Header


Forum Left Top



Obrazovanje Zakoračite još jedan stepenik ka znanju. Razmenite iskustva sa koleginicama i kolegama.

Zaključana tema
 
LinkBack Opcije teme Način prikaza
Old 18.06.2008, 04:20 PM   #81
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Ivo Andric - EX PONTO

Počevši pisati Ex Ponto (naslov je uzet prema pjesmama Epistulae ex Ponto latinskog pjesnika Ovidija, u kojima ovaj pjeva svoje patnje i utiske iz progonstva u Pontu - na obali Crnog mora, kamo ga car Oktavijan August biješe prognao), Andrić nije htio da da nikakav opis svoga tamnovanja, već je iskreno i prosto davao iz sebe unutrašnje slike, niz časovitih raspoloženja, fragmente sjećanja, koji se miješaju sa utiscima sadašnjosti. On je iznosio misli i slike onako kako su u zatočenju ležale u njegovoj svijesti poredane, i zato su tu grijesi i molitve upordo, i zato nas ni protuslovljava ni vrijeđaju, jer baš ona daju skladnu sliku razvoja jedne duše.

Osnovna nota ove, sadržajem i oblikom neobične poezije jeste jedna duboka melanholija. Da ovu crtu potpuno razumijemo, nije dosta pomišljati na dugo tamnovanje i samovanje, jer ni najteži slučaj ne bi mogao da ucepi nešto ovako intezivno i duboko u jednu dušu, ako to nije bilo u njoj već od početka urođeno. Ivo Andrić, kao što sam o sebi veli, došao je na ovaj svijet već malko umoran...

Svjestan svega zla što ga ima svijet, a imajući u sebi strune osjetljive na svaki i najmanji jecaj boli, on je u isto doba svjestan i svoje duševne snage, i uvjeren da ona ne može da bude tu zato da tome zlu služi, već da se nad njime uzdigne. Pretopivši sve svoje u opšte i lišivši se zahtijeva lične sreće, on radosno pjeva "budućima", onima što će živjeti u obilju i radosti dok on bude "nijem i neznan kao kamen koji stoji u temelju". On sanja jednu apsolutnu "dobrotu bez granica", i ne očajava što njegova nada vene, već prkosno kliče : "dvije godine je mraz bije, a ona iznova pupa". U časovima ekstaze pjeva: "Sav sjaj što ga Bog svijetom prosipa plavi oči moje", a jedini realni događaji, koje iznosi, jesu razgovori sa stablima, snjegovima, vjetrovima i pticama.

I tu je veza njegove ljubavi i vjere sa religioznim osjećajem, a donekle i sa mistikom. Već na prvim koracima patnje, u Mariboru, Andrić počinje instiktivno da osjeća da nas vjetar ne nosi kao lišće i da smo sitni dijelovi beskonačnog mozaika, kome on ne može naslutiti ni smisao, ni oblik, ali u kojem je našao svoje mjesto i stoji "pobožno kao u hramu".
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Sponsored Links
Old 18.06.2008, 04:20 PM   #82
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Mesa Selimovic - ''Tvrđava''

Selimovićeva literarna tema i opsesija-čovjek i vlast-proizišla iz njegove vlastite biografije i sudbine ,glavna je tema i romana ''Tvrđava'' .Poslije romana ''Derviš i smrt'' (1966.) Selimović je veoma brzo objavio roman sličnoga roda i sadržaja.''Tvrđava je pandan Dervišu i smrti'' ,objašnjava on .''Tvrđava je svaki čovjek ,svaka zajednica ,svaka država ,svaka ideologija .''

''Tvrđava'' je ,kako je to i sam pisac rekao ,djelo o Ahmetu Šabi :''Glavni junak romana ,želi da nađe most do drugih ljudi ,da izađe iz tvrađve ,jer zna ,razdvaja nas i uništava mržnja ,održaće nas samo ljubav ,ili makar vjera da je mogućno ma kakvo sporazumijevanje među pojedincima i zajednicom .Vođen tom vjerom i željom ,on ostaje vedar i moralno čist!'' Selimović je radnju romana smjestio u muslimansku sarajevsku sredinu u 17.vijek ,poslije hoćinske bitke 1621. godine.Iako je vrijeme romana smjestio u 17. vijek ,ona se odnosi i na neko današnje ili jučerašnje vrijeme ,pa čak i na buduće .Sve ono o čemu se govori u ''Tvrđavi'' ,od hoćinskih to jest ma kojih ratnih iskustava ,ljudskih kriza ,do sukoba pojedinaca sa društvom ,sa sredinom u kojoj živi ,sve je to univerzalno.Sve se može desiti u ma kojem društvu i u bilo koje vrijeme.Selimović je i sam rekao da je pišući ovaj roman želio da napiše ''roman o našem savremenom društvu'' .Kao i Andrić i Selimović prikazuje sliku orijentalnog muslimanskog čovjeka i svijeta .I pored mnogih razlika između ova dva naša velikana ,Selimović upravo u ''Tvrđavi'' uvodi ono andrićevsko ,a to je da spaja svakodnevicu sa istorijom i legendom .

Kao što smo već rekli glavni lik je Ahmet Šabo ,jedan običan čovjek ,vojnik koji poslije rata počinje novi život bez porodice ,jer svi su mrtvi ,''živote im je uzela opaka bolest koja je u to vrijeme vladala'' .Prikazujući njegovu sudbinu ,kao sudbinu jednog običnog čovjeka ,Selimović je prikazao ono što može da zadesi bilo koga od nas običnih smrtika .U svim Šabovim unutrašnjim monolozima ,svim njegovim pasivnim radnjama i njegovoj otuđenosti od spoljašnjeg svijeta ,Meša želi da nađe ono suštinsko u svakom postupku i svakom njegovom nosiocu.Konfliktni odnosi koji se javljaju kod Šabe prikazuju ljudsku sposobnost da odgovore na neka životna pitanja .A njegovo unutrašnje izražavanje u trenucima otuđenosti i samoće prikazuju ljubav i nježnost .

I na kraju u ovom zaključku da dodam još nešto o tome kakav je ustvari roman ''Tvrđava'' .To je roman rata i mira u njihovoj unutrašnjoj vezi kao ljudsko pojedinačno i ukupno iskustvo .''Tvrđavu'' je najbolje definisao ruski kritičar L.Anninskij :''Čitajući Selimovića vi sve vrijeme osjećate muslimanstvo ,ali vi takođe sve vrijeme osjećate da je stvarno roman ''Derviš i smrt'' širi od teme islama a ''Tvrđava to samo još upotpunjuje .''
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 15.10.2008, 10:02 AM   #83
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

ANTON PAVLOVIČ ČEHOV: UJKA VANJA


Beleške o piscu:

Anton Pavlovič Čehov (1860. – 1904.), ruski novelista i dramatičar,
po zanimanju lekar. Započeo je književni rad kritikama humoreskama,
nastavlja novelama u kojima obrađuje izgubljene i otuđene likove.
Čehov ne donosi u svojim novelma događaje i velike
izrazite ličnosti koje nastupaju u društvu glasno i bučno. Fabule su vrlo
jednostavne. Zbog toga je Čehov uvek sažet, a odlično se služi i pejsažima i lirskim digresijama. Ni u drame Čehov ne unosi veće dramske zaplete, nego je sav u stvaranju
scenskih raspoloženja i onoga neuhvatljivog ugođaja u kojima se likovi
očituju kao živi i neposredni ljudi. U tome je Čehov velik majstor i s
potpunim opravdanjem nazvan je osnivačem ruske impresionitičke drame;
njegove se drame uzimaju kao primer tzv. lirske drame.

Beleške o delu:

Naslov drame i posebno dodatak „Scene iz života
na selu“ upućuje nas na neku idiličnu ili realističku priču iz života sela.
Pisac nas je zavarao. Radnja se odvija u zabiti ruskih prostranstava u selu
na imanju Serebrjakova. Ista drama mogla se odigrati u provinciji bilo
kog drugog gradića, bilo koje zemlje ili kontinenta. Rusko selo samo je
okvir zbivanja, istina, jako utiče na protagoniste, ali pisac samo
marginalno prikazuje rusko selo.

Čehov nam je satkao lirsko-psihološku dramu koja se temelji na
oslikavanju morbidne atmosfere jedne porodice. Na unutrašnjoj
dramatičnosti antijunaka otkrivamo zamorni i promašeni život glavnih
likova.

Porodični odnosi naslućuju zamršenost koja može dovesti
do dramatičnosti. Jer tada su zajedno na imanju profesor u penziji
Serebrjakov i njegova mlada žena Jelena od 27 godina, te profesorova
kćerka Sonja iz prvoga braka, pa Marija, Sonjina baka, i onda Vojnicki,
Sonjin ujak, pa još Telegin kao propali spahija i lekar i osebnjak
Astrov, ta zabitost karaktera u uskom prostoru različitih interesa može
dovesti samo do sukoba. U toj nepovoljnoj rodbinskoj i krvnoj strukturi
likova u zabiti imanja sudaraju se antijunaci koji oplakuju svaki na svoj
način svoj propali i izgubljeni život. Naši su junaci svijesni da su prokockali
smisao svoga života i da nemaju izlaza da sa poprave, a kamo li izmene.


Naši su slabići samo drhtaji, osuđeni ne umreti nego na umiranje,
ne živeti nego vegetirati. Ne mogu pobeći od sebe ni iz sebe, ne mogu
se pomaknuti iz buke gde su se nasukali i sada trunu kao olupine dok se
ne raspadnu.

Serebrjakov, Jelena, Vojnicki, Sonja, Astrov, Telegin pripadaju ruskoj
inteligenciji koja živi na zabačenom imanju okružena provincijalizmom,
primitivizmom i zaostalošći ruskog sela i sredine. Sredina ih je skrhala
kao individue i preobrazila u prosečnost u kojoj se kreću. Bežeći od
malograđanštine na kraju se utapaju u njoj. U poodmaklim godinama,
oko pedesetak i više, kada prave inventuru svoga života, shvataju da su
ga prokockali u zabiti, da ga nisu iživeli, da su ga utrošili uzalud,
a najtragičnija je spoznaja da će i ostatak života provesti besmisleno,
besciljno, dosadno, ubitačno dosadno čekajući smrt kao jedinu moguću
promenu.

Kada se tih šest nesretnika nađu zajedno svesni svojih promašenih života
i kada pokušaju pronaći krivca za svoje stanje, Čehov nam razotkriva
njihove psihloške drhtaje, ugođaj trule atmosfere, a sve to ukomponovano
u lirskom stilu.

Pisac ne ocenjuje postupke likova, pa iz dijaloga ne upoznajemo sve
njihove osobine. Čehov ulazi u njihovu psihu i neutralno je razotkriva.
Upoznajemo nemire i osećaje junaka, a spoljna kretanja i zbivanja
sporadična su.

Skučenost i ograničenost spoljnih zbivanja dramski je opravdana
zbivanjem u jednom danu i noći, na verandi i u sobi imanja Serebrjakova.

Dramsko književno delo Ujka Vanja slojevito je, umetnički virtuozno i
spada u antologijske klasike. Redatelj mora biti samo oprezan da u
pozorišnoj predstavi nečim ne pokvari vrednost književnog dela.

Analiza likova:

Vojnicki

Drama nosi naslov Ujka Vanja, pa bi glavni lik trebao biti Vojniciki,
Ivan Petrović. Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje
uzaludnost svog života. Dvadeset i pet godina radio je na imanju
profesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti naučnim
radom. Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni
stručnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on potrošio svoj
život za jednu običnu ništicu.

Citati:

“Vojnicki: Ti si za nas bio više biće, a tvoje smo članke znali napamet.
Ali sad mi je puklo pred očima! Ja sve vidim! Ti pišeš o umetnosti,
a ništa se ne razumeš u umetnost! Svi tvoji radovi koje sam ja voleo
ne vrede ni prebijene pare! Ti si nas obmanjivao!”

“Vojnicki: Ti si upropastio moj život.”
“Sad je on u penziji i sada se vidi ceo smisao njegovog života:
posle njega neće ostati nijedna stranica iz njegovih dela, on je potpuno
nepoznat, on je nula! Mehur od sapunice!”

Vojnicki je nesrećan, on se ne može pomiriti sam sa sobom i svojim
stanjem.

“Vojnicki: Prvo, pomirite me sa samim sobom!”

Iako nemoćan i izgubljen u svojim mislima Vojnicki jednom progovara
muški, odlučno. Kada profesor želi da proda imanje a njega i Sonju izbaci
na ulicu kao stari kofer, Vojnicki reaguje elementarno ljudski i pokušava u
efektu pištoljem da ubije profesora. Njegov je čin završio očajno i sramotno,
promašio je profesora.

Vojnicki je zaljubljen u prelepu mladu Jelenu ali mu ona ne uzvraća
ljubav. Tragedija Vojnickog ,kao i Sonje, je kada shvate da će još živeti
a da ne znaju zašto i za koga i da im je budućnost besmislena.

“Vojnicki: Meni je četardeset i sedam godina; ako budem živeo, recimo do
šezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako ću proživeti tih
trinaest godina? Šta ću da radim, čime ću ih ispuniti?”

Vojnicki bi želeo nemoguće, novi život.

“Vojnicki: Početi nov život... Reci mi, kako da počnem... od čega da
počnem?”

Astrov odgovor osujetio je Vojnickove želje - bez okolišanja.

“Astrov: Kakav nov život! Naš je položaj, i moj i tvoj, bezizlazan.”

Sonja

Sonja je nesrećna žena, zaljubljena u lekara Astrova koji je ne voli.
Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi.
Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobunu,
primorana da prihvati svoju nesrećnu sudbinu. Sonja je neiživljena i
nikada neće ni živeti. Nikada neće biti voljena. Ona je žrtvovana i svoju
žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje.

“Sonja: Nismo mi jeli hleb zabadava! Ja ne govorim šta treba reći,
ne govorim ono što treba, ali ti nas moraš razumeti tata. Treba biti
milostiv!”

Kada shvata da joj je sudbina okrutno zapečaćena očekujemo njen jauk.
Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno hrišćansko otkupljenje i spas. Sonjinim dijalogom završava drama:

“Sonja: ... a kad nam dođe naš sudnji čas, pokorno ćemo umreti i tamo,
na onom svetu, reći ćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo
teško i bog će se sažaliti na nas; onda ćemo, ujko, mili ujko, videti drugi
život - svetli, divan, lep, radovaćemo se i na sve sadašnje naše
patnje pogledaćemo ganuto, s osmehom - i odmorićemo se.”

Astrov

Astrov je lekar u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi.
Određenu simpatiju Čehov stidljivo poklanja Astrovu. Možda je uzrok tome
što je i Čehov bio lekar. Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od
Vojnickog gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svoga
života. Astrov više ne veruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže:

“Astrov: Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji čovek s velikim
brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.”

Tragedija je Astrova što je on gotovo prestao da postoji kao čovek,
jer ne veruje više u ljude i nema više osećaje, ne može voleti.

“Astrov: Ja za sebe više ništa ne očekujem, ne volim ljude... Odavno već
nikog ne volim.”

Jelena Andrijevna

Jelena Andrijevna, mlada žena starog profesora, u žabokrečinu
ljudskih duša unela je nemir. Probudila je mrtvilo u Astrovu, a naročito u
Vojnickom. Jelena je nesretna žena koju svoju
najveću nesreću prima sa manje emocija, donekle racionalno.

“Jelena Andrejevna: I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadaju
mog muža, svi me gledaju sa željenjem: nesrećna žena, ona ima starog
muža! To je saučešće meni - o, kako ga dobro razumem”

Jelena mrzi muža, ali zna da mora živeti sa njim.

“Jelena Andrejevna: Ćuti! Ti si me ubio!”

Jeleninoj vernosti filozofski i lirski razmišlja Vojnicki.

“Vojnicki: Zato što je ta vernost neprirodna i izveštačena od početka do
kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Iznevereti starog muža
kog ne možeš podneti - to je nemoralno.”

Stari profesor

Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuju ga i mrze
njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega
prihvata kao nešto prirodno. Profesor je star i bolestan i ljubomoran je
na mladost. Ustvari je umišljena veličina koja u zimi svog života očekuje
od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki
bolno secira.

“Vojnicki: Čovek punih dvadeset i pet godina predaje i piše o umetnosti,
a nimalo ne razume umetnost.”

Ono što ubija profesora i čini ga nesretnim je starost. Čitav je život bio
sebičan, a sada život ostavlja drugima, mlađima.

“Serebrjakov: Prokleta, odvratna starost. Đavo da je nosi! Otkako sam
ostario, gadim se samom sebi. A i svima vama, verovatno, gadno je da
me gledate.”

O likovima:

Likovi drame su slabići i malenholični tragičari.
Nihilizam se bolesno uvukao u njih i spremni su na tiho propadanje.

Vojnicki koji je na tren reagovao ljudski i pobunio se pretvara se ponovo u
bezličnu senku spreman da sa Sonjom propati ostatak života.

Pristati svesno na predaju, na vegetiranje, pomiriti se sa činjenicom da si
živ zakopan u zaostalosti ruskog sela i da ćeš tu lagano umirati, čini likove
drame drastično tragičnim. Oni nemaju moć ni brzo da umru. U takvoj
atmosferi života Čehov ponire duše svojih junaka i prikazuje ih kroz
dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava ili optužuje.
Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke pisca. Prikazano je
stanje duša u određenom prostoru i vremenu iz kojeg nisu mogli pobeći.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 19.02.2009, 02:46 PM   #84
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

FRANCESkO PETRARkA:

KANCONIJER

Beleške o piscu:

Francesko Petrarka, italijanski pesnik, rođen je 20.7.1304.
u Arezzu. Umro je 18. - 19.7.1374. u Arqua kraj Padove. Sin je
prognanog firentinskog notara koji se 1312. preselio u Avignon, tadašnje
papinsko sedište. Studira pravo u Moutpellieru i Bologni (1323.).
Sprijateljio se s velikim suvremenikom Boccacciom, koji u njemu vidi
duhovnog vodiča. Na Veliki petak, 6. ili 10.4.1327. zagledao se, kako sam
tvrdi, u plavokosu i crnooku lepoticu Lauru i ostao joj zauvek odan, pa i
nakon njene smrti (1348.), iako mu ona nije uzvraćala ljubav. Njoj u
slavu napisao je "Rasute rime". Njegova poznatija dela su Kanconijer,
Afrika, Moja tajna.

XI
Lassare il velo o per sole o per ombra

Nosite, gospo tu koprenu krasnu
na suncu i u sjeni,
otkad žudnju vidjeste u meni
s koje mi svako ino htijenje zgasnu.

Dok slatke misli u sebi sam krio,
što željama su slomile mi pamet,
lice već viđah samilošću sjati;
al kad vas Amor upozori na me,

Kose je plave veo obavio,
a nesta pogled koji ljubav prati,
Što vrh sveg od vas žuđah sad mi krati

taj veo tako kleti,
što, na smrt moju, i zimi i ljeti
očiju divnih krije svjetlost jasnu.

Analiza:
Pesnik primećuje da ga Laura ne voli. Laura je odbila Petrarku kada je
videla da je on voli. Pesnik je to prikazao tako da je rekao kako se ona
velom sakrila. Tim velom je sakrila svoje oči koje su pesniku najdraže kod
Laure. Pesnika su najviše privlačile njene oči, koje su njemu bile poput
sunca (svetlost koja mu daje život, snagu...). Stilske figure koje se
pojavljuju su metafora i epitet.

XXXI
Questa anima gentil che si disparte

Ta blaga duša što putovat treba
u drugi život, prije hore zvana,
bude li tamo dužna čast joj dana,
u najdičnijem bit će dijelu neba.

Između Marsa stane li i treće
svjetlosti, Sunce pasti će u sjenu,
jer da bi mogle gledat lijepost njenu,
blažene duše njoj hrlit sve će.

Pod četvrtim li svodom bude stala,
tri ostale će manje lijepe biti,
a samo njoj će pripast čast i hvala;

u petom krugu neće boraviti;
znam, bude li se dalje uspinjala,
Jupitera sjaj će i svih zvijezda skriti.

Analiza:
Petrarka shvata da će Laura umreti pre nego što bi trebala.
Prikazuje je kao svetlost, što je i pre već činio pošto je svetlost
često upotrebljavana za prikaz idola, moći, predmeta obožavanja i slično,
te govori kako će ta svetlost sjati jače od svih ostalih odnosno da će sva
ostala svetla pasti u senu. Naravno to govori da će se desiti samo ako joj
bude dana čast koju ona u njegovim mislima zaslužuje. Stilske figure koje
se pojavljuju su gradacija, hiperbola i epitet.

XXXII
Quanto piu m’avvicino al giorno extremo

Kako se bliže moji zadnji časi,
a život ljudski redom kratko traje,
vidim da vrijeme ni hipa ne staje
i lažna nada pomalo se gasi.

Mislima velim: o ljubavi niti
zborit ne smijemo, jer u svakom trenu
snijeg kao novi nestaju i venu
snage nam tijela; mirni ćemo biti:

s njim će sve nade prestati da žive,
s kojih smo bili u zabludi dugo,
sve što veseli, boli, srdi, plaši;
te ćemo spoznat da često i drugog
privlače stvari lažljive i krive;
uzalud da su uzdisaji naši.

Analiza:
Pesnik primećuje da neće još dugo živeti. Život svakog čovjeka je
prekratak. Vreme uvek teče i ni na trenutak se ne zaustavlja pa tako
pesnik gubi "lažnu" nadu koja ga je do sada tešila. Petrarka shvata da u
svakom trenu ima sve manje i manje energije za život i da je ne sme
rasipati. Govori da će s prestankom gibanja, odnosno kada napuste svoje
telo, nestati svi osećaji. Zadnji stih se može protumačiti na više
načina. Jedan način bi bio da je ono što oni sada govore, još pre smrti,
uzaludno jer uzaludno jer će postojati uvek oni drugi koje privlače krive
stvari bez obzira na to što oni kažu, a drugo je da njihovi uzdisaji nakon
što umru su uzalduni, odnosno uzaludno im je to što se čude krivim
stvarima koje drugi rade i mole boga da to zanemari. Od stilskih figura
pojavljuje se epitet.

CCCXL
Dolce mio caro et precioso pegno

O slatki znače, milo moje blago,
što Raj te čuva, Narav mi te diže,
ah, sućut tvoja zašto kasno stiže,
života moga potpora i snago?

Bar u snu tvojeg viđenja sam prije
dostojan bio; sad puštaš da patim
pomoći lišen: ta tko mi je krati?
A znam da srdžbe tamo gore nije:

zbog koje ovdje srca milostiva
stradanjem drugog katkada se slate,
te Amor svladan u svom carstvu biva.

Ti što me vidiš i ćutiš mi muke,
i jedina mi možeš skončat jade,
prikazom svojom stišaj mi muke.

Analiza:
Laura je mrtva i raj je čuva. Pesnik je tužan jer je više ni u snu ne vidi
kao pre pa se zapitao zašto bi to Laura njemu napravila kada u raju
nema srdžbe. Pesnik misli da je Laura jedina koja vidi njegove muke i da
mu ona jedina može pomoći da ih se reši ako mu se prikaže. Delimično
je u pravu jer ako pati za njom najbolje će mu trenutno pomoći da mu se
prikaže, no onda će još više patiti kada mu se za stalno prestane
prikazivati. On sebi sam jednini može pomoći. Mora sam prihvatiti da je više
nema u ovom životu i krenuti dalje sa svojim životom. Od stilskih figura
se javlja epitet.

CCCLXI
Dicemi spesso il mio fidato speglio

Zrcalo vjerno govori mi moje,
duh trudan, koža izborana cijela
i oslabljena snaga, spretnost tijela:
Ostario si, očevidno to je.

Valja da Narav svi slušaju ljudi
jer vrijeme ne da sporit snagu njenu.
Ko voda vatru što gasi u trenu,
tad se iz duga, mučna sna probudih:

i vidim da nam život leti bijedan
i da nam kob je samo jednom sklona;
i usred srca glas mi zvoni jedan

Od nje što lijepih lišena je spona,
al, živa, bila stvor je izvanredan,
te svim je slavu, mnim, uzela ona.

Analiza:
Pesnik vidi svoj odraz u ogledalu i shvata da je star i slab. Petrarka se
probudio i shvatio da život prolazi i da je bedan, ali još uvek čuje u
svom srcu glas Laure te se priseća kako je bila "izvanredna". Stilske
figure koje su upotrebljene su hiperbola i epitet.


Dodatak:

Soneti koje sam pročitao mi se nisu previše dopali zbog pesnikovog stava
prema Lauri. Nikako je ne može preboleti što je pomalo iritantno, pogotovo
ako se pokušate staviti u njenu poziciju. Ona ga ne želi ali Petrarka je voli
i nakon što umre i još uvek je veliča iako ga ona nikada nije volela.
Često se pojavljuje hiperbola što dokazuje da pesnik preteruje s ljubavlju
prema Lauri. Petrarka, čak i nakon što mu je Laura pokazala da
nije zainteresirana za njega, nastavio je obožavati. Šta više Laura do
kraja svog života nije promenila mišljenje, kao i Petrarka.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 19.02.2009, 03:14 PM   #85
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Hasanaginica - analiza

Ovo je narodna pesma.
Vrsta pesme: Lirsko – epska pesma, Balada
BALADA je mešovita književna vrsta u kojoj se sedinjuju lirski, epski i dramski elementi.
Tema pesme: tragična sudbina Hasanaginice
Vreme radnje: Za vreme rata s Turcima

Kratak sadržaj:

Sve počinje kada je junak Hasanaga ranjen u ratu, a žena ga ne posećuje, jer je u to vrijeme bilo sramota da žena izlazi iz svoga dvora.
Zato se Hasanaga razljutio i rekao ženi da kada se vrati kući da ga ne čeka, nego da ode iz dvora. Ona se rastuži jer će morati ostaviti petero dece. Na to dođe njezin brat Pintarović – beg i da ju udati za imatskog kadiju. No ona je i dalje voljela Hasanagu. I rekla je bratu da kad će se udavati da preko nje stavi bijelu plahtu da ne mora gledati svoju jadnu decu. No Hasanaga je prepoznao Hasanaginicu ispod plahte, te je rekao
da ima srce kameno zato jer se neće smilovati deci.
Kad je Hasanaginica to čula umrla je od tuge.

Glavni likovi:
Hasanaga, Hasanaginica, Pintarović beg i Imotski kadija

Karakterizacija glavnih likova:

Hasanaga: on je ljut jer ga žena nije htela posećivati, ali on je i junak vidimo po tome jer je u boju.
Pintarović – beg: on je dobar, ljut, ponosan, brzoplet voli svoju sestru…
Hasanaginica: dobra, voli decu i muža, jadna, tragična.


Detaljnija analiza dela:

Hasanaginica nastaje negdje između 1646-49.

U baladi je Hasanaga ranjeni junak, vojnik. Njegova supruga, begovica
Hasanaginica ne obilazi svog muža i on je na kraju tjera iz kuće i odvaja
od svoje djece. Hasanaginičin brat, beg Pintorović, vodi nju u svoj rod. On
joj što prije nalazi drugog muža, imotskog kadiju, prije svega za svoje
dobro. Na kraju balade Hasanaginica se oprašta i daruje svoju djecu. Tada
se pojavljuje Hasanaga, oduzimajući joj djecu i predstavljajući je kao
zlovoljnog krivca, a to srce jedne majke nije moglo podnijeti.
Hasanaginičin begovski status će naravno utjecati na socijalnom određenju
ove balade. Društveni odnosi u ovo doba su nama još uvijek primitivni, a
također pravni odnosi potčinjavaju ženski spol. Žena ima svoje mjesto u
kući i čak je često vezana za kuću jer muževa trenutno i nema. One gaje i
vaspitaju djecu, ali djeca pripadaju mužu u svakom slučaju i muž ima
pravo da razvodi brak. Ova prava Hasanaga koristi, što sa sobom donosi
veliku tragediju Hasanaginici jer zna da uvijek gubi sve. Šta je dovelo do
ovog grubog i bezosjećajnog poteza Hasanage? Odgovor dobijamo u prve
dvije strofe, koje služe kao neki uvod, a isto tako opisuju karakter i lik
Hasanage. U prvoj strofi ističu se i ponavljaju dvije boje. Ratni šator
Hasanage se ovdje predstavlja kao bijel, zašto? Ovo nije pogodna boja za
ratni šator. Bijela boja je ovdje kao neki epitetski simbol. Bijelo je čisto i
nevino, ali može također značiti stid i sramotu. “Zelena gora” označava na
isti način harmoniju, sklad. Bijeli stid i sramota razbija tu harmoniju i
sklad. Ovaj opis odgovara izrazu i liku Hasanage, liku koji predstavlja
oličenje jednog age, “seljaka” sa ograničenim razmišljanjem,
lahkoutjecanim, vjerujući samo svojoj materi i sestrici, bez povjerenja u
samog sebe, a po najmanje u svoju “ljubu”. Ovaj čovjek nema ni kućnog
vaspitanja ni posebnog obrazovanja.. Njegovo porijeklo je “niže”. On se
smatra junakom zbog svojih ratnih zasluga, ali kao što vidite nije toliko
moćan. Iskazujući svoju moć on ustvari sakriva nemoć. Ovi ljudi često
nemaju sposobnost lahko oprostiti, nisu plemeniti. Hasanagina mater ne
voli snahu Hasanaginicu, a sestra je uvijek na strani majke. Obje štite
Hasanagu, jer se osjećaju nižim zbog svog porijekla. Njihov cilj je pokazati
da snaha nije toliko bolja i “visočija” i dobili su mogućnost koju ne žele
propustili. Pitaju se: “Gdje je to plemenito srce kad nije ni došla da vidi
ranjenog muža?” Hasanaga je neizbježno zagrizao mamac. Hasanaginica i
kad bi htjela, ne bi mogla obići Hasanagu zbog društvenih odnosa tog
vremena. Drugi razlog stida Hasanaginice je možda, da je Hasanaga
uradio nešto što nije doličilo njegovome imenu. Hasanaginica stoji između
teških odluka jer i sama zna da se ne bi prijatno osjećala vidjeti jadnog,
ranjenog Hasanagu, a sa druge strane i ne zna kako će on reagovati na
njenu posjetu. Možda bi ga bolje “dočekala” kada se on sam potpuno
zdrav i jak vrati nazad u svoje “kraljevstvo” kao glavni junak. Vrijeme
prolazi i puna nade Hasanaginica čeka svoga Hasanagu. Ali Hasanaga bez
ikakvog stida i oklijevanja, istjeruje Hasanaginicu iz bijelog, dvora.
U daljem razvoju radnje beg Pintorovic, čuvši za Hasanagine zle namjere,
priskače u pomoć Hasanaginici, sestri svojoj. On želi da je oslobodi
poniženja sa jedne strane, a sa druge strane želi izvući svoju ličnu korist.
Svoju sestru daje imotskom kadiji, moćnom čovjeku, koji mu može pružiti
pomoć i spasiti njegovo imanje. Hasanaginicu interesuju samo njena
djeca. Lik imotskog kadije nije dovoljno jasno predstavljen, ali izgleda da
on želi Hasanaginicu za ženu zbog njene ljepote i ugleda. Dalje se nadam
da je tačno shvatio poruku Hasanaginice. Taj bijeli listak knjige izražava
sva trenutna osjećanja Hasanaginice. Ona je slomljena, nevina žena koja
ne može ništa učiniti da zadrži svoju djecu. Ona je sasvim bijela kao taj
”listak”. Sa tekstom ga dalje upućuje, sa lijepim pozdravom da nije za
udaju. Ali brat se već odlučio.
Hasanaginica je ovdje oličenje žrtve. Ljubav i plemenitost i najtananija
osjećanja majke dostigla su svoj vrhunac opraštanjem od svoje djece i
njihovim darivanjem. Kulminacija Hasanagine surovosti je dobro
predstavljena kada na kraju balade zove: ”sirotice svoje koje majka neće
ni da pogleda.” To samo predstavlja jednu totalnu kulminaciju razlike dva
lika. Hasanaginica je sušta suprotnost Hasanaginome liku, hoću reci:
veličanstvena u plemenitosti, nježnosti, majčinstvu, u svom
dostojanstvenom ponašanju, u pokazivanju neizmjerne ljubavi prema
svojoj djeci i potajne nade da će je Hasanaga ponovo primiti sebi. Ali ovo
izgleda nije bilo dovoljno. Ona zaustavlja svatove da vidi ono što ona
najviše u životu voli. Daruje svoju djecu, darujući im svoje veliko srce za
vječnost. Hasanaga uviđa da je sve izgubljeno, a društveno pravni odnosi
ne dozvoljavaju mu da oprosti Hasanaginici. Kao zadnji izlaz on joj uzima
djecu. Hasanaginica umire od velikog bola i nepravde. Ljubav prema djeci
bila je toliko duboka i snažna da je jedino smrt mogla rastaviti. Ovu sliku
će djeca pamtiti zauvijek. Sliku majke, koju nikad neće zaboraviti, a isto
tako nikad oprostiti svom ocu sa sve to.
I sada na kraju ove prelijepe balade mogu se izvući pouke o ljudskom
ponašanju i do kojih granica sve to može ići. U realnom životu vidimo da
čovjek kroz sve to može doživjeti i prijatnosti i neprijatnosti.
Jedno znam, da je majčina ljubav najiskrenija, najplemenitija i najjača na
svijetu.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 19.02.2009, 03:20 PM   #86
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Carobni breg - Tomas Man

Beleške o piscu:

Thomas Mann je rođen 6. juna 1875. godine u Libeku. Otac mu je bio bogat i uticajan vlasnik jedne velike trgovine žitom i senator hanzeatskog grada Libeka. Manova majka, Bruhn da Silva poticala je iz njemačko -brazilske porodice i za razliku od oca, snažnog “čoveka od akcije”, bila je umetnički nastrojena zbog svog miješanog porijekla i toplog južnjačkog duha. Mannov otac je umro 1891. godine i njegova trgovačka firma je propala. Porodica se preselila u Minhen.

Pohađao je gimnaziju u Libeku i neko vrijeme je proveo na Univeriztetu u Minhenu. Kratko je radio (1894. - 1895.) u banci a zatim u njemačkom osiguravajućem društvu protiv požara. Putovao je po Evropi i za vrijeme jednog putovanja posetio starijeg brata, Heinricha u Italiji, gde je pisao kratke priče i svoju prvu novelu.

Njegova spisateljska karijera počinje u magazinu “Simplicissimus”, a prva knjiga, “Mali gospodin Friedmann” bila je objavljena 1898. godine. Kad je pročitao jednu priču, izdavač je htio da vidi sve što je Mann napisao. Njegov prvi roman “Budenbrokovi” postao je senzacija i izvan granica Njemačke i veoma ga obogatio već u 25. godini. U ovo vrijeme Mann se interesovao za pisanje filozofa Artura Sopenhauera i Fridriha Nichea, kao i za muziku Riharda Wagnera, od kojeg je usvojio tehniku lajtmotiva.

Oženio se 1905. godine Katjom Pringshajm, uprkos svojoj homoseksualnoj sklonosti. Imali su šestero dece. živio je burzujski život priznatog pisca -predavao je, primao nagrade i objavljivao kratke priče. Uvijek je bio umetnik teške savesti zbog ljubavi prema burzujskom životu. Početak Prvog svetskog rata natjerao je Manna da ponovo procijeni svoja uverenja o Evropi. On je podržavao Kajzerovu politiku i napadao liberalizam. Ovaj 10-godišnji period preispitivanja kulminirao je romanom “Čarobnibreg”, romanom o idejama i izgubljenom humanizmu, o borbi liberalnih i konzervativnih vrijednosti, prosvijetljenog, civilizovanog svijeta i neracionalnih uverenja.

U periodu između dva svetska rata osvojio je Nobelovu nagradu i započeo kampanju protiv fašizma, sve dok ga nacisti nisu protjerali iz Njemačke. Kratko je putovao po Evropi prije nego što je došao u Sedinjene Američke Države 1940., prvo kao profesor na Univerzitetu Prinston, sve dok se nije smestio u Kaliforniju sa još nekoliko njemačkih protjeranih umetnika. U ovom periodu radio je na dva romana, od kojih jedan prepričava biblijsku priču o Josefu, a drugi je legenda o Faustu. U Americi, Mann je bio razočaran progonom komunističkih simpatizera i mnogo godina kasnije vratio se u Evropu i smestio u Cirihu. Kad je primio vijest o samoubistvu svog najstarijeg sina poslao je telegram saučešća, jer nije htio da uništi svoju reputaciju, prisustvujući sahrani. Mann je očigledno napravio svoj izbor u borbi između duha i života.

Poslije objavljivanja “Budenbrokovih” koncentrisao se na kratke romane i novele. Godine 1902. objavio je novelu Tonio Kröger, spiritualnu autobiografiju koja istražuje umetnost i disciplinu. Poslije “Čarobnogbrega”, njegovo veliko delo bila je trilogija “Josef i njegova braća” (1933. - 42.), smeštena u biblijskom svijetu. To je priča o sukobu lične slobode i političke tiranije. Prvi dio priča ranu Jakobovu istoriju i uvodi Josefa, koji je glavni lik. On je prodan Egiptu, gde odbija Potifarina udvaranja. Josef se razvija u mudrog čoveka i postaje spasilac svog naroda.

Mann se divio ruskoj književnosti i napisao nekoliko eseja o Tolstoju i njegovom “besmrtnom realizmu”. Naročito je volio “Anu Karenjinu”. Kasnije je međutim promijenio mišljenje o Tolstoju, smatrajući ga manje otmenim od Getea. U eseju “Dostojevski - sa merom” (1945.) raspravlja o piščevoj navodnoj ispovijesti Turgenjevu da je povrijedio maloljetnu devojčicu. Rene Wellek je Mannova nagađanja ocijenio potpuno neosnovanim.

Mannovo posljednje veliko delo je “Doktor Faustus” (1947.), priča o kompozitoru Adrianu Lewerkühnu i progresivnom uništenju njemačke kulture u dva svetska rata. Thomas Mann je umro 12. avgusta 1955. Njegov roman “Ispovijest Felixa Krulla” ostao je nedovršen.

Na delo Thomasa Manna uticali su Gete, Niche, Vagner, Šopenhauer, Frojd i Jung, a sam Mann je uticao na Kafku. Teme njegovih romana su intelektualna i politička zbivanja predratne i poslijeratne Njemačke i suprotnosti duha - umetničkog, dekadentnog i života - običnog osećaja sreće. Stil Thomasa Manna karakteriše česta upotreba ironije, što stvara hladnu distancu između priče i čitalaca. Također često koristi lajtmotiv; to je povratan motiv ili fraza koja nosi simbolično značenje.

O delu:

Knjiga je inspirisana Mannovim trotjednim putovanjem u Švajcarsku u poset svojoj bolesnoj ženi u sanatorijum, 1912. godine. Prvi dio knjige tačno bilježi Mannove utiske samog mesta i njegove kulture. Kao i Hansu Kastorpu, glavnom liku, i Thomasu Mannu je bilo dijagnosticirano vlažno mesto u plućima, pred kraj njegove posete, ali, srećom, on nije ostao. Mann je odlučio da opiše opasnost pred mešavinom slobode i bolesti koja mlade ljude izoluje i odvraća od stvarnog i aktivnog života. Originalno, “Čarobnibreg” bio je zamišljen kao novela veličine “Smrt u Veneciji”. Međutim, Mann je uskoro shvatio da priča sama uzima svoj tok. Početak Prvog svetskog rata primorao je Manna da obustavi rad na romanu i ponovo procijeni svoje gledište o evropskoj kulturi. Poslije rata pregledao je sav materijal, osmišljajući ga ovaj put kao kritiku na nezdrave i destruktivne sile koje kovitlaju Evropom i koje su u nekoliko godina dovele do rata - na sile koje je smatrao isključivo odgovornim za krvavu katastrofu. Bilo mu je potrebno 12 godina da završi ono što je vidio kao “ozbiljnu šalu”. Knjiga je odmah primila priznanje kod izdavača u Njemačkoj i brzo postala popularna u Evropi i Americi. Mann je smatrao da “Čarobnibreg” treba da se čita dva puta da bi se potpuno uživalo. Dobio je Nobelovu nagradu, 5 godina kasnije, 1929.

Kratki sadržaj:

Hans Kastorp, 23-godišnji inženjer parobrodarstva iz Hamburga dolazi po preporuci svog ljekara i ujedno u trotjednu posetu svom rođaku Joahimu Cimsenu, u sanatorijum u Davosu, u Švajcarskoj. Pred kraj svog boravka ljekari mu dijagnosticiraju vlažno mesto u plućima i on ostaje u sanatorijumu na neodređeno vrijeme. Tu upoznaje način života i običaje, stiče prva poznanstva, od kojih je najvažnije ono sa italijanskim književnikom humanistom, Lodovikom Setembrinijem. Kastorp se zaljubljuje u ruskinju, Kalvdiju Sosa, i jedne pokladne noći izjavljuje joj ljubav. Madam Sosa odbija njegovo udvaranje i odlazi u Dagestan. Setembrini ga upoznaje sa jezuitom, Leom Naftom, koji pokušava da utiče na Kastorpa svojim pesimističkim i konzervativnim stavovima. Joahim odlazi u ravnicu, ali se ubrzo vraća, još bolesniji i ubrzo umire. Sukob Nafte i Setebrinija za Kastorpovu dušu se završava dvobojem u kojem Setembrini ispaljuje hitac u vis, a Nafta puca sebi u glavu. Madam Sosa se u sanatorijum vraća u pratnji Menera Peperkorna, vitalnog holanđanina sa Jave. Mener je izuzetna i dominantna ličnost, ali pod pritiskom bolesti izvršava samoubistvo. U Evropi se rasplamsava prvi svetski rat i Kastorp poslije 7 godina provedenih u Davosu odlazi u ravnicu da se bori. Mann poručuje čitaocu da su Kastorpovu izgledi da preživi prilično rđavi, ali da to pitanje ipak treba da ostane otvoreno.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 19.02.2009, 03:22 PM   #87
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Nastavak: Carobni breg

Analiza glavnog lika:


Hans Kastorp je 23-godišnji inženjer parobrodarstva iz Hamburga.
Po preporuci svog ljekara, poslije završnih ispita, dolazi na trotjedni odmor
u sanatorijum Berghof, u Davosu, Švajcarska. U ovom santorijumu
smešten je i njegov rođak Joahim Cimsen i Kastorpov dolazak je ujedno i
poseta bolesnom rođaku.

“Hans Kastorp je sačuvao samo blede uspomene na svoj pravi roditeljski dom; oca i majku jedva da je i znao. Oni su umrli u kratkom razmaku između njegove pete i sedme godine, prvo majka, sasvim iznenada i u očekivanju porođaja”. Hans Herman Kastorp, otac malog Hansa “je vrlo nežno voleo svoju ženu, a ni sam nije bio od najjačih i nije mogao s tim da se pomiri.” Dobio je zapaljenje pluća i poslije samo pet dana umro. O Hansu se brinuo ded, Hans Lorenc Kastorp i “taj razmak vremena, samo godinu i po dana, provelo je siroče, Hans Kastorp, u kući svoga dede, u jednoj kući na Esplanadi”. Međutim, i ded je ubrzo umro od zapaljenja pluća i brigu o Hansu preuzeo je njegov ujak, konzul Tinapel. Baš zbog ranog gubitka roditelja Hans je u svom nemirnom srcu osećao potrebu za očinskim autoritetom.

Mann za svog protagonistu kaže: “Hans Kastorp nije bio ni genije ni glupak… I tako je ipak nekako bio osrednji, iako u jednom neobično časnom smislu.”

Što se tiče njegove karijere u školi, morao je čak da ponovi poneki razred. Ali, njegovo porijeklo, uglađenost i dar za matematiku, iako lišen svake strasti pomogli su mu da napreduje. Za studije se odlučio iz prostog razloga, što je htio sebi da da više vremena da razmisli šta bi volio da bude. Nije volio rad, iako ga je sa dubokom religioznošću poštovao i otvoreno je priznavao da više voli slobodno vrijeme, ničim opterećeno; rad mu jednostavmo nije prijao. Izabrao je poziv “koji bi mu dopuštao da nešto znači i pred sobom i pred ljudima.” Svoj poziv Kastorp “je visoko cenio i nalazio da je doduše vraški komplikovan i naporan, ali zato izvanredan, važan i veličanstven poziv”

Hans Kastorp je imao plave oči, riđe brkove i riđoplave obrve; bio je “koljenović” i njegovi sugrađani su ga posmatrali ispitivački, pitajući se kakvu li će javnu ulogu igrati. Kad je tek došao u sanatorijum neprestano je naglašavao razliku: VI ovđe, MI dole; kao da se podsvesno boji ostajanja. Iz istog razloga nije kupio krznenu vreću nego cebad, jer vreća bi već značila ostajanje.

Kastorp u prvim danima nije napravio nikakva poznanstva. Po svojoj prirodi bio je povučen, a povrh toga osećao se kao gost i “nezainteresovani posmatrač”. Kasnije je upoznao ljude koji su sedili za njegovim stolom, a od svih ljudi, na njega je najveći utisak ostavio italijanski književnik, Lodoviko Settembrini. Radovao se što ga ovaj čovek poučava, opominje, i pokušava da utiče na njega.

Kastrop je human čovek, sa Joahimom posećuje teške bolesnike i moribunde. Njegova želja da pomogne poticala je iz više motiva; interes za medicinu i protest protiv egoizma koji je tu vladao bili su samo neki od njih. Najvažnija je bila njegova potreba da život i smrt shvati ozbiljno. On je osuđivao ljude koji su pod izgovorom kakvog lakog oboljenja dolazili u sanatorijum samo da uživaju, zaboravljajući da je i on došao iz istog razloga i da je i on jedan od “takvih”. Dok pomaže drugima Kastorp “je osećao kako mu se srce širi od sreće, kako ga obuzima radost koja je počivala na osećanju da je ovo što čini korisno”.

Ubrzo njegovu pažnju privlači ljupka žena bademastih očiju (koje ga podsećaju na oči njegovog poznanika iz škole, Psibislava Hipea, koji mu je jednom ljubazno posudio olovku i koji je malog Hansa privlačio na neobičan nacin), i mačijeg hoda, koja u trpezariju ulazi uz žestoki tresak vrata, što Kastorpa strašno ljuti. To je Ruskinja, Klavdija Sosa, navodno udata žena.
“Izvestan nedostatak samostalnosti stvorio je kod njega potrebu da čuje kako s treće strane potvrđuju da je madam Sosa divna žena, a sem toga, ovaj mladić je želeo da ga neko spolja ohrabri, da bi se predao osećanjima kojima su se neprijatno opirali njegov razum i njegova svest. ” Iako je Hans očaran Klavdijom, ne preduzima ništa da je upozna. Međutim, dovoljno je bilo samo da pomisli na nju, pa da već ima osećanje koje se slaže sa lupanjem srca.

“U svakom času svog razdrobljenog dana mislio je na nju, na njena usta, njene jagodice, njene oči, čiji su mu se boja, oblik i položaj urezali u dušu, na njena opuštena leđa, na držanje njene glave, na vratni pršljen na prorezu njene bluze za potiljkom, na njene ruke preobražene pod najtananijim tilom… s tim slikama bio je povezan strah, silno uzbuđenje, nada koja se gubila u nečem neodređenom, bezgraničnom i potpuno pustolovnom, radost i strah bez imena, ali od koga se srce mladićevo ponekad tako naglo stezalo”. Dakle, suštinu njegove ljubavi nije sačinjavala nježno sentimentalna seta.

“To je pre bila dosta smela i neodređena varijanta te zaluđenosti, mešavina jeze i vatre, kao stanje čoveka u groznici ili kao kakav oktobarski dan u ovim visinskim predelima; a što mu je u stvari nedostajalo, bilo je baš neko osećajno sredstvo koje bi povezalo te ekstremne delove. ” Svi su već znali za Kastorpovu zaljubljenost i posmatrali su ga ironično, dok je on zanijet i smiješeći se strasno, sa onom vrelinom u obrazima gledao ukočeno u izvesnom pravcu… i njegova ljubav prema ovoj neobičnoj ženi ostala je nijema sve do jedne pokladne noći kad je konačno skupio hrabrosti da joj priđe preko cijele sobe, i baš kao nekad Psibislavu, zatraži olovku. To veče izjavljuje joj ljubav na francuskom, ali biva pristojno odbijen. Madam Sosa vec idući dan odlazi u Dagestan.

Dok se Joahimu žuri u ravnicu i u vojsku, jer “ozbiljnost postoji samo dole, u životu”, Hans i ne razmišlja o odlasku, pjevajući “Bregovi su staništa slobode!” on uživa u svojoj bolesti bez posljedica pomiješanoj sa osećajem bezgranične slobode. Kad je Joahim odlučio da ode, Hans se prvi puta uplašio. “Je li moguće da će me on ovde gore ostaviti samog? To bi bilo u tolikoj meri ludo i strašno da osećam kako mi se lice ledi i srce nepravilno kuca, jer ako ja ovde gore ostanem sam, onda je sa mnom zauvek svršeno, jer ja sam nikad, nikad više, neću naći put u ravnicu…” Hans se zavarava i samo odgađa trenutak odlaska. Berens ga je pregledao (kad je otpuštao Joahima) i saopštio mu da je potpuno zdrav (većina ljudi bi se ovoj dijagnozi obradovala i jedva je dočekala, ali Kastorp nije želio da u nju veruje, odlučio je da ostane sve dok ga Berens ne otpusti izliječenog, “a ne ovako kao danas”).

Poslije dvogogodišnjeg boravka u planini, Hans je stekao zatvorenu samouverenost jedne sredine sa posebnim shvatanjima i “Oni u ravnici mogli su samo da slegnu ramenima i da konačno dignu ruke od njega, a za njega je to značilo potpunu slobodu od koje je njegovo srce malo -pomalo prestalo da strepi. ”

Iz potpune otupjelosti koja je već prelazila u razdražljivost, Hansa je izvukla želja da nauči da skija. Kad je Settembriniju saopštio svoju ideju, on je bio oduševljen, jer to je bio prvi pomak njegove duše u ustajaloj atmorsferi Berghofa: ”Kakva divna ideja! Dve godine provesti ovde i biti sposoban za takvu ideju. Ah, ne, vaše srce je zdravo, nema razloga da čovek očajava radi vas. Bravo, bravo!” Kastorp je naučio da skija zbog toga što se u duši stidio što visoku planinu i sniježnu mećavu posmatra iz svog ugodnog zaklona, sa svog balkona. “Skijanje mu je pružalo željenu usamljenost, najdublju usamljenost koja ga je stavljala u situacije čoveku potpuno strane i opasne. ” U ogromnoj planini, okružen mrtvom tišinom gde stalno pada snijeg, Kastorp “dete civilizacije”, osećao se potpuno nesigurno, ali njegova čula i duh davno su se bila navikla na takva osećanja, gore u Berghofu. On je sa nekom vrstom zadovoljenja osećao svoju krilatu nezavisnost, svoju slobodu skitanja. Za ono što se dešavalo u duši Hansa Kastorpa postojala je samo jedna riječ: izazivanje. Jednom prilikom našao se usred sniježne oluje i u groznici proživljava viziju raja, savršenog ostrva, gde su svi lijepi, zdravi, pametni i srećni; i krvavog rituala žrtvovanja. Ovde Mann simbolično naglasava da su u životu neophodni i sreća i patnja, da su neraskidivo povezani i da ne postoje odvojeno jedno od drugog.

Još prve večeri, Setembrini predlaže Kastorpu da spakuje kofere i napusti Berghof, jer on nije bolestan i tu ne pripada. On ga nije poslušao. Kasnije će mu reći: ”Preklinjem vas, držite do sebe! Budite ponosni i nemojte da se utopite u ono što vam je tuđe! Klonite se ove baruštine, ovog Kirkinog ostrva, vi niste dovoljno Odisej da biste na njemu mogli nekažnjeno da boravite. Ići ćete najzad na sve četiri, vi se već naginjete na prednje udove, uskoro cete početi da grokćete - čuvajte se!”

Još jednom ga je Settembrini učio: “Bogovi i smrtnici sišli su ponekad u carstvo senki i uspeli da se vrate. Ali podzemni bogovi znaju da onaj ko okusi plodove njihova carstva ostaje zauvek njihov. ”

Poslije sedam godina kod Kastorpa nastupa potpuna emocionalna otupjelost i otuđenost od porodice, njegova sentimentalna osećanja bila su svedena na nulu.

“Hans Kastorp je gledao oko sebe… video je samo jezive i podmukle stvari, i znao je šta vidi: život van vremena, bezbrižan i beznadezan, život aktivne raskalašenosti u stagnaciji, mrtav život. ”

I taj je život ostao takav sve do početka prvog svetskog rata, kad se Kastorp naglo budi, i kao u magnovenju shvata da ne smije više ni minuta ostati u sanatorijumu, pakuje svoje stvari i odlazi da se bori. Prošao je različita iskustva i od mlade i neformirane ličnosti pronašao svoj put. Tragično je što je njegov “poziv” dimom ispunjeno ratište i krvava borba. Na kraju, sam pisac kaze da je ova priča, ova istorija ispričana zbog nje same, ne zbog Hansa Kastorpa, bezazlenog siročeta života, jer on je bio jednostavan, samo je morao proći kroz duboko iskustvo bolesti i smrti, da bi dostigao zdravlje i pamet.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 19.02.2009, 03:22 PM   #88
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Nastavak: Carobni breg

Teme:


1) Smrt i bolest – Mann je u “Čarobnombregu” pokazao da je evropska kultura samo naizgled zdrava. Sanatorijum je primer predratne Evrope koji uživa u bolesti bez posljedica, pomiješanoj sa neograničenim osećajem slobode. Hansova fascinacija smrću i bolešću dolazi i prije nego što je postavljena njegova dijagnoza, koju smatra više oslobađajućom nego mučnom. U viziji sniježne oluje, Mann ističe dvije pouke. Prvo ističe neophodnu vezu između zdravog i srećnog zivota, prikazanog vizijom raja, i smrti i bolesti koje ga često potajno čine mogućim, prikazano ritualom žrtvovanja u hramu. Druga pouka dolazi kroz sniježnu oluju u kojoj Hans shvata da čovek ne smije dopustiti da smrt prevlada njegovim mislima. Mann je smatrao da je ova preokupacija smrću, na jednoj, i zaslijepljenost koja dolazi usred nje, na drugoj strani, korijeni bolesti predratne Evrope. Mann koristi bolest kao način da povisi Hansovo iskustvo koje nije bilo moguće ni na jedan drugi način - bolest je sredstvo uvođenja.

2) Settembrini i Naphta – Mann koristi ove likove da suprostavi ideologije optimističnog humanizma i pesimističnog apsolutizma na neočekivan nacin. Kroz svoje uvijene argumente na kraju dođu do zaključaka potpuno drugačijih od onih koji bi se očekivali. Ali, Mann ih jasno karakteriše kao suštinski povezane, kao dvije strane istog novčića. Nijedan ne može da postoji bez onog drugog, zato Settembrini prati Naphtu kad se ovaj preseli u privatan stan, a njihovi argumenti su tako povezani, da često, dok suprostavljaju mišljenja, pobijaju sami sebe. Sudbina svakog lika je takođe pažljivo napisana, i predstavlja komentar na pogled na život ovih likova. Naphtino samoubistvo za vrijeme duela naglašava destruktivnu prirodu apsolutističkog pogleda. Settembrinijevo optimistično shvatanje jednostavno dovodi do razočaranja.

3) Vrijeme – Vrlo rano Hans je otkrio poremećaj vremena u Davosu, gde godišnja doba prolaze kao sedmice i njegov 7 godina dug boravak izgleda kao jedno ljeto. I Naphta i Settembrini često raspravljaju o vremenu. Usporavanje i rasipanje vremena povezano je sa truljenjem i bolesnom prirodom Davosa, ali do gubitka osećaja za vrijeme dolazi i zbog prijatne atmosfere u kojoj pacijenti uživaju. Pacijenti gube osećaj za vrijeme delimično zbog strogo regulisane dnevne rutine, zbog koje se jedan dan ne može razlikovati od drugog. Mann koristi tehniku lajtmotiva da poveže događaje iz prošlosti sa budućnošću, i obrnuto, tako da su romaneskne ideje prisutne u svakom trenutku.

4) Sloboda – Sloboda je bila najviši romatičarski ideal Evrope 19. vijeka, ali Mann pokazuje da takva apsolutna sloboda vodi samo do bolesti, haosa i smrti. Efekti slobode su sagledani sa mnogo gledišta. Hans svoju dijagnozu vidi kao oslobođenje. Vrijeme se raspada pred oslobođenjem od svakodnevnih briga. Znak apsolutne slobode koji Naphta propagira vodi do samouništenja, a Settembrinijeva humanistička sloboda samo do razočarenja. Mann opisuje kako dekadentna kultura u romantičarskom idealu apsolutne slobode vodi samo do bolesti i krajnje destrukcije u prvom svetskom ratu.

Stil:

1) Realizam – Mann pažljivo opisuje svaki detalj sobe, ličnosti ili razgovora da bi predstavio uverljivu realističnu atmosferu. Velika detaljnost s kojom opisuje ovakve pojedinosti ide dalje od jednostavnog stvaranja preciznog portreta jednog trenutka. Da bi njegovi komentari o predratnoj Evropi bili efektni, Mann je smatrao da treba da oslika uverljiv portret vremena. Međutim, njegovi opisi nisu izveštaji već čine komentare efektivnijim. Mann je hroničar kulture, ne istorije. Zapravo, atmosfera i ton romana nalik su snovima i nadrealizmu (bizarne debate Settembrinija i Naphte, čudan tok vremena, seanse prizivanja duhova) i često uključuju prizvuk mitologije. Sam Mann je za “Čarobnibreg” rekao: “On nadilazi realizam i značenja simbolizma i čini realizam sredstvom intelektualnih i ideoloskih elemenata.”

2) Modernizam – Mann je poznat kao jedan od najvećih modernista i ovaj roman je prvi primer ovog žanra. Nejednaki tok vremena je uobičajena tehnika. Počinje priču opisujući sate, a zatim se narativni periodi povećavaju na dane, sedmice, mesece i na kraju, godine. Detalji često nose simbolično značenje, bilo da su u pitanju mitološki, religiozni, književni ili psihoanalitički. Frojdovske ideje prožimaju veliki dio priče, naročito u dijelovima koji se tiču doktora Krokovskog ili romantike, ali ideje su predstavljene kao fenomen tog perioda, a ne kao istinito stanje, kao što su to činili mnogi modernisti.

3) Dualizam – Mann često koristi dualističku tehniku prikazivanja. Settembriniejev optimistični humanizam protiv Naphtine pesimistične apsolutističke ideologije. Hansov uzdržani i uvaženi burzujski severno-njemački stav protiv Klavdijinog slavenskog nedostatka uzdržanosti u njenim osećanjima i postupcima, njene volje da se izgubi, preda i da živi život radi života samog. Zatim veza prijatne i srećne vizije tropskog ostrva i krvavog rituala žrtvovanja. Mann kritikuje pretjerivanje i u jednom i u drugom smislu dok pokazuje neophodnost i jednog i drugog u svijetu, dakle i sreće, ali i patnje. Nije saglasan sa nezdravim zanimanjem za smrt, ali naglašava njenu neophodnu vezu sa srećnim i zdravim životom. Međutim, ovo ne treba shvatiti kao piščevu preporuku da čovek izbjegava ekstreme i da se drži sredine. Umesto toga čovek bi trebao da pronađe način života koji prihvata oba ekstrema, naglašavajući njihovu vezu, ali bez pretjeranog zanimanja samo za jedno. Naftina i Settembrinijeva mišljenja protivriječe jedna drugom, ali su sklopljena na takav način da postaju suštinski povezana. Mann je jednom rekao:” Samo je iscrpljujuće istinski interesantno. ”

4) Karakterizacija – Svaki od Mannovih likova je stvarna osoba kao i simbol istaknutog viđenja života za vrijeme predratnog perioda. Mann je mnoge svoje likove zasnovao na stvarnim ljudima, ali njihove portete je stvarao kao simbole kojima je istrazivao kulturalne probleme koje rjesava u romanu. Mann je nazvao svoje likove “nicim drugim do predstavnicima svijeta, principa, i domena duha”. Dio genijalnosti Mannove umetnosti je njegova sposobnost da svoje likove intelektualizuje a da im pri tom ne oduzme covecnost, koju imaju kao individue. Na neki nacin oni su karikature, ali pored toga uverljive i prijatne, to su trodimenzionalne karikature. Mann se nadao da njegov likovi nisu “ puke sene licnosti i hodajuce parabole”. Joahim predstavlja ukocenog, duznosti posvecenog, Nijemca, a Klavdija je slobodoumna, ali plaha Ruskinja. Settembrini je senzualni i liberalni humanista, Naphta ima stroge religiozne stavove, dok Peperkorn predstavlja vitalni zivot bez komplikacija. Ono sto svaki od ovih likova cini uverljivim jeste povezanost koja je ostvarena u njihovim međusobnim odnosima. Ove odnose Mann je napisao sa istom paznjom, kao i vece intelektualne i simbolicke teme. Veza Naphte i Settembrinija je vrlo pazljivo postavljena. Mann je opisao svaku nijansu razgovora Hansa i Klavdije kad joj on izjavljuje ljubav na proslavi. Oboje ih je opisao kao ljudska bica, ali i kao utjelovljenje ideja.

5) Razvojni roman – Roman je napisan kao kulturna hronika u formi razvojnog romana sa modernističkim zapletom. U razvojnom romanu, mladi neformirani lik je podložan različitim uticajima, stiče iskustvo, pritom odbacuje neprihvatljive mogućnosti i na kraju pronalazi svoj poziv i odgovarajući odnos prema životu. Hans je očito iskusio sve ovo, ali budući da on predstavlja dušu predratne Evrope, sav roman predstavlja razvoj evropske duše u ovom periodu. Mannova kulturna kritika dolazi na kraju ovog razvojnog procesa, nakon sto je Hans iskusio različite kulturne i inetelektualne uticaje, i kao posljedicu ovog “obrazovanja”, pronašao svoj “pravi poziv” - svoju neizbježnu sudbinu - na ratištu u prvom svetskom ratu. Mann je “Čarobnibreg” odredio kao roman “uvođenja” zajedno sa tradicionalnim “mitovima traženja”. Mann opisuje Hansa kao tipičnog radoznalog čoveka, i to radoznalog u pravom smislu te riječi, koji dobrovoljno, ali i previše dobrovoljno prihvata bolest i smrt, jer je prvi susret s njima obećavao neobično prosvetljenje i avanturističko napredovanje, povezano, naravno, sa većim rizicima.

Vrijeme Čarobnog brega:

Vrijeme – Vrlo rano Hans Katorp je otkrio poremećaj vremena u Davosu, gde godišnja doba prolaze kao sedmice i njegov 7 godina dug boravak izgleda kao jedno ljeto. U početku mu je bilo strašno teško da prihvati takvo “rasipanje vremena”. Joahimu, njegovom rođaku, ljekari su bili odredili pola godine boravka u sanatorijumu. Čuvsi to, Kastorp je žestoko odreagovao:

“Pola godine? Jesi li ti lud?” (…) Pa ti si već pola godine ovde! Ta nema se toliko vremena…”
“Da, vremena”, reče Joahim i klimnu glavom više puta pravo, preda se, ne obraćajući pažnju na dobronamerno negodovanje svog rođaka. “Ovde se naprosto igraju ljudskim vremenom, prosto da ne veruješ. Tri tjedna su za njih kao jedan dan. Videt ćeš već. Sve ćeš to vec naučiti”, reče i dodade: ”Čoveku se ovde izmijene pojmovi. ”
I zaista, vrijeme je čudna zagonetka i teško je razjasniti ga.

“Ali vama ovde mora da vrijeme u stvari brzo prolazi”, primijetio je Hans Kastorp. “Brzo i lagano, kako se uzme”, odgovori Joahim. “Ono uopšte ne prolazi, da ti pravo kažem, nije to nikakvo vrijeme, niti je ovo nekakav život. ”

Još prvi dan Katorpu se činilo da već duže vrijeme boravi u Davosu, činilo mu se da je tu postao stariji i pametniji. Razmišljanja o vremenu potpuno zaokupljaju Kastorpa:” Dakle, šta je vrijeme? Mi prostor opažamo svojim organima, svojim čulom vida i čulom pipanja. Lijepo. Ali kojim čulom opažamo vrijeme? (…) Mi kažemo: Vrijeme prolazi. Lijepo, pa neka prolazi. Ali, da bismo ga ga merili… Da bi moglo da se meri, moralo bi da prolazi ravnomerno, a gde piše da je tako? Za našu svijest nije tako, mi samo reda radi pretpostavljamo da je tako, i naše mere samo su konvencija…”

U Berghofu vrijeme se potpuno usporava, potpuno staje; kako kaže pisac “talasi vremena valjaju se uvijek u jednoličnom ritmu”. I dok godina dana znači toliko mnogo u životima ljudi u ravnici, jer donosi tako mnogo promena, u Berghofu to je samo nešto duža jedinica vremena, jer vrijeme u Berghofu kao da je stalo, poput vode u nekoj ustajaloj bari. U sanatorijumu vrijeme tako brzo prolazi (ili ne prolazi uopšte), dijelom što nikom nije ni stalo, što niko ne haje da li su prošle sedmice ili meseci. Jedino za vrijeme merenja temperature, četiri puta na dan, može se zaista uočiti šta je jedan minut, ili šta je čitavih sedam minuta, koliko traje merenje. Jer samo tih sedam minuta je zaista trajalo i imalo žilavu vrijednost; tih sedam minuta se pretvaralo u pravu malu večnost.
U sanatorijumu nijedan izgovor za svetkovanje i zveket časa nije ostajao neiskorišten, tu su se često pridruživale i lične i neredovne svetkovine, tako da su svi rođendani, generalni pregledi, divlji i pravi odlasci bili proslavljani čašćenjem u restoranu. Međutim, godišnjica dolaska nije obilježavana ničim drugim sem ćutanjem. Preko nje se prelazilo, zaboravljalo se da joj se ukaže pažnja, i svako je mogao pretpostaviti da ni drugi ne misle na nju. Na raspored vremena svakako se mnogo polagalo; pazilo se na kalendar, na redoslijed dana i njihovo prividno vraćanje. Ali merenje i brojanje onog vremena, koje je za svakog pojedinačno bilo vezano za ovaj prostor gore, merenje dakle, ličnog i individualnog vremena - to je bila stvar onih kratkoročnih pacijenata i početnika. Stari bolesnici su voljeli u tom pogledu ono vrijeme što se ne meri, sto nezapaženo protiče, voljeli su dan koji ostaje uvijek isti, i svaki je od njih finim instinktom pretpostavljao da i drugi želi ono što i on sam. Smatralo se da je savršeno neumesno i brutalno reći nekome da se dotičnog dana navršavaju tri godine otkako je došao – to se nije dešavalo.

Poslije 6 godina provedenih u sanatorijumu, Hans više nije mogao da odgovori ni na jedno pitanje koje se ticalo vremena. Koliko je Joahim živio ovde gore s njim do svog divljeg odlaska? Koliko je vremena u svemu živio s njim? Kad se, prema kalendaru desio taj prvi prkosni odlazak? Koliko je vremena Joahim bio odsutan? Kad se vratio? Koliko je Hans Kastorp sam proveo ovde dok se Joahim nije vratio, a koliko kasnije kad je ovaj zauvijek rekao zbogom vremenu? Koliko je gospođa Sosa bila odsutna? Koliko je zemaljskog vremena proživio Hans Kastorp ovde u Berghofu? Koliko mu je godina? I na mnoga druga, slična pitanja, Hans nije mogao da da odgovor. Međutim, da je zaista htio, mogao je Kastorp uz malo truda sve da izračuna i tako ukloni neprijatnu neizvesnost. Ali, što se njega samog tiče, njemu to možda i nije bilo naročito ugodno, ali on nije ni pokušavao da učini neki napor da se oslobodi te nejasnoće i rasplinutosti i da bude načisto s tim koliko je već vremena ovde proveo; a ono što ga je u tom sprečavalo bio je nemir njegove savesti, premda je očevidno najgora nesavesnost - ne obazirati se na vrijeme. I Naphta i Settembrini često raspravljaju o vremenu. Usporavanje i rasipanje vremena povezano je sa truljenjem i bolesnom prirodom Davosa, ali do gubitka osećaja za vrijeme dolazi i zbog prijatne atmosfere u kojoj pacijenti uživaju. Pacijenti gube osećaj za vrijeme delimično zbog strogo regulisane dnevne rutine, zbog koje se jedan dan ne može razlikovati od drugog - pet obroka dnevno, dva sata obaveznog odmaranja, stalno merenje temperature… svaki dan isti je kao i prethodni.

Poruka koju nosi Čarobni breg je:

Kad ne bi bilo vremena, ne bi bilo ni napretka čovečanstva i svijet bi bio samo smrdljiva i ustajala bara.

“Vrijeme je božji dar dat čoveku da ga koristi u svrhe čovečanstva i napretka.”
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 19.02.2009, 03:30 PM   #89
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Cica Gorio - Honoré de Balzac

Beleška o piscu

Honoré de Balzac (1799. - 1850.) , rođen u Toursu u građanskoj obitelji. Otac mu je bio naobražen čovjek , bavio se je fiziologijom i sociologijom. Majka mu je bila religiozna, “udubljena u mistična razmišljanja”.
Kao dečak pokazuje veliko zanimanje za knjigu i čitanje. Naobrazbu je stekao u raznim školama, najprije u rodnome Toursu, zatim u Parizu. Prema očevoj želji trebao je studirati pravo, ali on se posvećuje književnosti. Bavi se s različitim poslovima i bori se s dugovima. Posjedovao je neobičnu radnu energiju, radio je 16 -17 sati dnevno. oženio se 1850. g., nekoliko meseci prije svoje smrti. Za života je postao slavan pisac.
Dela : Eugenie Grandet , Čiča gorio, Izgubljene iluzije, Rođakinja Bette, Rođak Pons, Sjaj i bijeda kurtizana…

Ljudska komedija

Ljudska komedija je ciklus romana u kojima Balzac prikazuje mnoštvo likova (2000 - 3000) pomoću kojih Balzac ulazi u sve pore tadašnjeg društva. Osnovna koncepcija strukture Ljuske komedije tj. grupiranje samostalnih dela u veće cjeline i pojavljivanje istih likova u više različitih dela pojavljuje se negde početkom 1831., a sam naziv i plan tog opusa datiraju iz 1842. Iz tog razdoblja datira 1. sveska njegovih Sabranih dela, koje na nagovor izdavača i po sugestiji jednog prijatelja naziva Ljuskom komedijom. Iako sam naslov Balzacova dela sugerira na Danteovu Božanstvenu komediju Balzac vjeruje u njegovu opravdanost : “Neizmernost jednog plana, koji istodobno obuhvaća povijest i kritiku društva, analizu njegovih zala i raspravljanje njegovih principa, daje mi po mom mišljenju pravo da svom delu dam naslov pod kojim se ono danas objavljuje : La Comédie humanie”(Predgovor svojeg prvog dela). Dok je Dante tumačio odnose u ljudskom društvu na temelju jedne teološke vizije svijeta, Balzac razmatra ljudsku vrstu sa stanovišta prirodnih znanosti i isključivo na temelju vlastitih promatranja. Uz to, Balzac ne ocjenjuje ljudsko društvo već daje njegovu analizu ne upuštajući se u povijesne probleme, nego ostajući na razini svoje sadašnjosti. Balzac nam dalje tumači u svom Predgovoru da ne treba davati analizu povijest jer su “osnovni ljudski problemi vječni i ponavljaju se iz generacije u generaciju”. Znači dovoljno je dati prikaz života jedne generacije i osvijetliti ga sa svih strana da bi se dobila slika ljudskog društva.
Balzac je svoju Ljudsku komediju podijelio na nekoliko dijelova : Studije društvenog života, Filozofske studije, Analitičke studije.
Temelj tog opusa čine Studije društvenog života a dijele se na 6 prizora : Prizori iz privatnog života, Prizori iz provincijskog života, Prizore iz pariškog života, Prizore iz političkog života, Prizore iz vojničkog života, Prizore iz seoskog života.
Ljudska komedija je ostala nedovršena, od 137 planiranih dela završena su tek 91, ali ipak kao opus ostala je nenadmašena. Zahvaljujući svom izvarednom daru zapažanja Balzac nam je dao kompletnu sliku društvenog života u prvoj polovici 19 st.

Čiča gorio

Najpodesnije delo za dobivanje uvida u LjK je svakako roman Čiča gorio. Prvotno zamišljen kao pripovijetka postepeno prerasta tokom pisanja zadane okvire radnje, ali ne napuštajući ih, izgrađujući tri samostalne ali međusobno isprepletene radnje, čiji se događaju odvijaju na različitim scenama pariškog društva.
Prva fabula je vezana za nesretnu očinsku ljubav Jean-Joachima Gorioa, nekadašnjeg tvorničara tjestenine, prema njegovim kćerima u kojoj je obuhvaćena jedna oštra kritika tadašnjeg odgoja. Uz tu osnovnu fabulu vezana je sudbina siromašnog studenta prava Eugénea de Rastignaca, čiji je osnovni cilj uspjeti u društvu, a koji tijekom tog dela upoznaje lice i naličje velegradskog života i postepeno napušta svoje mladenačke ideale. Treća je fabula vezana je uz ciničnog robijaša Vautrina.

Eugéne de Rastignac

“Eugéne de Rastignac - tako se zvao - pripadao je redu onih mladih ljudi koje neimaština priuči na rad i koji već u detinjstvu shvate kolike nade polažu u njih njihovi roditelji, te pripremaju sebi lijepu budućnost proračunavajući već u toj dobi domet svojih nauka i podešavajući ih unaprijed budućem kretanju društva, da bi ga prvi iskoristili.”

Razmatrajući delo u sklopu čitave LjK osnovna je tema životna inicijativa mladog čovjeka, a glavni bi lik bio Rastignac. Njega ne bismo mogli nazvati glavnim likom ovog romana, već samo sponom uz koju se vežu druge dvije centralne ličnosti ovog roman i kao veza između salona visokog društva i malograđanskog pansiona. Ukratko on nije pokretač same radnje već njezin sljedbenik ali isto tako lik kojemu će se Balzac najrađe vraćati, primenjujući prvi put na njemu tehniku pojavljivanja istih likova u više različitih dela.

“Bez njegovih radoznalih zapažanja i spretnosti kojom je ušao u pariške salone ova pripovijest ne bi bila obojena stvarnim tonovima koje, nema sumnje, duguje njegovu pronicavu duhu i želji da prodre u tajne užasna položaja koji su brižljivo tajili kako oni koji su ga stvorili tako i onaj koji se u njemu nalazio.”

Problematika odgoja

Gorioova nesretna ljubav prema svojim kćerima toliko je uvećana i groteskna da čitateljima izgleda nestvarna, bez stvarne podloge. Balzac je prikazao takvu ljubav koja se na trenutke spušta na razinu čistih nagona i nemoralnih postupaka ( npr. kad glavni junak, da bi bio blizu vlastite kćeri, se upušta u ulogu “svodilje” između nje i Rastignaca). Dajući previše ljubavi kćerima svojim G. je ostao bez njihove, i postao samo sredstvo za njih. Umesto da se brinu za njega, kako je sam očekivao, one ga odbacuju od sebe i prisiljavaju ga da živi na rubu neimaštine. Ali G. naposljetku ih još jednako voli.
Tim slikama nam Balzac daje kritiku odgoja tog društva koji se bazira na materijalnom, a prenosi ideje povratka korijenima, povratku prirodi, idejama koje je zastupao Jean - Jaques - Russoe.

Bježismrt


Vautrin je u Balzacovom delu simbol revolta prema svim negativnostima tadašnjeg društva. Taj bivši robijaš shvativši svu pokvarenost tadašnjeg društva ne preza ni od čega da bi ostvario vlastiti cilj. Dokraja odan svojim prijateljima a nemilosrdan prema protivnicima on razvija svoj bushido koji je po mnogo čemu amoralan kao što je amoralno društvo u kojemu živi i u kojem je novac “vrhovni bog”. Na taj način Bježismrt prerasta u glasnika B. osuda ljudskog društva ali isto tako kao čovjek goleme životne energije i volje predstavlja utijelovljenje Balzacovih ambicija.

Zaključak

“Ovde počiva gospodin Gorio, otac grofice de Restaud i barunice de Nuncingen, sahranjen na trošak dvojice studenata.”
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 19.02.2009, 03:32 PM   #90
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Cvece zla - Šarl Bodler

Beleška o piscu

Šarl Bodler ( 1821.-1867. ), francuski liričar, književni i likovni kritičar, autor izvanrednih pesama u prozi, najznačajnija je pesnička ličnost za modernu europsku poeziju, za njen pesnički izraz i tematiku te za sve njene teorijske preokupacije. Nesporazumi i trzavice u obitelji s majkom, poznanstvo s mulatkinjom Jeanne Lemer ( poznata pod imenom Jeanne Duval ), krajnje nesređen život ( pokušaj samoubojstva ), duboki sukobi s društvom, prevođenje E. A. Poea, odlučni su poticaj u njegovoj poeziji. Ali je Bodler u izboru motiva, izraza, jezika, ugođaja i atmosfere potpuno nova i izvorna pesnička ličnost. Među modernim pesnicima prvi je prikazao sumornost urbanih situacija i perspektiva, obrađujući njihove potpuno nove, ali i šokantne, dotada nezamislive motive.
Glavno autorovo delo, istovremeno i teleljno za svu kasniju poeziju, Cveće zla ( 1857, drugo izdanje 1861. i treće izdanje 1869. ) izazvalo je svestranu diskusiju. Ipak Baudelairovi poetski motivi, sugestivnost potpuno novih metafora, snaga i neposredna životnost simbola, najviša dotjeranost jezika, složenost u zapažanjima, oživljavanje sinestezije izborili su Baudelairovim ostvarenjima neprijeporna priznanja.

Cveće zla

Šarl Bodler posve je originalna i individulana pesnička ličnost. On je u punom smislu riječi preteča simbolizma i moderne poezije uopće, a njegova pesnička zbirka Cveće zla sadrži sve elemente kasnije simboličke poezije
Bodler se u svemu odupire dotadašnjim lirskim konvencijama, bile one tematskog ili formalnog karaktera. Umjesto romantičarskog sentimentalizma i pejzažnih motiva, Bodler otkriva nove ljudske senzibilitete. Ostajući u svom vremenu, zatvarajući se u ugođaje urbane sredine i zatvorene vidike, on analizira vlastita osjećajna stanja: svoje nemire, tjeskobe, doživljavanja smrti kao osnovnih opsesija. Iz tih osjećajnih stanja izbija i neodređen pesnikov revolt koji se manifestira u ciničnom odnosu prema ljudima i životu: hvali ono što je nemoralno, nezdravo, odvratno-satanizam. Baudelairova poezija prodire duboko u psihu, to je obraćanje svom dubokom “ja” , punom tajnovitosti, nedefinirasnsti, groze, tamnih i nejasnih slutnji.
Bodler realnu stvarnost doživljava kao neorganizirano i porazbacano mnoštvo slika i oznaka koje svoj smisao i sklad dobivaju tek u mašti stvaraoca te se tako pretvaraju u njegovu subjektivnu realnost.
Baudelairovi Cveće zla delo je koje je izazvalo veliki skandal. Za ono vreeme previše slobodno našlo se na sudu, neke su pesme bile zabranjene. Međutim ni to nije spriječilo ogroman Baudelairov uspeh koji je očit i danas.
Prokleti se pesnik na početku Cvjetova zla obraća čitaocu, on sebe na neki način uspoređuje s čitaocem, sa svim čitateljima, sa sveukupnim čovječanstvom.
------------------------------------------------------------------------------------------
“Jedino dodada! - Kroz beskrajne sate
Dok sanja vješala, puši lule skromne.
Znaš je čitatelju, nekaznicu lomnu
Hipokrite stari - moj jednaki- brate!”
( Čitatelju )
------------------------------------------------------------------------------------------
Bodler čitave cikluse pesma posvećuje ženama. Njegov odnos prema ženi izuzetno je čudan. Za razliku od ostalih pesnika koji su ženu uzdizali do nebeskih visina, Bodler prezire ženu nazivajući je s demonom, mučenicom, prokletnicom.
------------------------------------------------------------------------------------------
“Device, demoni, mučenice bijedne !
U preziru zbilje i njezinih uza
Sve beskraja žedne nezbludne il’ čedne,
Čas krikova prene, a čas prene suza,
Nad našim se paklom, munja nadsrne,
Grči duša moja: žali vas i voli,
Jer ko ganje peće žeđ muka žene,
Srca vaša - mize ljubavi i boli!”
( Prokletnice )
------------------------------------------------------------------------------------------
žene Bodler smatra ograničenim, glupim i sposobnim samo da zadovoljavaju muškarca. Išao je iz krajnosti u krajnost, čudi se što žena ima pristup u crkvu.
žene koje su inspirirale Bodler bile su Jeanne Duval ili Crna Venera, Apolonije Sabatier, Bijela Venera i Marije Danlrme Madona. Crna Venera bila je mulatkonja i Bodler je njoj posvetio čitav jedan ciklus pesama: Nakit, Egzotični miris, kosa, Vampir, Zeba. Crna Venera je prostitutka, monstruozna mješanka, lažljiva, nemilosrdna, samouvjerena i alkoholičarka koju pesnik ipak pretvara u predivnu devojku.
------------------------------------------------------------------------------------------
“Dugo! Uvijek! U kosu ću ti tkati
Rubine, safire, dare skupocijene!
želji ćeš se mojoj uvijek odazvati.
Jer ti si mi čaša sanje dragocjene
Iz koje ispari vino uspomene! “
( Kosa )
------------------------------------------------------------------------------------------
“Ni sni opijuma ni tajanstva tame
Tako me ne mame kao slast usana,
K tebi žudnje idu poput karovana
Da ne sjaje zjena gase žeđu čame.
( Sed not satiatia )
------------------------------------------------------------------------------------------
Bijela Venera i Madona bile su manje važne žene za Baudelaierevo pesničko stvaralaštvo, no i o njima ispevao je pesme u kojima je iskazao svoju nadljudsko umijeće.
------------------------------------------------------------------------------------------
“Sagradit ću za te, o Madono moja,
na dnu svojih žalosti bez broja,
Izdupsti u kutu svog srca najcrnijem
Daleko od svijeta tek da te sakrijem,
Skrovište za te modro i pozlaćeno.

Načinit ću noževa sedam, bez smijeha
Brusit ću ih kao majstor igve svoje
I u dno naciljati ljubavi svoje,
Zabosti ih u srce ti prestrašeno,
Srec rasplakano, Srce zagušeno!
( Jednoj Madoni )
------------------------------------------------------------------------------------------
Ljubav se dijeli na dvije komponente, seks i erotiku. Seks je često fizički kontakt, dok je erotika nešto duhovno što se događa u čovjekovoj psihi i što obično nema nikakve veze s fizičkim kontaktom.
U Baudelairovim pesmama prevladava erotika i ljubavni zanos prema ženama simbolima ljepote i zla koje pesnik istovremeno voli i mrzi.
------------------------------------------------------------------------------------------
“ U postelju skrivaš zvijezde same,
O nečista ženo, okrutna od čame!
Da ti se u igri posobone zubi
U jaslama trajnim novo srce ljubi.”
------------------------------------------------------------------------------------------
Bodler, prokleti pesnik, bio je kontraverzan ličnost za svoje vreeme o čemu svjedoče i njegove pesme. trebalo je proći mnogo godina da bi puk shvatio vreednost njegovih stihova. Vodile su se mnoge polemike oko toga da li je ono što je bolesno u stvarnosti bolesno i u umjetnosti. Bodler bio je zasigurno psihički nestabilna i nezadovoljna osoba koja nije bila zadovoljna svojim životom i koja je spas pronalazila u opijumu i alkoholu. No svakako je to njegovo nesređeno psihološko stanje napravilo od njega jednog od najbljih pesnika svih vremena.
------------------------------------------------------------------------------------------
“ Sva priroda hram je gde stupovi živi
Izrijecima mutnim ponekad se glase:
kroz šumu simbola čovjek probija se
i pod njinim prisnim pogledima živi.”
( Suglasja )
------------------------------------------------------------------------------------------
U pesmi Suglasja Baudelire je iznio vlastitu poetiku. Osnovni je zadatak pesnika da uočava i pronalazi u toj “šumi” simbola analogije, suglasnosti, a ta srodnost svih elemenata prirode poetski se može izraziti samo simbolom, usporedbom, metaforom, alegorijom.
Bodler je svojom poezijom, unoseći u nju ponovo subjektivni osjećaj kao bitnost, ali ne u romantičarskom smislu, ne iznoseći toliko goli osjećaj koliko “dušu”, psihu čovjeka - a s druge strane ostvarujući posebnu viziju života - doista otvorio put poeziji i uopće stvaralaštvu simbolista, koji će se pojaviti kao direktna reakcija na parnasovce i njihovu poeziju.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Zaključana tema

Bookmarks

Oznake
ana karenjina, analiza, andric, balzak, cehov, copic, cosic, dante, defo, dostojevski, faust, gilgames, gorski vijenac, homer, igo, lektire, njegos, puskin, sadrzaj, sekspir, sremac, stankovic, tolstoj, vajld, zlocin i kazna

Opcije teme
Način prikaza

Opcije postovanja
Ne možete kreirati novu temu
Ne možete poslati odgovor
Ne možete dodati priloge
Ne možete prepraviti svoju poruku

BB kod je uključen
Smajliji su uključeni
[IMG] kod je uključen
HTML kod je uključen


Slične teme
Tema Temu otvorio/la Forum Odgovora Poslednji post
Lektire od kojih pada mrak na oči Kijara-brm Književnost 37 16.09.2010 10:59 AM
Sadrzaj vase torbice? _Anna_ Ženski kutak 134 19.05.2010 08:16 PM
Lektire, eseji, maturski i seminarski radovi azecnirP Zastarele i obrisane teme 5 27.04.2010 06:58 PM



Forum Right Top
Forum Left Bottom Forum Right Bottom
 
Right Left
Korisnicki pristup
Zaboravili ste šifru?
Forum LeftForum Right


Forum statistike:
Korisnika: 51,533
Tema: 19,080
Poruka: 828,260

Trenutno je 534 aktivnih korisnika na forumu.
Forum LeftForum Right


Forum LeftForum Right


Izdvajamo:
Forum LeftForum Right


Preporucujemo:
Forum LeftForum Right


Radio:
Forum LeftForum Right


Marketing:
Forum LeftForum Right


Reklame:
Forum LeftForum Right
Right Right
Right Bottom Left Right Bottom Right