Header


Forum Left Top



Obrazovanje Zakoračite još jedan stepenik ka znanju. Razmenite iskustva sa koleginicama i kolegama.

Zaključana tema
 
LinkBack Opcije teme Način prikaza
Old 20.02.2009, 12:29 PM   #131
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Ciklus igre - Vasko Popa

Bilješka o piscu

Vasko Popa (1922-1991) je ucinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pjesama Kora, pjesnicka knjiga neobicne sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosfeni socrealistickog pjevanja i pripovijedanja koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore djelovala je kao radosno pjesnicko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pjesnickom izrazu i njegovom oslobodenju od dogmi i recepata; porazila je one ciji horizont ocekivanja ova knjiga nije zadovoljila: za njih je ova poezija bila nerazumljiva i besmislena jer njihov lijeni duh nije bio spreman da zade dublje od prvog nivoa razumijevanja i tamo pronade prava znacenja i smislove. Tipovi poezije su se neumitno kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajuci pjesnicki program iz Kore.Tako je Popa postao preteca ne samo moderne srpske poezije, nego i vodeca licnost savremene srpske poezije, koja je obilježila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.
Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna, na prvom mjestu je poezija Momcila Nastasijevica, drugi izvor podsticaja bilo je nadrealisticko iskustvo: odbacio je bahatost izraza i forme ali je prihvatio iracionalno i humor. Treci inspirativni izvor bio je folklor,fantasticno i grosteksnog sagledavanja svijeta, predmetnosti i ljudske egzistencije.
Tjeskoban i monoton život savremenog covjeka je predocen u poeziji Vaska Pope.Svijet nije ništa nego Nepocin-polje- arena sveopštih suprotnosti i sukoba. Odatle obilje apokaliptickih, kosmoloških i metafizickih vizija, koje ce ovu poeziju uciniti filozofskom i metafizickom.
Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezickom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptican, jezgrovit, aforistican i gnomican. Davno je receno da rijecima treba da bude tijesno, a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja rijeci ali ima bogatstva i svježine rijeci. Medutim, te rijeci su stegnute sintaksickim redukcijama, a iz tog proistice bogata misaonost i asocijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju.
Vasko Popa je vrlo plodan pjesnik- objavio je osam knjiga pjesama: Kora (1953), Nepocin-polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja(1972), Kuca na sred druma (1975), Živo meso (1975), Vucja so (1975), Rez (1981). Objavio je tri antologije: Od zlata jabuka-antologija narodnih umotvorina, Urnebesnik- antologija poetskog humora, Ponocno sunce- antologija pjesnickih snovidenja.

Interpretacija:

Ciklus Igre, cetvrti ciklus u knjizi Nepocin-polje objevljen je prvi put 1955. godine u casopisu Delo. Otada, pa sve do konacne redakcije knjige ciklus se nije mijenjao. Igre cine trinaest pjesama i to: Pre igre, Klina, Žmure, Zavodnika, Svadbe, Ružokradice, Izmedu igara, Jurke, Semena, Trule kobile, Lovca, Pepela i Posle igre. Naslovi triju pjesama na izvjestan nacin su povezani. To su sedme pjesme, odnosno prva, sedma i trinaesta: Pre igre, Izmedu igara, Posle igre. Pjesma Izmedu igara namece i druge podjele. Prvi dio ciklusa: Klina, Žmure, Zavodnika, Svadbe i Ružokradice su igre života ili za život, igre stvaranja, drugi dio ciklusa (pjesme: Jurke, Semena, Trule kobile, Lovca i Pepela) su igre smrti, igre razaranja. Pošto se broj sedam vezuje za genezu (svijet je stvoren za sedam dana) prvi dio igaramožemo nazvati igrama postanja odnosno obrnuto, drugi dio apokaliptickim igrama (jer analogno stvaranju svijet se može i razoriti za sedam dana).

Popine Igre su izuzetno surove i tragicne. Igraci su anonimni. To su jedan, drugi- ostali ili neko, nekoga, neki. Igra se do kraja dok se ne ude u ništavilo, u apsolutno ništa. Igre su neprestane i naizmjenicne. Naravno, ne igra se bez uloga, a ulog su: dijelovi sopstvenog tijela, cijelo tijelo, svoj život, sudbina. Igraci su krajnje disciplinovani poštujuci do kraja pravila igre. To su uglavnom igre skrivanja, traganja i otkrivanja. U stvari, citav ciklus je svojevrsni opis raznih igara tako da sve to djeluje kao prikaz, kao prirucnik. Postupak u igrama je uglavnom ovakav: podjela uloga, prvi dio igre, drugi dio igre, nova podjela uloga (do istrebljenja).Cesto je podjela uloga i prvi dio igre spojen. Igre su prikaz raznih vrsta agresije nad ljudima ili nad sobom. Iako su odvojene od stvarnosti od života i svakodnevice zbog svoje nestvarnosti, one su istovremeno i jakim vezama povezane sa stvarnošcu i svakodnevni odnos ljudi. U njima je prikazan kosmicki, predmetni i ljudski svijet. U uvodnoj prološkoj pjesmi ciklusa još uvijek nismo u vrtlogu igara.Igraci se pripremaju, ispituju svoje mogucnosti, dubine, visine i svoje cvrstine, stavljaju se u strašna iskušenja.Ucestvuje onaj koji ih preživi. To je egzistencijalna igra samoprovjeravanja, igra postojanja i bivanja sa svojim bicem i u svom bicu, igra unutar svoga biološkog i egzistencijalnog prostora. Izdržati ova iskušenja visine, dubine i cvrstine znaci kvalifikovati se za igre na relacijama sa drugim bicima. U ovoj igri neki ipak ostaju.

U igri Klina jedni vrše pritisak, dok su drugi pod priiskom, a treci manipulišu i jednima i drugima. Ovo je igra nasilja, surovosti i žrtava. Milosti nema jer se uloge mijenjaju i igra tece. Nema tolerantnosti, takode sto sve podsjeca na krvave politicke obracune.

I u pjesmi Žmure prostor je uništavajuci. Ulazak u njega znaci gubitak sebe. Da bi se igrala ova igra zahtjeva ogroman prostor. To je igra traženja izraza (jezik), uma(celo), pamcenja (zaborav). Traganje se završava gubitkom svoje licnosti u ogromnom prostoru (zemlja, nebo, trava). Ali traganje je pogrešno. Ne treba tragati za drugim vec za sobom. Drugog je moguce tražiti samo kroz sebe. Što upucuje na misao: upoznaj sebe da bi poznavao druge. Ako je igra Žmure egzistencijalni arhetip traganja za svojom licnošcu, igra zavodnika je erotska igra u kojoj ucesnici gube glavu. U njoj se voli, ljubi i grli predmetni svijet. To je parodija ljubavi, ali i onih koji se cude ljubavi, ljubavnika i voajera, aktivnih i pasivnih.

U igri Žmure traga se za drugim, u igri Zavodnika vec prisustvujemo ljubavnoj igri tih drugih koji se završava igrom Svadbe. Svadbe su pojedinacna igra otkrivanja sopstvenog sazvežda, igra iskušenja, igra dolaženja do sopstvene licnosti koja se mora spoznati u nemogucim uslovima do koje se mora doci u najtežim prilikama. Svadbe su odsudne igre, igre na život i smrt: «Ko do zore ne zastane/ ko ne trepne ne tresne/ taj zaradi svoju kožu// (Ova se igra retko igra)».

Motiv krade zlatne jabuke (u grckoj mitologiji zlatnog runa) naci cemo u pjesmi Ružokradice jednoj od najljepših ali i najsurovijih igara. U ovoj igri traganja za unutrašnjom ljepotom igraci su podijeljeni u tri grupacije. Pošto se vrijednosti kriju u najdubljoj intimi, u samom srcu života i svijeta, do tog srca treba doci. Tako se traganje za ukradenom ružom-ljepotom poklapa u svakom pokušaju sa pokoljem ružokradica.

Bice-objekti, parcijalizirani, pretvoreni u jedno opredjeljenje, jednu mogucnost- prikazani su u pjesmi Izmedu igara u kojoj se igraju pojedinacne samostalne igre, gdje su igraci sami sa sobom ili sami pred sobom ili sami u sebi. Ova meduigra lici na politicke meduigre ljudi izvršilaca, ljudi oruda, oni koji su pretvoreni u oko i uho, koji mijenjaju svoja lica ali zadržavaju jedan zategnuti pogled, koji se igraju svojom glavom. Ova bica su izgubljena jer su parcijalizovana. Dominantnost jednog usmjerenja, jednog cula, iskrivljuje covjeka. Zato ove igre vode u beznade, u gubitak svoje licnosti, u gubitak svoje glave u potpunoj ravnodušnosti.

I u pjesmi Jurke ponavlja se model igre skrivanja i traganja što traje do uništenja i istrebljenja. Igra stvaranja unutrašnje praznine simbolicki je predstavljena u pjesmi Semena. Praznina se stvara opsesivnom idejom. Opsesija iscrpljuje iz covjeka ljudskost, animalizuje ga. Umjesto sjemena punoce u glavi nice sjeme ništavila, sjeme mraka i praznine. Kroz praznu lobanju duva vjetar «I koti šarene vjetrice».

U pjesmi Trule kobile ucesnici su jedan drugome «kamen na srcu». Igre tereta, strave, zle savjesti, užasa govore o odnosima medu ljudima. Radi se, dakle, o egzistencijalnom teretu, o pritisku koji na jednog covjeka vrše drugi ljudi. Efekat igre postiže se i ovdje ponavljanjem stihova i rijeci: «Nijedan da se pod kamenom makne», «I jedan i drugi se polome» i «da bar» što se ponavlja cetiri puta. Da su igre i svojevrsna tipologija odnosa medu ljudima vidi se iz pjesme Lovca. Igra uništenja i samouništenja završava ciklus izvanrednom, upecatljivom, kosmickom igrom Pepela.Finale igara cini pjesma Posle igre. U njoj ima i smijeha, i jeze, i strave i beznada, dakle, svega onoga što ima i u samom ciklusu. U njoj je prikazano nepostojanje tijela, dijelova tijela (trbuha, cela, srca, krila), sem ruku, potpuno apsolutno uništenje, ali i tracak (ironicke: «šta da ti pricam») nade.
U prividnoj bezazlenosti i naivnosti djecje igre, sa folklornim porijeklom u inspiraciji, sintaksi i rjecniku, ciklus Igre krajnje surovo i otvoreno uvodi citaoca u vrtlog najdubljih egzistencijalnih problema i iskušenja.

Esej:

Oda o covjeku

Život je velika igra ciji je pocetak neciji kraj, a opet taj kraj neciji pocetak. Vasko Popa nas svojim igrama uvodi u razmišljanja o smislu života koji se gubi u svakodnevici. Svoj ciklus Igre je podijelio u nekoliko hronološki poredanih pjesama; ulazak u život- prije igre, u toku života- izmedu igara i kraj covjeka i njegovog bivstvovanja-poslije igre. U svojim pjesmama Popa govori o odnosu covjeka prema covjeku i covjeka prema životu. Sam ulazak covjeka u život opisan je u pjesmi Pre igre gdje je taj ulazak oprezan «prvo žmureci na jedno pa na drugo oko», jer je nepoznat. Upozorava covjeka na moguce nedace u životu.
Iako je bice u pocetku puno snage, skace visoko, misli da može mnogo više od trenutnog, a to su u stvari covjekove želje i snovi, ali kad spozna šta ga ceka, neki se ne daju pokolebati i dalje skacu dok drugi posustaju «jer se razbiju u paramparcad».
Tako da samo snažniji nastavljaju tu Popinu «igru».
Pjesma Klina govori o odnosu medu ljudima tj. pravi hijerarhiju i u takvom životnom miljeu jedni su superiorni, dok drugi ne. To je životna borba kliješta, eksera i majstora. Ali niko se ne predaje i borba traje, ali se pozicije mijenjaju tacno po Držicevoj definiciji «Ko bi doli sad je gori, a ko doli gor' ustaje».
U toku života tj. u toku te životne borbe ljudi se skrivaju jedni od drugih, skrivaju svoja prava lica, igraju se žmurke, a ustvari, traže neko drugo bice u sebi samom. Traži ono za cim teži svako ljudsko bice, a to je sreca, mogucnost sporazumijevanja sa samim sobom i sa drugima i spoznaja svijeta.
Uprkos tom traženju i tome da covjek spozna i razumije samog sebe i druge oko sebe, ljudi su otudeni i uglavnom se ne nadu u tom traženju vec naprotiv izgube samog sebe.
Život je nepredvidiv, jer ljudi griješe. Umjesto da gledaju naprijed dešava im se da su im «oci na ledima» i htjeli ili ne krenu natraške.
I kad spozna sve što ga je interesovalo spozna da je život grub i želi se vratiti samom sebi, ali ne vidi put jer «nema ociju» pošto je uvijek gledao u pogrešnom pravcu. To su ljudski padovi. Životna igra uspona i padova vjecno traje «jer se niko ne odmara».
U životnom jurenju ljudi prave velike nepravde, sebicnost i pohlepu.
Kraj ciklusa Igre poistovjecuje se sa krajem života, odnosno neminovnosti umiranja, ulaska u ništavilo o «kojem nema šta da se prica». Covjek nestaje a moja impresija poimanja nastanka, trajanja i nestajanje može se izraziti recenicom u kojoj se i Oskar Davico zapitao: Da li je smrt stražar života ili je život na strazi da cuva od smrti.


---------- Post dodat u 11:29 AM ---------- Prethodni post je napisan u 11:27 AM ----------

Družina Sinji galeb - Tone Seliškar

Bilješke o piscu:

Slovenski pisac Tone Seliškar rodio se 1.4.1900. u Ljubljani, a umro
1970.g. Objavio je knjige
pjesama:Trobovlje, Pjesme ocekivanja i mnogo proznih djela: Družina
Sinjega galeba, Jedra na
kraju svijeta, Drugovi, Mazge, Rudi, Nasukani brod, Tršcanska cesta.
Više Seliškarovih knjiga
prevedeno je na hrvatski jezik, a Družina Sinjega galeba objavljena je u
više izdanja.

Tema: djecja družina koja se bavi poslom za odrasle
Glavni likovi: Ivo i družina
Sporedni likovi: Ivini roditelji, Mileva, stari Nikola, mještani, Ante,
Lorenza...
Mjesto radnje: Galebov otok i more
Vrijeme radnje: Ljeto (u prošlosti)
Poruka djela: Ako ti samo jedna uspomena ostane od neke voljene osobe,
nemoj dopustiti da se još više uništi od starosti, nego je cuvaj od
propasti.

Kratak sadržaj:

Bio jedan djecak Ivo, koji nije imao ni oca ni majku.Otac mu je
protjeran s otoka, a majka mu je zbog tuge umrla.Živio je sam u jednoj
staroj napuštenoj kuci. Jednoga dana otac se jako bolestan vraca kuci i
kod kuce umire. Starac Nikola ga zajedno sa Ivom sahranjuje. Jedino što
je Ivi za uspomenu od oca bio je jedrenjak koji se zvao "Sinji galeb".
Ivi je odlucio da Sinjeg galeba uredi, da izgleda kao nov. Ivi se
pridružuju djecaci iz sela; Petar, Jure, Mijo, Pere i Frane. Oni
odlucuju zajednicki urediti brod. Djecaci su sve uredili, samo još treba
ofarbati krmu. Pošto je farba bila jako skupa oni odluce da nekako
zarade novac da bi to nekako kupili. Djecaci odlaze na kamenolom. Tamao
su radili jako dobro. Prvi sat bilo je lagano, ali kasnije je sunce sve
jace pržilo tako da je raditi bilo zaista teško. Na kamenolomu se morao
napraviti doista velik posao. Opasnost je prijetila od jedne velike
kamene gromade. Trebalo se popeti na vrh te velike stjene koja se svaki
cas mogla srušiti. Poslovoda je iz džepa izvadio stotisucicu i rekao:
"Tko ode gore i postavi dijamant dobije ovu stotisucicu!"
Svi su šutili dok se nije javio Ive. Otišao je gore, sretno se popeo i postavio
dijamant. Medutim,kada se vracao nazad tlak zraka ga je odbacio i on je
lupio o jedan kamen. Razbio je celo, alimu je bol jako brzo prošla. Kada
su zaradili za farbu, otišli su kupiti je i potpuno uredili "Galeba".
Medutim, jedne zore, kada se Ivo probudio, nije vidio svog "Galeba" na
šalu. Mještani su odlucili uzeti "Galeba" jer su htjeli naplatiti barem
jedan mali dio onoga što im je Ivin otac ucinio. Kasnije su Ivo i
družina uzeli jedrenjak i s njime otišli na more.

Doživljaj djela:

Ovo djelo mi se svidjelo jer je djecaku za uspomenu od
oca ostao samo taj jedrenjak, a on ga nije htio ostaviti da trune, nego
je sakupio družinu djecaka i s njima ga obnovio, da mu jedina uspomena
od oca ne "potone u zaborav".

Karakterizacija likova:


a) Ive: bio je uistinu mrk djecak, crne kose. Zaboravio je sve one
nježne rijeci što ih majke govore djeci. Ne poznaje majcina zagrljaja ni
ocevih brižnih, milih pogleda. Sam je rastao, sam se mucio i kada je
urlala bura, nije se bojao. Nije imao nikoga da su uza nj privine i tako
se na sve priucio.

b) djecaci: dobri i pomažu Ivi u obnovi jedrenjaka.

c) Mileva: Smedokosa, zdravih, rumenih i vjecno nasmijanih obraza, sa
svom djecom je mila i dobra, ali, prije, cim je vidjela Ivu odmah se
smrkla, jer ga se bojala, kasnije se oslobodila toga straha.

d) Stari Nikola: Petrov i Milevin otac, voli Ivu i pomaže mu u najtežim
trenutcima.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Sponsored Links
Old 20.02.2009, 12:31 PM   #132
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Faust - Johan Volfgang Gete

Gete je najsvestraniji nemački književnik, bavio se filozofijom, prirodnim i političkim naukama, pročitao je sve prevode svog doba, od klasicizma do romantizma. Prvi deo lirske drame Faust piše 1808. godine, a drugi deo 1833. godine.Građa Fausta nastala je u 16. veku, a to je kraj srednjeg i početak novog veka.

"Faust"

Prvi istorijski momenat Fausta je obavijen velom tajne. Zvao se Johan Georg Faust, rođen oko 1480., živeo je kao skitnica, bio je lekar, astronom, gutač vatre, razmetljivac i avanturista, ubijen je oko 1540. Već posle smrti, čak i Martin Luter piše da je Faust za života ostvario veze sa đavolom i svoje uspehe i nadarenost platio strašnom smrću. Ubrzo Faust prelazi u narodnu legendu i javljaju se prva dela o grešniku Faustu sa kojima dolazi u dodir i Gete. Geteov Faust je dramsko delo velike lepote, za razliku od onih do tada napisanih. Svome Faustu je poverio da traži odgovore na pitanja gde su granice naših saznanja i šta je smisao života

Drugi istorijski momenat je lik Margarete za koji je Gete uzeo građu iz savremenog sudskog procesa o čedomorki. To je bila drama o sudbini proste i jednostavne devojke čija čista ljubav izaziva osudu malograđanske sredine i crkve zbog vanbračnog deteta kojeg ubija.

Tragedija "Faust" se sastoji iz četiri dela:

1. Posveta- U posveti govori da se opet vraća likovima iz mladosti i da mu sećanje zaokuplja ponovo ova dela.

2. Predigra u pozorištu- U predigri u pozorištu posmatra se pozorišna umetnost iz perspektive pesnika i komičara. Sam Gete je najveći deo života bio u Vajmaru, kao upravnik pozorišta . Upravnik smatra da komad mora da se svidi svima i da mu obezbedi uspeh kod naroda. Pesnik brani dostojanstvo poezije i tvrdi da umetnost stoji iznad prirode i obicnog života. Glumac ima posredničku ulogu između prizemnog tumačenja uloge i uzvišenog tumačenja pesnika. Komičar kaže da je važna poezija, ali mora biti pristupačna svima.

3. Prolog na nebu- U prologu na nebu izvodi na pozornicu Boga i Sotonu da bi stvorio metafizički okvir u kome će se odigrati radnja drame. Arhanđeli Gavrilo, Rafael i Mihajlo slave harmoniju kosmosa, kao delo Boga kome na suprot stoje zemlja i tama. Javlja se Mefisto (đavo=lažov, pokvarenjak) koji osporava veličanja ova tri arhanđela o vasioni i Bogu. Mefisto vidi samo zlo na zemlji gde se čovek pati kao crv, gospod pita Mefista da li zna za doktora Fausta, slugu svoga koji mu je odan. Mefisto odgovara da ga zna i nudi Bogu opkladu da će Fausta odvući sa pravog puta. Bog mu dozvoljava da ide na zemlju da iskušava Fausta verujući da Mefisto neće uspeti. Osnovni motiv u Prologu na nebu isti je kao motiv iz biblije, knjiga o Jovu gde Bog iskušava odanost Jova. Mefisto podseća gospoda da je već uspeo da navede ljude na zlo, kao Adama i Evu preko jabuke i da će tako uspeti i sa Faustom, ali je Bog siguran da će mu Faust ostati odan.

4. Tragedija Faust- U mračnoj, zagušljivoj sobi, okružen knjigama sedi Faust i žali se da je i pored toga što je doktor nauka i veoma pametan, saznao koliko je ograničen u ljudskom saznanju i ne može da prodre u tajnu šta je sa one strane beskraja. Svoju nauku naziva belom magijom i pomoću nje nije mogao da otkrije smisao ljudskog postojanja. U sobi punoj knjiga želi da sazna tajnu vasione. Javlja mu se zemaljski duh, koji predstavlja stvaralačku prirodu, snagu zemlje i kaže mu da je smisao života na zemlji u stalnom procesu nastajanja i nestajanja. Faust mu kaže da nije zadovoljan odgovorom i odbacuje da je čovek samo sluga Božiji, da je samo crv u prašini. U knjigama ne nalazi odgovor o smislu sveta i hoće da se otruje. Uzima otrov ali u tom času čuje zvonjavu vaskrsnih zvona, hor anđela peva o vaskrsu Hrista i to ga odvlači od samoubistva. Napolju je prikazana idila građanskog života gde srećni ljude slave vaskrs. Faust izlazi napolje i ljudi ga učtivo pozdravljaju jer on uživa ugled kao naučnik, kao i njegov otac, nailazi na prijatelja Vagnera i žali mu se da ga interesuje nastanak sveta i svemira. Prvi put se javlja Mefisto, koji se pretvara u psa i na Faustovo pitanje ko je, odgovara da je snaga koja stvara zlo, da je duh negacije, da se bavi grehom, razaranjem, da spada u čestice mraka. Faust mu se ruga, ruži da je sin pakla. Mefisto pred Faustom izvodi čarolije da bi ga privukao. Faust se žali Mefistu da mu je dosta zemaljskog života, proklinje znanje i veru. Mefistu odgovara što je Faust očajan i predlaže mu da on njega služi na ovom svetu, a Faust njega na onom. Faust prihvata opkladu, jer mu je sva radost na svetu. Mefisto traži ugovor, Faust daje potpis, odvratno mu je znanje na zemlji i želi da se baci u vrtlog života. Mefisto mu nudi sladak život bez ograničenja gde mu je dopušteno da sve isproba i sazna, Mefisto se seća obećanja Bogu i potkopava Faustovu veru u Boga govoreći mu kako je Bog sve najbolje zadržao za sebe. Faust kaže da do sada nije saznao ništa i da mu je svo znanje ništa. Mefisto mu kaže da je kao profesor samo mučio đake i ocrnjuje mu sadašnji život radujući se da je Faust u njegovoj vlasti i navodi ga na zamke života i sprema mu zlo. Faust mu se žali da je nesiguran u društvo, ne zna kako da se ponaša, a Mefisto mu kaže da će ga on naučiti sve. Odvodi ga u vinski podrum u Lajpcigu, pa u veštičinu kuhinju, da popije napitak za podmlađivanje. Posle toga Faust je ugledao na čarobnom ogledalu lik lepe devojke. Mefisto gradi Faustu nov život, nagoveštava mu ljubav i provod. Faust želi da upozna lik iz ogledala, izlazi na ulicu i vidi Mefista i udvara joj se, ali ga ona odbija. Margareta mu se dopala i zahteva od Mefista da mu je odmah dovede. Mefisto kaže da je ona oličenje dobra i prema tome ona je van njegove moći. Faust je uporan i želi da "ona još noćas u mome naručju spava", te Mefisto smišlja kako da je očara. Stavlja sanduk pun blaga u Margaretinu sobu, ona uznemirena razmišlja o Faustu, a ne poznaje ga. Jedva čeka majčin povratak iz crkve jer oseća prisustvo demonskih sila u sobi, sanduk daje majci, a ona popu jer to nisu čista posla. Margareta počinje da pati za Faustom, po drugi put nailazi na sanduk ali ga ne daje majci nego komšinici Marti. Mefisto dolazi kod Marte i kaže da što pre nađe ljubav jer joj je muž umro i poziva Fausta da to posvedoci. Tu dolazi Margareta i Faust je upoznaje, šetaju baštom, divi mu se kao gospodinu i njegovom znanju, žali se Faustu na siromaštvo, bolesnu majku, sestra umrla i brat u vojsci. Faust je teši, grli i ljubi a ona uzvraća. Mefisto nagovara Fausta da zavede Margaretu ali on odbija sa gnušanjem, Mefisto ga muči slatkim pričama i raspaljuje strast, ona sedi u sobi i čeka Fausta. Priča mu kako joj se ne dopada Mefisto jer sluti neko zlo u njemu. Faust daje Margareti napitak koji ona treba da da majci kako bi zaspala ali majka od toga umire. Faust se opire Mefistu i nećle da zavede Margaretu jer bi mnogo patila kada bi saznala da joj je dragi u vlasti pakla. Po gradu se ružno priča o Margareti i priče stižu i do njenog brata Valentina i on traži Fausta da se s njim obračuna. Mefisto nagovara Fausta da ubije Valentina. Umirući Valentin kazuje sestri teške reči. Margarete odlazi da se moli Bogu, ali iza nje lebdi zao duh koji joj kaže da joj nije mesto u crkvi jer je otrovala majku. Faust je napušta, Mefisto ga vodi u noć veštica gde ga dalje kvari. Mefisto je srećan što je svet pun zla, a Faust se zabavlja ali još uvek voli Margaretu, naziva je milom Gretom i usred veštičjih orgija priviđa mu se bledi uplakani Gretin lik. Mefisto mu kaže da je zaboravi. Greta je bačena u tamnicu na muke kao čedomorka. Faust napada Mefista da je on kriv ali mu Mefisto hladno kaže da Greta nije ni prva ni poslednja koja ubija svoje dete.Očajnom Faustu Mefisto prebacuje da se udružio sa njim i da mora da se drži opklade. Faust je tužan, nesrećan i zahteva da spasi Gretu.Mefisto ga cinično pita: "A ko ju je gurnuo u propast?". Faust ludi od bola i predlaže Mefistu da sa čarobnim konjima spase Gretu ali Mefisto mu kaže da čarolija važi do jutra. U tamnici je okovana Greta koja luda peva. Faust joj govori da je došao da je spase, ali ga ona ne prepoznaje i misli da je dželat i moli ga da još malo živi jer je mlada i ne umire joj se. Za tren ga prepoznaje, kaže šta je učinila, Faust je zove da beže ka slobodi, ali ona odbija jer nema čemu da se nada. Faust je moli i plače jer sviće zora.

Tragedija se završava glasom Boga jer je spašena jer se pokajala.Obraća se Bogu i Arhanđelima od kojih moli spasenje. U tragediji "Faust" se pokreću pitanja vrednosti čoveka i smisla života. Faust želi da kroz nauku i ljubav sazna odgovor na to. U njegovom liku je tragedija naučnika i tragedija ljubavi. Kao naučnik izdvojen je od sveta i pravi negativan račun života, očajan je iako ima najveće znanje vremena, ne nalazi smisao života u knjigama zato uz pomoć crne magije želi da prodre u srž vasione. Faust je buntovnik i ne priznaje granice ljudskog saznanja. Njegovo raspoloženje ide od krajnjeg oduševljenja do krajnjeg razočarenja. Faust se teško kvari i odriče humanog opredeljenja. Mefisto je simbol zla i mraka, njegova energija je usmerena protiv života. Faust i Mefisto su u suprotnosti. Mefisto je lukav i pokvaren, te nastoji da humane vrednosti života izloži poruzi, podsmeva se bez osećanja, laže, uživa u zlu i ubistvima. Između njega i Fausta stalno se odvija borba gde Mefisto pobeđuje. Gretina tragedija je u delu drama za sebe, ona potiče iz nižih slojeva i toplo je prikazana sudbinom jednostavne devojke. Greta uspeva da u Faustu probudi ljubav koju Mefisto hoće da uguši. Ona ne traži ništa osim ljubavi, gubi zaštitu porodice, crkve, sredine u kojoj živi, njena tragedija dovodi Fausta u očajanje. Mefisto je isti od početka do kraja, veran razaranju i nanošenju bola, naziv dela "tragedija" odnosi se i na Gretinu sudbinu ali i na Faustov životni put koji je tragedija jer ne može da pronađe smisao života.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 12:34 PM   #133
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Pesme o Marku Kraljeviću

Pesme o Marku Kraljeviću obuhvataju veoma dug period, od Dušanovog do hajdučkog vremena.

U "Srpskom rječniku" Vuk Stefanović Karadžić kaže: " Nikakoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića". O Marku Kraljeviću imaju pesme i pripovetke svi južni Sloveni i drugi balkanski narodi.

Jedni pripovedaju da mu je Šarca poklonila vila a drugi, pak da ga je kupio od nekakih kiridžzija. Pre Šarca, pripoveda se da je promenio mnogo konja, jer ga niti jedan nije mogao nositi. Kaziva se da je jednom lutajući, naišao na povorku Cigana trgovaca i htedeći da prođe on udari malo ždrebe koje je išlo na kraju te povorke ali se ono nije ni pomerilo. To zaintrigira Marka pa ga opet pokuša pomeriti ali se ždrebe ni ovaj put ne pomače. On ga kupi od Cigana, izleči ga od gube i nauči ga vino piti. Od tada on i Šarac behu nerazdvojni. Šarac je u narodnim pesmama opevan kao silan konj. U pesmi "Marko Kraljević ukida svadbarinu" narodni pevač kaže za Šarca:

"Dobra Šarca vrlo rasrdio,

iz kopita živa vatra seva,

iz nozdrva modar plamen liže."

Za smrt Marka Kraljevića različito se pripoveda: jedni kažu da ga je u selu Rovinama ubio vlaški vojvoda Mirče zlatnom strelom u usta kada su se Turci bili sa Vlasima; drugi govore da se u nekom boju Šarac zaglibio u bari kod Dunava i da su tu obojica propali dok treći pak kažu da je u nekakvom boju toliko ljudi izginulo da su po krvi plivali konji i ljudi, pa je Marko onda pružio ruku k nebu i rekao: "Bože, šta ću ja sad?". Na to se Bog smilovao i preneo njega i Šarca u neku pećinu u kojoj po legendi i dan danas njih dvojica žive; on, stavivši sablju u kamen legao je pa spava sve jednako a Šarac stoji i jede mahovinu malo po malo, pa čim sablja iz kamena ispadne i Šarac mahovinu pojede, Marko će se probuditi i njih dvojica će opet na ovaj svet izaći. jedni govore da je Marko u tu pećinu pobegao kada je prvi put video pušku, pa rekao: "Sad ne pomaže junaštvo, jer najgora rđa može ubiti najboljeg junaka". Prema istoriji, Marka je ubio vlaški vojvoda Mirča u jednom ratnom pohodu.

Prema Konstantinu Filozofu Marko je pred svoju pogibiju rekao: "Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu."

Sve što istorija zna o Marku, svodi se na to da je bio neznatan vladar. Međutim, u pesmama i pričama on je najveći junak. Zašto je to tako ne može se pouzdano reći. Može biti da je za vreme njegove vlade narod bio pošteđen raznih teških nameta i da je kasnije pod teretom turskih nasilja, uspomena na takvo stanje imala presudan značaj za stvaranje junačkog lika Marka Kraljevića.

U nekim pesmama kao što su "Marko Kraljević i Musa Kesedžija" i " Marko pije uz ramazan vino", sačuvana je istorijska istina da je Marko priznavao vlast turskog cara i da je ratovao za njega. U jednoj pesmi on sam to kaže:

"Nisam sluga, niti dvorim koga,

no u Stambol cara čestitoga,

a kod njega ne mislim drugoga,

dok je moja na ramenu glava."

I zaista, nijednom drugom Turčinu i uopšte nijednom čoveku, Marko onakav kakav je u pesmama bio, nikad se nije pokorio. Njegova sablja je uvek bila žedna turske i nasilničke krvi.

No, i Markova pokornost turskom caru je bila veoma čudnovata. Teško je reći da li je to više pokornost ili nepokornost. Marko je tobože u nekakvom rođačkom odnosu sa carom, kao posinak prema poočimu kako jedan drugog nazivaju u pesmi "Marko pije uz ramazan vino":

"Moj posinko, kraljeviću Marko,

...

Poočime, care Sulemane"
...

Ali to je više na reči nego na delu. U stvari, njihov odnos je duboko neprijateljski. Kao što govori pesma " Marko Kraljević i Musa Kesedžija" car godinama drži Marka u tamnici; Marko ubija na hiljade carevih podanika. Marko je ne jednom doterao cara do duvara; car je ne jednom drhtao od Markovog gneva. Tu leži velika protivurečnost. Sa jedne strane Marko pomaže caru, a sa druge on mu nanosi veliku štetu. To se može rastumačiti na ovaj način: u doba kada je živeo Marko turska sila je bila vrhuncu i nije bilo te snage koja je mogla da je sruši. Stvarnost za koju se morao vezati pesnični lik Marka Kraljevića je nesmenljivo tursko carstvo. Turci su bili u zemlji, njihove snage su bile neizmerne, za dugo vreme na promenu stanja u zemlji nije se moglo ni misliti. Narodni pevač je bio prinuđen da postavi Marka Kraljevića u osnovi istorijski verno-kao turskog vazala. Ali kako je narodni pevač pripadao sloju ugnjetavanog naroda i bio pritusnut turskim nedelima, gorela je plamena žudnja za osvetom. Iz te žudnje rodio se prkosni ratoborni lik Marka Kraljevića.

Marko Kraljević je dakle proizvod narodne neizmirljivosti sa ropstvom. Ostavljena na milost i nemilost Turcima, siromašna raja je kroz pesmu i zvuke gusala izlivala srdžbu uvređenih i slala svog nepobedivog junaka da deli megdane "od istoka pake do zapada", da kažnjava nasilnike, oslobađa roblje, da zastupa čovečnost i pravdu. Svi koji su nasrtali na našu zemlju, svi koji su je pustošili - Turci, Arapi - našli su se licem u lice sa strašnim Markom Kraljevićem. On je bio sudija koji je stizao svakog zločinca.

Pesme o Marku Kraljeviću su živo svedočanstvo o neiscrpnim snagama naroda, o njeogovoj nesalomljivoj otpornosti i veri u sebe. U tamnim vekovima ropstva, narod nije očajavao već stvarao sliku nenadmašnog junaka, pred čijim podvizima, snagom i mudrošću i turska vlast i nadmoćnost su se pretvarali u prah.

Nadmoćnost Markova nad Turcima i nad svim drugim neprijateljima izražena je ne samo u njegovoj prevelikoj fizičkoj snazi nego i bistrini njegovog uma. Mnogobrojne protivnike Marko uništava ne samo svojom teškom rukom nego i svojom velikom pameću. On može da bude prek, plahi nagao kao retko ko, ali isto tako on ume da bude lukav, strpljiv i oprezan. U izvesnim trenucima on je spreman da bez kolebanja udari na čitavu vojsku, da zagazi u najopasnije sukobe, čak i bez oružja ali ume i da bude junak po svojoj mudrosti, po sposobnosti da prevari neprijatelja. On mudrošću pobeđuje i samog Musu Kesedziju junaka sa tri srca.

Sem toga, nadmoćnost Markova nad Turcima i nad drugim neprijateljima - a to je nadmoćnost ka kojoj je težio i sam narod u vekovima ropstva je nadmoćnost pravde, morala, poštenja za koje se bori Marko. Markovo junašvo izvire iz duboke ljubavi prema osobi koja je u nevolji. Najčešće on je nadahnut tugom zbog utamničenog druga, ojađene sirotinje, nezaslužene patnje, unesrećene devojke. tome svedoči veliki broj pesama; pesma "Marko ukida svadbarinu" svedoči o tome kako ga je dirnula devojčina tuga i bol što ne može da se uda i osnuje porodicu i što mora Arapinu biti ljuba na jednu noć. Tu nastupa Marko kao zaštitnik potlačenih slojeva:

"Draga sestro, Kosovko devojko,

ne šali se, u vodu ne skači,

nemoj sebi smrti učiniti,

nemoj, seko, duše ogrešiti!

Već mi kaži Arapove dvore,

gde su dvori Arapina crna?

Imam reči besediti s njime."

...

"Gdi devojka ima za udaju,

neka traži sebi gospodara,

nek s`udaje dok je za mladosti,

a gdi junak ima za ženidbu,

nek se ženi, neka ljubu traži;

od sad više nema svadbarine,

Marko za sve svadbarinu plati."

Marko mnoge teške okršaje uzima kao lake zabave, kao igre. Marko često tera šegu sa svojim protivnicima, on ne poštuje turske propise i veru jer im ne pripada ("Marko pije uz ramazan vino").

U vremenima u kojima je tada živeo naš narod postojale su samo dve mogućnosti: ili se pomiriti sa ropstvom i propasti ili se oštriti za borbu i sanjati o pobedi. Naši preci su izabrali ovo drugo. Iz njihovog ognjenog sna izrasla je gorostasna figura Marka Kraljevića. Kroz pesmu o njemu prestajali su da budu roblje, kretali su se slobodno širom rođene zemlje i čistili je od uljeza i pljačkaša, smeli su da se suprotstave i caru i božanstvu.

No Marko ima i jednu veoma ružnu crtu u svom karakteru. Iz nekoliko pesama se vidi da je on spreman da učini i bezrazložan čin. Ne zna se zašto je narodni pevač pridodao Marku ovu osobinu, ali činjenica je da Marka u većini pesama odlikuje visoka čovečnost.

Bilo kako bilo, Marko je najizrazitija ličnost u našoj narodnoj poeziji, pa i u poeziji nekih drugih balkanskih naroda koji su vekovima živeli u uslovima kao naš narod. Uzeta u celini, ova ličnost predstavlja nešto potpuno novo u svetskom pesništvu.

---------- Post dodat u 11:34 AM ---------- Prethodni post je napisan u 11:33 AM ----------

Esej

Na Drini Ćuprija - Ivo Andrić


Andrićeva „ Na Drini Ćuprija“ nije roman u klasičnom smislu. Glavni junak je kameni most na Drini (1516.-1914.). Vreme u romanu se deli na 2 perioda: turska i austrijska vladavina. Turska okupacija je 3,5 veka, od odvođenja srpske dece u danku u krvi pa do ulaska austrijske vojske 1878.god.

Period austrijske okupacije traje samo 3,5 decenije, ali to u romanu izgleda drugačije : 1/3 romana opisuje tursku vladavinu, a preostale 2/3 romana su austrijska okupacija. Građa romana je podeljena u 24 glave, a već u 9. glavi je opisan ulazak austrijske vojske u Višegrad.

Andrić prati iz veka u vek raznovrsne promene u kasabi (mali grad) i istorijske događaje (turska vladavina, austrijska vladavina i osvitak I svetskog rata).Sudbine pojedinaca su karakteristične za određene istorijske trenutke i po tome ih je pisac birao (Fatima, Lotika, Milan Glasinčanin, Ali Hodža Mutevelić). Sam most nastaje iz mnogostruke patnje ljudi iz ovog kraja, iz bolnih uspomena velikog vezira Mehmed – paše Sokolovića (Baja)→(koga turci odvode kao 10-godišnjaka 1516. god. u danku u krvi) i iz teškog i mukotrpnog života naših ljudi koji su pod nečuvenim terorom podizali ovaj most. 10-god. dečak je u tuđem svetu promenio ime i veru, postao čuven vojskovođa, carev zet proširene granice turske imperije, ali je čitav život nosio u sebi jedan oštar bol koji ga je često presecao u grudima kao strašno sećanje na onu skelu kada je u danku u krvi prvi put prešao Drinu praćen lelekom majke. Veliki vezir je odlučio da na nekadašnjoj skeli podigne most verujući da će se tako osloboditi tog nejasnog bola u grudima koji ga tišti i pomoći svojim zemljacima.

U opisu izgradnje mosta utkane su slike gorkog rada raje (naroda), svirepost turskih okupatora kao što je glavni nadzornik Abidaga i posle slike turske vlasti u prvih 9 glava dolazi Austro-Ugarska vlast do kraja romana. Za vreme turske vlasti most često postaje krvavo gubilište, ali se za njega vezuju i intimne tragedije,kao što je tragedija Lepe Fatime. Pisac kaže: “Između života ljudi u kasabi i ovoga mosta postoji prisna vekovna veza, njihove su sudbine tako isprepletane da se odvojeno ne daju zamisliti i stoga je priča o postojanju i sudbini mosta, istovremeno priča o životu kasabe, prepliću se istorijsko i legendarno iz naraštaja u naraštaj isto kao što se i kroz sva pričanja o kasabi provlači linija kamenog mosta sa 11 lukova. “Reka Drina je metafora prolaznosti: most, tesani kamen je simbol trajnog, čovekovog..
Interesantan je Alihodža Mutevelić koji je predstavnik nekadašnjeg sloja-feudalnog koji izumire, mudar i oprezan, ali pored saznanja da je tursko prošlo, on ne prihvata nove promene gde ne može da vlada samo jedan turski vazal.

U delu ima dosta pojedinačnih priča i svaka je zasebna umetnička celina: Buntovnik Radisav (tip srpskog slobodarskog seljaštva). Abidaga (simbol turske svireposti), priča o Fatimi, kockar Milan Glasinganin, priča o jevrejki Lotiki koja vodi kafanu kraj mosta. Pojedinačne sudbine ljudi povezane su sa legendama neistorijskim događajima. Most ili saraj grade osvajači, ali on je istovremeno i humana uspomena na nezaboravnog vezira. Pored mosta prolaze ljudi , generacije, a on ostaje postojan i nepromenjiv . Za njega se vezuju istoriska hronika i legende, zabave, dokoni, lokalne atrakcije kao ćorkan, tragedije vojnika Peduna ,da bi se završio sa misaonim Alihodžom, koji doživljava da austrijska mina početkom I sv. rata ruši jedan luk na mostu što je toliko potreslo Alihodžu u dućanu krenuo kući i usput pao mrtav.

Čitava kompozicija romana je u stvari linija samog mosta koji simbolično povezuje renesansni zapad i zaostali istok. Simbolično spaja dve nesigurne obale , samo ta ćuprija i taj kamen stoje kao ćutljivi spomenik prohujalih vremena. Isto vremeno ovaj most kao i onaj na Žepi predstavlja ostvarenje vezira koji je realizovo majstor Antonije, njegovu želju za večitim traganjem za lepotom.

U delu se prepliću teme iz prošlosti i sadašnjosti trenutka što ga čini romanom - hronikom (istorijografski postupak u građi dela, nema prave romaneksne fabule). Istoricizam u delu nije upadljiv, jer se prikazuju kolektivne i pojedinačne sudbine u određenim istorijskim razmacima. Prikazuju se sudbine velikih, značajnih ljudi, ali i malih i beznačajnih ličnosti. Sa sudbinom 4 veka mosta tako su vezane mnogobrojne i sudbine i mašte i narodna verovanja i sujeverja. Naizgled su sudbine junaka nepovezane, i ređaju se kroz vekove jedna za drugom, ali tu se javlja most kao jedna spona koja ih vezuje kroz vekove, jer su sve te pojedinačne sudbine vezane za most. Znači da se javljaju preplitanja legandarnog i istorijskog. Samo neukrotiva Drina krije u sebi simboliku prolaznosti života, nečega što teče, što se menja, a nasuprot njoj most i kamen predstavlja trajnost i večnost čovekovog dela.

Most je simboličan u kidanju granica , spajanju nepovezanog, povezivanju krajnosti, jer njegovi krajevi ne razdvajaju, već približavaju obale i povezuju ljude. Iz toga različiti mostovi kao simbol spajanja su česta inspiracija u Andrićevim delima.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 12:35 PM   #134
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Esej

Prokleta avlija - Ivo Andrić


Mesto i vreme radnje: carigradski zatvor Prokleta avlija,

Zima je. Prevladava samo jedna boja - bela. U toj belini postoji samo jedna staza. Staza kojom je išla pogrebna povorka na pogrebu fra Petra. U sobi fra Petra nalaze se fra Mijo Josić, mladi fra Rastislav Popisuje se imovina fra Petra. To je većinom raznovrstan alat. Još pre tri dana on je ležao na tom krevetu, a sada ga više nema. Najviše nedostaje mladom fra Rastislavu kojemu je često pričao događaje iz svog Šivota. Najviše je pričao o carigradskom zatvoru gde je bio zatvoren ni kriv ni dužan. Zbog nekih poslova crkva je fra Tadiju Ostojica i fra Petra poslala u Carigrad. Tamo je policija uhvatila neko pismo o progonu vernika i svećenika iz Albanije koje je bilo upućeno austrijskom internunciju u Carigrad. Pismonoša je pobegao, a pošto u Carigradu nije bilo drugih svešenika iz tih krajeva uhvatili su fra Petra. Dva meseca bio je pod istragom, a da ga niko nije ni saslušao.

Bio je zatvoren u zatvor poznat kao Deposito ili Prokleta avlija kako je zove narod. Ta Avlija uvijek je bila puna, uvijek se punila i praznila. Tu je bilo sitnih i krupnih prestupnika. Od dečaka koji su sa štanda ukrali smokvu do višestrukih ubica. Tu dolaze i tzv. prolaznici koji su upućeni po kazni kao prognanici iz zapadnih pokrajina te iz Avlije odlaze kuši ili u zatvor u Africi ili Maloj Aziji. Avlija se sastoji iz petnaest jedokatnica koje povezane s visokim zidom zatvaraju nepravilno, golo dvorište, bez trave. Po danu zatvorenici se šetaju po dvorištu, a po noćci odlaze u ćelije - petnaest do trideset u jednu. Ali, ni po noći nije mirno. Zatvorenici pevaju, svašta dovikuju i svađaju se te često dolaze i novi. Po danu svi izlaze iz ćelija i stvaraju male skupove gde pričaju o raznim stvarima. Najviše se ljudi okuplja oko malog ćovećuljka Zaima koji je uvijek pričao o ženama i svojim mnogobrojnim venčanjima. Neki su ga slušali, a drugi su odmahivali rukom i odlazili Ĩim bi on počeo pričati.

Sam položaj Proklete avlije bio je čudan jer se moglo videti samo nebo, a grad koji je bio blizu nije se mogao videti. Obično je bilo lepo vrieme. Ali, nekad se nebo naoblacilo, počeo je duvati južni vetar donoseći zadah truleži smrad iz pristaništa. Tada je ludilo bilo zarazno i svi, pa i najmirniji, postajali su razdraženi i ljuti. Čuvari su pokušavali izbegavati sukobe jer su i oni bili razdraženi, ali bilo je nemoguće uspostaviti red. Kada je poduvao severni vetar, sunce grane, svi su ponovo izašli na dvorište zaboravljajućci svađe i prepirke. Upravitelj tog zatvora bio je Latifaga zvan Karađoz. Otac mu je bio nastavnik u vojnoj školi. Kao dete Latifaga je volio knjigu i muziku, ali odjednom se promenuo, čak i fizičcki. Napustio je školu i počeo se družiti s raznim varalicama i kockarima. Nekoliko su ga puta i uhvatili, a uvek ga je izbavljao otac. Tada je upravitelj policije predložio Latifaginom ocu da Latifaga postane policajac. Latifagin otac je na to pristao. Tako je Latifaga postao policajac, zamenik upravitelja Proklete avlije i upravitelj. U hvatanju prestupnika pomogla mu je njegova prošlost jer je poznavao njihova okupljališta. Latifaga je imao kuću iznad Avlije i mnogim je stazama mogao doći od kuće do Avlije i obrnuto tako da nitko nije znao gde će se pojaviti. Niko nikad nije znao kako će se ponašti i uvek je iz ljudi mogao doznati one podatke koje želi. Česte su bile i pritužbe na Karađoza, ali svi su znali da samo on može upravljati Avlijom.

Najgori su bili prvi dani u Prokletoj avliji. Da bi se zaštitio od tučnjava fra Petar je izabrao jedan zabačen kut i tu se sklonio. Tu su bila i dva građanina iz Bugarske koji su ga primili bez reči. Fra Petar je zaključio da su to bogati ljudi koji su verojatno bili žrtve pobune u njihovoj zemlji. Posle nekoliko dana dobili su gosta. Kada se sljedeći dan probudio prvo što je video bila je knjiga i nije mogao verovati. Lice novopridošlog mladića bilo je belo, bledo. Oko oćiju je imao tamne kolute. Razgovor je počeo sam od sebe. Mladić se zvao Ćamil. Cesto su razgovarali, a onda su po njega došli neki stražari. Bez reči su se oprostili, a prazno je mesto brzo bilo popunjeno. To je bio mršav, tanak čovek. Bio je Židov iz Smirne, Haim. Fra Petar je saznao da Haim zna neke stvari o Ćamilu. Fra Petar ga je pitao o njemu, a Haim je počeo pričati. Calim je bio čovek mešane krvi. Otac mu je bio Turčin, a majka Grkinja. Majka mu se u sedamnaestoj udala za bogatog Grka. Imali su jedno dete, devojčicu. Kada je devojčica imala osam godina, Grk je umro. Njegovi su rođaci hteli prevariti mladu udovicu i sve joj oteti,ali ona se branila. Otišla je u Atenu da bar tamo spasi nasleđe. Kada se vraćala nazad, umrla joj je ćerka. Mornari su leš hteli baciti u more jer donosi nesreću, ali majka nije dala. Tada je prvi oficir dao napraviti još jedan leš u koji je stavljen neki teret. Leš s devojčicom bačen je u more, a drugi je dat mami koja ga je pokopala. Svakoga je dana žena odlazila na grob, ali postepeno bol se smanjivala kad se dogodilo nešto neočekivano. Žena prvog oficira saznala je tajnu o devojčici i ispričala je najboljoj prijateljici. One su se tada posvađale i da bi se osvetila prijateljica je tajnu ispričala drugima. Tako je priča doýla i do udovice koja je tada htela da se baci u more i trebalo joj je nekoliko godina da preboli i ovo. Mnogi Grci su prosili lepu udovicu, ali ona se udala za nekog Turčina, Tahir-pašu, sa njim imala sina i ćerku. Sin je bio snažan, a ćerka je umrla u petoj godini od neke nepoznate bolesti. Majka je umrla sledeće godine. Sin koji se zvao Ćamil sve se više predavao knjizi i nauci, a otac ga je u tom podržavao. Jedne je zime umro i Tahir-paša, a mladic je ostao sam s velikom imovinom i bez bliže rodbine. Jednog je dana ugledao jednu Grkinju i odmah se zaljubio. Ona je volela i njega, ali njeni roditelji nisu dopustili da se uda za Turčina pa su je odveli i udali za nekog Grka. Posle toga Ćamil je dve godine proveo na studiju, a kasnije je mnogo i putovao i čitao knjige. Tada su počele glasine da su Ćamilu udarile knjige u glavu i da se poistovetio s nekim mladim princem. To se pročulo i Ćamila je uhvatio valija izmirskog vilajeta jer je dobio pismo kao i svi drugi valije da paze na ljude koji blate sultanovo ime. Kada su zarobili Ćamila mnogi su se pobunili, ali nisu mogli ništa napraviti pa je Ćamil odveden u zatvor. Karađoz nije voleo političke zatvorenike, ali ovoga je morao prihvatiti. Već drugi dan čovek kojeg je poslao kadija izradio je kod više vlasti da se Ćamil izdvoi i da mu se da posebna soba što je i ušinjeno. Idućih je dana fra Petar hodao dvorištem, ali nije vidio Ćamila, a onda se jednog dana kraj njega stvorio Ćamil. Oboje su osetili da se njihovo prijateljstvo povećalo. Odjednom Ćamil počne pričati istoriju Džem- sultana(onaj s kojim se poistovjetio).

To je bila priča o dva brata. Jedan je bio mudriji i jači, a drugi čovek zle sreće i pogrešnog prvog koraka. Ta su dva brata došla u sukob kada im je 1481. g. na bojnom polju poginuo otac. Stariji brat Bajazit (34 godine) koji je bio guverner Amasije i mlađi Džem guverner Karamanije polagali su pravo na prestolje. Džem je na svom dvoru stvorio krug pesnika, znanstvenika i glazbenika, bio je dobar plivačc i lovac. Bajazit je bio hladnokrvan i hrabar. Oboje su imali dokaze za svoje pravo na prestolje. Nisu se mogli dogovoriti i na kraju su se sukobili. Džem je izgubio i pobegao u Egipat i ponovo organizovao napad, ali ponovo je izgubio. Tada je pobegao na otok Rod gde je bilo sedište nekog katolickog reda i gde je zatražio utočište. Primio ga je Pierre d'Aubusson i dočekao s carskim počastima te predložio da ode u Francusku. Džem je na to pristao, ali kada je došao nisu ga pustili na slobodu nego držanli zatočenog u tvrdim gradovima. Oko Džema stvorile su se razne spletke. Bajazit je d'Aubussonu dao novce da Džem ostane u zatočeništvu, a papa mu je ponudio mesto kardinala. Nakon osam godina Džem je dan papi, a d'Aubusson je postao kardinal. Tada umire papa i dolazi novi. Španjolski kralj prodire u Italiju i zauzima Rim. Papa mu je morao dati Džema. Papa je to učinio, ali Džem se brzo razbolio i umro. Njegovo je telo poslano Bajazitu koji ga je pokopao s kraljevskim počastima. Dok je Ćamil to pričao fra Petar ga često nije mogao slušati i pratiti, ali Ćamil to nije ni primećivao. Jednog se dana Ćamil nije pojavio. Haim je fra Petru rekao da su kod Ćamila došli neki činovnici, da je došlo do svađe i obračuna. Ne zna se da li je Ćamil mrtav ili samo premešten u drugi zatvor. Kasnije je fra Petar često razmišljao o Ćamilu. Jednom dok je tako razmišljao neko mu je u ruku stavio poruku da ce za dva dana biti osloboden. To se i dogodilo. Odveli su ga u Akru gde je živio osam meseci, a onda je pušten i otišao je u Bosnu.

I tu je kraj. Od njega je ostao samo grob. Nema više pričanja. Mladić čuje kako iz susedne sobe dopiru glasovi: Dalje! "Piši: jedna testera od čelika, mala."
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 12:37 PM   #135
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Romeo i Julija - Šekspir

Ponešto o autoru:

William Shakespeare (1564-1616) je bio jedan od najboljih dramaticara i pjesnika Elizabetanske Engleske, i smatra se jednim od najtalentiranijih pisaca svih vremena. Napisao je 36 drama, 154 soneta i 2 narativne pjesme. Od toga su najpoznatija djela: Kralj Lear, Otelo, Hamlet, Romeo i Julija, Macbeth.

Karakterizacije likova:

Romeo- mladi sin Montekijev, smmrtno zaljubljen u Juliju, hrabar, pošten i spretan na rapiru
Julija- kci Kapuleta, strasno voli Romea, mlada, pametna, odana
Monteki i Kapulet- starješine daju zavadenih kuca, vrlo tvrdoglavi i “slijepi”
Paris- mladi grof i knežev rodak, koji želi oženiti Juliju
Tibaldo- ratoborni necak gospode Kapulet, stalno traži priliku da zapocme tucu
Monah Lavrentije- franjevac koji pomaže Romeu i Juliji da se vjencaju
Dojkinja- Julijina dojkinja, koja ju savjetuje i pomažu u svemu


Osnovne crte fabule:

Romeo se na jednoj zabavi upozna s Julijom, te se njih dvoje zaljube. Svoju ljubav ne smiju otvoreno pokazati, jer su pripadnici smrtno zavadenih porodica. Zato Romeo dalazi u Julijin vrt kriomice i predlaže joj da se potajice vjencaju. Julija pristaje, pa Romeo odlazi kod monaha Lavrentija i dogovara tajno vjencanje. Lavrentije ih vjenca, ali istog dana Tibaldo napadne Romeovog prijatelja Merkucija i dok ih Romeo pokušava razdvojiti Tibaldo probode Merkucija. Tibalodo izazove i Romea, te ga Romeo probode. Buduci da je knez zabranio borbu izmedu obitelji, pod prijetnjom smrtne kazne, Romeo bježi kod Lavrentija da ga ne bi uhvatili. Knez ga ipak ne osuduje na smrt nego na prognanstvo. Prije nego što ode iz grada Romeo proved noc s Julijom i iako mu teško pada odvajanje od Julije on ipak ode u Mantovu.
Nakon što Romeo odo, Julija sazna da se mora udati za grofa Parisa ili ce je se otac odreci. Ona odlazi kod Lavrenitija, a on joj daje uspavljujuce sredstvo, od kojeg ce izgledati mrtva. Lavrentije pošalje i pismo Romeu da dode po Juliju u obiteljsku grobnicu. Julija popije otrov i svi misle da je mrtva. Ali Romeo ne dobija pismo od Lavrentija i ne zna za prijevaru. U meduvremenu Baltazar, Montekijev sluga, dolazi kod Romea sa viješcu da je Julija mrtva. Romeo na to ode kod apotekara i kupi pravi otrov i odlazi u Veronu u grobnicu Kapuleta. U to vrijeme Lavrentije doznaje da Romeo nije primio pismo, pa uzima željeznu šipku i odlazi na groblje izvuci Juliju koja bi se uskoro trebala probuditi. Ali Romeo stiže prije i o dvoboju ubije grofa Parisa koji je došao položiti cvijece na Julijin grob. Romeo ulazi u grobnicu i misleci da je Julija mrtva ispija otrov i umire. Tada dolazi i Lavrentije, a Julija se budi. U meduvremenu je Parisov paž pozvao stražu i Lavrentije želi odvesti Juliju na sigurno. Ali Julija ne želi poci, a kako se straža sve više približava Lavrentije bježi ostavljajuci Juliju samu. Julija vidjevši Romea mrtvog uzme njegov nož i sama sebe probode. Uto ulazi straža i vidjevši što se desilo pretraži groblje. Nadu Lavrentija koji im sve ispripovjedi, a Kapulet i Monteki shvate kakvu su glupost ucinili i pomire se.


Mjesto i vrijeme u dijelu:
Radnja se odvija u Veroni i Mantovi nešto prije Shakespearovog vremena, tj. oko 14. 15.st

Tema djela je nesudena ljubav Romea i Julije.
Ideja djela je dokaz da ljubav uvijek nalazi put, a da se tvrdoglavost ne isplati.

William Shakespeare

ROMEO I JULIJA II verzija


1. KRATAK SADRŽAJ


UVOD:
Vec u uvodu možemo shvatiti kako su dvije ugledne obitelji : Montecchi i Capuletti u svadi. Tako na glavnom veronskom trgu izbija svada koja završava upozorenjem kneza Escala. Naslucujemo da je Romeo zaljubljen u Rosalinu, djevojku iz roda Capulettija.
POCETAK:
Glava obitelji Capuletti organizira zabavu, a Romeova ljubav prema Rosalini navede ga da dode na zabavu.
ZAPLET :
Na zabavi Romeo susrece Juliju. Izmedu njih se rodi ljubav, cista i iskrena, bez ogranicenja koje namece mržnja izmedu njihovih obitelji. Romeo tek tada shvaca pravi smisao života.Romeo i Julija se tajno vjencaju
VRHUNAC :
U jednoj svadi, Tibaldo, Capulettijev sinovac, ubija Mercuzia, Romeovog prijatelja. Želeci osvetiti smrt svog dobrog prijatelja, Romeo ubija Tibalda. Zatim mora pobjeci, jer uskoro dolazi knez. Preneražen prizorom, knez osuduje Romea na progonstvo u Mantovu, ali njegovi osjecaji prema Juliji prijece ga u tome i on se skriva kod franjevca Lorenza.
RASPLET:
Otac i majka žele Juliju udati za Parisa, uglednog, mladog i bogatog plemica. Zbog vjecne ljubavi na koju se zavjetovala udajom za Romea, ona radije izabere smrt nego udaju za Parisa. Fratar Lorenzo, želeci sprijeciti tragediju, daje Juliji napitak koji bi je trebao uspavati, a šalje poruku Romeu da je ona zapravo živa. Nažalost, glasnik ne dospijeva na vrijeme reci Romeu istinu. On odlazi u grobnicu Capulettija i misleci da mu život bez Julije više nema smisla, ispije otrov i umire. Neposredno nakon toga Julija se budi i vidjevši da joj se muž ubio zbog tuge uzima bodež i oduzima sebi život.
KRAJ:
Nakon tragedije u grobnicu dolaze ostali clanovi obiju obitelji. Nad mrtvim tijelima njihove djece oni se mire jer shvacaju da je uzrok tome nerazumna mržnja koja je nametnula granice istinskoj i cistoj ljubavi i time donijela svima golemu nesrecu.

2. SOCIOLOŠKA I PSIHOLOŠKA KARAKTERIZACIJA GLAVNIH LIKOVA

Romeo je mladic iz ugledne i bogate veronske obitelji Montecchi. On je na neki nacin žrtva sukoba dviju veronskih obitelji, jer su i Rosalina i Julija iz obitelji Capuletti. Nerazumnu mržnju pobjeduje njegova beskrajna ljubav i odanost Juliji.
“Zublja sama
Nek od nje uci sjati. Djeva ta
Na crnom plaštu mrkle noci sja
Ko alem kam na uhu crne žene –
I nije vrijedan svijet krasote njene.
Uz druge djeve kao snježna, cista
Golubica u jatu vrana blista.
Kad ples se svrši, ja cu je potražit
I uz nju blagu divlju cud cu razblažit.
Sad vidim da je to mi prva ljubav
Jer ne vidjeh još cvijetak tako ubav.”, citat, str.74

Romeo shvaca da je sreo sudbinu te je spreman uciniti sve. Za Romea, osim što je smrtno zaljubljen u Juliju, ne možemo, a ne reci da je poduzetan i hrabar mladic. Pun je vedrine i mladenackog zanosa. Nikad mu ne ponestaje motiva, sve dok postoji veza s Julijom. Bez Julije život mu je poput pustinje pa zbog toga nepromišljeno oduzme sebi život i izaziva veliku tragediju.
“Dvije ponajljepše zvijezde na nebu
U nekom poslu sad odilaze
I mole oci njene neka sjaju
Na njinoj stazi dok se ne vrate.
Ej, da su njene oci tamo gore,
A zvijezde tu u glavi njezinoj,
Od sjaja njenih obraza bi zvijezde
Potamnjele ko svijeca od sunca,
A njezine bi oci na nebu
Obasjale sav svemir takvim sjajem
Te ptice bi ko obdan zapjevale.”, citat, str. 83


Julija potjece iz ugledne obitelji Capuletti, a susret s Romeom oznacit ce njen život. Shvaca kako se zaljubila u neprijatelja, no ljubav je za nju odviše sveta da bi joj bilo što mogla biti zapreka.

“Iz ljute mržnje nice ljubav medna!
Ah, prekasno te ja upoznah bijedna
I nemila je srca mog sudbina
Da mora ljubit mrskog dušmanina!”, citat, str. 78

Spremna je odreci se svega, pa cak i roditelja i svog imena da ostane s Romeom.
“Romeo, o Romeo! Zašto si
Romeo? O zataji oca svog,
Odbaci ime to – il ako ne ceš,
Prisegni da me ljubiš, pa cu ja
Poreci da se zovem Capuletti.
ROMEO(za se). Da slušam još il da odgovorim?
JULIJA.Tek tvoje ime moj je dušmanin
Jer ti si ti i bez tog imena.
“Montecchi” nije niti ruka niti nnga
Niti lice niti trup ni drugo ništa
Što pripada muškarcu. Drugo ime
Na sebe uzmi – ime nije ništa!
Što nazivljemo ružom, slatko bi
Mirisalo i s drugim imenom.
Baš tako bi Romeo, da i nije
Romeo, svu milinu svoju divnu
Sacuvao i bez tog imena.
Romeo moj, odbaci svoje ime
Jer ono nije dio bica tvog,
I mjesto njega uzmi mene svu!”, citat, str. 84


3. TEMA

Sjajna, cudesna, neiscrpna, duboka i velicanstvena ljubav dvoje mladih koja je kao da kroz cijelu pricu strmoglavo ide ka propasti i zloj kobi. To je ljubav koja probija hladne zidine dvaju svjetova, ljubav koja istovremeno spaja i razdvaja.

4. IDEJA

Ljubav je temelj na kojem se gradi život, ali nažalost i polaže kao žrtva besmislenim ljudskim slabostima. U romanu o Romeu i Juliji ovo je na prvi pogled tragedija koja se nepotrebno desi. To je konac ogromne i bogate ljubavi i pocetak najvece tragedije koja može zadesiti roditelje. Ona je sama po sebi besmislena, ali je na neki nacin bila nužna da se nadvladaju ljudske slabosti. Ne kaže se uzaludno da ljubav pobjeduje mržnju.

5. METAFORICNOST

Metaforicnost u ovom romanu uocava se u monolozima glavnih likova, a izražena je u prvim razgovorima izmedu Romea i Julije.
1) “ROMEO.Tko nije nikad osjetio rana
I brazgotini taj se podsmijeva –
Al tiho! Kakva svjetlost prodire
Kroz onaj prozor tamo? To je istok,
A Julija je sunce. – Sunašce,
Izadi sada i udavi mjesec,
Što zavidan je, smucen vec i blijed
Od bijesa što si ljepše ti od njega,
A služiš njemu. Zato nemoj njemu
Da služiš više kad je zavidan.
Livreja mu je vestalska zelena
I bijela, kakvu tek budale nose –
Odbaci je –“, citat, str.82

2)”A bujna glazba tvog jezika
Nek objavi svu srecu naših duša
Što daje nam je ovaj susret mili.”, citat, str.108


6. NAJZANIMLJIVIJE U ROMANU

Najzanimljiviji dijelovi u romanu su prvi susret izmedu Romea i Julije, te borba u kojoj Tibaldo i Mercuzio pogibaju.
Susret Romea i Julije zanimljiv je jer oznacava bit ovog romana, ljubav. Njihova je ljubav kao svjetlo u beskraju mraka i mržnje, izuzetna, savršena i jedinstvena. Ona je više od obicne ljubavi, više od smrti i od samog života, zato je ovaj dio znacajan.
Borba izmedu Tibalda i Mercuzija takoder je jedan zanimljivi dio. U njemu poginu nevini mladi ljudi i taj dio oznacava pocetak ove citave tragedije i sudbonosnih dogadaja. Treba spomenuti da je zapravo uzrok tragedije prije svega mržnja izmedu dviju obitelji, ali istovremeno razlog je i ljubav, gotovo nerazumna, snažna, plamteca ljubav koja se, prema prici, dogodi u svega nekoliko dana. Možda bi u nekim drugacijim okolnostima tijek ovih dogadaja krenuo prema sretnijem kraju.

“LORENZO. E, takva divlja naslada imade
I divlji kraj – u slavlju svome gine,
Baš ko barut, kad se s vatrom združi,
U isti tren se s njom i raspline.
I najsladi se med nam gadit stane
Kad okus mu je najugodniji
Jer jeduci uništavamo tek –
Pa zato budi umjeren u milju,
Jer naglost ko i tromost kasni k cilju. – “, citat, str.107

“LORENZO. Ne – pasti može tko bez glave juri.”, citat, str.95

8.DOJAM O KNJIZI

Kad sam dobio knjigu, mislio sam da je to prica o kojoj se vec sve zna. Zatim sam je poceo citati i tako, stranicu po stranicu, shvatio sam da je ona i sada posebna, tim više što u vremenu u kojem živimo previše mržnje ima u svijetu oko nas. Ono što tu knjigu cini posebnom je da od pocetka naslucujemo nesretan kraj i ta se slutnja osjeca i u najsretnijim trenucima u prici. U tome je sva ironija ovog djela. Ova ce prica uvijek ponovno oživljavati u svim generacijama koje osjecau ljubav. Ona ce uvijek buditi mladost i uzbudenje u covjekovom srcu.
“Da li je tragedija Romeo i Julija doista istinit dogadaj ili nije, nece se valjda nikad pouzdano utvrditi, ali tradicija o tom živi još i danas te se u Veroni na jednom vrlo romanticnom mjestu strancima pokazuje neki stari sarkofag, za koji tvrde da je bio lijes Julije Capulettijeve. Ako Romeo i Julija možda nisu živjeli u Veroni, živjet ce vjecno u ovoj tragediji.”, citat, str.35
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 12:37 PM   #136
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Esej

Stranac - Alber Kami


Francuski filozof, pisac, učesnik pokreta otpora.U svojim delima razvija ideju o apsurdu. Sledbenik je Žan Pol Satra i njegovog egzistencijalizma.Filozofska književna dela "Stranac" 1942. godine, "Kuga" 1947 godine, nobelovu nagrada dobija 1957. godine.

Glavni predstavnik egzistencijalizma Žan Pol Satre, ovako je okarakterisao situaciju apsurda (suprotnosti) u "Strancu": "Stranac je jedan od onih ljudi koji su potpuno mirni, ništa kriv, ali čini skandal u društvu jer ne prihvata pravila igre društva.On živi među ljudima kao stranac ali je za njih i on stranac.Zato ga neki vole, zbog toga što je čudan, a drugi ga mrze zbog toga, kao porotnici na sudu.Uzaludno je njemu suditi prema našim uobičajenim normama jer je on za nas takođe stranac..."

Roman "Stranac" je roman o ljudskoj egzistenciji, o njemu se govori o čovekovoj usamljenosti, otuđenosti, besmislu, i apsurdu žota. Roman se zato i zove stranac što je Merso stranac društvu, a društvo njemu.U romanu se javljaju misli koje kazuju koliko je apsurdan položaj čoveka u svetu jer ma šta radio rezultat je isti: kao ona misao gde kaže da ako čovek ide lagano po suncu dobiće sunčanicu-umreće, ako ide suviše brzo oznoji se i umire.Znači izlaza iz pojedinih zemaljskih situacija nema.Merso oseća da u svetu gde ži ne može da utiče na svet i da ga menja.On samo može da napravi izbor od onoga šta mu se u životu nudi, odnosno izbor po svome ponašanju ne menjajući ni sebe ni svet.Postavlja se pitanje nehotičnog ubistva Arapina, da li čovek ima pravo da drugom čoveku oduzme život, i da li sud ima pravo i društvo da Mersou oduzmu žvot.U ime koje pravde se nekome život oduzima?Kakva je to pravda ako isto tako postupaš zločinački, kao i sam zločinac?Mersou se sudi ustvari za bezosećajnost i indiferentnost u njegovom ponašanju na sudu.Postavlja se pitanje da li je on zaista bezosećajan čovek ili je čovek koji oseća ali ne ispoljava osećanja?Da nije počinio ubistvo za koje mu se sudi, društvo ga ne bi žigosalo, niti bi mu sudilo za njegove moralne osobine, kao što mu inače sude za bezosećajnost.U romanu Kami neguje novinarski stil, sabijenu misao i rečenicu a roman kao takav nudi više različitih poruka:Merso poseduje unutrašnje bogatstvo i do toga samoga dolazi na kraju romana u razgovoru sa sveštenikom (prvi put sam sebe ispoljio, pokazao emocije).U tom razgovoru pada u afekat jer mu smeta popova briga za njegovu dušu i on doživl;java pravi moralni preobražaj, pravu katarzu, kad ubacuje popa i celokupno licemerje građanskog sveta i religije kojima taj Bog pripada.On pokazuje da veoma misli i da je vezan za zemlju i zemaljski život primedbom da ne vodi brigu o Bogu i duši.Odbacujući laž građanskog sveta i religije u tom afektnom ponašanju, dolazi do osećaja slobode baš zato što se oslobodio pripadnosti društva koje je odbacio kao što je ono odbacilo njega.Merso voli svoju majku jer je prva rečenica:"Danas je mama umrla" , ali ujedno beži od nje.Postavlja se pitanje ako je on od detinjstva sve neosetljiviji i hladniji, nije li to i krivica njegove majke, koja je ćutala, nije sa njim govorila, pratila ga pogledom te nije umela da mu da neophodnu toplinu.Nesumnjivo da njegova majka koja je rano izgubila Mersovog oca, svojim nespretnim stavom prema sinu doprinosi razdvajanju njegove ličnosti te se on priklonio liniji manjeg otpora, pobegavši u neku ravnodušnost i skučenost.Ako je Merso kriv, onda nije kriv za ono zašto mu sudi društvo nego je kriv pred samim sobom, za svoje povlačenje pred životom.Dugi zatvorski dani odvajaju Mersoa od životne svakodnevnice i okreću ga ka unutrašnjem životu, a da bi on u svojevrsnoj pobuni (sukobu sa popom) otkrio ono što je u njemu godinama bilo zakopano.Nesumnjivo je da je taj sukob najbolniji događaj u njegovom životu, dramatičniji od ubistva Arapina, jer ovde Merso dostiže najviši i najveći mogući stepen svog emocijalnog ispoljavanja.Do toga dolazi jer je razdražen i izazvan upornošću da će se moliti Bogu za njega što izaziva eksploziju besa Mersoa koji je okrenut životu a ne nebu.Svoj gnev je izlio na popa, a to se odnosi na društvo, svet dvoličnog morala koji ga je prvo sudio, pa žalio i molio za njega.U tim trenucima u ćeliji misli na majku i tada shvata zašto je ona na kraju života našla verenika i upustila se u igru počinjanja života.On se u zatvoru nalazi i u istoj situaciji kao majka u domu.Oko nje se gase životi, osetila blizinu smrti i oslobađanje i spremnost da sve ponovo iznova preživi.Sukob sa popom je i njegov prvi znak identifikacije sa majkom:I ona se u tome domu koji liči na zatvor borila protiv smrti i usamljenosti.Sada je Merso mogao da razume zašto se majka igrala vereništva i da je ona to doživela u odnosu na društvo kao i ona sada kao oslobađanje od društva i pobunu protiv njega. Zato je Merso smtrao da niko nema prava da plače za njom jer je u domu doživela oslobođenje kao i on u zatvoru. U 3 dramatična trenutka kada se Merso nalazi u presudnoj situaciji u sećanju mu se pojavljuje slika majke, sećanja ne nju poklapa se svaki put sa bezizlaznošću situacije u kojoj se nalazi.Prvi trenutak je sahrana, drugi je pre zločina na plaži, a treći je nakon petomesečnog boravka u zatvoru kada mu se u sećanju javlja lik majke.Nerazmršen odnos Mersoa i majke ogleda se i u situaciji kada je čuo komšiju Salamana da plače za psom, a on nije za majkom.On je mislio na majku po asocijaciji sličnosti situacija odnosno gubitka nekog dragog.Na jednom mestu Merso kaže: "Svakako majku sam mnogo voleo, ali to ništa ne znači.Sva zdrava ljudska bića priželjkuju manje-više smrt onih koje vole".Tu se oseća njegov apsurdan odnos prema majci.Ako se posmatraju odnosi koje Merso uspostavlja sa okolinom, vidi se da ih karakterišu ravnodušnost, skučenost, on ne preduzima inicijativu već odgovara na tuđu inicijativu.Jedna zona ličnosti, oblast Mersovih osećanja stalno je potisnuta.Mersov društveni razvoj je nekada bio prekinut, napustio je studije bez razloga i on je čovek koji je izgubio osnovni životni impuls sa isticanjem, prirodnom željom za uvažavanje.Nesvesno pruža otpor vidrom izraženih emocija, miran, ćutljiv je u dobrim odnosima sa drugim ličnostima.On je u društvu miran, ali neizbegava ljude koji ga cene. Merso samo nije inicijator i neće sam prvi preduzeti, ali prihvata kada drugi preduzmu.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 12:38 PM   #137
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Vreme smrti - Dobrica Ćosić

Dobrica Cosic (1921) je zapoceo književni rad romanom Daleko je sunce (1951), u kome evocira svoje ratnicko iskustvo iz Narodnooslobodilacke borbe i slika moralnu i psihološku krizu licnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvježije dogadaje nacionalne istorije , drugi roman -Koreni(1954) uzima gradu iz stvarnosti Srbije s kraja 19.veka: to je slika raskola u jednoj patrijahalnoj porodici ,ali i raskola u narodu.Ovde je Cosic pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela,uocio zacetke i uzroke politickih previranja ,predocio nekoliko upecatljivih karaktera.

Romanom Deobe (1961) Cosic se ponovo vraca Drugom svetskom ratu : središnja tema je deoba u narodu,deoba na partizane i cetnikei posledice ove deobe. Sa književnoumetnickog stanovišta ,ovaj roman donosi niz novina: osobenu kompoziciju,dominaciju unutrašnjeg monologa,otkrivanje umetnickog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka ,unošenje dokumentarnog materijala,stilsku raznovrsnost izuzetno slojevitu leksiku. Posle kratkog izleta u eksperiment sa antiromanom Bajka (1966),Cosic se vraca epskoj temi i piše istorijski roman Vreme smrti (1972-1979) u cetiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu , široka freska vremena ,dogadaja i ljudskih sudbina . Nastavljajuci pricu o pojedincima iz porodice Katica iz sela Prerova ,zapocetu u romanu Koreni,Cosic ispisuje sagu ne samo o porodici Katic nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Trilogijom Vreme zla(Vernik 1984,Grešnik1985,Otpadnik 1986),koja se može odrediti kao politicki roman, Cosic nastavlja pricu o pojedincima iz iste porodice, ali i o licnostima koje su zapocele svoj romaneskni život u Vremenu smrti .Tako je Vremenom smrti i Vremenom zla popunjena praznina izmedu romana Koreni i romana Deobe i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Najnovijim romanom Vreme vlasti nastavlja se povest zapoceta romanom Koreni .


Nikola Pašic


Lik Nikole Pašica Cosic je vajao vrlo pažljivo- istorijski lik Pašicev oživljen je pišcevom imaginacijom i predocen u okruženju vremena i dogadaja kao upecatljiv lik coveka, politicara i državnika.
Za Pašica je ispred svega narod i njegov interes. U kontaktima sa masom nije oholi i samouvereni poloticar, nego skroman i jednostavan gradanin i jedinka tog naroda. U poslovima politike narod je za Pašica vrhovno merilo. Može se u politici ici u obracun sa pojedincima , ali ne i sa narodom jer onda je i smisao politike obezvreden (” U politici se sve sme i protiv svakoga pojedinca, ali nikada protiv njih”).
Odnos prema narodu nije samo politika politicara -to je urodena Pašiceva osobina. I ono trpljenje uvreda nije žrtva politickom opstanku , nego prirodna crta karaktera :izvanredno vlada sobom, svojim raspoloženjima , recima,nastupom.
Snaga samokontrole i samosavladivanja znacajna je vrlina Pašiceve licnosti. Njegov životni princip je optimizam , ne toliko što je po prirodi optimista , nego zato što je po zadatku optimista .
“ja nisam ovde gde sam da bih narodu rekao :”Nema spasa!” Ovde sam da ga neprestano uveravam da nam ima spasa”.
U susretu sa Vukašinom, politickim protivnikom ,uvek ce pitati za Acima , svoga ljutog protivnika, pitace za Vukašinove -ženu , decu .Vešt je politicar i državnik koji se mudro krece izmedu Scile i Haribde politickih neizvesnosti, nesigurnosti i klopki: u bezizlaznoj situaciji odbija predloge saveznika :svoju zamisao vešto nametne da je drugi predlože i usvije kao svoju.Ali glavno njegovo oružje jeste strpljenje trpljenje i tolerancija.
Pašic iz Vremana smrti je politicar i državnik .Kao politicar i državnik upravljen je ka cilju da izbavi narod od zla.Tek kada dode do kraja , kada treba da se ukrca na ladu ,stamenost, strpljenje i vera se raspadaju-prvi put u životu place zbog svog poraza i poraza srpskog naroda.


Vukašin Katic

Lik Vukašina Katica ima znacajno mesto u romanu Vreme smrti jer je nosilac porodicne linije u romaneskoj sagi o Katicima, cinilac je sižejnog oblikovanja-stožerno mesto u romanesknim zbivanjima, a ima tipološku funkciju kao upecatljiv lik intelektualca.
Za Vukašina Katica dve najvece vrline su istinoljubivost i dostojanstvo.U toj doslednosti Vukašin Katic je tvrd i opor pa nokad ne skrece od od utvrdenih uverenje i principa politickog i javnog delovanja, bez obzira na trenutnu situaciju. Deluje kao pripadnik partije , ali deluje voden iskljucivo svojim uverenjima i principima , koji su licnog privatnog karaktera.
Svoje principe Vukašin ne gazi ni kada je porodica u pitanju.Iako je blizak vlasti i u vlasti , moga je vrlo lako da izdejstvuje da sin Ivan ne ide u rat , on to ne cini. Rasprava izmedu Olge i Vukašina oko sina Ivana otkriva dve ljubavi i dva razlicita nacina ispoljavanja roditeljeske ljubavi. Olgu opredeljuje materinska ljubav i strah za sina. Vukašina opredeljuje muški ponos i razumevanje sinovog postupka , koji je potpuno u skladu sa ocevim principima i moralnim shvatanjima. Za Olgu je Vukašin hladan i bezosecajan , on “ne brine “za sina ; ali Vukašin u duši preživljava strah i strepnju za Ivana .U njemu ce bol za sinom dobiti duboko ljudsku dimenziju.
Vukašin shvata da je Srbija u svojim ratovima služila interesima drugih.Shvata da Srbiju ne treba vracati u prošlost težnjama za njenim prostiranjem na svim prostorima gde žive Srbi , nego je upucivati na buducnost koja ima dva smera : okretanje ka Evropi, na spoljašnjem planu , i stvaranje evropske demokratske države , na unutrašnjem planu.


Zivojin Mišic

Živojin Mišic je tip vojskovode koji posjeduje licnu sigurnost i samosvest, spremnost na rizik, snagu koju je nasledio svojim seljackim poreklom,samostalnost u prosudivanju okolnosti i situacija. Ono što posebno istice Živojina Mišica je ste dobro poznavanje obicnog coveka , dobro poznavanje duše srpskog naroda. Ponikao iz “prostoga naroda” Mišic dobro zna za njegovu prirodu, cud, snagu ,i slabost, nacin reagovanja. On stalno pokazuje brigu za vojsku i brigu za coveka.
Živojin Mišic pokazuje nepokolebljivi optimizam: smatra da uvek postoji neki izlaz. Iako obrazovan vojskovida , Mišic buduci da duboko poznaje bice naroda i da mu veruje, svoju ratnu taktiku zasniva na narodnoj volji da opstane.
Dva su osnovna stava Mišiceva koji pokazuju suštinu njegove taktikei optimizma:1) rat ne vodi samo tehnika i vojnicka nadmoc , nego srce , spremnost na patnju i žrtvovanje , nagon za samoodržanjem; 2) narod je u prednosti pred najezdom neprijatelja jer je ovaj osvajac, a narod brani svoju svoju zemlju , svoje ognjištem porodicu.Napadac ima kuda da uzmakne, narod nema kuda i zato ne može ni uzmicati.
Iz vojvode Mišica ne izbija samo duh pojedinca nego i duh srpskog naroda.


Olga

Olga Katic je jedan najplemenitijih i najproduhovljenijih likova u ovom romanu.To je lik žene kakav se retko srece u našoj književnosti .Odlikuju je dostojanstvo i gospodstvenost, nemiri duše i tela koji se samo naziru , unutrašnja treperenja koje svest uporno potiskuje i smiruje.
U Olginom životu postoje dva perioda: period do rata i period u ratu. Prvi period je tekao kao život žene posvecene mužu i deci, u kome je ona bila stub porodice. Ratni period unosi velike promene u Olginom životu- sukobljava se sa strepnjama za život dece, sa muževljevom tvrdom principijelnošcu, koja ne popušta ni kada je sinovljev život u pitanju.
Rad u bolnici i blizana doktora Radica ucinili su da Olga oseti nešto novorivukao ju je ovaj lekar svojim predavanjem bolesnicima, brigom i pažnjom prema njima, ljudskom toplinom.
Medu njima se dogada nešto što oboje osecaju, znaju i vide, ali o tome ne govore-ostaje neiskazano, ali se stalno podrazumeva. Osecaju uzajamno duševno prožimanje u potpunom razumevanju i saglasju, ali ne dodira i reci , ni dodira tela. Nad bolesnim Mihajlom Olga ce prvi put progovoriti kroz svoj monolog pun ljubavi , nežnosti, želje, strasti.
Olgina ljubav prema Mihajlu ostaje neiskazana. Ta ljubav je snažna, cežnjiva, senzualna - ali sapeta.Ostvarenje ove ljubavi dodiroma ne samo da bi je oskrnavilo nego nije bilo moguce, jer nije u skladu sa Olginom priridom i karakterom.


VREME SMRTI


Cetvorotomnim romanom Vreme smrti Dobrica Cosic se pridružuje piscima koji su za romansijersku temu uzeli Prvi svetski rat na tlu Srbije:Branislavu Nušicu ,Stevanu Jakovljevicu i Rastku Petrovicu. Cosicev stvaralacki pristup Prvom svetskom ratu razlikuje se od svih prethodnih . Dokk su spomenuti pisci ovaj rat sagledali parcijalno, samo jednim delom , izvan sopstvenog stvaralackog konteksta Cosic ovaj rat i njegovo vreme sagledava u kontekstu individualne i nacionalne istorije od kraja 19. veka pa do Drugog svetskog rata.Time je roman Vreme smrti samo segment široke povesti poluvekovnog života Srbije. Posebnu draž predstavlja cinjenica da su junaci ovog romana proistekli iz Korena a nastavljaju romansekni život u Vremenu zla i Deobama .Prikazano je delovanje diplomatije ,Skupštine ,Vlade, Genaral-štaba; pokreti vojski,bitke atmosfera fronta i bolnice.Ovaj plan je ispunjen i delovanjem velikog broja istorijskih licnosti ,koje su spona izmedu opšteg i pojedinacnog ,istorijskog i ljudskog. Ove licnosti pojavljuju se u dvostrukom svetlu :kao licnosti koje stvaraju istoriju i ostavljaju tragove u njoj , i kao licnosti koje imaju individualna svojstva ,izražena u cisto intimnim trenucima njihovog istorijskog življenja i delovanja-vojvoda Mišic i Nadežda Petrovic , na primer.

Roman je zahvatio dve kalendarske godine Prvog svetskog rata , ali je vremenski to nepuna godina od izbijanja rata do povlacenja preko Albanije.U njemu su na najbolji nacin aktivirane sve osnovne epske supstance:vreme, prostor, dogadaj i licnosti.
Prostor je širok: cela Srbija je poprište ratnih zbivanja i nesrecnih sudbina, ali se, unošenjem dokumentarne grade,prostor proširuje na Evropu i njene glavne gradove,u kojima se javljaju odjeci golgote Srbije.Dogadaji su razvijeni i isprepleteni : osnovni dogadaj je rat, ali se on grana u bezbroj epizoda i situacija , koje zahvataju razlicite krajeve , gradove i sela , opšte i pojedinacno, narod,porodicu i pojedinca .
Ratni vihor je zahvatio ne samo narod nego i veliki broj pojedinaca, od onih koje je istorija upamtila do onih koji su potonuli u zaborav,ostavivši svoja stradanja i podvige istoriji naroda kome su pripadali.

Dokumentarna zasnovanost
Istorijskoj verodostojnosti prikazanih dogadaja i sudbina doprinosi obilje dokumentarne grade , koja se unosi ne kao ilustracija ,kao uzgredno sredstvo, nego sistematski , promišljeno , sa jasnom umetnickom intencijom.
Od nebelestrickih javljaju se pisma,zapisi, leci,proglasi, naredbe, depeše, cestitke, izjave novinski tekstovi. Najcešce se jedan oblik javlja u kontinuitetu, u manjim ili vecim odlomcima-Ivanova pisma roditeljima, zapisi kralja Petra, proglas prestolonaslednika Aleksandra vojsci. Cešci je slucaj da se isti oblik javlja u vidu kolaža -pisma zarobljenika ,ženska pisma zarobljenicima, novinski tekstovi. Najcešce se oblikuje kolaž razlicitih nebeletristickih oblika-pisama, depeša, novinskih tekstova, zapisa.
Zapisi Neznanog Bolesnika javljaju se kontinuirano kroz deo trece knjige kao posebne celine izmedu poglavlja. Epilog romana je kombinacija dokumentarnog materijala (28 dokumenata) i narativnih segmenata koji imaju kopulativnu funkciju.
Govor dokumenta nadomestio je pišcevu obavezu da sve to prikaže narativnim sredstvima,što bi zahtevalo razgranavanje price, usložnjavanje sižea, uvodenje i oblikovanje novih likova.
Prica se doživljava kao svedocenje, a pišcevo oblikovanje price kao nastojanje da se obezbede ralevantne cinjenice.

Narod i pojedinac
Narod (Srbija) ima istaknuto mesto u romanu Vreme smrti .To je i razumljivo kada se ima u vidu pišceva intencija da napiše istorijski roman o stradanju i patnjama Srbije u Prvom svetskom ratu. Narod je olicen u masama vojnika koji ginu za odbranu zemlje , u ranjenicima koji umiru po bolnicama , u masi koja protestuje pred Skupštinom, u kolonama koje se povlace kroz popaljenu Srbiju.

Ali narod je skup pojedinaca , zbir pojedinacnih sudbina ; to nije kompaktna nego vrlo heterogena masa koju cine razliciti karakteri , mentaliteti, htenja, želje, doživljaji, stradanja, patnje, radosti, sitna zadovoljstva, pakosti, niske strasti. Veliki broj pojedinaca koji se ne izdižu iznad mase, kao izrazite individualnosti, ali ipak,nekom svojom crtom karaktera,postupkom , recju, -grade mozaik narodnog mentaliteta.

Vreme smrti ima veliki broj likova iz razlicitih društvenih slojeva , razlicitog obrazovanja mentaliteta, karaktera, vaspitanja životnih opredeljenja i ideala -od seljaka ,preko zanatlija i intelektualaca do politicara i vojskovoda. Složenost ljudskog sveta ovoga romana utoliko je vace što se ovde srecu istorijske i fiktivne licnosti. Svi njegovi likovi su precizno i pažljivo vajani , dovoljno specificni i individualizovani tako da svaki pojedinac predstavlja svet za sebe: originalnost karaktera, psihologije, svesti i misli.Tako je predocena složena i bogata slika jednog naroda sa bogatim registrom naravi-poloticari(Pašic,vukašin Katic),vojskovode(Živojin Mišic,Radomir Putnik)), vojnici(Bogdan Dragovic,Gavrilo Stankovic,Luka Bog,neznani Bolesnik), gradani(Olga Katic, Nadežda Petrovic), itd.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 12:39 PM   #138
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Zaharije Orfelin

Početak novije srpske književnosti vezan je uz ime i delo Zaharije Orfelina, jednog od najznačajnijih, ali i najneobičnijih srpskih stvaralaca.

Orfelin je bio učitelj i činovnik, pesnik i grafičar, leksikograf i prirodnjak, istoričar i vinogradar, prevodilac, urednik i izdavač, polemičar i putnik, i još mnogo toga. Znao je ruski, latinski, nemački, francuski. Stvorio je vlastitu biblioteku od preko 200 knjiga. To je i jedina zbirka njegovih stvari sačuvana do danas.

Mnoge nepoznanice ostavio je sam Orfelin jer je, ko zna zbog čega, mistifikovao svoj život i rad i zametao tragove. I o njegovom prezimenu, koje je sam uzeo, postoje jedino pretpostavke. Da je nastalo spajanjem antičkih mitoloških imena Orfej i Lin, vezuje se, zatim, uz francusku reč orphelin (siroče) ali i uz ime francuskog medaljera Orphelina iz sedamnaestog vijeka. Prezime Stefanović, pod kojim se takođe pominje, nije nikada i nigde upotrebio i ono nije načinjeno prema očevom imenu.

Prva Orfelinova biografija objavljena je za njegovog života, 1776., u leksikonu ugarskih pisaca učenog mađarskog pijariste Eleka Horanyia i sadrži podatke koje nijedan kasniji izvor nije doveo u sumnju.

Orfelin je rođen u Vukovaru 1726. godine.Po vlastitom tvrđenju bio je samouk u šta je, u svetlu zavidnih znanja koja je pokazao u mnogim oblastima, teško poverovati.

Svoju književnu, umetničku i sve druge aktivnosti započinje 1757., nakon sedmogodišnjeg učiteljskog rada, raskošnom rukopisnom knjigom Pozdrav Mojseju Putniku. Za ovu spomenicu u čast instalacije novopostavljenog bačkog episkopa Orfelin je ispevao, vrlo složenom metrikom, venac panegiričnih pesama, neke i sa akrostihom. Knjigu je kaligrafski ispisao i ukrasio portretima, crtežima i vinjetama, notama zabeleživši čak i melodiju pojedinih pjesama.

Iste godine (1757) postaje kancelar u službi mitropolita Pavla Nenadovića. U Sremske Karlovce, tada centar srpskog političkog i duhovnog života, donosi štamparsku presu i počinje sa otiskivanjem bakroreznih knjižica, ali i samostalnih grafičkih listova. Želja za štampanjem knjiga u pravim štamparijama odvešće ga u Veneciju. Tamo će 1761., u štampariji venecijanskog Grka Dimitrija Teodosija koji je nešto ranije nabavio ćirilična slova, objaviti svoju pjesmu Gorestni plač, prvo štampano pesničko delo kod Srba. Time će postati začetnik srpskog književnog pesništva. Jedini poznati primjerak ove knjižice izgoreo je 6. aprila 1941. u Narodnoj biblioteci u Beogradu. Pod naslovom Plač Serbiji objaviće, 1762. ili 1763., istu pesmu na jeziku bližem narodnom. U posebnim knjižicama štampaće u Veneciji i pesme Trenodija, Sjetovanje, Pjesn istoričeska te 1765. Melodiju k proleću kojom, uglavnom, završava svoj pesnički rad.

U Veneciji radi kao redaktor i korektor Teodosijeve štamparije koja u to doba doživljava najveći procvat. Izdaje Slovenski bukvar (1767.) kojim, možda i nehotice, načinje pitanje reforme srpskog književnog jezika, priređuje i izdaje udžbenike latinskog jezika, prve srpske, danas nesačuvane, kalendare te niz drugih knjiga.

Žureći da svojim sunarodnicima približi dostignuća evropske prosvećenosti objavljuje 1768. prvi i, nažalost, jedini broj Slaveno-srpskog magazina, prvog srpskog i južnoslovenskog časopisa. Orfelinov Magazin sadrži poučne članke, pripovetke, pesmu - prvi sonet u srpskoj književnosti, epigrame i pregled novoobjavljenih knjiga - prve recenzije u srpskoj literaturi. Predgovor ovom časopisu prvi je programski tekst srpske književnosti. U njemu Orfelin izlaže razloge pokretanja i urednički program koji je, zapravo, dugoročni projekat kulturne politike, plan najprečih delatnosti u brojnim oblastima. Jasno ističući nacionalno-patriotski moment smatra da samo prosvećeni i kulturni narodni mogu održati korak u svom istorijskom rastu. Iako je pisao na slaveno-srpskom, Orfelin uočava potrebu upotrebe narodnog jezika u književnosti i zalaže se za narodni jezik kao medij književnog dela. Bez širokog kruga čitalaca i saradnika ali i bez mecene koji bi mu produžio život Magazin je bio preuranjen pokušaj.

Orfelinovo životno delo je dvotomna knjiga Život Petra Velikog, objavljena 1772. u Veneciji u dve varijante - skromnijoj, anonimnoj i luksuznoj, potpisanoj, sa posvetom Katarini Velikoj. Za svoju monografiju o slavnom ruskom caru prikupio je znatnu literaturu i koristio brojne izvore, ruske i zapadnoevropske, među ostalima dela Lomonosova i Voltairea. Petra Velikog veliča kao prosvećenog vladara i reformatora koji iz svoje zemlje progoni glupost i divljinu. Knjiga ima i sasvim određenu patriotsku misiju jer skreće ruskom dvoru pažnju na srpski narod. Pedantno beleženje događaja doveo je Orfelin u sklad sa raskošnom likovnom opremom knjige za koju je izradio bakrorezne karte, ilustrovao je portretima i medaljama učinivši je tako pravim štamparskih i grafičkim remek-delom, jednom od najlepše opremljenih srpskih knjiga sve do danas. Kao književno djelo ta se knjiga može smatrati začetkom srpskog istorijskog romana. Već 1774. preštampana je u Rusiji, a njome se koristio i Puškin.

Godine 1770. bečki štampar Josef Kurcbek dobija monopolsku privilegiju za štampanje ćiriličnih knjiga i značaj venecijanske štamparije zamire. Orfelin, već bolestan od tuberkuloze, nastanjuje se u Sremskim Karlovcima i, baveći se domaćom ekonomijom, vraća se umetnosti bakroreza. Izrađuje niz bakroreznih listova koji su među najvećim dometima srpske grafičke umetnosti. Postaje član akademije bečkog majstora Jacoba Mathiasa Schmutzera, prvog bakroresca carstva. Automatski će biti primljen i u novoosnovanu Akademiju slobodnih umetnosti. Za svoj udžbenik krasnopisa, Slavensku i vlašku kaligrafiju, naručen od Ilirske dvorske kancelarije i otisnut 1778. sa bakrenih ploča, dobiće nagradu od Marije Terezije. Kritički i otvoreno piše tih godina Predstavku Mariji Tereziji, opsežnu studiju o stanju crkveno-prosvetnih poslova i javnog života srpskog naroda u austrijskoj monarhiji s predlozima za rešavanje čitavog niza pitanja. U tom spisu ostaviće dragocenu građu za poznavanje društvenih prilika kod Srba u osamnaestom veku, svedočanstvo o izvrsnoj obaveštenosti i znanju, ali i savršeno savladanom skolastičkom načinu raspravljanja.

Zbog bolesti, nerodnih godina, finansijske propasti - ne zna se pouzdano, ostaje bez kuće i imanja. Živi u fruškogorskim manastirima. Početkom 1783. dobija mesto korektora Kurcbekove štamparije u Beču. Pravi ponovo planove, predlaže izdavanje srpsko-nemačko-latinskog rečnika, objavljivanje Biblije i raznih drugih potrebnih knjiga. U Beču te godine objavljuje i svoje poslednje knjige Večni kalendar i Iskusni podrumar.

Večni kalendar je čitava mala enciklopedija znanja u duhu vremena i prema horizontu publike. Njime Orfelin u srpsko društvo uvodi naučne pojmove o prirodi i svemiru, govori o astronomiji, klimi, fizici, piše pouke o čuvanju zdravlja i druge korisne savete, ustajući protiv neznanja i praznoverja, ističući ideje o važnosti prirodnih nauka. Donosi i bakrorezne ilustracije tema o kojima piše, među ostalima crteže kristala snega. Za Večni kalendar radi jedan od svojih najuspelijih bakroreza, kompoziciju Stvaranje sveta i piše Molitvu pred smrt, svoje poslednje pesničko delo.

Iskusni podrumar knjiga je namijenjena vinogradarima, nastala na nemačkim uzorima, u koju unosi i svoja vlastita iskustva i, možda prve, opise proizvodnje vina u Sremu. Ni ovom knjigom nije Orfelin ostao u granicama konvencionalnog, nudeći samo praktični priručnik. Pišući o istoriji, mestu i značaju vina, o raspoznavanju kvaliteta, uživanju u vinu, ispisao je Orfelin, prvi kod Srba, i stranice o odgajanju ukusa.

Za više od toga što je uradio u Beču te godine bilo je već prekasno. Teško bolestan, vraća se da potraži mesto za grob u zavičaju. Boravi najpre u Pakracu, a početkom 1784. stiže u Novi Sad. Tu umire, izmučen u borbi života, 30. januara 1785. Iza sebe je ostavio veliko, lepo i raznoliko delo. U to doba teško da je ko mogao više i bolje.Svojim celokupnim opusom Orfelin je postavio temelje racionalističke i građanske orijentacije srpske kulture. Sretna je okolnost što se taj i takav stvaralac našao na njenom početku, u doba kada je pravila svoje prve moderne korake.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 12:43 PM   #139
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Detaljnija analiza

Zločin i kazna - Dostojevski

O PISCU:

Fjodor Mihajlovic Dostojevski (1821—1881), sin vojnog lijecnika, po završetku jedne privatne škole u Moskvi 1837. stupa u Vojnu inžinjerijsku školu, gdje ga mnogo više zanima književnost nego ucenje. Istice se u citanju zabranjenih djela i žestokim revolucionarnim uvjerenjem. Kad se 1846. pojavilo njegovo prvo djelo -- roman Bijedni ljudi – Bjelinski ga pozdravlja kao novog Gogolja. U to vrijeme Dostojevski postaje clan kluba Petraševskoga, u kom se potajno kupljaju mladi revolucionari. Medu onima koji su 1848. uhapšeni i osudeni na smrt nalazi se i on. Nekoliko minuta prije vješanja stiže carevo pomilovanje kojim se kazna smrcu mijenja u pet godina prisilnog rada i daljnje cetiri godine izgona u Sibir. To su bili presudni dogadaji. Iz progonstva se u Petrograd vratio drugi Dostojevski. Djela koja slijede – Zapisi iz mrtvog doma, Zlocin i kazna, Idiot, Bjesovi, Mladic, Braca Karamazovi itd. – stvara politicki konzervativac. Pored velikog broja romana i pripovijedaka, Dostojevski piše osvrte, clanke, polemike, razvija golemu književnu aktivnost ureduuci i izdajuci sa svojim bratom Mihajlom najprije casopis Vrijeme, a onda Epoha. U meduvremenu putuje na Zapad i vraca se razocaran, uvjeren da je velicina Evrope prošlost, da buducnost pripada Rusiji i pravoslavlju. Do kraja života on radi tjeran materijalnim nedacama, ali prije svega, svojim izuzetnim genijem koji je nadvladao sve slabosti njegovih uvjerenja i ostavio covjecanstvu djela jedinstvena po snazi, po problemima, po otkricima covjeku našeg vremena. Jer može se sa sigurnošcu reci da je Dostojevski prvi veliki pisac suvremenog svijeta. Posebno mjesto u tom stvaranju pripada romanu Braca Karamazovi, njegovu posljednju djelu, u kome je u najzrelijem obliku postavio sve svoje najznacajnije probleme.
-----------------------------------------------------
U središte svog romana, koji je izgraden na fabuli o ubojstvu, a cija se radnja odvija u svega devet i pol tjedana, postavlja pisac siromašnog studenta Rodiona Romnovica Raskoljnikova, takoder poniženog i uvrijedenog covjeka, koji razvija svoju intelektualnu teoriju nadcovjeka misleci da mu je sve dozvoljeno pa cak i zlocin nad starom lihvaricom Aljonom Ivanovom, izvršen zato da bi pomogao siromašnima. Vec na pocetku romana sklop životnih okolnosti tjera Raskoljnikova u zlocin: dobiva majcino pismo u kojem saznaje za sestrinu žrtvu koju ne može prihvatiti. Naime, Dunja se je trebala udati za bogatog Lužinu kako bi se spasila od sramotne guvernantske službe kod razvratnika Svidrigajlova, a tako bi i materijalno pomogla svome bratu. Teško opterecen time Raskoljnikov u krcmi susrece propalog Marmeladova koji ga upoznaje sa svojom obitelji, ljudima sa dna života cija sudbina dokazuje pogubnost djelovanja bijede na ljudski moral. Najveci stradalnik je Marmeladova kci Sonja koja primorana da hrani obitelj prodaje svoje tijelo, proživljava ocevu smrt, ludilo macehe i zlu sudbinu brace i sestara koji postaju prosjaci. Roskoljnikov gotovo podsvjesno donosi odluku i kao voden necim izvan svoje svijesti hladno izvršava svoj plan. Ubija lihvaricu, ali i njezinu sestru Lizvetu Ivanovu. Poslije izvršenog ubojstva Raskoljnikov doživljava ipak tešku grižnju savjest i tu se pocinje odvijati jedna psihološka drama: borba sa savješcu i dvoboj sa istražiteljem Porfirijem Petrovicem. Nakon nekog vremena ipak priznaje ubojstvo, dovodi sebe do pokajanja i predaje se sudu. Doživjevši katarzu on osjeca pobjedu dobra nad zlim.
Završetak romana nas izvještava o sudbinama likova. Sonja prati Rodiona u Sibir. Dunja se iz ljubavi udaje za Rodionova prijatelja Razumihina. Umire Puljherija Raskoljnikova, Rodionova majka. Roskoljnikov se razboli. Nakon dugog bolovanja vraca se u život radostan i pun nade. Sedam preostalih godina, koliko još mora biti u Sibiru, cine mu se kratke zbog utjehe pronadene u Evandelju i strpljivoj Sonjinoj ljubavi.

Raskoljnikov je pobunjenik protiv društva, njegovi su cinovi ne samo motivirani njegovim shvacanjima etike, vec i bijedom što ga okružuje, socijalnim zlom koje nagoni covjeka na zlocin, ali on je ujedno i usamljenik što se muci etickim i moralnim pitanjima. Svoju osamljenost dokida prijavljivanjem samog sebe vlastima, kaznom, odlaskom na robiju i prilaženjem religiji. Nasuprot razumnom i buntovnom u ime razuma Raskoljnikovu, postavlja, Dostojevski smirenu i osjecajnu Sonju Marmeladovu, koja kao prostitutka vrši zlocin na sebi, ali ne iz pobuda razuma, vec iz osjecaja ljubavi prema svojoj porodici koja može preživjeti samo zato što ona trguje svojim tijelom. Njen je karakter apologija ljubavi i patnje u ime drugih ljudi. Ova cjelovita fabula o Raskoljnikovu i Sonji, uz sporedne fabule, a posebno Raskoljnikovi unutrašnji monolozi i dijalozi te konacno mnogostruke diskusije Raskoljnikova sa sporednim karakterima podredeni su etickoj, moralnoj, socijalnoj i politickoj problematici, o kojoj se na stranicama ovog romana raspravlja, pa roman Zlocin i kazna izraduje ideološki roman izraden na osnovama kriminalne fabule. Fabula ovdje služi piscu zato da bi svoga junaka postavio pred eticki problem koji se isto tako fabulirano rješava. Razapet izmedu pobune i smirenja, ljubavi i mržnje, Rraskoljnjikov terorizira, razmišlja i ispovijeda se. U njemu kao da pisac nastavlja motiv iz svog Dvojnika. U Rodionu se stalno bore dva karaktera, pa se njegovi unutrašnji monolozi zaista pretvaraju u unutrašnje dijaloge koji citaoca stalno tjeraju na razmišljanje. Vec u samom imenu glavnog junaka vidimo da je on covjek u raskolu izmedu svoje humane biti i surovosti traženja koja pred njega postavlja životna stvarnost.
Zašto je Raskoljnikov ubio staru lihvarku? Ocigledno da bi svoju porodicu spasio bijede, poštedio svoju sestru koja da bi mu pomogla da se školuje bila spremna da se uda za jednog bogatog, ali surovog covjeka. Ali on je izvršio ovo ubojstvo i da bi sebi dokazao da nije obican covjek koji poštuje moralne zakone koji su drugi stvorili, vec sposoban da sam stvori vlastiti zakon i da snosi ogroman teret odgovornosti, da svojim život opovrgne grižnju savjest i da podmuklim sredstvima (ubojstvom) postigne dobar cilj (da pomogne vlastitoj porodici i završi školovanje koje ce mu omoguciti da postane dobrocinitelj cijelog ljudskog roda), Bez imalo predrasuda prema svojoj unutrašnjoj ravnoteži i svom vrlom životu.
Pocinio je on ovo ubojstvo i stoga što je jedna od omiljenih ideja Dostojevskog bila da širenje materijalistickih ideja mora uništiti moralne vrijednosti mladih i napraviti ubojicu cak i od sasvim dobrog mladica koga bi nesretni stjecaj okolnosti lako mogao gurnuti u zlocin.

SADRŽAJ:

Zlocin i kazna, roman je temeljen na poznatoj fabuli kriminalistickih romana. Naime, dogada se ubojstvo i traži se ubojica – no mi od pocetka znamo tko je, zašto je zapravo ubio staru ljudski i socijalno štetnu lihvarku i njenu sestru Lizavetu, pa nas pocinje zanimati da li ce se i kako otkriti ubojstvo koje je pocinio Rodion Raskoljnikov. Ubojstvo nije pocinjeno iz razloga banalnoga bogacenja, nego ga Raskoljnikov opravdava svojim altruizmom – na taj nacin on ce pomoci cijelom društvu, njegovim siromašnim vršnjacima – te ga uopce zaokuplja jedna takva misao (da on može ubiti covjeka) pa ovaj zlocin prerasta u zlocin s predoumišljajem i na taj nacin razmatra se ideološki zlocin uopce. Ni istražitelj u romanu nije obican dovitljivi policajac, nego je izvrstan poznavalac ljudske duše, i konstantnim razgovorima on pomalo steže obruc oko Raskoljnikova i ovaj naposljetku popušta – priznaje zlocin. Upravo to daje piscu priliku da savršeno psihološki okarakterizira glavnog lika, a to postiže mnogobrojnim monolozima Raskoljnikova kojeg savjest proždire. On si sada, nakon zlocina postavlja mnoga eticka i moralna pitanja. Raskoljnikov je siromašan student sa veoma razvijenom intelektualnom sviješcu-mnogo razmišlja o svijetu i sebi, ali on je takoder pobunjeni plebejac koji je spreman na sve. Raskoljnikovljev je zlocin – zlocin s predomišljanjem; “poniženi” intelektualac želi svojim cinom potvrditi ideju o odabranoj, snažnoj ljudskoj licnosti kojoj je, upravo zbog te njene iznimne naravi, dopušteno, kao i Napoleonu, da se u ime viših, navodno humanih, ciljeva posluži zlocinom. Ta njegova razmišljanja dana su kroz njegove mnogobrojne monologe, kao i razgovore sa Porfirijem Petrovicem, Razumihinom i prostitutkom Sonjom Marmeladovom – koja ga svojom smirenošcu i kršcanskim podnošenjem patnji te iskrenim altruizmom (prostituira se da bi prehranila obitelj) vodi prema priznanju zlocina. Završetak romana – odlazak na robiju sa Sonjom i Raskoljnikovo smirenje u Evandelju - razrješuje mnoge idejne sukobe koje je mladi intelektualac doživio.
LIKOVI:

Rodion Raskoljnikov – mladi, inteligentan i obrazovan covjek, spreman pomoci siromašnim, nesretnim ljudima (s njima suosjeca), s razvijenom intelektualnom sviješcu, ali gnjevan i prezire sadašnji poredak u Rusiji i tu se pretvara u pravog pobunjenog plebejca spremnog na sve, pa i na zlocin kao što je ubojstvo. Iako se zanosi idejom da postoje tzv. neobicni, odabrani ljudi kojima je dopušteno da zbog opceg dobra cine zlocine njega na kraju satire savjest, on popušta i priznaje da je ubio staru lihvarku i njenu sestru Lizavetu. A utjehu i mir napokon nalazi u Sonji i Evandelju.
“Na nježnim crtama mladicevog lica na trenutak se pojavi osjecanje najdubljeg gadenja. Uzgred receno, on je bio upadljivo lijep, vrlo lijepih zagasitih ociju, smed, povisok, tankovijast i stasit.....
On je bio tako bijedno odjeven da bi se neko drugi, cak i naviknut na tako nešto, stidio da u takvim traljama danju izade na ulicu.”
Aljona Ivanovna – zla, koristoljubiva, nepovjerljiva, škrta, zelenašica
“To je bila sicišna, suhonjava stra baba od šezdesetak godina, užagrenih i zlobnih ocica, malog šiljatog nosa i gologlava. Njena blijedoplava i prosijeda kosa bila je izdašno namazana zejtinom. Njen dugacki i tanki vrat, koji je licio na kokošju nogu, bio je omotan nekom flanelskom krpom, a o ramenima, iako je bila vrucina, visio joj je pohaban i požutio krznom obrubljen haljetak. Baba je svaki cas kašljala i stenjala. Mora da ju je mladic omjerio nekim cudnim pogledom, jer i u njenim ocima opet bljesnu on predašnja nepovjerljivost.”

Lizaveta Ivanovna – plašljiva, vrijedna, poštena, pobožna
“To je bila visoka, nezgrapna, stidljiva i tiha djevojka, skoro idiotkinja, koja je imala oko trideset i pet godina i bila prava robinja svoje sestre, dan i noc je radila, drhtala pred njom i cak batine od nje dobivala. Sa nekim zavežljajem u rukama, ona je zamišljeno stajala pred tim trgovcicem i njegovom ženom i pažljivo ih slušala...”

Marmeladov – covjek dobrih namjera i velikog razumijevanja ali pijanica i propao, veoma voli i cijeni svoju obitelj
“To je bio covjek od preko pedeset godina, srednjeg rasta i snažne grade, s prosijedom kosom i velikom celom, sa podbuhlim, žutim i cak zalenkastim licem od stalnog pijancenja i s otecenim kapcima, iz kojih su, kao kroz uzane pukotine, sijale živahne crvenkaste ocice. Ali u njemu je bilo nešto vrlo cudnovato; u njegovom pogledu kao da je blistalo cak neko ushicenje – ako hocete, osjecao se i smisao i razum – ali u isto vrijeme i kao da je svjetlucalo neko bezumlje. Imao je na sebi star, potpuno pohaban crni frak, s otpalim dugmadima. Samo se još jedno nekako držalo, i njime se on i zakopcavao, ocevidno ne želeci da se udaljaava od uljudnosti. Ispod prsluka od nankina virio je plastron, sav zgužvan, uprljan i ispolivan. Bio je obrijan na cinovnicki nacin, ali vec poodavno, pa mu je gusto izrastala siva, cekinja. Pa i u njegovim manirima se stvarno naziralo nešto cinovnicki dostojanstveno. Ali on je bio uznemiren, mrsio je kosu i ponekad bi, u nekoj tuzi, objema rukama podupro glavu stavljajuci poderane laktove na mokar i ljepljiv sto.”

Katarina Ivanovna – žena Marmeladova, upropaštena sadašnjim prilikama i statusom i s time ne nikako ne može pomiriti pa je zbog toga bijesna i gnjevna, izmucena i iscrpljena, a tubrkuloza ju je nacela, voli jako svoju djecu, ali kada umire od tuberkuloze konacno nalazi svoj mir
“To je bila strašno mršava žena, slabašna, dosta visoka i stasita, još divne zagasitoplave kose, a na njenom licu stvarno su se vidjele crvene pjege. Stisnuvši ruke na grudima, zapecenih usana, ona je hodala po svojoj maloj sobi i disala neujednaceno i isprekidano. Oci su joj blještale kao u groznica, ali njen pogled je bio oštar i ukocen. To sušicavo i uzbudeno lice pri posljednjem svjetlu dotrajale svijece koje je treperilo na njenom licu stvaralo je bolan utisak.
Raskoljnikov je imao utisak da joj nema više od trideset godina i da ina stvarno nije bila za Marmeladova...”
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 12:43 PM   #140
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

Nastavak:

Dimitrije Prokofjic-Razumihin – jedini razumije Raskoljnikova i zapravo jedini je s kojim se on druži na univerzitetu, voli Dunju, veoma pošten, spreman pomoci u nevolji i uvijek daje sve od sebe
“To je bio neobicno veseo, društven i do u potpunosti dobar momak. Zapravo, pod tom prostotom krili su se dubina i dostojanstvo. Njegovi najbliži drugovi shvatili su to, i svi su ga voljeli. Bio je prilicno bistar, iako ponekad zaista priprost. Bio je izrazite vanjštine– visok, mršav, uvijek slabo obrijan i crnokos. Ponekad je pravio izgrede i važio je za veoma snažnog covjeka. Jedne noci je, u društvu, jednim udarcem oborio kao gora visokog redara. Mogao je da pije bez kraja i konca, a mogao je da i uopce ne pije; ponekad je pravio nedozvoljene ispade, ali je mogao da ih uopce i naravi. On je bio još i po tome zanimljiv što njega nikad i nikakvi neuspjesi nisu zbunjivali i što ga, kako je izgledalo, ni kakve teške okolnosti nisu mogle dovesti do ocaja. Mogao je na krovu stanovati, mogao je trpjeti paklenu glad i neobicnu studen. Bio je neobicno siromašan i potpuno sam, sam se izdržavao zaradujuci novac raznim poslovima. On je znao bezbroj izgovora odakle je mogao da izvuce neku korist, ali razumije se, samo zaradom. Jednu citavu zimu uopce nije ložio u sobi i tvrdio je da je tako cak prijatnije, jer se u hladnoj sobi bolje spava. I on je sada bio primoran da napusti univerzitet, ali samo na kratko vrijeme, i svim silama je nastojao da popravi svoje prilike kako bi mogao nastaviti studije.”

Petar Petrovic Lužin – podao, zao i lažljiv, primitivan i veoma umišljen malogradanin, priglup i podmukao
“To je bio neki postariji gospodin, ukrucen, stasit, s izrazom opreznosti i mrzovolje na licu; on poce time što zastade na vratima gledajuci oko sebe uvredljivo – ne skrivenim cudenjem i kao da je ocima pitao: “Kuda sam ja to zabasao?” Nepovjerljivo i cak s afektacijom izvjesne uplašenosti, gotovo neke uvrijedenosti, razgledao je tijesnu i nisku Raskoljnikovljevu “brodsku kabinu”.”

Sonja – dobra, kršcanski požrtvovna, razumna, puna suosjecanja iako se i ona nalazi u vrlo teškim prilikama
“Cudno je djelovao taj njen iznenadni dolazak u ovu sobu, usred sirotinje, rita, smrti i ocaja. I ona je bila u krpetinama; odjeca joj je bila bezvrijedna, ali je bila ukrašena na ulicni nacin, sve po ukusu i pravilima koja su bila uobicajena u tom narocitom svijetu, s upadljivim i sramnim isticanjem cilja. Sonja zastade u hodniku, kod samog sobnog praga, ali ga ne prekoraci; gledala je kao izgubljena i, izgleda, ništa nije shvatila; zaboravila je na svoju, iz cetvrte ruke kupljenu, ali ovdje nedolicnu svilenu haljinu u boji sa dugackim i smiješnim skutom; zaboravila je na svoju ogromnu krinolinu što je sva vrata zakrcila; i na svijetle cipele, i suncobrana, nepotreban nocu, ali koji je ponijela; i na smiješan okrugli slamni šeširic sa sjajnim perom boje plamena. Ispod tog nestašno nakrivljenog šeširica virilo je mršavo, blijedo i uplašeno lice, otvorenih usta i od užasa ukocenih ociju. Sonja je bila omanjeg rasta, mršava, ali prilicno lijepa osamnaestogodišnja plavuša, sa prekrasnim plavim ocima.”

Avdotja Romanovna (Dunja) – pametna i razborita iako i tvrdoglava, snažnog karaktera vrijedna i poštena, voli majku i brata, požrtvovna
“Avdotja Romanovna je bila izvanredno lijepa – visoka, neobicno stasita, jaka i samouvjerena – što se izražavalo u svakom njenom pokretu, ali to nimalo nije uticalo na gipkost i gracioznost njenih pokreta. U licu je bila slicna bratu, ali ona se mogla nazvati cak ljepoticom. Kosu je imala svijetlo-smedu, nešto svjetliju nego u brata; oci gotovo crne, sjajne, gorde i u isto vrijeme, ponekad, na trenutak, neobicno dobre. Bila je blijeda, ali to nije neko boležljivo bljedilo, njeno je lice odisalo svježinom i zdravljem. Usta je imala nešto mala, a donja usna, svježa i rumena, sasvim malo isturena naprijed, isto tako kao i brada – jedina nepravilnost na tom prekrasnom licu, ali ona mu je pridavala neku narocitu karakteristicnost, pored ostalog, i izgled gordosti. Izraz njenog lica uvijek je bio više ozbiljan i zamišljen nego veseo; ali zato, kako je samo tom licu pristajao osmijeh, kako joj je pristajao smjeh, veseo, mladalacki i od sveg srca!”

Pulherija Aleksandrovna – prava majka, brižna i poštena, želi svojoj djeci sve najbolje, ne može se suociti sa sudbinom sina pa su joj ludilo i konacno smrt jedini izlaz
“Mada je Pulherija Aleksandrovna imala vec cetrdeset i tri godine, njeno lice je još uvijek zadržalo ostatke predašnje ljepote, a uz to je izgledala daleko mlade nego što jeste, što gotovo uvijek biva kod žena koje do starosti sacuvaju jasnost duha, svježinu utisaka, pošten i cist žar srca. Uzgred cemo reci: ocuvanje svega toga predstavlja jedino sredstvo da se ljepota cak ni u starosti ne izgubi. Kosa joj je vec pocela da sijedi i opada, vec odavno su se pojavile sitne bore oko ociju, obrazi upali i uvenuli od briga i tuge, pa ipak njeno lice je bilo prekrasno. To je bila kopija Dunjeckinog lica, samo dvadeset godina kasnije i bez onog izraza donje usne, koja kod nje nije bila isturena naprijed. Pulherija Aleksandrovna je bila osjecajna ali ne prekomjerno, bila je snebivljiva i popustljiva, ali samo do izvjesne granice: u mnogo cemu je mogla popustiti, na mnogo što je mogla pristati, cak i na ono što je proturjecilo njenom uvjerenju, ali kod nje je uvijek postojala odredena crta poštenja, pravila i krajnjih uvjerenja preko koje je nikakve okolnosti nisu mogle primorati da prekoraci.”

Porfirije Petrovic – inteligentan covjek, izvrstan poznavalac ljudskog uma i duše, nije samo obicni policijski službenik
“Porfirije Petrovic je bio raskomocen, u domacem ogrtacu, u veoma cistom rublju i izgaženim papucama. To je bio covjek od nekih trideset i pet godina, omalen, pun i cak s trbušcicem, izbrijan, bez brkova i bez zalizaka, kratko ošišane kose na velikoj okrugloj glavi, nekako neobicno ispupceno zaobljenoj na potiljku. Njegovo bucmasto, okruglo lice malo prcasta nosa bilo je boležljive, tamno žute boje, ali prilicno živahno i cak podsmješljivo. Ono i izgledalo cak i dobrodušno da mu nije smetao izraz ociju nekako vodnjikavog sjaja i gotovo prekrivenih bijelim trepavicama, koje su stalno treptale kao da nekome podmiguju. Pogled tih ociju nekako je cudno odudarao od citave njegove pojave, koja je u sebi imala cak nešto žensko, i davao joj je mnogo ozbiljniji izgled nego što bi covjek na prvi put mnogo od nje ocekivati.”

Arkadije Ivanovic Svidrigajlov – strastveni kockar, razbludan covjek, dosta nemoralan, ali ipak ima dovoljnu savjest i pri kraju života cini dobra djela, Raskoljnikov je rekao da je hrabar jer je imao snage ubiti se ali treba imati hrabrosti nastaviti život
“Citav minut je promatrao njegovo lice koje ga je i prije uvijek zaprepašcivalo. To je bilo nekakvo cudnovato lice, nalik na masku: bijelo, rumeno, grimiznih usana, svijetlo plave brade i još prilicno guste plave kose. Oci je imao nekako previše plave, a pogled nekako i suviše težak i ukocen. Bilo je nešto strašno neprijatno u tom lijepom i prema godinama neobicno mladolikom licu. Svidrigajlovljevo odijelo je bilo kicoško, ljetno, lako, a osobito je mnogo polagao na košulje. Na prstu je nosio ogroman prsten sa skupocjenim kamenom.”


PEJZAŽ:


“Nad gradom je ležala gusta, mlijecna magla. Svidirgajlov pode po klizavoj i prljavoj kaldrmi u pravcu Male Neve. Pred njim su iskrsavali preko noci nabujala voda Male Neve, petrovsko ostrvo, mokre staze, mokra trava, mokro drvece i žbunje, i najzad onaj žbun...”
“Na ulici je bila strašna vrucina, a pored toga sparina, gužva, na sve strane vapno, skele, prašina i onaj osobiti ljetni zadah, tako poznat svakom žitelju Peterburga koji nije u stanju da iznajmi ljetnikovac...”
Opis sobe
“To je zapravo bila krletka pet-šest koraka u dužinu. Sa svojim požutjelim, prašnjavim i odlijepljenim tapetama vrlo je bijedno izgledala i bila je tako niska da je u njoj svaki malo viši covjek osjecao zebnju i sve mu se cinilo da ce glavom udariti u tavanicu. I namješta je bio u skladu sa stanom: tri ne baš ispravne stare stolice, u uglu obojen sto, na kome se nalazilo nekoliko teka i knjiga; vec samo po tome koliko je na njima bilo prašine, moglo se vidjeti da ih vec odavno nije dotakla nicija ruka; i, najzad, glomazna sofa, nekad presvucena cicom, a sad sva u ritama koja se pružila gotovo duž citavog zida i zauzimala polovinu širine cijele sobe.
To je bila Raskoljnikova postelja. Cesto je on na njoj spavao onako kako bi došao, ne svlaceci se, bez deke i pokrivajuci se starim, iznošenim studentskim kaputom, sa jastukom pod glavom, pod koje je podmetao sve rublje što je imao – i prljavo i cisto – da bi mu uzglavlje bilo više. Ispred sofe je stajao mali stol.


MORALNE I PSIHOLOŠKE KRIZE GLAVNIH JUNAKA U ROMANU ''ZLOČIN I KAZNA''

Roman Fjodora Mihajloviča Dostojevskog ''Zločin i kazna'' može se svrstati u psihološke romane, što potiče iz moralnih i psiholoških odrednica glavnih junaka. Pisac je veliki poznavalac psihologije, pa ne čudi da je stvorio roman trajne vrednosti, koji predstavlja neiscrpni izvor tumačenja postupaka i osobina glavnih likova. Roman je nastao davne 1866. godine i verna je slika raslojavanja društva, ali u tom društvu dominira beda, pa se čovekova egzistencija, u ovom slučaju primenjivo i kod ubice i ubijene, postavlja kao ključno pitanje, ali i objašnjenje uzroka i posledica kriza glavnih junaka. Kriminalistička crta romana doprinosi zanimljivosti samog dela, ali je bitno da je težište i suština romana usmerena na samog Rodiona Romanoviča Raskoljnikova, glavnog junaka, i njegove motive za dela koja čini. Tumačenje psihologije glavnih likova umnogome olakšava česta upotreba unutrašnjeg monologa u piščevom stilskom izrazu. Ovo remek-delo zasnovano je na fabuli o ubistvu. Sve vreme je čitalac uz ubicu i njegov zločin, ali je nezaobilazna i za tumačenje najbitnija, njegova unutrašnja borba. Glavni junak nije zle duše. On čak i nije hteo da pokrade staricu, zelenašicu. Njegova motivacija leži u osnovnoj ideji o zatiranju zla uopšte. U romanu je starica ta koja je zla i lepo živi zahvaljujujući tuđoj nesreći. Splet je okolnosti koji je naveo Raskoljnikova da je ubije sekirom – siromaštvo, beda i uopšte, ljudsko stradanje i poniženje u društvu u kome je živeo. Naravno, ne i opravdanje za zločin! Raskoljnikov se hrani idejom da je izuzetnim ličnostima kroz čitavu istoriju dopušteno da uništavaju zulumćare i nametnike koji čine društvo nepravednim. Primer mu je i idol i sâm Napoleon. Dovoljno samouveren i egoista, glavni junak sebe smatra izuzetnim, počinje da razmišlja o tome, a samim tim i ovaj zločin postaje zločin s predumišljajem. On je, ustvari, počinio zločin zbog ideala. Na sreću ili nesreću glavnog junaka, istražitelj je dobar poznavalac ljudske duše, dovitljiv je i lukav policajac koji u čitavom romanu steže obruč oko glavnog junaka. Najbolje dat psihološki karakter likova vidi se baš u komunikaciji između ubice i policajca. Postavljena su brojna etička i moralna pitanja koja navode glavnog junaka da se stalno preispituje, a samim tim i otuđuje od sveta ne bi li razrešio svoje moralne i psihološke dileme.
Mnogobrojni su likovi u romanu, ali za moralni i psihološki rasplet glavnog junaka najbitnija je Sonja Marmeladova koja glavnog junaka verom dovodi do priznavanja zločina. On se predaje, odlazi u Sibir i tamo konačno nalazi volju za životom u ljubavi prema Sonji i Bibliji.
Svi likovi su psihološki dobro osmišljeni, ali je najizrazitije oslikan baš glavni lik sa svim moralnim i psihološkim pitanjima običnog čoveka. Tumačenje pobuda glavnih likova uslovljeno je i prostorom i vremenom prikazanim u romanu. Prostor je veoma skučen, a samim tim dočarava i životni stil glavnih junaka i njihovih položaja u društvu. Vreme je takođe oskudno, svega devet i po dana (dva pre ubistva i šest posle ubistva). Ostatak vremena je umetnički raspoređen na suđenje, odlazak u Sibir, odnos sa Sonjom...
Raskoljnikov ima sve odlike duple ličnosti. S jedne strane, on je principijelan, statičan i nepromenljiv u stavovima, ali s druge strane, itekako reaguje na spoljašne događaje i izrazito je netrpeljiv prema društvu. Stalno je prisutna suprotnost moralnih pogleda i principa u njemu.
Mlad je čovek, bivši student, obdaren je lepotom, pameću, samopouzdanjem, a opet, on je i pod teretom životno nametnutog siromaštva, patnje i usamljenosti. Celi život njegov, žalosno, ali istinito, može se svesti u tri faze, a sve se okreću oko počinjenog zločina – pre, za vreme i posle zločina. Racionalna priroda i snaga duha ga dovode do savršene podloge za zločin. Vidljivo je kolebanje: da ili ne!? Odustati ili ne odustati!? Ipak se odlučuje za zločin. Očito je nemiran i zbunjen, i naravno preplašen, ali je interesantno da u samom zločinu nastupa sasvim pribrano. Sada nastaje psihološki i moralni pakao ovog mladog čoveka. Jednim delom zna da mora prikriti zločin, a s druge strane nesvesno ukazuje na njega. Borba neprestano traje, lomi ga, uništava. Naizgled hladan, racionalan, siguran, a ustvari dubljom analizom vidi se da je to samo maska i uloženi napor da se prebrodi kriza. Danonoćno proživljava ono što je učinio, što ga dovodi do duševnog i fizičkog uništavanja. Sestrine suze i majčinu smrt ne može da prevari u svojim izmučenim osećanjima. Svojom jakom ličnošću, Sonju navodi na žrtvu, što se vidi u njenom dolasku za njim u Sibir. Ona i ne sluti da mu je to najveća moguća kazna, mnogo veća nego progon u Sibir i sama robija, koji nemaju snagu njegovog čina, pa ih ni on sam ne smatra dovoljnom kaznom.
Velika je muka ovog mladića koji je beg iz krajnje neimaštine video u samo jednom potezu. Odlučivši da izvrši zločin koji će mu zagorčati život, i ne sluti da više nema puta do poštenog i normalnog života, jer za zločin nema opravdanja. Može se pronaći razumevanje za njegove moralne i psihološke krize, može se razumeti starica koja je svojim načinom života dovela indirektno do svoje smrti. Razumevanje ličnosti postoji, ali je sigurno da opravdanja za zločin nema!!!
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Zaključana tema

Bookmarks

Oznake
ana karenjina, analiza, andric, balzak, cehov, copic, cosic, dante, defo, dostojevski, faust, gilgames, gorski vijenac, homer, igo, lektire, njegos, puskin, sadrzaj, sekspir, sremac, stankovic, tolstoj, vajld, zlocin i kazna

Opcije teme
Način prikaza

Opcije postovanja
Ne možete kreirati novu temu
Ne možete poslati odgovor
Ne možete dodati priloge
Ne možete prepraviti svoju poruku

BB kod je uključen
Smajliji su uključeni
[IMG] kod je uključen
HTML kod je uključen


Slične teme
Tema Temu otvorio/la Forum Odgovora Poslednji post
Lektire od kojih pada mrak na oči Kijara-brm Književnost 38 20.11.2014 02:42 PM
Sadrzaj vase torbice? _Anna_ Ženski kutak 134 19.05.2010 09:16 PM
Lektire, eseji, maturski i seminarski radovi azecnirP Zastarele i obrisane teme 5 27.04.2010 07:58 PM



Forum Right Top
Forum Left Bottom Forum Right Bottom
 
Right Left
Korisnicki pristup
Zaboravili ste šifru?
Forum LeftForum Right


Forum statistike:
Korisnika: 52,185
Tema: 19,280
Poruka: 832,526

Trenutno je 811 aktivnih korisnika na forumu.
Forum LeftForum Right


Forum LeftForum Right


Izdvajamo:
Forum LeftForum Right


Preporucujemo:
Forum LeftForum Right


Radio:
Forum LeftForum Right


Marketing:
Forum LeftForum Right


Reklame:
Forum LeftForum Right
Right Right
Right Bottom Left Right Bottom Right