је био родбински везан за цара Асена Ii. Сава понаво одлази али овај пут у Палестину. Посјетио је Јерусалим, ишао у Каиро и Александрију, на Синај, а онда преко Цариграда долази у Бугарску у Трново гдје ће се разболити од прехладе. Умро је 27. јануара 1236. године, а у Трнову уз велике почасти и сахрањен. Касније ће Владислав пренијети његове кости у манастир Милешева, своју задужбину. Од тада започиње култ Саве Немањића коме нису могли да одоле ни Турци јер су га поштовали као свеца и јако га се бојали. Да манастир Милешева не би био сабориште свих Срба, а Савин гроб српско светилиште, Синан-паша је наредио да се његове мошти изваде из гроба и у Београду спале на Врачару, гдје је сада храм. Било је то 10. маја 1594. године. Много касније, 1775. године, Сава је проглашен за свеца, а од 1823. године, по наредби кнеза Милоша Обреновића Свети Сава, као школски празник, слави се 27. јануара.
Књижевно дјело Саве Немањића није обимно нити је јединствено у жанровском смислу. Има ту правих биографских списа, стихова, епистоларних творевина-укупно седам дјела: Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Живот св. Симеуна, Служба св. Симеуну, Крмчија или Номоканон-општи црквени устав и Писмо студеничком игуману Спиридону.

Свети Сава у народним умотворинама

Учења Св.Саве су временом прересла у тзв.сбетосавље. Он је био духовни и просветитељски дјелатник, први српски медицинар и апотекар, књижевник, правник,светодавац и учитељ. Поред тога, он је био и велики човекољубац, заштитник сиромашних, увијек близак "простом народу", мрзећи га или бодрећи да надјача зло, да не очајава када је најтеже.

Тако је створен култ о Св.Сави, из којег ће настати многе легенде и разна предања.У многобројним предањима Св.Сава се јавља као највећи мудрац и заштитник: кажњава трговце и варалице, похлепнике и незахвалнике, хвалисавце, лиемјере и лажљивце.Он је свемоћан; има и ту моћ да се може преображавати: час је калуђер, час пастир или просјак, само да би се што више приближио људима и да би их лакше искушао.
Митска димензија Савиног лика посебно је јачала у вријеме ропства под Турцима (пјесма Сава и турски цар,Свети Сава и Хасан - паша, Свети Сава спашава јањце од Турака) јер је, тада, национално било поистовјећено са вјерским.Увијек кад се јављало зло, угрожавање националног, јављала се и мисао на Саву, јачао је култ Саве у народу.
О њему пјевају: Војислав Илић, Змај, Десанка Максимовић, Васко Попа, Миодраг Павловић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић.

**MARLI** · 18.06.2008, 05:13 AM

Zvonar bogorodične crkve

Viktor Igo

Pisca za nastanak ovog romana motiviše fasciniranost Bogorodičnom crkvom i natpisom na njoj: ANAGKN, što znači sudbina. Ove reči su skoro izbrisane od strane sveštenika, arhitekte, naroda, vremena. Poziva na čuvanje građevina stare arhitekture.
Fabula započinje 6. januara 1482. godine zvonjavom zvona na crkvi. Narod svetkuje Bogojavljenje. Gledaju predstavu tzv. moralitet čiji je autor mladić Pjer Grengoar. Opisuje se narod, njegovo sujeverje i sirov odnos prema umetnosti. Opisuje se Kvazimodo: grbav, ćorav, hrom i gluv. Njim gospodari mračni sveštenik arhiđakon Klod Frolo, koji smatra alhemiju jedinom naukom. On ga je pre šesnaest godina pronašao na ulici u kolevci. Nakaznoj bebi dao je ime Kvazimodo, što znači otprilike. Sumnja se, na osnovu jednog razgovora lokalnih jezičara, da su ciganke ukrale Esmeraldu od jedne Parižanke i mesto nje podmetnule Kvazimoda.
On je zvonar Bogorodične crkve sa kojom je i duhovno povezan. Kada je Kvazimodo po naredbi sveštenikovoj pokušao da otme prelepu igračicu, ciganku Esmeraldu, Grengoar je slučajno omeo otmičare, da bi je zatim spasio oficir Febus. Esmeralda se Grengoaru kasnije revanšira kada su ga zarobili pariski kriminalci. Oni je veoma cene i slušaju. Kvazimodo je uhvaćen i osuđen od strane gluvog sudije (“”’’gluv ispituje gluvog) na šibanje na stubu srama. Esmeralda ga sažaljeva. Ona se zaljubila u mladog i prepotentnog oficira koju ju je spasio –- Febusa. Međutim, za njega želi da se uda dobrostojeća gospođica Fler de Lis koja je ljubomorna na Esmeraldu. Na ljubavnom sastanku Febusa i Esmeralde ljubomorni arhiđakon ranjava Febusa za šta optužuju Esmeraldu. Pod mukama Esmeralda priznaje sve što se traži od nje. Optuže je da je veštica i osude na vešanje. Noć pre izvršenja kazne sveštenik izjavljuje ljubav Esmeraldi i obećava da će je spasiti ukoliko pođe za njega. Ona ga proklinje. Sutradan, pred izvršenje Kvazimodo ugrabi Esmeraldu i spasava je odnoseći u crkvu.To je tzv. utočište -– vlast ne sme da uđe u nju. Tu zločinac postaje svetinja. Svetina odobrava ovaj čin. Pokazuje se da je Kvazimodo zaljubljen u Esmeraldu (lepotica i zver). Arhiđakona obuzima satanski bes. Grbavac se prvi put suprotstavlja svešteniku braneći Esmeraldu od njegovog besa i ubija ga. Kriminalci tzv. šatrovci se oružaju da spasu Esmeraldu od nepravedne vlasti. Kvazimodo ne zna za njihove namere te im se suprotstavlja. Kralju stiže vest da se narod pobunio, te on naređuje da se narod potamani, a veštica obesi. Kvazimodo zajedno sa Esmeraldom, s kojom beži od vlasti, završava u provaliji. Posle dugo vremena u toj provaliji nalaze dva zagrljena kostura.

Likovi

Kvazimodo-...Necemo ni pokusavati da opisujemo čitaocu onaj tetraedatski nos,ona usta u obliku potkovice,ono malo lijevo oko zatvoreno riđom čekinjastom obrvom,dok se desno oko potpuno gubilo pod ogromnom bradavicom,one rasturene zube,ovde-onde okrnjene kao zupci kakve tvrđave,onu nadutu usnu iznad koje je jedan od ovih zuba i9zbijao kao zub u slona,onu rakljastu bradu,a naročito lice koje je obuhvatalo sve ovo,onu mješavinu zlobe,čuđenja i tuge.Ko može,neka zamisli ovu cjelinu...cijela njegova ličnost bila je grimasa.Velika glava obrasla riđom kosom;između ramena ogromna grba,zbog koje su grudi bile ispupčene;noge,sastavljene tako neobično da su se mogle dodirivati samo koljenima,kad se pogledaju sprijeda izgledale su kao dva polumjeseca,dva srpa čije su drške sastavljene;stopala velika,ruke nezgrapne;i pored sve ove rugobe,neka užasna snaga,okretnost i odvažnost;neobičan izuzetak su vječitog pravila;po kome snaga kao i ljepota proizilaze iz sklada.Takav biješe papa,koga su lude izabrale sebi...Rekao bi čovjek da vidi pred sobom džina,koji je razbijen pa rđavo slijepljen.(Ako ste očekivali psihološku analizu,grdno ste se prevarili.)

ESMERALDA
Esmeralda-ta riječ imala je čarobno  dejstvo... Ona nije bila velika,ali je izgledala velika,tako je bila vitka stasa.Bila je crnomanjasta,ali je čovjek mogao pogoditi da je danju njena koža morala imati onaj lijepi pozlaćeni sjaj Andaluskinja i Rimljanki.I nožica je u nje bila andaluska,jer joj je u isto vrijeme bilo i tijesno i ugodno u ukusnoj obući.Ona je igrala,okretala se,vrtila se kao vihor na jednom starom persijskom ćilimu,koji joj nemarno biješe bačen pod noge;i kad god bi u okretanju njeno divno lice prošlo poredvas,njene krupne crne oči obasjale bi vas munjom...Njen glas je bio kao i njena igra,kao i njena ljepota.To je bilo nešto neobjašnjivo ljupko nešto čisto, zvučno, vazdušasto, krilato tako reći...njeno lijepo lice pratila je s neobičnom pokretnošću sve fantazije njene pjesme, od najrazuzdanijeg nadahnuća do najčednije dostojanstvenosti.Rekao bi čovjek čas da je luda,čas da je kraljica...

KLOD FROLO-arhiđakon,lice ozbiljno,mirno i mračno,izgledalo je kao da taj čovjek nije imao više od 35 godina;međutim bio je sasvim ćelav;jedva je sa strane imao nekoliko rijetkih pramenovarijetke i već sijede kose,na njegovom širokom i visokom čelu bijehu se počele pojavljivati bore,ali u u njegovim upalim očima ogledao se bujan život,duboka strast.

FEBUS-konjanik gromkog glasa,kapetan kraljevih strijelaca,pružan od glave do pete,s mačem u ruci,bio je kapetan voda kraljeve garde;izabranik Esmeraldinog srca..

**MARLI** · 18.06.2008, 05:16 AM

Faust

Gradja dela

Nastala je u XVI veku . Istorijski Faust , model Geteovog djela , je obavijen velom tajne . O njegovoj biografiji je sacuvan veoma mali broj podataka koji su uz to i nepouzdani . Ni njegovo ime se ne zna tacno . Iz dokumenata se vidi da je Johan ili Georg Faust rodjen oko 1480 . i da je vodio nemiran zivot. Predstavljao se kao ljekar , prizivac duhova , tumac zvijezda i grafolog . Hvalio se da bi po sjecanju mogao da napise djela Platona i Aristotela .Umro je oko 1540 .Legenda o Faustu prvi put je zabiljezena oko 1570 . pod nazivom " Pripovjest o doktoru Johanu Faustu " . Djelo je postiglo popularnost i nove obrade . Uslijedili su i prevodi na francuski i engleski 1600 . , a 1611 . i na ceski .Legenda se sirila i putem dramske obrade .U ranom djetinjstvu Gete je upoznao marionetsku predstavu o Faustu i to mu se urezalo u sjecanje .Ne moze se sa stvarnoscu utvrditi kad je Gete poceo da radi na Faustu . Izgubljene su skice koje je sa sobom donio u Vajmar 1775 . Medjutim , sacuvan je prepis rukopisa koji je izdat 1887 . pod nazivom Pra-Faust . Djelo je mirovalo niz godina , ali ga Gete doradjuje i objavljuje 1790 . pod naslovom Faust.Fragment . Zbog Geteovog ucestvovanja u pohodu na Francusku djelo je bilo zapostavljeno od strane pisca . Na nagovor Silera , Gete je ponovo posvetio paznju svom djelu i objavio prvi dio tragedije 1808 .

Radnja

1.Posveta - obracanje ''lelujavim oblicjima'' , tj. sjenkama onih kojih vise nema .2.Predigra na pozornici - dat je razgovor upravnika pozorista , glumca i pjesnika .Direktor zahtijeva djelo koje ce zabaviti publiku ,glumac trazi lak i veseo komad u kome ce iskazati sebe , a pjesnik govori o svom snu-da se vine do najvecih tajni zivota .3.Prolog na nebu - na nebu se vodi razgovor izmedju Boga i andjela , a posebno izmedju Boga i satane Mefistofela o covjeku i zivotu na zemlji. Mefistofel u svemu vidi jad i bijedu , covjek je za njega malen i beznacajan .Bog tvrdi da nisu svi takvi i kao primjer uzima Fausta .4.Prvi dio tragedije - Faust u svojoj sobi sa zeljom da ovlada tajnama svijeta; proljetna svetkovina u prirodi i Faustov izlazak medju obicne ljude ;pojava crnog psa , djavola , koji se preobrazava u mladica ; Mefistofel i Faust sklapaju savez ;odlazak u Auerbahov podrum u Lajpcigu .5.Vjesticina kuhinja - vjestica podmladjuje Fausta napitkom ;Faust se zaljubljuje u mladu Gretu ; prvi put osjeca strast , srecu , ljubav , ali i patnju - sve ono sto mu je do tada bilo strano ; Faust se sukobljava sa Gretinim bratom ; Greta radja vanbracno dijete , ubija ga i zavrsava u tamnici .6.Valpurgina noc - Mefistofel vodi Fausta na planinu Harc ; idu na brijeg vjestica , a tamo se odigrava sve sto predstavlja izopacenu stranu ljudske prirode .7.San valpurgine noci- gosti su Geteovi savremenici odvrgnuti ironiji i podsmijehu : idealista , dogmaticar , skepticar .8.Silazak u polje - Faust se vraca svojoj zemaljskoj opsesiji - Greti , saznaje da je u tamnici i zeli da je uz Mefistofelovu pomoc oslobodi .9.Tamnica- Greta u ludilu ocekuje smrt ,kaznu prihvata kao jedinu mogucnost iskupljenja za ono sto je , podlegnuvsi strastima ucinila .

Likovi

Najznacajniji likovi u ''Faustu'' su : Faust , Mefistofel i Margareta .

1.Faust - ima oko 60 godina .U dosadasnjem zivotu osjetio je samo napor , muku i odricanje .Tezi da sto vise ovlada ljudskim saznanjima ,da potpuno razumije svijet , covjekove tajne i nebeska prostranstva . Oslobadjajuci se svega sto je zemaljsko on se vezuje za nebesko . I dok se vezuje za nebesko , obican zivot mu se otima i cini mu se nedostupnim , bez obzira sto je tako neposredan i blizak . Faust uvidja covjekovu nistavnost : '' crvu sam jednak ja koji rije po prasini...'' . U takvom raspolozenju pomislja na samoubistvo . Ipak , nadvladjuje zelja za zivotom . Izlazi u prirodu gdje mladi i stari slave svoje postojanje . U Faustu se budi zela za takvim zivotom . Shvata da je bez njega svako saznanje nepotpuno , a cojek prazan iglup .Tad se javlja Mefistofel , mracna strana Faustovog bica . Govori mu da se culni dozivljaji i saznanja ne mogu iskluciti iz ljudskog zivota . Faust pristaje na savez s djavolom .
'' Ja cu na ovom svetu tebi sluziti ,
bez pocinka i stanka sto ti srce zeli
nabavljacu ti , i neces se potuziti .
A kad na onom budemo se sreli
ti ces se meni istim tim oduziti .''
Faust je uvjeren da se culno u njemu nece uzdici iznad uma , medjutim , predodredjen za nauku nije se mogao snaci u svakodnevnom zivotu . Nosio je osjecaj nesigurnosti , ali podmladjen i vodjen Mefistofelom dozivljava preobrazaje : zaboravlj na nauku i odaje se culima . Zaljubljuje se u Gretu , osjeca spremnost na solidarnost , na zrtvu za druge . To je znak da se ocovjecuje .Ali njegovo bice sve vise ide za strastima koje iskljucuju obzir prema drugima . To ga cini egoisticnim . Kad nalazi Gretu , pokusava da je spasi , ali ne i po cijenu da izgubi zapoceti zivot . Ne ostaje s njom , vec s Mefistofelom odlazi u nove pohode .

2.Mefistofel - kao satana nije neprijatelj bozanskog poretka , sto se vidi iz Prologa na nebu . Izmedju Boga i Mefistofela vladaju tolerantni odnosi u kojima cak ima i prijateljstva :
''Volim da katkad vidim se sa starim
i cuvam se da sa njim odnose ne pokvarim .
Bas je videti lepo takvog gospodara
da i s djavolom samim covecno razgovara '' .
Za sebe kaze da je kriticar i negator svega postojeceg . Poziva Fausta da se preda culnosti , strastima i svim varkama svijeta .Najprije se pojavljuje kao crni pas , a zatim kao otmjen mladic .Negativno u Mefistofelu suprotstavlj se pozitivnom u Faustu . Ijedan i drugi imaju nedostatke te se nadopunjuju . Gete kaze da : '' Mefistofelesa ne mozemo tretirati kao izrazito destruktivnu pojavu koja apsolutno steti covjeku , vec kao cinjenicu i faktor otreznjenja i kompleksnijeg sagledavanja svijete i covjeka '' .

3.Margareta - ima nesto vise od 14 godina . Obiljezava je moralna cistoca . Zainteresovana je za otmjenost i za sve sto se razlikuje od malogradjanske ucmalosti . Siromasna je , ali iskrena , dobra i naivna . Pri prvom susretu sa Faustom nista ne izmislja , prica iskreno i otvoreno o sebi , svojim obavezama i nevoljama . Za nju Mefistofel kaze :
''Nema ta nijedan greh
na ispovest je isla zabadava ,
nad njom ja nemam sile niti prava '' .
Na planu osjecanja ona je uzvisena nad Faustom : voli predano , intenzivno i spremna je na sve .Zbog cistih osjecanja navukla je na sebe prezir sredine i uvrede brata . Cak ni u smrtnom casu ona nema rijec prezira prema Faustu .U ime te ljubavi zeli da stradanjem svog tijela izbavi dusu .

Razmisljanja

Ako bi Faust predstavljao obicnog covjeka , Mefistofel njegovu losu ,a Greta dobru stranu , tako bi se mogao posmatrati citav svijet . I sam Mefistofel kaze da je dio jedne prvobitne cjeline , tako je i Greta njegov drugi , svijetli dio . Citav svijet se zasniva na balansu dobra i zla . Vazno je sta ce prevagnuti u covjeku , ali je ipak najvaznije doci do umjerenosti .Faust je u pocetku bio previse zadubljen u nauku i knjige , ne obracajuci peznju na sitnice i veselje koji su potrebni svakom covjeku . Cak ga i Vagner upozorava : ''Ah ko u sobi sav se knjizi preda , ko u svet jedva i na praznik hodi no izdaleka , durbinom ljude gleda kako ce da ih ubedi i vodi '' . Na put obicnog zivota ga je poveo Mefistofel , upoznajuci ga sa njegovom culnom stranom .Mefistofel , poput Beatrice koja Dantea vodi kroz pakao , Fausta vodi kroz zivot . U ''zivotu'' Faust upoznaje ljubav , patnju i bol , kroz koje prolaze svi ostali ljudi . Na kraju tog svog putovanja Faust ostaje jadan naspram Grete . On je ostavlja u zatvoru , a ona se zrtvovanjem svoga tijela trudi da spasi svoju dusu . Faust se vrtio jednom ciklicnom putanjom , od knjiga i samoce do bola i samoce . Ako covjek vec pokusa da izmijeni svoj zivot u pozitivnom smislu i to mu uspije barem malim dijelom , ne smije da se vrati onom prethodnom kojeg je mapustio , makar mu to i Mefistofel naredjivao .

**MARLI** · 18.06.2008, 05:21 AM

Laza Kostic - Analize pesama

Medju javom i med snom

Pjesma Medju javom i med snom, nastala je 1863. godine; u njoj je Laza Kostic, na poetski nacin definisao i promislio poezijui kao narocito stanje duha, pokazavsi u slikama da je ona proizvod sna i jave, svjesnog i podsvjesnog, halucinantnog i logicnog. Pjesma pocinje strofom:

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?

neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Iz stihiva se vidi da se pjesnik neposredno obraca svom srcu (koristi apostrofu kao stilski postupak ). Upitace: Srce moje samohrano, / ko te dozva u moj dom?- kao da je to neko izvan njega, neko drugi ali njemu blizak i drag. Sta srce u pjesmi oznacava? Ova rijec izgubila je svoje pravo znacenje, anatomsku vrijednost i poprimila drugo znacenje: postala je metafora za nevidljivi i neuhvatljivi dio pjesnikovog JA; onaj dio koji je apstraktan, sa kojim dolazi nadahnuce i sve sto je emotivno. Srce je u tom smislu srediste psihickog zivota, covjekove duse jer u narodu se kaze: srce me boli, srce mi pati, voli svim svojim srcem, srce si mi ranila… Pjesnik je srce nazvao samohranim. Zasto samohrano? Samohran je onaj koji je sam, bez igdje ikoga, prepusten sam sebi. U konkretnom slucaju, ono je dio njega, ali se ponasa kao da je odvojeno i samostalno. Pjesnik ce ga nazavti “pletisankom”. Primjecujemo da je rijec rijetka, slozena, sa znacenjem: onaj koji plete snove. U tome je neumorno, ne zna za klonica i predahe. A pletivo srca je tanko, neuhvatljivo u svojoj profinjenosti jer djeluje paucinasto i kao takvo je neobjasnjivo. Ono nije proizvod ni potpune noci ni pravog dana, odnosno ni ciste jave ni sasvim nejasnog sna. To pletivo nastaje u prostoru koji je “medu javom i med snom”. Ovom prvom strofom pjesnik je najavio pjesnicki problem: pletivo-pletenje-medju javom i med snom. U narednoj strofi on ga dalje razvija i produbljuje:

Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noc opara,
medju javom i med snom.

Odmah se zapaza da srce nije vise oznaceno kao samohrano; ono je sada ludo jer je nestasno, neposlusno i samovoljno, jer radi nesto sto je tesko i nemoguce. Pjesnik kao da se cudi tvrdoglavosti, ne moze da ju razumije.I zato su njegova uznemirenost i stepen -uzbudjenja veci- doslo je do cijepanja u njemu : njegovo JA se podijelilo na onaj razumski dio, koji sve promislja, shvata i kontrolise i na onaj drugi dio koji cini nesvjesno, neshvatljivo sto izmice kontroli i nasem potpunom razumijevanju, a sto u stvaralackom poslu ima vrlo vaznu ulogu. Pjesniku srce nalici na staru pletilju koja stalno radi ali koja nije zadovoljna svojim ucinkomi i zato ono sto danju isplete nocu para i obrnuto. Ocevidno, ona tezi savrsenstvu koje se nikada ne moye postici. Ova slika, medjutim pokazuje nesto drugo: ako je dan simbolika za ono sto je racionalno i svjesno, a noc za podsvjesno onda iznedju njih postoji jedan vid suprotnosti, ali istalno prelivanje jednog u drugo, narocito kad je riojec o nastajnju umjetnickog djela, pa samim tim i pjesme. Stvaranje djela je upravo pletenje i paranje, ono ukljucuje svjesno i nesvjesno, intuitivno, sto je doslo bez prethodnog razmisljanja. To je razlog sto su pjesnicka djela tesko razumljiva is to se na kraju nikad ne mogu docitati. Pjesnik bi zelio da ostvari uvid u sve to i da sazna sta se sve desava u procesu stvaranja i nastajanja pjesme, da sagleda sta je u svemu tome razumsko svjesno a sta nije, medutim- u tome ne uspijeva. Sve ostaje jedna velika zagonetka jer sve se desava na nekoj granici- medu javom i med snom.
Treca strofa glasi

Srce moje, srce kivno,
ubio te zivi grom!
što se ne daš meni zivu
razabrati u pletivu
medju javom i med snom!

U pocetku ove strofe, koja je i kraj pjesme- srce vise nije ni samohrano ni ludo, ono je sada- kivno. Uzvicnik koji je nakraju drugog stika pokazuje da nema smirenosti u glasu subjekta, te da je subjekat ocito ljut i da nepomirljivost izmedu srca i njega presla u sukob. Tu nepomirljivost pokazuje stih: ubio te zivi grom! Ova kletva je povecala emocionalnost u pjesmi. Postavlja ase pitanje zasto je srce kivno i cemu kletva. Zato sto stavlja pjesnika na muke: ono se ponasa inadzijski, plete, stvara pletivo a pjesnik ne moze da odgonetne kako ono nastaje, niti da objasni sta je u njemu java a sta je san.
Prirodu stvaranja i nastajanja pjesme Kostic je opjevao u ovom djelu, to se moze predstaviti ovako:

Prema tome, pjesma Medju javom i med snom pokazuje da je obracanje pjesnickog subjekta srcu u stvari jedan vid uspostavljanja dijaloga sa samim sobom, sa svopjom pjesnickom prirodom. Laza Kostic govori o ovom u svom eseju O pjesnickom zanosu u kome kaze: To nije ni java ni san to nije ni svest ni zanos, to je neki suton uoci zanosa, kad svesna java prelazi u pesnicki zanos…kad ga prode zanos, pesnik zapise zapisnik o onome sto se dogodilo. To je pesma.

**MARLI** · 18.06.2008, 05:21 AM

Santa Maria della Salute - analiza

To je najljepsa ljubavna pjesma-elegicna pjesma Laze Kostica, nastala 1909. godine. Nosio ju je u sebi punih cetrnaest godina. U njoj se susrecemo sa motivom mrtve drage. Da bi pjesma bila, bolje shvacena potrebno je podesiti na intimnu dramu pjesnika koja je prethodila nastanku pjesme. Kada je Laza imao pedeset godina, upoznao je devetnaestogodisnju djevojku Lenku Dundjerski, kcerku svog dobrog i bogatog prijatelja Laze Dundjerskog. Iako nisu bili bliski po godinama rodila se obostrana ljubav. Lenka D. je bila ocinjena slavnim pjesnikom a on njenom mladoscu i ljepotom. Medjutim shvatajuci da je razlika u godimana suvise velika i da je takva ljubav prosto nemoguca Laza bjezi u manastir Krusevdol, gdje ce ostati nekoliko godina. Na prijedlog njenog oca zeni se bogatom udovicom iz Sombora, koju nikad nije volio, te iste 1895. godine umire Lenka a on sa zenom odlazi u Veneciju gdje izmedju ostalog posjecuje crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute). Upravo od trenutka Lenkine smrti i susreta sa grandioznom ljepotom crkve Laza Kostic ce u sebi nositi ovu pjesmu, sve dok nije dobila puni sjaj, i postala oprostajna pjesma, jedna od najljepsih u srpskoj poeziji. A da je to tako potvrdju7je i njegov licni dnevnik u kome je zapisao: “Znate, za mene L. nije sasvim mrtva…ona dolazi da me vidi u snu. Ali kad mi se javi Ona, to nije san kao drugi. To bas ona bude tu. Ona udesi san. Ona udje u moju pamet, moju dusu za minut jedan, i izidje iz nje sa snom.

Pjesma pocinje obracanjem pjesnika Gospi od Spasa u čije ime je podignut hram. Bogorodica je svetost. Ona je “majka svijeta”, balzena i vrelo milosti. Ushicen ljepotom hrama on trazi oprost za sve svoje grijehe. Njegov grijeh je dvostruki; napisao je 1879.godine pjesmu Duzde se zeni, u kojoj govori o zidanju istog hrama i zali za posijecernim dalmatinskim borovima koji se u njega ugradjuju. i kao drugo, sest godina ranije, 1872., pisao je negativno o Bogorodici i madonizmu u katolickoj vjeri. U hramu pred koijm se nasao, Laza je vidio sveti znak i vertikalu preko koje se uspostavlja veza zemaljskog sa bozanskim, nebeskim,m duhovnim.

Poslije ovakvog uvodnog pristupa pjesnickoj temi, pjesnik pravi zaokret i pocinje da ispovjeda sebe, svoju pjesnicku intimu. Govori o svom stradanju, i ceznajma i nadama koje je gruba stvarnost sasvim ponistila. Medjutim, sve muke koje su ga zadesile, za sve sto je “dusi lomilo krilo”, krivicu vidi u sebi, “sve je to sa ove glave, sa lude”. Od ovog trenutka pjesnik u slikama, gradacijski, citaocu nudi slike svopjih patnji i promasenosti. Saznajemo da je sve pocelo sa iznenadnom pojavom malde zene, kada je zauvijek usla u njegov zivot. On ispisuje hvalospjev njoj i njenoj ljepoti, ona je vila, sa njom je dosla svjetlost, sa njom je sinula ona unutrasnja milina ali su dosle i muke, patnja. Zena lepota je ispunjenje svih njegovih ocekivanja, vjecnost bi dao za trenutak njenog pogleda.Ona je zlatna vocka koja je sazrela kasno. U tome i jest problem, njena mladost i njegova starost nasli su se u vrijeme kada jedno iskljucuje drugo, u cemu je i razlog vise za njegovu patnju i dusevnu dramu.
U pjesniku dolazi do dvojstva: u njemu se sukobaljavaju razum i osjecanja. Razum ce na kraju nadvladati srce i pjesnik ce se povuci, a ona umire. (Utekoh od nje- a ona svisnu). Smrt voljenog bica dozivljava se kao opsta kataklizma.
Kada je pjesnik opjevao dramu bica i kad ju je podigao na nivo svjetskie kataklizme on se opet vraca slici hrama i asocijacijama koje ona budi u njemu. Pjesnik stoji pred hramom, pred likom Bogorodice i u tom trenutku shvata da je i njemu jos jedan hram. To je hram podignut na uspomenama, hram na “stubu secanja” na Lenku8 Dundjerski. Ova dva zhrama imaju nesto zajednicko a to je ljepota i divljenje. Preko hrama se dakle uspostavlja veza sa nebeskim, momenta kad pocinje priblizavanje jave i sna, da bi se nakon unutrasnjeg prosvjetljenja i duhovnog ozarenja bica, java preobrazila u san: hram Gospe od Spasa nestaje . Sada je san, prvi put, postao jaci od jave: Postoji samo ona , samo san i ona u tom snu. Javlja se u snu ali uvije iznenada, mimo njegovih zelja i uvijek drugacija:

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.

U ovim stihovima prepoznajemo onu pjesnikovu biljesku iz dnevnika sto dovolkjno govori o Lenki kao njegovoj trajnoj opsesiji. U tom snu i zanosu oni su kao muz i zena- culno se nije ugasilo, s tim sto je ona sad starija od njega (ne po godinama vec starija po smrti, vec po pripadanju nebu i duhovnosti). Oni imaju i djecu- pjesme su im djeca.
Posto ona pripada onostranom svijetu i odatle pristize u njegove snove, on u njenom javljanju vidi znak da joj se pridruzim, to se pjesnik ni malo ne plasi smrti, on je cak prizeljkuje, tamo je raj u kome ona obitava “u raj, u raj u njen zagrljaj!”.
Kraj pjesme – cetrnaesta strofa