Mislio sam da stavim na forum Psihologije, ali vise je vezano za neke stvari u nauci. Trebalo mi je vremena da nadjem ovu knjigu na diskovima, iako sam planirao ranije da je ubacim. Naime, ovo je jedan deo knjige Voje Antonica, u kome se objasnjava kako covekova psihologija daje razlicita vidjenja na iste stvari, ograniceno na nauku i pseudonauku. Uzivajte
Danas je svako psiholog-amater. Mnogi ljudi smatraju da znaju o sebi sve što je moguće znati, a ako ih upitate o ograničenjima ljudskih čula i mozga, oni će misliti da ste započeli razgovor o alkoholizmu i narkomaniji. Kad kažemo da je reč o ograničenjima koja su svojstvena zdravim ljudima, ova tema ipak postaje interesantna jer nudi objašnjenja nekih mehanizama koji su doveli do masovnog verovanja u natprirodno. Ovde je sa gledišta psihologije situacija prilično složena, ali za ovu priliku dovoljno je da pomenemo nekoliko najvažnijih psihičkih mehanizama koji su odgovorni za sklonost ka “onostranom”. To su
perceptivna distorzija,
kognitivna disonanca,
mentalna selektivnost,
greške sećanja i
kognitivne iluzije. Na prvi pogled reč je o teško razumljivoj temi zbog obilja stručnih izraza, ali stvar je znatno jednostavnija kad se “prevede” na običan jezik i objasni sa nekoliko primera.
1.
Perceptivna distorzija. Jednostavo rečeno, to je izoblićenje u opažanju. Problem verodostojnosti izjava očevidaca tako je dobro istražen i razobličen da je pravo čudo što sudstvo još uvek olako uzima izjave svedoka kao verodostojne. Čak je i među pravnicima mali broj onih koji su upoznati sa svim opasnostima koje sa sobom nose i jednostavne optičke iluzije. “Jednostavna opažanja su sve samo ne jednostavna”, rekao je mađioničar
Džeri Endrus (Jerry Andrus). On je stvorio niz iluzija i trikova zasnovanih na tome da se opažanje oslanja na očekivanja posmatrača. Njegova je izreka “Svako crta svoju sliku realnosti četkicom umočenom u boju prošlosti”.
2.
Kognitivna disonanca. Drugim rečima, ovo je saznajni nesklad koji nastaje kad se čovek suoči sa informacijom koja je u suprotnosti sa njegovim sistemom shvatanja sveta. Ne treba nam poznavanje psihologije da bismo znali da će mnogi ljudi radije posumnjati u svoja čula nego što će izmeniti stavove i verovanja. Primer su članovi udruženja “Ravna Zemlja” (Flat Earth Society), koje ne može da razuveri ni sva sila fotografija i video - zapisa načinjenih iz svemira; za njih je zemlja ravna ploča i o tome ne prihvataju raspravu.
Lamar Kin (M. Lamar Keene) uveo je pojam
true-believer syndrome, koji je teško prevodiv s obzirom na to da ima dvostruko značenje:
sindrom istinskog vernika i
sindrom verovanja u istinu. Ovaj sindrom ogleda se u verovanju u natprirodne pojave čak i kad postoji nesumnjiv dokaz da su zasnovane na prevari. U knjizi Spiritistička mafija (The Psychic Mafia) Kin iznosi stav da je “sindrom istinskog vernika najvažnija stvar na koju spiritisti računaju, jer nikakvo logičko rasuđivanje ne može da ugrozi njihovo verovanje”. Oni koji pate od ovog sindroma smatraju da težina izloženih dokaza nije dovoljna u odnosu na težinu svih dokaza koji su ranije podržavali verovanje. Mada ovaj sindrom nije do kraja objašnjen, pretpostavlja se da se on zasniva prvenstveno na zadovoljavanju emocionalnih potreba. Nije teško razumeti ljudsku potrebu za verovanjem u besmrtnost duše, u komunikaciju sa umrlima ili u telekinetičko upravljanje predmetima.
3.
Mentalna selektivnost. Sposobnost našeg mozga da razlikuje bitne od nebitnih stvari daleko je od savršenstva. Mi, ljudi, moramo da se pomirimo sa selektivnom percepcijom; ona nas navodi da prosto zanemarimo opažanja koja ne odgovaraju našim očekivanjima. Čak i sećanje može da bude selektivno. Rado se sećamo “proročanskih” snova koji su se ostvarili, a pri tom zaboravljamo na hiljade drugih koji nisu. Isto tako, dugo ćemo pamtiti ako pomislimo na neku osobu i ona se sledećeg trenutka odnekud pojavi, a sva razmišljanja koja se nisu tako završila zaboravljamo već u sledećem trenutku.
Selektivna ekspozicija je manje ili više svesno izbegavanje situacija koje bi mogle da ugroze naš način shvatanja sveta. To nam pomaže da očuvamo svoj lični sistem verovanja, jer ćemo rado prihvatiti razvoj dogažaja koji u izgledu ima potvrdu naših ubeđenja, a izbeći opcije koje ih ugrožavaju.
4.
Greške sećanja. Ovaj fenomen često se ilustruje pojavom koja se u psihologiji zove već viđeno ili dežavi (dejŕ vu). Iz nekog razloga, mozak ponekad prosleđuje podatak direktno do dugotrajne memorije, zaobilazeći kratkotrajnu (ikoničku) memoriju. To stvara pogrešan utisak da se prizor koji upravo (po prvi put) gledamo već nalazi u memoriji i da smo ga nekad davno videli. Ovo koriste pristalice teorije reinkarnacije, koji smatraju da je dežavi zapravo sećanje na događaje i mesta viđena u nekom od ranijih života. Dežavi je samo jedan primer pogrešnog sećanja, koji je vrlo atraktivan, pa je poznat i laicima. Primera pogrešnog sećanja ima mnogo i česti su krivci za pogrešne zaključke, pa u dobroj meri i za verovanja u nepostojeće.
5.
Kognitivne iluzije. Ljudski način prikupljanja podataka takav je da veći značaj dajemo dokazima koji proizilaze iz pojedinačnog slučaja nego onima koje dobijamo iz masovnih podataka ili statističkih istraživanja. U igrama na sreću, recimo, pažnja javnosti ciljano se fokusira na dobitnika premije čije slike i intervjui izlaze u novinama i veliki broj ljudi prati njegovu sudbinu. Pri tome se zanemaruju desetine hiljada onih koji nisu ništa dobili; tako se stvara iluzija da je verovatnoća dobijanja premije znatno veća nego što jeste.
Nastavak sledi. Komentari pozeljni 
Ignorisanje psihologije u nauci
Linearni način
