“Zivot”

Probudio sam se, bilo je jutro… Svako kao I drugo, ali ipak po necemu drugacije. Osetio sam to, znao sam da je nesto drugacije, da nije sve isto, u sustini I ne moze biti isto, sve je razlicito, sve je tako razlicito, da nismo ni svesni toga. Kao sto fizicari kazu da dve osobe ne mogu biti u isto vreme biti u istom prostoru,ili filozofi da se dva puta ne uci u istu vodu, tako se I dva identicna dogadjaja ne mogu ponoviti… Proslost se ne moze popraviti, ma koliko god mi to zeleli. Nekada zelja I trud jednostavno nisu dovoljni, nekada je potrebna I sreca, a I nesto vise od toga…
Ponovo sam krenuo u skolu, umesto uobicajnim putem kojim idem, krenuo sam precicom, mislio sam da cu tako ustediti vreme I muke I brze doci do skole. Ipak nije bilo tako, nije uvek sve kako se cini, ne znam sta se krije iza maske, ne znamo sta nas ceka, da li je to svetlo, ili slepa ulica… Da, krenuo sam precicom, ali umesto precice naisao sam na prepreke, naisao sam na odbojnost, na stvari koje su mi otezale put, na stvari koje su sprecile da dodjem do skole. Umesto kraceg puta I ustedjenog vremena, dobio sam duzi put, pun muka,trnja,prepreka I potrosio dodatno vreme. Zbog cega? Zbog stalne zelje coveka da ide laksim, kracim putem, a ne sigurnijim. Ali koji je sigurniji put? Koji je pravi put? Nikada nisam znao, niti znam, mozda nikada I necu znati… Stalno,redovno,celi zivot, biramo puteve, da li biramo prave, ili pogresne? Nekada je mrak,veliki mrak, kao u tenuelu, pa pravi put I ne vidimo, tesko ga je pronaci… Jako ga je tesko naci, koliko god se trudili, mozda je u tome I problem sto se trudimo, mozda jednostavno trebamo ziveti I ne razmisljati o tome,koji je pravi put. Mozda ne trebamo slediti pravila, znakove, ne postovati nista, osim sebe.. A ako nije tako? Ako se svega toga trebamo pridrzavati! Da li cemo onda bolje ziveti? Ili ce nam biti isto? Ne znam ni sam, a verujem da ne znate ni vi. Jedino znam da svoj pravi put, svoj auto-put, ja jos nisam nasao, jos idem makadamom, jos nisam ni na asvalt izasao, jos nisam video nikoga ko bi mi pomogao, ko bi mi rekao kako da izadjem na pravi put. Jos nisam video znakove, putokaze… Da li pravi put uopste postoji? Mozda je to samo plod nase maste, mozda on I ne postoji? Mozda postoje samo putevi koje mi sami gradimo, dok hodamo… Dok prolazimo kroz veliku travu, gazimo je, I na taj nacin pravimo put. Mozda na taj nacin I pravimo svoje zivotne puteve.. Ali opet sve je to mozda, kao I pitanje postoji li u kosmosu neko osim nas? Jesmo li jedini u svemiru? U tako velikom prostoru, tako velikoj galaktici, da li smo sami, ili ne… Sve je to mozda… Da li nas neko voli ili ne? Ne znamo, nagadjamo… U sustini u zivotu nista ne znamo sve je mozda, sve je relativno… Jer sto vise ucimo, vise vidimo koliko je nase ne znanje… Sve je to jedan veliki upitnik, jedno veliko mozda… Verujte u sebe, zivite srecno, ne razmisljajte o juce, niti o sutra, samo o danas, kao da vam je to jedini dan, kao da ste vi sami, samo o sebi razmisljajte, o tome kako danas zelite provesti dan… Sta zelite uraditi? Ne zalite ni za cim iz proslosti, ne kajte se, ne zelite nista tajno, jednostavno uzmite sta zelite, nemojte samo mastati o tome… Sto mi je rekla jednom jedna osoba, to cu ja vama reci, Ne patite za onim sto nemate, nego ostavite druge da pate sto nemaju vas. Za svet ste samo neko, a za nekog ste ceo svet! Mozda…