dollar

Šesta čaša

Pogled mu je bio prikovan za dve čaše koje su bile na stolu. Jeftino staklo i jednostavan dizajn nikom ne bi ni privukao pažnju, ali njegov pogled je ostao na njima, kao da čeka da mu saopšte jednu užasnu vest. Nije znao zašto. Posle toliko godina, bezbrojne uspomene, koje su ga okruživale u malom stanu u potkrovlju visoke zgrade, bile su ništavne naspram ovog sitnog komada stakla. Ruka starca se pokrenula prema jednoj od njih, svojim pokretom zanjihavši gotovo raspalu stolicu. Osetio ju je u ruci, osetio je hladnocu koja je brzinom munje prošla kroz njegovo telo. I dalje nije shvatao. Drugom rukom je dohvatio bocu, još jednom uspevajući da izbegne rušenje sa stolice. Neprijatni miris alkohola je počeo da se širi prostorijom, obuzimajući njegova čula pre vremena. Druga čaša je ostala prazna, ali ne manje opasna od one gde se nalazila otrovna tečnost zvana alkohol. Praznina čaše mu je pretila poput grabljivice koja smireno čeka svoje vreme da napadne. Ne, nema potrebe da se boji. Takvu prazninu je osećao celog svog života, pa i sada ne preza od nje. Ni sada kada je svestan da... umire?! U deliću sekunde njegove oči postadoše kristalno jasne, otkucaj srca je bio toliko jak da se trgnuo ispuštajući polu napunjenu čašu. Činilo mu se kao da prolazi večnost pre nego što je ivica čaše dodirnula prljavi pod. Nije uspeo da vidi kada se poslednji delić stakla zaustavio...



Jedna od tri čaše, koje su mu ostale iz mladosti, mu je bila u rukama. Nežno ju je spustio na stočić pored telefona, ne shvatajući zašto je pomera sa njenog dugogodišnjeg mesta. Voleo je te čaše, ili ih se plašio..? Nije znao, ali te čaše su ga podsećale na nekog. Nije znao na koga. “Ah, koga briga za čaše”, prošlo mu je kroz glavu, po ko zna koji put obisavši čelo vlažnom maramicom. Čekao je telefonski poziv. Upravo sada, kada on razmišlja o glupavoj čaši, njegova žena dovodi na svet trećeg člana porodice. Nije smeo da sačeka u bolnici, ali ni ova stvar sa telefonom više nije bila tako jednostavna. Neizvesnost ga je obuzimala svakog sledećeg trenutka. Iako mu nije bilo bitno da li će biti dečak ili devojčica, čekanje ga je izluđivalo. Hteo je da se vrati u bolnicu, ali sama pomisao da će telefon zazvoniti kada bude izašao, odvraćala ga je od toga. I zazvonio je. Nikada nije znao da telefon može tako bezosećano da zvoni, kao da ga nije briga osećanje čoveka koji diže slušalicu. Jedva čujno javljanje, potom krik koji bi se pre pripisao zveri nego čoveku. Zatim tišina.. isto onako bezosećajna kao telefonsko zvono. Kroz glavu mu je prolazilo da je on jedini preostali član porodice. Ponovo?! Nije želeo to da prihvati. Bacajući slušalicu što dalje od sebe, kao da odbacuje vest koju je upravo čuo, rukom je zakačio čašu koja je stajala pored telefona. Gledao je njen pad, odsutno, kao da želi nečega da se seti. Časa se razbila.



Četiri čaše su stajale daleko na polici, kao da su namerno gurnute što dalje od pogleda i dodira. Ne seća se da su ikada bile korišćene, ali uvek su bile čiste, da li magijom ili majčinom rukom, no to ga nije ni zanimalo. Imao je važnijih problema sada. Još jedan mlečni zub je želeo da ode i dečak je rešio da mu to olakša. Dohvatio je jednu od čaša i obmotao je čvrstim, ali tankim i gotovo nevidljivim koncem. Drugi kraj konca je zavezao za svoj zub i napunio čašu vodom. Imao je odličnu zamisao. Odneće čašu vode majci, i kada je ona bude uzela, zub će gotovo neosetno izleteti, u punoj slobodi koju, veovatno, želi. U početku se pitao da li će mu biti lakše kada bi sam povukao taj konac, ali nije želeo sam da otuđi nešto svoje. Mnogo je lakše kada neko drugi to uradi. Majka mu je sedela sa starim prijateljima u susednoj sobi, pa se uputio tamo laganim korakom. Gledao je u čašu, ponovo se prisećajući njene čistote kada ju je uzeo. Pitao se, da li postoje neki mali ljudi koji čašu održavaju čistom, ili je u pitanju zla veštica koja čini sa čašom kao ono što je činila sa prelepom, otrovnom, jabukom koju je dala devojci, iz priče od sinoć. Razmišljao je o tome, nesvestan razloga, niti, verovatno, željan da sazna istinu. Samo je razmišljao. Voda u čaši je skakutala, pa je za trenutak stao pored prozora koji je bacao nekoliko svetlih linija u hodnik. Zagledao se u čašu u momentu kada ju je jedan deo svetlosti obasjao, diveći se bojama koje su se ocrtavale na sasvim običnoj čaši. Setio se zuba i krenuo prema sobi u kojoj je majka sedela. U momentu je zaboravio i na čašu i na svu lepotu kojoj se pre nekoliko sekundi divio. Naučen od ranije, zastao je ispred vrata, ne želeći da prekine majku u važnom razgovoru. Hteo je prvo da se uveri da priča o nekim sasvim nebitnim stvarima. Prislonio je uho na vrata, nesvesno bacajući pogled na čašu, koja je u polumraku i ličila na običnu. Tamna voda, ništa zanimljivo. U sobi se pričalo o njemu, njegovoj majci koja je… koja nije živa?! Oči su mu se širile, čaša je postala toliko velika da je imao osećaj da će ga progutati. ŠTA?! Njegova ‘majka’ je pričala o nekoj drugoj ženi koja ga je rodila, koja je umrla kada se porađala, kako je on usvojen od strane svoje tetke.. Ali on nikada nije imao tetku! Ruke su mu počele da drhte i, odbacujući čašu, prineo ih je licu. Zub je iznenada izleteo iz svoje ‘kućice’ i dete je pogledalo prema podu. Čaša se razbila.



U prostoriji je bilo zagušljivo. Iako u potkrovlju, gde ne bi trebao da dopire vazduh izduvnih gasova, otvoren prozor nije mogao isterati neprijatni miris alkohola. Tome je doprinosio i visoki čovek, koji je tu odvratnu tečnost po ko zna koji put sipao u čašu. Nije mogao podneti više priču te odvratne, debele, trudne žene, koja ga je uvek molila da smanji piće i poveća brigu o njoj i njihovom budućem detetu. Zašto ta žena ne ućuti već jednom?! Nesvestan svojih reči i postupaka, koje je alkohol toliko uništio, isterao je ženu u hodnik, rekavši joj da se nosi iz njegovog života. Znao je da joj je potreban, manje nego što je ona bila potrebna njemu, znao je da voli to, još nerođeno, dete, ali.. Žena je plakala u hodniku, ne toliko glasno da bi čule komšije, ali dovoljno glasno da bi njega iritiralo kroz polu otvorena vrata. Izleteo je napolje željan da je gurne, da je udari, da je ubije, ali shvatio je da bi to možda bio kraj njegovoj porodici. Ne da je mario za to, tačnije nije sada, ali je znao da bi se kajao kada alkohol bude ispario iz njegovog organizma. Bacio je čašu prema njoj, okrenuo se i ušao u stan pre nego što je video rezultat svog postupka. Ali ga je čuo. Snažni vrisak žene u agoniji, lupanje teškog i mekanog predmeta po stepeništu.. Nije bio toliko pijan da ne shvati da ju je čaša pogodila u lice, da se žena, koja nosi njegovo dete, počela preturati po stepeništu... Znao je da je ta prokleta čaša kriva, ignorišući to što ju je upravo on bacio. Nije želeo da izađe i pomogne ženi, nije želeo da pomogne svom detetu, nije želeo da pomogne sebi. Pet čaša su stajale uredno složene na polici, tek raspakovane, iako je šesta upravo razbijena. Uzeo je jednu od njih i, slušajući bolne jauke svoje žene sa dna stepeništa, prišao prozoru. Jauci su bili sve tiši, jedan život kao da se gasio, a on je znao da ne može nastaviti sam. “Ako umreš, dolazim kod tebe, ako preživiš, bolje ti je bez mene”, izgovorio je polu glasno, a potom je prešao preko ivice prozora. Dve čaše su se razbile, noseći sa sobom dva života. Dete je preživelo.



Stolica je konačno pobedila. Preturajući starca preko stola, zadovoljno je lupila na pod preko sitnih delića stakla. Starac nje mogao kontrolisati telo, ali su mu oči ostale na posledjoj čaši. Pod njegovom težinom, sto je popustio i, uz jedvačujnu lomljavu, počeo da se raspada. Poslednja čaša je skliznula i poletela prema podu. Starac je sklopio oči, ne videći kraj..

Mirko Toskić
Broj reči: 1370

VuXman

ajde i ja da postujem neku pricic,tacnije ne zavrsenu nesto kao roman.Pa kome se cita nek izvoli.Nisam izbrojao koliko ima reci to ostavljam vama.

P.S.planiram da ovo otvorim zasebnu temu i kad imam vreme napisem jos neki nastavak ;)

Dzimi Broukhart je bio sasvim obican dvanaestogodisnji decak koji je ziveo u malom gradicu zvani Kroumer na istoku Engleske.Ziveo je zajedno sa bakom,dekom I njegovom starijom sestrom Elizom,koja je po njegovim recima bila pravi dosadnjakovic.Dzimijevi roditelji su poginuli u avionskoj nesreci kada se je avion srusio blizu Tajlanda.Dzimiju su veoma nedostajali I ako to nije mnogo prikazivao pred nikoga.
U ponedeljak ujutru se je probudio I shvatio je da mu predstoji jos jedna nedelja mucenja u skoli.Tu je bila skolska kafiterija,profesori koji ga nisu uopste cenili I najgore od svega bio jet u Bil Jeferson.Sve bi izdrzao u skoli samo da nije bilo Bila I njegove bande mucitelja koji su terorisali decu.Bil je bio u Dzimijevom odeljenju I jako je voleo da maltretira sve oko sebe,a narocito Dzimija.O njemu su kuljale razne glasine o tome kako kada je bio mali prebio je svoju dadilju kada je pokusala dam u promeni pelene ili o tome kako je kada je bio na kampovanju blizu Notingena,zapalio je vatru u sumi I cela suma je izgorela.Dzimi je na ovo gledao drugacije,jer da je bio pozar javili bi na TV.Nego da se vratimo na pricu.
Ustao je I polako prisao prozoru veoma pospan,jer je opet sanjao neke gluposti o nekom coveku na cetrim nogoma.Pogledao je kroz prozor I video je Gospodju MekVolson kako gleda ka njihovoj kuci.Dzimiju se nikada nije svidela,niti se on njoj svideo.Sklonio se je od prozora I stao je pred ogledalo I video je kako mu mali decak sitnih ociju I crne kose vraca pogled.
Onda je cuo svoju sestru:
-Jajoglavi ustaj I dolazi dole na dorucak!-viknu Eliza,koja je pricala na telfonu.
-Dolazim.-odgovori joj Dzimi.
Brzo se je obukao,ocesljao I oprao zube,I odmah je posao na dole.
-Dobro jutro-rekose baka koja je prala sudje I deda koji je citao novine.
-Dobro-dobro jutro-rece Dzimi zevajuci.
-Kako si spavao dusice,ne izgledas mi bas naspavano?-rece baka gledajuci ga.
-Ma ok je bako samo sam sanjao glupi san.-rece Dzimi lenjo.
-Kakav san?Mogu da se posavetujem sa prorocicom Belindom,ona zna da tumaci snove.-rece baka uzbudjeno.
-Ne,ne nema potrebe za tim.-odgovori Dzimi brzo.Znao je da je Belinda jedna cista prevarantkinja,koja uzima pare lakomislenim ljudima,nazalost Dzimijeva baka je bila ta.
-Elizabet,skidaj se sa toga telefona,impulse su poskupeli za 2%!-rece deka ostro Elizi.
-Ali deko moram da se dogovorim sa Marijom kada da se nadjemo u soping centru-rece Eliza.
-Sta je ponovo kupujes novu odecu za Derika.”Oh Derice,oh dragi Derice toliko te volim,da bih ti polizala prljavstinu na cipelama”.-rece Dzimi imitirajuci Elizu.
-Ti mali…-razdra se Eliza,ali je deda prekinu.
-Eh u moje vreme si morao da saljes pisma,da bi stupio u kontakt,a sada imaju telephone,pejdzere I pi-mejl.-rece deda.
-Kaze se i-mejl deda-ispravi ga Elizabet.
U tom trenutku zacu se brundanje motora ispred kuce.Bio je to Derik petnaestogodisnji zgodni decko,plave kose I ociju,koga skoro sve devojke u skoli volele.Ali su ga Dzimi I drugi ljubomorni decaci mrzeli I smatrali ga gospodinom princom koji ne voli da se zaprljava.
-Bako ja cu biti sa Derikom I Marijom u skoli,a posle skole cemo biti u soping centru.-rece Eliza uzimajuci ranac I parce tosta u rukama.
-Dobro ali dodji kuci u oko 10 casova-doviknu joj baka.
-Vazi-dobaci Elizabet.
-Uvek mi je drago Elizabet-rece Dzimijev prijatelj Kevin.
-Sklanjaj se sa puta debeli-rece osorno Eliza.
Kevin je bio bucmast decak koji je pokusavao da bude kul I kao sto vidite nije bas.Takodje je bio zaljubljen u Elizu,sto je Dzimija veoma zabavljalo kada je zezao Elizu.
_-Dobro jutro gospodjo Broukhart-rece Kevin.
-Dobro jutro Kevine sedi I posluzi se-odgovori mu baka.
- Hvala vam,Cao Dzimi sta ima?Je si li spreman za skolu?-upita Kevin.
-Nista Kevine.Dosadno kao I uvek.-rece Dzimi smrknuto.
-A sto?Bas je zabavno,lemaju nas svakoga dana,predmet mo sale u celom odeljenju-sta mozes pozeleti vise rece Kevin kroz lazni osmeh.
-Pa da osim toga kako sam mogao da zaboravim-rece Dzimi I dalje smrknut-ali zamisli kako je deci u velikim gradovima,imaju mnogo video igraonica,mnogo igralista I svega ostalog,a mi jedino imamo Basiljevu stanicu igara,koja ima zardjale I praistorijske aparate za igranje.Ovakav dosadan grad neces naci nigde u svetu.
-Kako oces,ali zato nas grad ima Bjutovu palacinkaricu.Takve ukusne palacinke neces naci nigde na svetu.
-hahaha-svi se u prostoriji nasmejase.
-Ajde deco pozurite,zakasnicete u skolu.-Rece baka dodajuci Dzimiju uzinu.
Kada su se spremili,posle 10 min izadjose iz kuce I uputise se prema skoli.Na putu su sreli mnogo djaka I tu je bila devojka kome se Dzimiju mnogo dopadala I od koje Dzimi zamalo nije udario u postansko sanduce,ne mogu cid a skine pogled sa nje.Ime joj je bila Penelopa ili Peni kako su je drugarice nazivale.Dzimi se je mnogo puta izblamirao pred njoj.Najvise je zbog toga mogao da zahvali Bilu,ali uvek mu je uzbracivala osmeh.
-Brate,mnogo sanjaris.-rece Kevin kada su stigli ispred skole.
-Ona je kao san iz koga niko nikada se ne bi probudio.-rece Dzimi bez daha.
-Mnogo filozofiras Dzimi,a filozofe u ovoj skoli mnogo mrzi.-rece Kevin vrteci glavom.
-Kao da to pravi razliku-rece Dzmi-mi I onako nismo nesto mnogo popularni.
Taman su bili kod ulaza kada nesto lupi po glavi Dzimija I Kevina.Kada su se okrenuli skamenili su se od straha.Bio je to Bil krupni decak,gustih obrva bez nekoliko zuba (mozda ih je izgubio kada se je tukao pomisli DZimi kada mu se je Bil osmehnuo).
-Sta ima mamine maze?-rece kroz osmeh Bil.Jos neka deca se nasmejase koje DZimi iz straha nije primetio.
-Dobro vece…ovaj dobro jutro gospodine Bile.-rece Kevin koji se nije zamalo upiskio od straha.
-Pitao sam vas sta ima,a vi niste odgovorili.Izgleda da treba da vas vaspitam kako valja,jer ocito vasi roditelji nisu uspeli u tom-rece Bil-ah…da ti nemas roditelje Broukhart,a?
Dzimi na to spusti glavu.
-Pitao sam te nesto Brokuhart…ah izgleda da cu morati da vas bijem-rece Bil sa osmehom na licu.
Ali srecom oglasi se zvono I pojavi se profesorka Poter,Dzimijevi razredni staresina.
-Ajde pozurite na cas.Bile ostavi Dzima I Kevina na miru.-rece Profesorka Poter.
-Nisam ga ni pipnuo profesorice.-rece Bil ulizivacki-Ja,Dzimi I Kevin smo prijatelji.
Bil krecuci se prema vratima skole izusti nesto kao sto je zvucalo ,,Imate srece jajoglavi I Debeli”.
-Uh zamalo-rece Dzimi sa uzdahom dok su ulazili u skolu.
-Znas sta Dzimi nekada cu ga tako izlemati da ce zaboraviti ime svoje majke I oca.Ne znam sta me stvarno sprecava?-rece ozbiljno Kevin.
-Strah mozda stari druze?-rece Dzimi kikocuci se.
Dok su se priblizavali ucionici vec su culi graju dece.USli su u ucionici I smestili su se blizu profesorovog stola.Posle nekoliko minuta pojavio se je profesor matematike gospodin Foset (takodje nije mnogo voleo Dzimija zato sto Dzimi nije bio bas neki matematicki tip).
-Dobar dan deco-rece professor svojim grubim glasom.
-Dobar dan Profesore Foset-cuo se glas razreda.
Profesor nije gubio vreme nego je odmah poceo sa predavanjem lekcije:Danas ce mo deco uciti…Ali Dzimi nije cuo sta ce trebati da uce,jer mu je upravo dobacena porukica.
Dzimi je otvori I procita:,,Ja I ti posle skole Broukhart”.I kada se je okrenuo da vidi ko mu je dao video je Bila kako steze pesnice sa velikim kezom na licu.
-…Broukharte ajde izadji kod table I resi nam zadatak koji se nalazi na tabli.-oglasi se profesor Foset.
Dzimi je izasao kod table pojima nemajuci sta je profesor Foset dosad pricao.Na tabli je pisalo:-25+(52-63).Dzimi je stajao I gledao u zadatak kao da je video dijamant,ali nista od toga nije pomoglo.Koacno posle 2-3 min profesor Foset rece:
-Nisi me slusao Broukhart.Ozbiljno imas mozak velicine kikirikija…ma I kikiriki je veci od tvog mozga.
U tom trenutku celo odeljenje je pocelo da se smeje, Dzimi bi vise od svega voleo da je zakopan u zemlju nego da slusa kako mu se cello odeljenje smeje.Otisao je na mesto I osecao je kako mrzi profesora Foseta jos vise,jer stvarno nije bilo posteno od njega da se tako naruga Dzimiju.Ali to je bila skoro svakodnevnica Dzimija Broukharta I ako nije voleo skolu,ne zbog ucenja nego zbog ljudi kao sto su profesor Foset I Bil.Oni sum u zagorcavali zivot jos kada je stigao prvog dana…
-Sta ti je covece?- vrati Kevinov glas Dzimija u stvarnost.
-Ma nista…Jedino sto provodim poslednje sate svog zivota.-rece Dzimi sa uzdahom.
-Sta odakle ti to?-zbunjeno ce Kevin.
Dzimi mu pokaza Bilovu poruku I Kevin sav uznemiren poce da brblja:
-Kazi da te boli glava ili…ili kazi da moras kod doktora…
-Posle susreta sa Bilom stvarno ce me boleti glava I moracu da idem kod doktora-kaza Dzimi uznemireno.

__________________
Death is only begining of the new way of life!!

Jelenche

Sve to tako pocinje spontano - polazak u osnovnu skolu, polazak u srednju skolu, moji novi poslovi… Ali, nije sve tako jednostavno kao sto sam ja mislila! Nije sve tako suptilno kao sto su svaki ucestali dani provedeni na casovima ili na radnim mestima. Bilo je tu jos necega zbog cega sam mnogo brinula, ali sam ipak uspela da ostanem sasvim obicna.
Bilo je tu svega - izlazaka, provoda, rodjendana, ispracaja, ali mi ni jedan dan nije bio kao onih cetiri meseca provedenih sa tobom. Znam da ti nikada ovo neces procitati i zato cu sa punom slobodom da napisem tvoje ime… IVAN … Nikada necu zaboraviti jedan hladni zimski dan kada sam te prvi put srela, kada sam po prvi put ugledala tvoje oci, tako lepe, tako male! Mislila sam na pocetku da si nesto najlepse sto sam do tada srela, ali vidim da sam se prevarila. Zelela sam kao i svaka druga devojka da te imam samo za sebe, da budes samo moj, samo moj, samo moj… Ali, kako su dani prolazili uvidjala sam svoju gresku i zbog toga sam skupo platila svoju slobodu, svoje nade, zelje, stvarnost. Nisam znala da cu kraj tebe osetiti nemire, zelju da pobegnem u druge gradove, sto dalje od tebe. Ali i kada bih pobegla, znala bih da si ipak mislio na mene, da si me ipak trazio i zeleo da se iskupis za sva tvoja zlodela kojim si mi tih cetiri meseca, koliko smo bili zajedno, ucinio katastrofalnim.
Ne znam da li se secas naseg prvog sastanka, ugovorenog u kaficu, nekih pola sata posto sam dosla sa drugom na kafu nakon napornog dana na poslu!?! Pricali smo o nekim bezveznim situacijama koje su nas pratile proslog vikenda, gde smo koga videli, kakvu su gde muziku pustali I naravno, ko se sa kim pobio. Pricali smo o stvarima koje volimo, o ljudima sa kojima se druzimo, o svemu i svacemu, dok sam ja pokusavala da skinem pogled sa tvog lica i na kratko se zadivim neznim pahuljama koje su padale na tlo tog 17.I 2004.god.! Pokusavala sam da se odvojim od tvog pogleda da bar na cas vidim neko drugo, ne tako savrseno bice, a ipak kada se setim tog dana shvatam koliko sam ja, ustavri, bila u zabludi. Nisam znala da citam izmedju redova, da shvatim sta moze uslediti posle razgovora sa tobom. Naravno, pricali smo o bilijaru i ti si me isto vece pozvao da izadjemo na neku partiju te, tebi, dosadne igre. Tada nisam znala koliko ti zapravo i ne znas da igras bilijar, ali si me ipak uverio da samo zbog toga izlazimo. Htela sam i nisam htela, u isti mah, da te poljubim to vece, ali nije ni bila potrebna moja inicijativa kako bih utolila moju zedj za tobom.

Izasli smo! Cekao si me na cosku banke, na mestu koje sad najvise volim, a i mrzim u isto vreme. Bio si tako lep, tako lep dok sam koracala ka tebi. Cinilo mi se da mi se osmehujes, kao kada sunce obasjava nezne cvetove na jutarnjem svetlu, tako zanosno dok se lelujaju na svezem povetarcu i sire opojne mirise… Sve sam zelela u isti mah sa tobom da vidim, ali sam se ipak vratila u kobnu stvarnost gde si me samo cekao sa osmehom koji se prozimao tik ispod tvog desnog oka. Mislila sam da sanjam, da mi se ovo ne desava, ali sam ipak i dalje koracala iako sam mislila da ce se ispred mene najednom otvoriti provalija kroz koju cu ja propasti i koja ce me vecno progutati tako da te vise nikada ne vidim. O, koliko sam samo bila slepa te veceri. Rekao si da volis sneg i da bi bilo lepo da se prvo prosetamo i da na blagoj mesecini razvezemo nase korake posute sjajem belih pahulja. Setali smo ulicama, parkovima, dok na kraju se ti nisi zaustavio, okrenuo se ka meni, nezno me privukao uz sebe i tako isto me i poljubio. Mislila sam da sanjam i to sam govorila u sebi! Jelena, ti sanjas, ti sanjas, trgni se iz tog sna, to je samo iluzija…

Dani su prolazili. Zeljno sam ocekivala ponovni sastanak sa tobom. Sve sam vise i vise vremena provodila u tom kaficu u kojem smo prvi put popricali i zakazali nas prvi sastanak. Upoznala sam osobe koje su tamo izlazile, sklopila sam nova poznanstva, nove drugove, nove saputnike… Svi su tezili istom, ali samo smo na drugacije nacine hteli da stignemo do naseg odredista. Ista lica svaki dan, ista muzika koja mi je parala usi, telo, duh. Zelela sam da se svaki dan proveden sa tobom nikada ne zavrsi, ali sam se uvek vracala na ideju da sutra moram na posao, da moram rano da ustanem, da radim i zaradim.

Ali je onda, jednog kasnog popodneva, tvoje pravo lice isplivalo na povrsinu. Pokazao si da ti nije stalo do mene, da sam ti samo jedan obican piun koji ces pomerati sa mesta na mesto kada ti to hoces. Do tada si mogao sa mnom da radis sta ti je bila volja i zelja, ali od tada vise nisi mogao. Pravila sam se da sam hladna, da ti nikada necu oprostiti, ali ta moja promena nije trajala vecno. Na pocetku sam te mrzela citavih pola sata, ali kako su se ponovo desavale iste stvari, mrznja je sve duze i duze trajala.

26.I 2004.godine si raskinuo sa mnom sto ti se nisam javila kada sam krenula drugarici da kupim nesto na kiosku. Kisa je padala, a ja sam se pred tvojim recima topila od sramote i stida. Nisam znala kako da ti kazem da te volim, da mi je stalo do tebe, da me boli kada tako nesto pricas! Brzo sam te zavolela, mada nisam smela… Ubrzo smo se i pomirili jer sam u tom trenutku bila spremna sve da ti oprostim.

30.I 2004.godine: Nakon samo nekoliko dana smo ponovo raskinuli. Dan kao i svaki drugi, vece kao i ostala koja smo provodili zajedno. Bili smo na rodjendanu naseg druga u kaficu “Sunce”, stajali smo tako nepomicno, kao da je sve stalo oko nas i da i mi hocemo da se stopimo sa okolinom. Pricao si sa poznanicima, ja takodje, ali mi nesto nije dalo mira posle tvog razgovora sa jednim deckom koji ti je posle saputanja na uho pokazivao na mene. Ne, nije mi davao mira taj njegov uzasavajuci pogled i cinican osmeh. Prisao si mi kao strancu, a onda kada sam te iznova i iznova pitala sta se desava, samo si klimao glavom i slezao ramenima. Nakon nekoliko minuta sam te uhvatila za ruku i izvela napolje sa pitanjem sta nije u redu! ”Ista si kao I druge” - nezno si prosaputao kao da to nisi zeleo da kazes, a onda ti je ton postajao sve glasniji i glasniji, sve grublji, nesnosniji… Nemo sam te gledala dok istresas sav bes na meni, ali sam nekoliko trenutaka ostala skamenjena kada si mi rekao da sam najgora, da sam laka roba i da se dajem redom svima! Opet je sve bolelo na meni. Svaki pedalj moje duse, srca, tela… Svaka vena kroz koju se krv kretalala samo za tebe prestala je da tece. Besno sam ga upitala da li veruje u te price, sve dok mi konkretan odgovor nije izneo. Do tada je pricao kako ne zna sta da misli, kako mu je sve to cudno jer je i od drugih ljudi slusao istu pricu… Nisam jos dugo izdrzala, pa kada sam ga pitala da li stvarno u to veruje i kada je njegov odgovor bio potvrdan kao bura sam odletela do svog kaputa i za tili cas nestala u mracnim ulicama, pokosenim prasinom i kisom. Ni ovaj raskid dugo nije trajao, jer smo se vidjali svakog dana u nasem kaficu. Opet smo se pomirili.
05.II 2004.godine: I dok smo se ljubili na zavrsetku naseg sastanka, mislila sam da je vec kasno i da sam trebala jos pre cetiri sata da budem kuci, jer sam radila sutra u prvoj od 06:00 h. Na satu je bilo tacno dva sata! Uhvatila sam se za bravu naseg kafica, ali sam ubrzo shvatila da je on zakljucan. Vlasnik “AS”-a je zakljucao vrata i navodno izgubio kljuc. To je bila samo kazna jer nas je on molio da sto pre krenemo kuci jer je i on u svojoj firmi morao da bude u 06:00 h. Htela sam da razbijem prozor, da odem iz tog lokala, kuci, ali mi ti nisi davao. Rekao si da ce nam ovo dobro doci, da cemo moci jos da budemo zajedno, ali ja nisam tako mislila. Iako smo provodili po ceo dan zajedno, ti si zeleo jos ne misleci o mojim obavezama, jer ti nikada nisi radio i ne znas kako je to kada ustajes rano ujutru i pospan kreces u nove radne pohode. Svadjali smo se, ljubio si me… Shvatila sam da sam stvarno primorana da ostanem, pomirila sam se sa sudbinom, smirila sam se, ali kako si ti hteo da me prisilis na nesto sto ja nisam htela, opet smo zapoceli svadju. Svadjali smo se, pricali ruzne reci, a opet bi se u pauzama ljubili… Blesavo, zar ne? Minuti su prolazili i ja sam vec trebala biti na poslu. Odjednom je gazda ustao i otkljucao vrata, a mi smo kao tajfuni izleteli napolje. Nisi mi jos dozvolio da idem. Pricao si kako bi bilo lepo da se uzmemo… Pih, nisam jos razmisljala o tome. ”Ma, daj Ivane, tek smo mesec dana u vezi, ni toliko nije proslo! Sta mi sada pricas o tome. Zar i posle ovoliko svadja i prepirki mislis da bi bilo lepo da se uzmemo? Ti si lud” - govorila sam mu dok se on samo smeskao i posmatrao me. Poljubila sam ga za kraj i otisla na posao. Koleginica je poludela, pricala je kako sam blesava sto pravo iz kafica dolazim na posao. Ubrzo je i poziv od mog oca usledio i ja sam se s ledila kada sam videla njegov broj na mom telefonu. Zahvaljujuci njemu, moja majka nije saznala sta se te veceri odigralo, niti da nisam spavala kuci, ali to je bio MOJ OTAC. Kasnije je svratio do mene, poljubio me i odleprsao u nepoznatom pravcu… Zavrsio se i ovaj period mog posla. Dala sam otkaz tog istog dana.

06.II 2004.godine: Te veceri smo se raspravljali oko tvoje prekomerne doze uzimanja alkohola. Samo si spavao i pijancio po ceo dan, a knjige od tvog fakulteta su ostale na stolu, neotvorene, od dana kada si ih kupio pa do sada… Svadjali smo se i svadjali, dok se u jednom trenutku nisam razbesnela i otisla kuci. Pozlilo mi je bilo i ja sam vec sledeceg dana izasla sa drugaricama. Tri veceri sam spavala kod njih u nadi da ces doci kod drugarice kuci da mi se izvinis. Da i to je bilo, ali tek treceg dana kada sam ja mislila da je vec sve izgubljeno. Nisam htela da pricam o nama, pravila sam se da mi nije stalo, ali sam ubrzo pokleknula. Dok smo se ljubili tiho si mi rekao da sutra moras da otputujes u Nis, kod rodbine, na par dana. Nisam se protivila, zasto bih, ali mi je ipak bilo krivo, jer te necu vidjati neko vreme.

07.II 2004.godine: Drustvo se okupilo u nasem kaficu, da bi te ispratilo i obecalo ti da ce me cuvati dok ti nisi tu. Ti si otisao onako lep i doteran, kao sto si bio na nasem prvom sastanku. Ne mislim da i posle nisi bio lep, ali si mi ta dva puta bio najlepsi u zivotu. Ispratili smo te dok sam ja cutala i posmatrala tvoje tragove koji su ostajali u belom sneznom pokrivacu. Nesto kasnije mi se slosilo. Dobila sam neku alergiju kada sam bila kod drugarice. Nisam ni primetila kako se brzo prosirila, te sam uvece otisla kod lekara. Zaprepastila sam se kada sam cula da sumnjaju na sarlah… O Boze, zar to meni da se desi?

08.II 2004.godine: Ujutru sam otisla u bolnicu, na Infektivno odeljenje, u karantin. Kroz par dana su ustanovili da je, ustvari, ta moja bolest samo Toxicna angina, da od sarlaha nema ni traga ni glasa. Pitanje: ”Otkud sarlah u ovom vremenu”? Gluposti, ali takvi su ovdasnji lekari. Zvao si me, pitao kako sam, ali jos uvek nisi dolazio. Nije me ni bilo lepo videti, onakvu sa ispucalom kozom, sa crvenilom po celom telu, sa otvorenim ranama. Kada su bile omogucene posete, ti ni tada nisi dolazio, plasio si se…
18. II 2004.godine: Dosao je i tren kada si dosao, srecom te se tada sve smirilo. Ostalo mi je bilo samo jos nekoliko dana u tom ropstvu. Lepse sam izgledala, bolje sam se osecala, ali sam mislila da ces me ti jos vise usreciti svojim dolaskom. Prevarila sam se, jer si se ti ponasao kao da ces umreti ako me pogledas. Da li je to bilo zbog bolesti ili zbog neceg drugog, ni do danas nisam shvatila.

23 .II 2004.godine: Nakon duzeg boravka u bolnici dosao je i dan da se krene kuci. Jedva sam cekala da izadjem, da se vratim u nas kafic, da te vidim, ali tog dana tebe tamo nije bilo.

24. II 2004.godine: Videli smo se tek sutradan, kada si mi prisao i rekao da vise ne mozes da budes sa mnom, kako me ti ne zasluzujes, kao bi bilo bolje da nadjem drugog decka! Jezila sam se od same pomisli da ostanem bez tebe, ali ako si ti tako hteo, neka bude. Dani su prolazili u kritikama na tvoj racun, kako si ispao kompletni idiot. Svi su te tretirali kao zivotinju. Branila sam te, ali sada shvatam da su bili u pravu i da si to zasluzio.

13.III 2004.godine: Tog dana me je pretpostavljeni za moj novi posao odveo do mesta na kome bih trebalo da pocnem da radim. Trebala sam prvo kod Ilica da pocnem, u njegovoj Nemackoj firmi, ali me je bolest omela.

14. III 2004.godine: Zvao si me da se vidimo. Otisla sam na mesto sastanka i iznenadila sam se kada si me poljubio. Nisi mi nista pricao samo si me grlio i stezao uz sebe. Nismo dugo bili zajedno to vece, jer sam ja morala da spavam zbog odlaska na novi posao, pa posto mi je bio prvi dan, red je bio da odem ispavana.

15. III 2004.godine sam pocela da radim u firmi jednog mog komsije. Bilo mi je lepo tamo, samo sto sam jedva uklapala posao, sastanke sa tobom i vidjanje sa drustvom. Nisi mogao da podneses da se slabije vidjamo, pa si mi dolazio kuci cim bih ja dosla sa posla. Radila sam od 08:00 h – 16:00 h, ali posto mi je posao bio daleko od kuce i trebalo mi je do tamo 45 minuta, budila sam se u 06:30 h kako bih imala vremena da se sredim i da na vreme stignem tamo. Kuci sam se vracala tek oko 16:45 h, nekada i kasnije zbog kolicine posla, a ti si me redovno zvao, ne bi li saznao kada dolazim kuci. Nije prolazilo ni 15 minuta od moga dolasta u stan, a ti si vec zvonio na moja vrata. Bivali smo zajedno, tako, do 02:00 – 03:00 h ujutru. Nisi ni mislio o tome kada treba da ustanem, da treba toliko da pesacim i da treba da budem odmorna. Bilo ti je potrebno samo da me vidjas. Desavalo se i da zaspim na nasem sastanku od premora, zbog cega si se ti kasnije ljutio. Dani su prolazili, a ja sam sve slomljenija bila od premora. Drustvo nisam videla mesec i desetak dana, ali ti za to nisi mario. Spavao si do duboko u podne, posle odlazio u nas kafic, a kada bih ja dosla sa posla, ti bi sedeo kod mene po celu noc. Provodio si se dok sam se ja mucila.

__________________
ShArAc KoMaRaC iGlIcAmA bOc X)

http://www.myspace.com/jelenche_forever

Jelenche

27. IV 2004.godine: Sedeli smo kod mene i ja sam kao po obicaju od umora zaspala. Trgnuo si me iz sna i poceo vikati kako te uopste ne postuje. To vece sam pukla i svasta ti rekla, cak sam ti lupila i samara, mada to nisam zelela da uradim, ali sam znala da bi te jedino to umirilo. Rekao si kako te je to zabolelo, ali ne obraz nego dusa. Nasmejala sam se cinicno i rekla ti kako je ti i nemas. Osmehnuo si se, klimnuo klavom i otisao.

30. IV 2004.godine: Dan uoci 1. Maja. Sve se lepo odvijalo, cool muzika, dobro drustvo, pice, pevanje, igranje. Trebala sam da ustanem rano ujutru da bih otisla na uranak sa mojima, pa sam krenula kuci, sasvim sama kroz gustu sumu. Na putu kroz sumu sam srela druga koji se ponudio da me isprati do kuce, da mi se ne bi nesto desilo. Krenuli smo i ubrzo smo naisli na tebe i tvoja dva druga. Ubrzo posto smo vas prosli, zacula sam glas tvog druga koji povikao moje ime. Okrenula sam se i on je pozvao da dodjem. Prisla sam i upitala ga sta je hteo, a on je samo sa smeskom pokazao na tebe. Pogledala sam te i upitala sta treba. Rekao si da ne treba nista i upitao si me gde sam posla i zasto sa osobom koju si ti najvise mrzeo u zivotu! Nisam htela da ti odgovorim na to pitanje, vec sam se samo okrenula i otisla. Dok sam koracala ka svom prijatelju, ti si glasno poviknuo reci koje su me zaista pogodile… Isprva nisam htela da se te reci zadrze u mojim uzima, ali ih moj prijatelj nije tek tako progutao. ”Da, to si ti jedna (pip) i nista vise…” Iznova je ponavljao…! Smirila sam druga, koji je bio u stanju da mu svaku koscicu polomi, da mu srce iskida iz grudi, jer je znao da to nije istina, pa smo ubrzo krenuli dalje.

01.V 2004.godine: Bila sam na uranku sa mojima, pa sam po dolasku kuci odisla do naseg kafica ne bih li nasla Ivana da ga upitam zasto su mu bile potrebne one reci od sinoc. Kada sam ga vicela u kaficu, uhvatila sam ga za ruku i izvela napolje. Rekao mi je da je bio mnogo pijan, da je upao u jezero i izgubio jaknu i telefon, da je bio besan. Ali, da te reci koje su meni bile upucene nije hteo reci. Nisam htela da reagujem na to, iako sam htela da ga zadavim, vec sam se samo okrenula i otisla kuci.

Dani su prolazili, a mi smo se i dalje vidjali u nasem kaficu. Od tog dana je uvek sedeo sam, niko nije hteo da mu prilazi. Jednom mom drugu je bio rodjendan, pa ga je cisto iz kurtoazije pozvao kod njega. Normalno, prihvatio je jer gde je bilo besplatnog pica, tu ste mogli njega da nadjete.

05.V 2004.godine: Nikada necu zaboraviti to vece. Poceo je da se ljubi sa sestrom moga druga, koja je za glavu bila visa od njega. On to nije primecivao, jer je bio previse pijan da bi shvatio sta, ustvari, radi! Dok je nju ljubio, gledao je u mene. Kada bi sa njom pricao, gledao je u mene. Hteo je da me napravi ljubomornom, znam,ali mu to nije poslo za rukom. Kada sam krenula kuci, pratio me je! Na pocetku nisam znala, ali kada sam cula korake koji su ubrzavali tempo i koji su se sve glasnije i glasnije culi, shvatila sam da je to on. Poceo je da me steze, ne bih li stala, ali to ja nisam htela. Kada smo stigli do mog ulaza, ponovo me je povukao i poljubio. Nikada ranije nisam osetila leptirice u svom stomaku, sto se ticalo njegovih poljubaca. Nikada me ranije nije tako strastveno ljubio. Pomislil sam da cu da izludim, ali sam se povratila i odgurnula ga od sebe. Rekla sam mu da je previse pijan i da cemo sutra razgovarati, nasta se on osmehnuo, jos jednom me poljubio i ubrzo otisao.

06.V 2004.godine: Tog dana smo razgovarali i ponovo smo bili zajedno. Bila sam luda, znam, to su mi i drugi pricali, ali sam ipak zelela samo jos malo srece u svom dosadnom zivotu. Jeste da sam se bojala onoga sto je dolazilo, ali sam se trudila da mi ti dani, provedeni sa njim budu najlepsi u zivotu. Sve je lepo bilo do jednog trenutka kada je Ivanu na pamet pala suluda misao.

25.V 2004.godine: Sredjivala sam se da odem na spavanje. Ivan danas nije dolazio kod mene, ali se zbilja nismo ni culi. Nisam htela da ga zovem jer sam mislila da ima neke obaveze, jer se zaposlio u nasem kaficu! Bilo je 21:15 h kada je neko zazvonio na vrata. Rekla sam tati da otvori, jer sam krenula u kupatilo. Iznenada sam zacula Ivanov glas na vratima. Izletela sam iz kupatila i na vratima sem Ivana sam ugledala i njegove roditelje. Bila sam u soku, jer nisam znala da ce se i oni pojaviti. ”Ali, zasto su dosli” - prosaputala sam u sebi dok sam koracala ka njima. ”Dobro vece, prijatelji, izvolite” - rekao je moj otac. U glasu sam mu osetila strah, jer nije znao sta se desava. Ja sokirana, on uplasen, a gde je tu majka. Majka je nemo i nepomicno stajala u kutku nase dnevne sobe, jer je bila prestravljena dolaskom tih ljudi u nasu kucu i to jos u ove sate, jer kod nas gosti nikada nisu tako kasno dolazili. ”Izvolite , sedite”! ”Da li ste za kafu” - prosaputa otac, dok majka i dalje okamenjena stoji ne progovorivsi ni rec. ”Moze, hvala” - prosaputa majka Mara dok je uplasenim pogledom prelazila preko svakog detalja i komada namestaja u nasoj dnevnoj sobi. ”Lep vam je stan” - cika Mica se oglasi ne bi li nekako povratio boje u nasa lica. Ivan je sedeo nepomicno na nasem trosedu, tik uz moga oca i opako se smeskao. Shvatila sam da nesto nije u redu, pa sam, dohvativsi stolicicu u ruke i smestivsi je pored peci, hitro sela da se ne bih srusila od iscekivanja zbog razloga njihovog dolaska kod nas. ”Rece nam Ivan da su njih dvoje razgovarali o necemu veoma ozbiljnom” - progovori cika Mica. ”Da li vam je Jelena rekla o cemu se radi?” - upita majka Mara! Dok me je tata gledao, meni je samo proletela misao kroz glavu, kako je Ivan izlupao neke gluposti kod svojih. ”Jelena nam nista nije rekla. O cemu se radi?” -upita tata. ”Pa, vidite prijatelju, oni su razgovarali o tome da se uzmu! Ja sam licno protiv toga. Ne kazem da imam nesto protiv Jelene, ali znate da im je potrebno mesto gde bi ziveli, a nasa kucica je mala za nas cetvoro. Jos kada dete bude stiglo…” - zastade majka Mara na trenutak. ” Kakvo crno dete?” - upita majka i sa ocima punih besa me pogleda. Tata je video da ni meni nije nista jasno, pa se okrenu ka majci i posla je nazad u kuhinju da pazi na kafu!” Vidite prijatelju, zena i ja imamo male plate, pa bi nam bilo tesko da ih izdrzavamo. Ivan ne radi nigde. Dobio je otkaz u kaficu gde je radio, jer je bilo malo posla. Ne bismo mogli da sastavimo kraj sa krajem. Trebala bi nam vasa pomoc. Mada, ja sam protiv toga. Oni su jos mladi da zapocnu zajednicki zivot. Mislim, nemaju jos sva omogucena sredstva, nadam se da me razumete?” - progovori cika Mica. I dok je razgovor tekao, ja sam sve vise i vise tonula u stid i sram. Bilo me je strasno sramota zbog njihovih reci, zbog Ivanovih gluposti, zbog prezira moje majke, ali sam se ipak vratila razgovoru koji nije jos dugo trajao. Shvatila sam da se ne treba zezati sa ovim i da Ivan hoce nesto da izvuce od mojih. Razgovor je bio zavrsen. Sve je ostalo na tome da se saceka jos neko vreme dok malo ne stanemo na noge, svi. To vece i sledece sam se osecala kao najveci gubitnik. Ivan je napravio “VERIDBU” u nasem kaficu, naravno svi su bili pozvani. Nekim delom sam uzivala, jer me je celo vece obasipao poljubcima, ali me je u isti mah bilo i strah od onoga sto dalje sledi. Svi su pevali, veselili se dok sam ja samo posmatrala pijanu gomilu koja je kruzila oko mene. Kumovi, kume i ostala mnogobrojna RODBINA, sjatila se na mene i digla me visoko iznad njih. Bila sam strasno uplasena, nisam znala da ce se ovako odigrati sve.

06.VI 2004.godine: Nakon nekoliko dana sam bila primorana da raskinem sa njim, jer me je prevario sa jednom devojkom. Ustvari, to mi je i dobro doslo, jer nisam nalazila razloga da raskinem ovu glupost. Pred drugima bih ispala smesna ako bih tek tako raskinula “VERIDBU”. Dani su prolazili, mi se nismo vidjali.

08.VI 2004.godine: Ponovo su nam se putevi ukrstili.Bila sam kod druga na picu u “Suncu”. On je video da sam kod njega pa je, kao slucajno, svratio. Molio me je da se pomirimo, ali ja nisam htela. Zelela sam da ovaj nas rastanak bude jednom za svagda. I tako je i bilo.

On se nije smirivao. Pio je po celu noc. Pravio cehove po kaficima, dok su njegovi jadni roditelji radili i otplacivali hiljade i hiljade koje je dugovao. Nakon toga se vise nismo vidjali niti culi sve do jednog dana.

11.IX 2004: Dan pred moj rodjendan. Prosla je vec ponoc i mi smo uveliko proslavljale sledeci dan. Bile smo u “Balkan”-u moje drugarice i ja, kada se odjednom Ivan pojavio niotkuda. Htela sam da umrem u trenutku kada me je on uhvatio za ruku i naterao da plesem sa njim. Gledala sam levo-desno, pokazivala drugaricama da mi je neprijatno i da me odvuku od njega, ali one to nisu primecivale. Odvukao me je napolje i na silu poljubio. Lupila sam mu samara i rekla mu da me vise nikada ne pipne u zivotu. Nedugo zatim sam uletela u “Balkan” i sela na moje mesto. Spremale smo se da krenemo. On me je zadrzao i uvukao u WC, da ne vidi niko. Drugarice su mislile da sam ja jos ostala, pa je svaka otisla svojoj kuci. Uspela sam da pobegnem od njega i krenem kroz dvoriste do jedne od mojih drugarica, sa pricom kako kod nje spavam te veceri. Nije mi dozvoljavao da odem kod nje. Zeleo je da spavam to vece kod njega, jer je on sam kuci. Njegovi su otisli kod rodbine, pa kako mu je “gajba” bila prazna, zeleo je drustvo. Rekla sam mu da drustvo nadje na drugom mestu, a da mene ostavi na miru. Ali on to nije shvatio. Poceo je da me udara, da me cupa za kosu. Udarci rukom su postajali sve jaci. Sutirao me je kao da sam neka krpa. Nisam mogla brzo da trcim, ali nisam ni imala vremena da se izujem. Potrcala sam ka gradu, u nadi da cu sresti nekog poznatog, ali ulica bese prazna. Trcala sam kroz grad, vikala da mi neko pomogne… Moje jauke je zacula drugarica i brzo istrala pred vrata na kraju stepenista. Ne znam kada sam prosla kroz njen local, kako sam se popela uz stepenice, ali znam samo da sam bila veoma uplasena. Pokusala sam da se smirim, da zapalim cigaru, ali mi je ruka previse drhtala od straha. Dogovorile smo se da ga ona zamejava malo dok ja ne otrcim bosa do kuce. Tako je i bilo. Nisam osecala staklice koji su mi se zarivali u bose noge dok sam jurila ka svom ulazu. Nisam mogla da spavam celu noc, bila sam uplasena, nervozna, nisam znala sta se dalje desavalo sa njim.

12.IX 2004.godine: Zaspala sam tek pred zoru i cim sam se probudila, otrcala sam do Milene da mi kaze sta je Ivan sve radio. Stajao je jos nekih sat i po ispod

__________________
ShArAc KoMaRaC iGlIcAmA bOc X)

http://www.myspace.com/jelenche_forever

Jelenche

njenog prozora, zeleci mene da vidi, ali su ubrzo dosli panduri koje je Milenina baba nazvala i oterali su ga odatle. Uvece smo izasli da proslavimo moj rodjendan. Bila je nedelja i nisam mogla dugo da ostajem u gradu, jer sam morala prvim autobusom za Beograd. Nisam dugo nista cula o njemu. 19.IX 2004.godine sam presla u svoj stan koji sam iznajmila na neodredjeno vreme. Htela sam da se osamostalim. Radila sam jos uvek u staroj firmi kod mog komsije, ali stim sto je firma prebacena bila u drugo mesto. Ustajala sam u 06:00 h. Na posao sam kretala u 07:00 h, tamo smo stizali oko 07:45 h. Radili smo od 08:00 h do 16:00 h, pa smo kretali kuci oko 16:30 h i tek nakon 45 minuta bi stizali do svojih boravista. Dani su prolazili. Dva meseca nisam izasla u grad jer dok sam ja obavljala duznosti po kuci, za druzenje nije ostajalo puno slobodnog vremena.

23.XI 2004.godine: Na samom povratku kuci sa posla zazvonio mi je telefon. Nisam znala ko me zove jer mi je broj koji mi se pojavio na displeju telefona bio nepoznat. Kada sam se javila, sa druge strane sam zacula dobro poznat glas. To je bio ON, Ivan. Upitao me je zasto mu nisam javila da sam trudna i ko je otac. To nije bila istina. Trudna nisam bila, ali sam mu neznajuci zbog cega tu pricu potvrdila. Rekla sam mu da njega ne interesuje ko je otac i prekinula vezu. Sredila sam sve po kuci i resila da se malo relaksiram u kadi. Upalila sam dve svece i napravila atmosveru, da bih se malo opustila. Bilo je vec 23:00 h. Zelela sam jos malo da se odmaram, kada sam zacula zvono na mom telefonu. ” OPET NEPOZNAT BROJ” - progovorih u sebi i javih se. ” Zdravo Jelena ” - prosaputa glas sa druge strane veze. ”Ispred tvoje sam zgrade i sada cu da dodjem kod tebe u stan” - rece IVAN. Nista vise nisam cula od njega, jer se veza prekinula. Odjednom sam zacula da je neko pozvao lift. U onom strahu nisam znala sta pre da uradim. Da li da se obucem, zabarikadiram vrata ili pogasim svetla. Srecom te sam sve to uspela pre nego sto je lift stao na mom spratu. Od straha sam uspela i da dohvatim najveci noc iz moje kuhinje i da se scucurim iza kreveta, ne bih li bila malo sigurnija. Sva sam se tresla i jecala tiho, u sebi, dok je “neko” sa druge strane vrata pokusavao da udje. Zvonio je, kucao, lupao, drao se, pokusavao da provali, sve do jednog trenutka kada je izasao moj komsija i oterao ga odatle. Sutradan sam mu se zahvalila i zamolila ostale da, ako ponovo cuju neku lupljavinu, odmah pozovu pandure. Od tada se nije pojavljivao. Ne dugo zatim sam dala otkaz u firmi i vratila se u stan kod mojih.

09.XII 2004.godine: Ponovo sam dosla kuci i sve je teklo dobro. Imala sam vise vremena za prijatelje, za rodbinu, za sebe. Nakon kratkog perioda su usledili praznici i ja sam bila veoma srecna. Price su same stizale do mene o Ivanu, kako je ovamo dobio batine, kao se tamo i tamo napio, kako su mu ovamo polomili nos… Svima je vise bio mrzak i same pomisli na njega, jer kazu da je malo skrenuo od kada je raskinuo sa mnom. Nisam se osecala krivom zbog toga jer sam znala da ja u tome nemam nikakvog udela.

Proslo je neko vreme. Tacnije, nisam o njemu nista cula sve do dana kada sam otisla u Gornji Milanovac do mamine prijateljice. Odmah nakon proslave Srpske Nove godine, sam otisla kod Radice.

15. I 2005.godine: Cula sam se kao i svaki dan sa mojim drugaricama. Kada sam se sa Anom cula, rekla mi je da ih je maltretirao Ivan sa pricom o meni. Pitao je gde sam, sa kim, sta radim, ali one mu nisu dale nikakva obavestenja. ”Hvala Bogu” - povikala sam na glas, jer sam im bila zahvalna sto mu nista nisu rekle. Ubrzo sam se vratila kuci.

17. I 2005.godine: Po povratku kuci videla sam i njega kako besciljno luta pustim ulicama. Molila sam Boga da me ne vidi i on mi je uslisio molitvu. Prolazilo je vreme i njemu nije bilo ni traga ni glasa. Sve do jednog dana.

01. IV 2005.godine: Vracala sam se s’ tatom i njegovim kolegama iz Kragujevca. Kada smo bili u Raci, zazvonio mi je telefon. Na displeju sam videla poznat broj, ali nisam mogla odmah da se setim ciji je. Tek kada sam zacula dobro poznat glas, shvatila sam da nije trebalo da se javljam. Zvao si me na zurku, bio si sam kuci, pa si rekao da ti treba drustvo. Nisam htela da dodjem, ali si ti iznova i iznova pricao kako verujes da hocu. Nesto potom se prekinula veza, ali si me ti opet pozvao. Svadjali smo se i ja sam ti na kraju prekinula vezu. Ugasila sam i telefon da te ne bih vise cula. Proslo je neko vreme do naseg ponovnog vidjanja.

15.IV 2005.godine: Sreli smo se u “MB”-u, u nasoj maloj diskoteci. Bio si pijan, videlo se lepo. Hteo si da razgovaras sa mnom, ali ja nisam htela. Stajali su moji prijatelji, panduri, u diskoteci, srecom te je to vece to bio njihov region za obilazak, pa sam stala kraj njih ne bih li se sakrila i sacuvala od tebe. Znala sam da ces nesto pokusati, ali nisam znala sta tacno. Gurnuo si svog druga na mene da bih se ja okrenula i eventualno te videla. Potcenio si moj um, nisam htela da se okrenem da vidim ko je naleteo na mene. Znala sam da si ti, a i videla sam te u ogledalu koje je stajalo naspram nas. Gresis, grdno gresis sinak da cu se ja upecati na te tvoje stosove. Kada si video da te ne konstatujem uhvatio si me za rame i povukao ka sebi. Ni tada nisam htela da se okrecem vec sam samo pogledala u Ivicu, pandura koji je stajao nepomicno i samo posmatrao tvoj sledeci korak. Kada si primetio da te on gleda, sklonio si ruku sa moga ramena i lagano krenuo ka izlazu iz diskoteke. Nisam sigurna kako bi Ivica reagovao na neki od tvojih sledecih postupaka, da si me opet povukao, ne daj Boze udario… Mislim da je u tom trenutku mogao da te zadavi. I to vece prodje.

11.V 2005.godine: Srela sam te u gradu, u povratku kuci sa posla. Srecom te si bio sa majkom pa nisi mogao da reagujes kada si me video. Pomisli cete da sam luda, ali u tom trenu mi je jedna pesma pala na pamet…

“Sva moja pisma u nepovrat posalji, Jer ti si bio dobar samo sebi
Moju adresu zaboravu javi, Sva moja tuga ganuti te nece
Od mojih slika vatra u kaminu Jer srce nije moglo da prepozna
Umesto mene nek ti drustvo pravi. Dobro od loseg,nesrecu od srece.”

“Otkad sam se u tebe zaljubila,kao da sa nevolju poljubila.
Srecnu zvezdu zauvek izgubila,otkad sam se u tebe zaljubila…”

Sada je 20.V 2005.godine! Nisam te videla vec devet dana. Zahvaljujem se Bogu zbog toga i:
“Jedino sto sada zelim jeste da nekog volis kao sto sam tebe ja, pa da vidis tuga sta je, zbog cega sam onako ludela. Misli ces proci ce, ali tuga vecno ostaje. Shvatila sa bolje vreme doci ce, za mnom bol ostaje. Verovala ja sam u sve lepe trenutke, s’ tobom provedene, mislila sam da si najbolji za mene. Greske se jednom u zivotu prave, na njima se uci i zato svet opstaje. Zaboravicu te kao ti sto si mnoge druge, kada shvatis da kasno je za promene, zavuci ces se u svet tuge. Kajaces se zbog trenutaka mnogih, mogla bih da ti se vratim ali necu. Zelecu da zauvek ostanes sam, a ja idem dalje da u svetu trazim srecu. Bolno ce ostati srce tvoje, da zivim taj zivot necu ja. Kada kraj tebe prodjem neces znati ko je, jer cu ja ici do kraja. Promeni cu sebe, ljude oko mene, da nikada niko ne bude k’o ti. U smehu da rastem, da ne znam za suze. Da se ne pitam kasnije ko mi srecu uze. Ljubav je bolna, mili moj, tek kada ode shvatis sta je bol. Ali, znaces uvek ko je zbog tebe disao i ko je sve ove strane danas pisao. Misli ces da neznas osobu tu. Da je daleko od tebe u nekom drugom gradu. Al’ kada ljudi saznali budu za mene. Neces moci da se otarasis nase uspomene. Cuva ces ove stihove u glavi, dok ne shvatis da si bio onaj pravi. Ali kad saznas vec ce biti kasno, procitaj ovo jos jednom, pa ce ti biti jasno. Bezim od tebe, a dusa se smeje. Pitas se ko li je sad kraj mene, na pameti ti nije. Mozda je neko tvoj, ali skriva to vesto. Shvatas, nisi moj ili ima tu nesto. Nesto zbog cega ja pisem ovo, nikada necu napisati nesto novo, za tebe vezem jedino reci tuge, slatko je bilo ono sto su imale neke druge. Pa sada ostavljam senke u tami, secanja kada smo bili sami i poljubce nezne sto morala sam krasti, jedino me zaborav sada moze spasti. Jos jednom cu reci za nas je kasno, ostaj mi zbogom, valjda je jasno. Ako te sretnem, necu da se javim, ponosna cu biti, sto da se pravim. Otkacila sam tebe, jednom za uvek. Zaboravi i ti nas zauvek, a kad budes sa drugom bio, shvati ces ko ti je bio najvise mio. I zbog cega te sada prati bol tvoj. Ostaj mi zbogom zauvek lepi moj.”

P.S. Posle 2 godine saznajem da je u ovom poslednjem pasusu sve bila istina. Kakos am rekla, tako je i bilo. Sad se ozenio, ima dete, zeni prica da ga podseca na mene… Mnogo lose za nju, a jos gore za njega… Svakome se svoje vrati…


Autor: Jelena Gajičić
Br. reči: 6.266
Smederevska Palanka, Beograd

__________________
ShArAc KoMaRaC iGlIcAmA bOc X)

http://www.myspace.com/jelenche_forever

Aenima

Dragi nasi ucesnici

Imam jednu molbu za sve vas, koji ste skoro okacili vase price:

Molim vas da editujete vase price i unutra ubacite sledeci sadrzaj:

- Broj reci

- Puno ime i przime pisca.

Primer:

Hvala vam unapred i puno srece u takmicenju .

Najbrzi nacin brojanja reci je program WORD


MOLIM VAS, MOLIM VAS, MOLIM VAS da sve svoje komentare i zamerke ostavite na drugom, odgovorajacujem thread-u!

Ovde se samo kace price i DIGRESIJE TAKMICARIMA. Nista vise.

Molim vas.

__________________
.

Bezlični

"Krug nema ni pocetka ni kraja."

I Prozor.

Sanjao sam sebe kao vuka, video sam svoje oci i plamen u njima kako plamt. Bio je to mitski vuk, nikad pre vidjen. Imao je andjeoska krila, tuzni pogled i krvolochno rezao.
Stojao je na vrhu brda, posmatrajuci podnozje. Opijen je bio zeljom zaborava, borio se za opstanak. Rasirio je svoja krila, poletao u prkos jakim vetrovima. Disao je kroz rezanje, to je bilo disanje unistenog uma koje je odrzavao, to je bila polu funkcija koja je sluzila samo da daje impulse uprljanom srcu. U njegovim mislima boravila je borba, pustinjaka i vodje, tuge i radosti, duse i zelje.
Sve je to on video dok je posmatrao sa brda i pitao se, dali da napadne sebe, vas ili tebe. Pitao se koga da mrzi dok u telo otrove unosi.

II Vrata.

Dosao sam iz sna, i vise nista nije tako nestvarno duboko. No, iako sam dosao u stvarnost idalje vidim dubinu duse, kako gde pa osetim smrad dusa. Obukao sam se izasao napolje, na tumorno jesenje vreme. Padala je blaga kisa, puno blata prekrivalo je ulice a drvece bilo ogoljeno. Secam se sinoc sam gledao jedan hrast sa prozora kako se borio protiv oluje, danas je bio sav tuzan i izlomljen. Lutao sam tako i lutao. Ulice se seku, krivina. Prosao sam mnogo krivina. vratio se u krevet i legao da spavam.
Sanjao sam stihove:


III. Ulaz

Pahulje snega igraju svoj ples. Vuku su oci u plamenu, juri kroz sneg, i pravi rovove. Priprema se za borbu, koju ocekuje. Kada je zavrsio napravio je jedan kruzni rov. Sada je mirno i stalozeno, u njegovim ocima plamicak. Cuje lavez u daljini, drugi vuk ocrtava svoje ratnicke brazde. Dotrchava i ulazi u krug. Pozdravljaju se pogledom i krecu. Poskaknu napred nazad, povlace se pokushavajuci da procitaju pokrete jedan drugom. Odjednom se naglo zalecu, otvorenih celjusti, sa neobuzadnom vatrom u ocima. Zarivaju jedan drugom celjusti u vrat. Izletele su 2 krvave fleke i padaju. Jedan do drugog leze, gledaju se sa zarom u ocima. Leze dvojica vukova, zestoka borca jedan do drugog u crvenom snegu. Vide proslost, buducnosti, sadasnjost. Pahuljice snega su polako zavrshavale svoj ples na njihovim telima. Znaju da su umrli za mene. Njihova smrt me budi, vraca u mnogo gadniju realnost.

IV Zaoke.

Prijatelji, drugovi, braco, svi ste vi puni zaoka. Svi imamo pojednu samo je pitanje kako je otkrijemo ljudima. Gledam moje prijatelje i ne vidim im zaoke
Glavu ne mogu da pomerim , ne smem , plasim se da ne vidim te zaoke kako me zaobilaz i stoje mi tachno iza ledja. Ubosce me. Budale grohotom se smejem, neka sanjaju ne znaju da imam i oci i usta na ledjima , odgrizcu im zaoku zaleteti se punim trkom udaritih ih svojim rogovima i zabosti im sopstvene zaoke u oci ,bolece ih ali ce znati za sledeci put, tako to jdnostavno mora. Pitam se dali postoje ljudi kao ja ili su svi odavno u dubini mraka ? Da li postoje ljudio kao ja sa dva lica, oba ista a na razlicitim stranama, imaju li vise zaoka kao ja? Jesu li svi takvi ili samo odredjeni pojedinci? Kako prepoznati bracu , iste , obelezen. Opet se grohotom smejem sam sebi, kako glupa pitanja postavljam a vec znam da je odgovor u osecaju.Svi smo mi insekti i zivotinje imamo jaku inticiju kao i oni,
samo nam je zatvorena zakrzljala.

V.Mrlja

Tako sam sedeo i tonuo u svoje misli, drzao sam glavu fixiranu ka gore, ka plafonu. Gledajuci plafon uocio sam mrlju od vode. Ta mrlja je bila kao i svaka druga, ruzna, obichna mrlja. Curela je voda od kise koja je probila zidove.Ja sam je tako geledao I razmisljao …jer je bash takva jedna skro pa indentichna mrlja postojala u mojoj dusi … kisa suza, koje nikad nisam ispustio jer mi ponos nije dao, napravila je tu mrlju probila se kroz zid tih cvrstih emocija. Napravila ruznu mrlju na zidu mog svetilista i sad ulazi polako, kap po kap. Probija malo po malo.
A ja samo sebe zalim. Ko da je moja dusha jedina sa takvom mrljom? O ne, nikako, gadno sam se prevario dok sam tako sebichno razmisljao. Svaka dusa ima po jedan takav ovlazen zid, trulu mrlju na istome, koja se siri. Samo je pitanje vremena kada ce cela dusa biti utopljenja, kada zidine popucaju I ono sto cini tebe ono sto samtramo besmrtnim postane raspad…. Ne, ne i ne!Nikako! Odbijam, odbijam to prihvatiti To jednostavno nije moguce!Nismo storeni da bi trulili i propadali! Boricu se, ali dokle? Dokle!? Ko ce mi biti saborci? Govorio je moj unisteni um.

VI bezimeno i beskrajno.

Par dana posle, skros isprazan, sedim i pusim cigaretu. Slusham muziku ali me vibracije ne doticu, zaobilaze. Citam knjigu ali mi reci ne dopiru u mozak, ne stvaraju se slike. Pokushavam da osmislim crtez, recenicu. Sta god da radim kao da nisam svoj, koliko god da zeleo, koliko god da se trudio odbijam. Nalazim se u nekom petom svetu, ne znam ni sam gde ali znam da sam cesto tamo. Taj peti svet je cudna stvar, ne interesuje te nista sa ovog materijalnog, nista sa kreativne ravni, nista ni sa jednog tebi poznatog sveta. U tom svetu se jedino dobro osecas kada se odvojish od ovog. Sve sto vidish, sve sto cujes, sve sto uradis ne dotice te, samo mislish i urezujes misli u vec izpaceni um. Osecam veliko jebeno apsolutno nista. Osecam se neispunjeno, nezadovoljno. Niko nije kriv za to. Nije ni moje emocinalna slomljenost, nijedna osoba, nikakav predmet. Jednostavno je tako a zasto ne znam ni sam. Osecam se jednostavno nikako. Polako izlazim iz tog sveta. Radjaju se nove ideje i kreacije. Misli se formulisu i dobijaju zemljaski oblik. Muzika koja je do sada bila neprimetna polako ulazi u usi, cujem i razumem reci pesme . Osecam ispunjenje. Opet se povezujem, vracam . Steta bash mi je bilo lepo kada se nikako nisam osecao. Spoznajem pustos jesini, zalicu je njenim suzama, proci ce zima, doci ce prolece prolece, pa leto i ponovo jesen. Trenutak je vecnost, jedan trenutak koji treba da se uhvati, nam znaci sve, a ostalo je nista, sam fikcija nasih umova. Trenutci kad osecamo bozanku toplinu, trenuci kad osecamo ispunjenu dusu. Ostalo je beznacajno. Bilo da je svitanje ili sumrak, trenutak ce nas uciniti vecnim.


------

Autor: Mladen Z MIlosavljevic.
Broj reci: 1169

Vuksfrj