In request of DaNgErOuS^GiRl
Magnetizam, privlačna ili odbojna sila između raznolikih supstanci, posebno onih sačinjenih od gvožđa i drugih metala, usled kretanja električnih naboja. Magnetizam nije potpuno objašnjena pojava. Bilo koji objekat koji emituje magnetna svojstva se naziva magnet.Planeta Zemlja je jedan veliki magnet. Njeno magnetno polje (Slika 1.) prostire se na oko 80 000 km udaljenosti od površine. Niko zasigurno ne zna zbog čega se Zemlja ponaša kao veliki magnet. Pretpostavlja se da je to zbog toga što se smatra da se unutar Zemljinog jezgra stvara, i kroz njenu unutrašnjost protiče, vrsta električne energije koja pretvara planetu u magnet. Geografski Severni i Južni pol ne poklapaju se uvek sa magnetnim severnim i južnim polom Zemlje, jer je Zemljino magnetno polje pokretljivo.
Magnetno polje Zemlje nastaje duboko u Zemljinoj kori zbog obrtanja tečnog jezgra, koje je sačinjeno od metala i ova mehanička energija se pretvara u elektro-magnetizam. Tečno jezgro sastavljeno od rastopljenog metala ustvari predstavlja rotor koji se nalazi između polova prirodnog magneta. Tesla je ovaj prirodni moćni mehanizam prvi shvatio i pretvorio ga u praksu. Zahvaljujući polovima i ovom tečnom jezgru mi imamo ustvari jednu moćnu dinamu koja omogućava obrtanje Zemlje i njeno kretanje po određenoj putanji u kosmosu. Ta putanja, taj moćni koridor u Sunčevom sistemu, samo je jedan put od mnogih puteva u familiji planeta, ali put koji uspostavlja povezanost i komunikaciju sa beskrajnim kosmosom.
Što se tiče same planete, magnetno polje, ili magnetosfera, štiti Zemlju od Sunčevih oluja i smrtonosnog kosmičkog zračenja. Dimenzije magnetosfere mogu biti razlicite,a zavise od aktivnosti Sunca.U pravcu ka Suncu magnetosfera se prostire na oko 10 Zemljinih precnika,a na suprotnu stranu od 900 do 1000 zemljinih precnika. Postoji prirodan process tokom koga, glavno magnetno polje slabi, skoro do nestajanja, a potom se ponovo pojavljuje, ali sa obrnutim polaritetom.
U stvaranju magnetnog polja Zemlje učestvuju i spoljašnji kosmički faktori. Najznačajniji i najveći uticaj ima Sunce. Promene koje nastaju, javljaju se kao posledica erupcija na Suncu, Sunčevih pega, Sunčevog vetra. Sunce ima i uticaj plime na magmu ili lavu. Mesec takođe menja Zemljino magnetno polje. On kao i Sunce utiče na kretanje lave.
Za poslednjih petnaestak godina moglo se primetiti sve prisutnije pitanje mogućnosti obrtanja magnetnih polova Zemlje. Fizičari su na početku sasvim stidljivo upozoravali a sada upozoravaju sve glasnije u nekim naučnim časopisima na ovu opasnost.
Oslabljeno magnetno polje, tvrde naučnici, moglo bi da dovede do povećane radijacije na zemlji, usled čega bi se dodatno oslabio ozonski omotač, koji nas štiti od štetnog ultraljubičastog zračenja. Magnetosfera obuhvata prostor od 60.000 kilometara oko naše planete. Znakovi koji pokazuju obrtanja polova i prethode im, govore da može doći i do havarija na dalekovodima, kvarova na satelitima, širenja ozonskih rupa, pojave polarnih svetlosti na ekvatoru, dezorijentacije ptica selica, riba i svih drugih životinja koje se za svoju navigaciju oslanjaju na magnetno polje, i naravno do turbulencija vazdušnih i vodenih masa i njihovog izlivanja.
Već sada je iznad Severnog pola i iznad Južne Afrike magnetno polje je toliko slabo da izaziva oštećenja na satelitima koji se pojave na svojim putanjama iznad njih.
Ali da je harmonija prirodnog, kosmičkog kretanja poremećena prve su nam sa sigurnošću pokazale ptice. Najznačajniji migracioni koridori ptica selica, uspostavljeni prirodnim poretkom, odvijaju se preko Balkana i Južne Evrope. Različite vrste ptica spuštaju se sa visine i od 3000 m da predahnu dolinom Dunava, Save i Morave i na obalama Jadranskog mora. Ko remeti ove prirodne koridore ptica? Bili smo svedoci zadnjih godina pojavama ptica na mestima gde ranije nisu viđane.
Nažalost, neke smo mogli videti i na stranicama novina i TV medija ubijene kao na primer predivne labudove. Ono što je naša javnost mogla još da vidi po medijima su izveštaji afera poput Balkanskih ptica koje još uvek ne jenjavaju i lovce koji u našu zemlju dolaze preko lovnog turizma kojim se bave naša lovačka društva koja se zapravo lažno prestavljaju našoj javnosti kao zaštitnici prirode.
Neko će sad reći kakve veze ima to sa magnetnim polovima i pomeranjem zemljine ose? To je samo slika koja u malom predstavlja šta se ustvari događa na krupnijem planu. Moćnici sveta u svojoj neiscrpnoj borbi za vladanjem, teritorijama i borbi u otimanju prirodnih bogatstava koja leže na različitim mestima planete, uz upotrebu neverovatne vrste oružja siluju i remete prirodu. Poput poremećenih putanja ptica odvijaju se migracije unesrećenih i poremećenih naroda...Nuklearne eksplozije, ispaljivanje raketa, eksplozije naftnih rafinerija..omotač zemlje se greje i otapa velike ledene mase...
Sve u svemu. Čovek radi protiv sebe i onog što mu je prirodom dano kao dar. Ako se proces slabljenja magnetnog polja završi sa obrtanjem polariteta i promenom položaja polova, hoće li se i čovek promeniti od negativnog ka pozitivnom kroz tu veliku kosmičku lekciju?
Ipak takve informacije ostajale su u uskim krugovima, ali u zadnje vreme sve otvorenije izlaze u široke mase pre svega kao slobodni izraz filmske umetnosti.
Neke planete, uključujući Zemlju imaju snažna magnetna polje kao ogromni magneti. Kao svi magneti planete imaju Severni i Južni magnetni pol. Linije magnetnih sila između polova formiraju lukove. Kao što je prikazano na slici ispod, ove linije stvaraju torus ili magnetno polje u obliku “krofne” oko Zemlje.
Kao Zemlja i mnoge druge planete, i Jupiter se ponaša kao džinovski magnet. Jupiter je veki izvor elektromagnetnog zračenja i okružen je širokim pojasem energetskih naelektrisanih čestica, uglavnom protonima i elektronima. Ovo zračenje je nekoliko hiljada puta intezivnije od zračenja nastalog iz magnetnog polja Zemlje, i predstavlja ozbiljnu potencijalnu opasnost za kosmičke brodove (elektronska oprema i još osetljivija ljudska tela). Znači Jupiterova okolina je jako negostuljubiva. Kao i sve planete koje imaju magnetno polje i kod Jupitera se može videti vizuelna pojava "polarna svetlost".
Od naročite važnosti za magnetno polje Jupitera, je metalni vodonik, koji je odličan provodnik elektriciteta. Na kraju postoji malo gusto jezgro u njegovom centru, koje možda sadrži masu od oko 15 Zemljinih masa. Sastav jezgra tačnije nije poznat, ali naučnici veruju da se sastoji od težih i gušćih materijala. Zbog ogromnog pritiska u centru Jupitera (približno 50 miliona puta jače nego na površini Zemlje) jezgro mora biti sastavljeno od materijala ogromne gustine (možda čak dva i po puta veće gustine od jezgra Zemlje). Jezgro verovatno nije veće od 20 000 km u precniku sa centralnom temperaturom oko 40.000 K.
Saturn, šestu po redu planetu od Sunca, okružuje sistem prstenova koji ga čine najlepšom planetom Sunčevog sistema. Pre početka kosmičkog istraživanja ove planete, bilo je poznato čak deset njegovih satelita. Sa razvojem radioastronomije otkrivena je veoma aktivna magnetosfera. Prirodu i stabilnost njegovih prstenova proučavali su poznati naučnici kao što su Hajgens, Laplas i Maksvel. Ovakvi razlozi naveli su naučnu javnost da predloži programe kosmičkih istraživanja koje je NASA prihvatila uprkos njihovoj izuzetno velikoj ceni.
Planeta je udaljena od Sunca 1,4 milijarde kilometara ( 9,5 puta više nego Zemlja) i prima samo 1% Sunčeve energije koju prima naša planeta. Međutim Saturn kao i Jupiter zrači energiju i to 2,8 puta više nego što primi od Sunca.Ovo planeta je znatno spljoštena.
Prečnik na polovima iznosi 108.000 km a na ekvatoru 119.300 km, što se objašnjava delovanjem snažne centrifugalne sile, pošto se Saturn okrene oko svoje ose za 10 časova i 14 minuta.
Usled ovako brze rotacije, u ekvatorijalnim predelima Saturna duvaju stalni vetrovi u pravcu obrtanja planete, koji dostižu brzine od 1.800 km/h. To opet uzrokuje veoma malu temperaturnu razliku. Prosečna temperatura u Saturnovoj atmosferi iznosi -180°C i razlika izmedju dnevne i noćne strane je svega nekoliko stepeni.Atmosfera Saturna je mnogo složenija od Jupiterove, to se može videti po tome sto ima pet do šest puta više "pruga" sa slojevima promenljive visine.
U atmosferi ove planete posmatrane su pojave ogromnih džinovskih uragana kao što je na Jupiteru Velika crvena pega. Tako je 16 stepeni od Severnog pola udaljena "Velika smeđa pega" slična onoj na Jupiteru, samo živahnijih boja i manjih dimenzija.Vidljivi sloj oblaka Saturna predstavljaju oblaci kristalića amonijaka pomešanih sa kapljicama metana, kojima živopisne boje daju ugljovodonici, sumpor i fosfor .
Ovi oblaci plivaju nad slojem aerosola debljine 80 km koji ublažava obrise i doprinosi pastelnim tonovima boja. Duboko u unutrašnjosti planete nalazi se sloj metalnog vodonika koji je doveden u ovakvo stanje ogromnim pritiscima.
Saturnovo magnetno polje je jedinstveno u Suncevom sistemu jer je hiljadu puta jače od Zemljinog, a 20 puta jače od Jupiterovog. Posebna znimljivost je da magnetna polja ostalih planeta su nagnuti u odnosu na osu rotacije planete, dok se kod Saturna ove dve ose poklapaju.
Sistem Saturnovih prstenova predstavlja jedno od čuda vidljivog univerzuma koje se u povoljnim prilikama može videti i sa slabijim teleskopom. Prema klasičnoj podeli, sistem Saturnovih prstenova se sastoji od šest glavnih podprstenova koji se označavaju slovima D, S, V, A, F, G i E. Oni leže u ekvatorijalnoj ravni u sloju koji se prostire od 2600 do 77.400 km iznad vrhova oblaka. Ipak posle leta Vojadžera 2, ovih šest prstenova se pred očima iznenađenih naučnika raščlanilo na više stotina. Istraživanja su pokazala da se prstenovi najverovatnije sastoje od silikatnih čestica oko kojih se akumulirala voda.
Na osnovu analize prostiranja radio-talasa ustanovljeno je da veličina čestica varira od 1 cm do 5 m i one odbijaju svetlost u svim pravcima. S obzirom da je osa Saturna nagnuta pod uglom od 26°45', izgled Saturnovih prstenova sa Zemlje se menja. Najbolje se vide kada je jedan od polova najviše okrenut Zemlji što se dešava dva puta za vreme njegovog obilaska oko Sunca koji traje 29 i po godina. Kada se Zemlja nalazi u ravni prstenova, nevidljivi su i za velike opservatorijske instrumente.
A šta mislite o mladim, vrućim zvezdama, zavijenim u velike, cevaste oblake svetlucavog gasa? Astronomi su sumnjali da su gusti prstenovi zapravo obeležja zvezda sa snažnim magnetnim poljima. Ponekad, površine tih “magnetnih zvezda” (Slika 2.) poseduju osobita hemijska jedinjenja, naime niske količine teških elemenata kao što je gvožđe (Fe).
Tokom poslednjih nekoliko nedelja Oktobra, velike erupcije su se dogodile na Suncu. Bile su praćene sa tri grupe sunčevih pega, među kojima su bile i neke , znatne veličine. ovo je bilo naročito značajno zato što je nedavni period najveće aktivnosti sunčevih pega trebao da prodje pre minimalno godinu dana. Uzrok sunčevih pega su magnetna polja u unutrašnjosti Sunca. Iako su Sunce i druge zvezde sačinjene od gasa, uglavnom hidrogena i nešto helijuma, ono se ponaša kao džinovski magnet.
Ogromni pritisak i temperatura u unutrašnjosti Sunca transformišu hidrogen u njegovo metalno stanje, usled čega se on ponaša kao džinovski dinamo. Sunce ne rotira kao čvrsta masa, zato što je uglavnom gas. Ekvatorijalna regija rotira mnogo brže nego polovi i ovo je uzrok zaplitanja linija magnetne sile u vidu klupčeta vlakna. U periodu od otprilike pet godina, linije magnetne sile postanu tako zapletene da počinju da se lome i otpliću. U periodu od narednih pet do šest godina se gotovo skroz otpletu i ponovo kreću da se zapliću. Kada linije magnetne sile probiju površinu Sunca, nekada proizvedu sunčeve pege.
Sunčeve pege su ogromna udubljenja u površini gde niži slojevi mogu biti viđeni. Temperatura Sunčeve pege je otprilike 1000°C hladnija od ostatka vidljive površine. Ove oblasti, prema tome deluju tamnije, ali su u suštini i dalje veoma vruće, otprilike 5000°C .Kada bi mogle biti vidjene same po sebi delovale bi belo i sijale bi veoma sjajno, deluju tamnije samo zato što su okružene vrelijom i sjajnijom površinom.
Aktivnost sunčevih pega na Suncu 27 oktobra
Slika iznad je uslikana koristeci video kameru za slikanje sunca koje su projektovane sa teleskopa na beli ekran. Ovo je jedini bezbedni način da se posmatra sunce, ukoliko nemate skup filter prikačen na teleskop. Da bi ste dobili približnu ideju o veličini ovih pega, najmanje pege na slici su veće od Zemlje. Najveća bi bila dovoljno velika da proguta mnogo planeta veličine Zemlje. Aktivnost na Suncu je takođe je proizvela ogromne moćne eksplozije radijacije koje su pogodile Zemlju i druge planete.
Aurore (polarna svetlost) su proizvedene kada intenzivne eksplozije radijacije od Sunca udare planete. Ove provale se na Suncu stalno dešavaju ali su intenzivnije tokom maksimuma jedanaestogodišnjeg solarnog ciklusa. Sunce je upravo prošlo svoju poslednju maksimu (pre otprilike 18 meseci) i sada bi trebalo da ulazi u svoje mirnije vreme, ali bilo je povećane aktivnosti krajem oktobra. Svemirska opservatorija SOHO je 28 oktobra detektovala ogroman solarni bljesak. Gigantski bljesak je viđen i potvrđeno je da se kreće u pravcu Zemlje brzinom nekoliko miliona kilometara na čas. Ovaj oblak vrućeg, radioaktivnog gasa je stigao otprilike 34 sata kasnije kada je udario u gornji zaštitni deo Zemljine atmosfere i prouzrokovao polarnu svetlost koja je bila vidljiva iznad Južne Engleske.
Naelektrisane čestice se uvek kreću u pravcu linija magnetnog polja pa im je zbog oblika linija u polarnim oblastima tu najlakše da stignu u niže delove atmosfere. Pristigle naelektrisane čestice sudaraju se sa atomima gasa atmosfere, pobuđuju ih i gas počinje da svetli. Tako nastaje polarna svetlost. Polarna svetlost nastaje na visinama gde je gas dovoljno redak da cestice mogu kroz njega da prolaze ali i dovoljno gust da može da dode do dovoljnog broja sudara čestica sa atomima gasa. To su najcešce visine izmedu 100 i 250 km, ali polarne svetlosti se mogu javiti i na visinama do 1.000 km. Polarna svetlost se javlja u različitim oblicima, a boja je zelena ili crvena zbog toga što gas atmosfere emituje svetlost određenih frekvencija a ne belu svetlost.
Linije magnetnog polja kruže kroz solarnu atmosferu i unutrašnjost da formiraju komplikovanu mrežu magnetnih struktura. Mnoge od ovih struktura su vidljive u hromosferi i koroni, spoljnim slojevima Sunčeve atmosfere. Ipak, uobičajeno merimo samo magnetno polje u fotosferi, najskrivenijem sloju Sunčeve atmosfere. Postoje tehnike pomoću kojih se magnetne linije mogu matematički grafičko prikazati u spoljašnje slojeve gde mogu biti upoređene sa posmatranim strukturama.
Magnetno Polje Planeta
Linearni način
