Jelenche

Otkrijte nam neku stranicu iz vasheg dnevnika ili upishite neki zanimljivi deo iz vashe sveske, nekog starog pismenog ili tako neshto...

__________________
ShArAc KoMaRaC iGlIcAmA bOc X)

http://www.myspace.com/jelenche_forever

Jelenche

PONOVO RODJENA

Znam da sam pogresila i da se greske jednom u zivotu prave, ali… Meni je omoguceno da jos jednom zivot pocnem iz pocetka i da se suprodstavim pricama kako se samo jednom zivi i da posle smrti kajanja nema! I ja sam verovala u te price sve do jednoga dana kada sam shvatila da je ono sto imam najvaznije, ono malo crveno sto imamo u grudima, sto nas zaboli kada nas neko prevari i sto,ponekada, zaigra od srece.
Tuzno je bilo samo gledati me danima kako sam besciljno lutala koz zamracena mesta moga rodnog grada. Hodala sam kao avet, plasila sam svakoga kraj koga sam prosla, ali sve se to sada izmenilo! Moj zivot je dobio novi sjaj, nove mogucnosti…Pocela sam da zivi!
Zivot mi je postao pakao u dobu kada sam isla u srednju skolu. U osnovnoj sam bila odlucna, uvek sa svim peticama, uvek primeran djak i dobra i mirna ucenica! Nisam ni sanjala da je tako MALO potrebno da ti se zivot okrene za 180 stepeni. Zelela sam da pobegnem od svih, da se povucem u dubinu sume i da hodam bez imalo nade da cu se susreti sa nekim ljutskim bicem. Htela sam, ali nisam imala gde da odem. Oko moga grada i nema bas nesto suma, a i one nisu tako puste kako sam ja, u to vreme, zelela da budu. U svakom kutku sumice si mogao da nadjes po jedan zaljubljeni par koji je uzivao u pogledu na predivno jezero kojim je bilo okruzeno. Svi su uz pesme sa obliznjeg splava saputali i u tami posvecivali svojim dragim osobama, dok sam ja samo nemo, nepomicno stajala kraj njih, sasvim sama, tuzna i bezvoljna. Imala sam par vezica koje mi nista nisu znacile, drugarice koje su mi se podsmejavale, a u detinjstvu bile ljubomorne na mene, jer sam svakog decacica u gradu mogla da imam samo za sebe. Bila sam veoma vitka, duge kestenaste boje kose i iste takve boje ociju. Usta su mi bila boje ruze, onako punije, mekane na dodir, uvek blistave…
Eh, sve je to bilo nekada, nekada sam bila mlada, lepa I zgodna…
Sve sam mogla da radim, da uradim, zivela sam za izlaske na mesta gde smo se kao deca skupljali i radosnom grajom ispunjavali nasa dvorista. Nisam ni shvatila na sta ce me sve zivot spremiti, sta cu sve doziveti i proziveti od bombardovanja do 2005. godine.
Malo po malo i bombardovanje je proslo. Krenuli smo sa puno elana na upis u srednju skolu! Bili smo postedjeni prijemnog ispita, pa smo se samo provodili kako se blizila skola, te niko nije pipao knjigu! I dok je upis tekao, ja sam posmatrala devojke i mladice oko mene koji su bili potencijalni ucenici ove masinske skole! Dani su prolazili i vreme je letelo u upoznavanju i iscekivanjju svakoga dana u nadi da ce mo uvek nesto novo saznati o nasim drugarima…

Sve je lepo bilo do jednog trena kada su pocele da se prave grupice u mom odeljenju! Neki su bili puni sebe, pa su ljude koji su dosli sa sela smatrali seljacima iako su ustvari oni bili takvi. Nase odeljenje se na samom kraju svelo na nekih desetak grupica, shvatate, tako da nas je bilo po troje u grupi. Za mene to nije bilo vazno. Ja sam uvek licila na trinesto prase ili crnu ovcu koja se druzila sa svima, ali u bukvalu. Nisam gledala ni njihov nacin pricanja, ni njihov stil odevanja, niti sam gledala koje su bili veroispovesti, niti koju su vrstu muzike slusali… Meni je bilo vazno samo kakvi su oni kao ljudi, kakva im je dusa, a ne sta su oni spolja, jer lepo narod kaze: ”Odelo ne cini coveka” .

Pokusavala sam na razne nacine da ih spojim, da ih ponovo ujedinim i da od nas napravim prave prijatelje, za ceo zivot, ali sam ubrzo shvatila da to nije moguce. Sve su mi vise i vise otezavale situaciju prepirke oko stolica u kantini - ko ce gde da sedne, ko ce sledeci uzeti lektiru iz biblioteke - koje su nam bile potrebne za nase ucestale casove srpskog jezika ili ko ce kada pobeci sa nekog casa… Izvinite, ali to bi trebao da bude timski rad, danas jedan sutra drugi, mada kod nas tako nesto nije postojalo.

Sve mi je to vise dosadilo… Ko ce kako i kada u grad, sta ce kako i koliko da ponese, pa to je bilo da covek poludi. A sto je najgore, to nije bilo samo u mom odeljenju vec su i druga odeljenja i druge skole tako reagovale. Sve je poslo nizbrdo, pa cak i moj odnos sa roditeljima. Nisam imala vise snage ni zivaca da se suzdrzim u kuci, ako mi je ceo dan bio katastrofa. Pocela sam da se izdirem na roditelje, svadjala sam se i sa sestrama, nisam vise nikoga podnosila, cak ni samu sebe. Sve mi je to, na pocetku, izgledalo kao jedna decija igra, ali se kasnije to pretvorilo u pravi kosmar. Danima nisam mogla da spavam, da ucim, da jedem. Nisam se smejala, samo sam plakala i tugu ispirala u suzama koje su se iznova i iznova vracale u moje tuzne oci. Izgubila se ona kestenasta boja iz mojih ociju i kose, nestala je crvenkasta boja sa mojih usana, ostale su samo rane koje su iznova pucale i krvarile. Tuzno je bilo gledati moje sneno lice prepuno oziljaka od suza koje su se zarivale u moje jagodice i koje su kroz njih tekle do moje duse. Mislila sam da mi nema spasa.

Zavrsila se i srednja skola, pa sam se potrudila da nadjem posao, ne bih li nekako zaboravila te bolove koje su me ranjavale iz dana u dan. Ne, nisam mogla da zaboravim njih i da prezalim nasa neslaganja, menjala sam poslove, drustva sa kojima sam izlazila u grad, vrstu muzike, stilove odece, ali se ni u jednoj nisam nasla. Ni u jednoj pesmi nisam pronasla utehu niti neko blagostanje, savet kako da nastavim dalje! Samu sebe sam sve vise mucila, mada se ni drugi nisu ustezali, kada je ranjavanje u pitanju. Sedela bih tako satima i jecala u polu mraku nakon saznanja da mi je najbolja drugarica, najbolji drug zabio noz u ledja. Mojoj tugi nije bilo kraja…

Koracala sam i dalje kroz tmurnu noc, bez ulicnog svetla, bez svetla moje duse. Mislila sam da bi bolje bilo da se nikada nisam ni rodila, da nikada nisam videla nebeski svod, osetila neciju ruku na mom ramenu niti vlazni poljubac na celu. Za mene je ceo svet umirao, venuo kao majski cvet koji bi se s' dolaskom veceri skipljao, ne bi li se ugrejao, a ujutru se otvarao skupljajuci sunceve zrake za ponovne sne…

Vise nisam ni nasta licila. Naglo sam se ugojila, uoblicila, izgubila sve prirodne boje koje bi covek mogao imati. Rane su se polaku gubile sa moje koze ali su ostajali oziljci i fleke koje su stajale tu cisti da me podsete na moju proslost. Na prolecnom vetru sam se talasala kao more usled bure, bila sam nesigurna u sebe, nesigurna u druge ljude.

Ali, sve se to jednog dana promenilo. Pomislila sam kako je bolje biti dobar za sebe, a los za druge kako bi te ljudi cenili, jer u ovom danasnjem vremenu samo losi momci dobro prolaze, pa se nekada upitam zasto to ranije nisam shvatula i tako postupila. Zasto sam toliko dugo cekala na prosvetljenje moje duse, mojih ociju? Zbog cega sam, ranije, samo sanjala o slozi i ljubavi, a to nisam sprovodila u delo, nisam obracala paznju na sebe na svoje potrebe, vec sam samo gledala da drugima bude dobro misleci da cu tako ubirati plodove moga truda. Ne, to se nije moglo desiti, jer ljudima nisu potrebni drugi, vec su oni sami sebi dovoljni, pa cu zato i ja tako, ubuduce, misliti i zeleti. Ostavicu svoju proslost za sobom i poklonicu se smeloj buducnosti koja ce bitit uvek sa mnom…

Danas je 08.I 2004.godine 14:55 h. Vec pola sata ima kako se ispovedam pred ovim racunarom i kako tastatura preda mnom trpi bolne udarce koji polako iscezavaju, koji hoce samo na trenutak da se podsete davno usnulih uspomena na moje teske trenutke. I tako ce se zavrsiti moje bolno secanje, nestace s' prvim kraickom sunca koji ce za koji minut nastati na mom licu i sve ce postati samo bleda senka koju cu ja vecno skrivati u dubini moje zarasle duse! Pokusacu jos samo jednom da posavetujem nekoga i da mu pomognem, a to cete biti vi, da, da, da vi koji trenutno drzite pred sobom ovaj list papira i koji mislite da ste isto tako bolni i zaboravljeni od ovog surovog sveta. Nadam se da ce vam ovo nekako otvoriti oci i uspeti da vas upozna sa svim losim stvarima koje na okruzuju!

Nastavak... Paaaaaaaaaaaaaaaa neki sledetji put

__________________
ShArAc KoMaRaC iGlIcAmA bOc X)

http://www.myspace.com/jelenche_forever

VuXman

prelepo :D

__________________
Death is only begining of the new way of life!!

Jelenche

Zivot jedne sasvim obicne devojke
Sve to tako pocinje spontano - polazak u osnovnu skolu, polazak u srednju skolu, moji novi poslovi… Ali, nije sve tako jednostavno kao sto sam ja mislila! Nije sve tako suptilno kao sto su svaki ucestali dani provedeni na casovima ili na radnim mestima. Bilo je tu jos necega zbog cega sam mnogo brinula, ali sam ipak uspela da ostanem sasvim obicna.
Bilo je tu svega - izlazaka, provoda, rodjendana, ispracaja, ali mi ni jedan dan nije bio kao onih cetiri meseca provedenih sa tobom. Znam da ti nikada ovo neces procitati i zato cu sa punom slobodom da napisem tvoje ime… IVAN … Nikada necu zaboraviti jedan hladni zimski dan kada sam te prvi put srela, kada sam po prvi put ugledala tvoje oci, tako lepe, tako male! Mislila sam na pocetku da si nesto najlepse sto sam do tada srela, ali vidim da sam se prevarila. Zelela sam kao i svaka druga devojka da te imam samo za sebe, da budes samo moj, samo moj, samo moj… Ali, kako su dani prolazili uvidjala sam svoju gresku i zbog toga sam skupo platila svoju slobodu, svoje nade, zelje, stvarnost. Nisam znala da cu kraj tebe osetiti nemire, zelju da pobegnem u druge gradove, sto dalje od tebe. Ali i kada bih pobegla, znala bih da si ipak mislio na mene, da si me ipak trazio i zeleo da se iskupis za sva tvoja zlodela kojim si mi tih cetiri meseca, koliko smo bili zajedno, ucinio katastrofalnim.
Ne znam da li se secas naseg prvog sastanka, ugovorenog u kaficu, nekih pola sata posto sam dosla sa drugom na kafu nakon napornog dana na poslu!?! Pricali smo o nekim bezveznim situacijama koje su nas pratile proslog vikenda, gde smo koga videli, kakvu su gde muziku pustali I naravno, ko se sa kim pobio. Pricali smo o stvarima koje volimo, o ljudima sa kojima se druzimo, o svemu i svacemu, dok sam ja pokusavala da skinem pogled sa tvog lica i na kratko se zadivim neznim pahuljama koje su padale na tlo tog 17.I 2004.god.! Pokusavala sam da se odvojim od tvog pogleda da bar na cas vidim neko drugo, ne tako savrseno bice, a ipak kada se setim tog dana shvatam koliko sam ja, ustavri, bila u zabludi. Nisam znala da citam izmedju redova, da shvatim sta moze uslediti posle razgovora sa tobom. Naravno, pricali smo o bilijaru i ti si me isto vece pozvao da izadjemo na neku partiju te, tebi, dosadne igre. Tada nisam znala koliko ti zapravo i ne znas da igras bilijar, ali si me ipak uverio da samo zbog toga izlazimo. Htela sam i nisam htela, u isti mah, da te poljubim to vece, ali nije ni bila potrebna moja inicijativa kako bih utolila moju zedj za tobom.

Izasli smo! Cekao si me na cosku banke, na mestu koje sad najvise volim, a i mrzim u isto vreme. Bio si tako lep, tako lep dok sam koracala ka tebi. Cinilo mi se da mi se osmehujes, kao kada sunce obasjava nezne cvetove na jutarnjem svetlu, tako zanosno dok se lelujaju na svezem povetarcu i sire opojne mirise… Sve sam zelela u isti mah sa tobom da vidim, ali sam se ipak vratila u kobnu stvarnost gde si me samo cekao sa osmehom koji se prozimao tik ispod tvog desnog oka. Mislila sam da sanjam, da mi se ovo ne desava, ali sam ipak i dalje koracala iako sam mislila da ce se ispred mene najednom otvoriti provalija kroz koju cu ja propasti i koja ce me vecno progutati tako da te vise nikada ne vidim. O, koliko sam samo bila slepa te veceri. Rekao si da volis sneg i da bi bilo lepo da se prvo prosetamo i da na blagoj mesecini razvezemo nase korake posute sjajem belih pahulja. Setali smo ulicama, parkovima, dok na kraju se ti nisi zaustavio, okrenuo se ka meni, nezno me privukao uz sebe i tako isto me i poljubio. Mislila sam da sanjam i to sam govorila u sebi! Jelena, ti sanjas, ti sanjas, trgni se iz tog sna, to je samo iluzija…

Dani su prolazili. Zeljno sam ocekivala ponovni sastanak sa tobom. Sve sam vise i vise vremena provodila u tom kaficu u kojem smo prvi put popricali i zakazali nas prvi sastanak. Upoznala sam osobe koje su tamo izlazile, sklopila sam nova poznanstva, nove drugove, nove saputnike… Svi su tezili istom, ali samo smo na drugacije nacine hteli da stignemo do naseg odredista. Ista lica svaki dan, ista muzika koja mi je parala usi, telo, duh. Zelela sam da se svaki dan proveden sa tobom nikada ne zavrsi, ali sam se uvek vracala na ideju da sutra moram na posao, da moram rano da ustanem, da radim i zaradim.

Ali je onda, jednog kasnog popodneva, tvoje pravo lice isplivalo na povrsinu. Pokazao si da ti nije stalo do mene, da sam ti samo jedan obican piun koji ces pomerati sa mesta na mesto kada ti to hoces. Do tada si mogao sa mnom da radis sta ti je bila volja i zelja, ali od tada vise nisi mogao. Pravila sam se da sam hladna, da ti nikada necu oprostiti, ali ta moja promena nije trajala vecno. Na pocetku sam te mrzela citavih pola sata, ali kako su se ponovo desavale iste stvari, mrznja je sve duze i duze trajala.

26.I 2004.godine si raskinuo sa mnom sto ti se nisam javila kada sam krenula drugarici da kupim nesto na kiosku. Kisa je padala, a ja sam se pred tvojim recima topila od sramote i stida. Nisam znala kako da ti kazem da te volim, da mi je stalo do tebe, da me boli kada tako nesto pricas! Brzo sam te zavolela, mada nisam smela… Ubrzo smo se i pomirili jer sam u tom trenutku bila spremna sve da ti oprostim.

30.I 2004.godine: Nakon samo nekoliko dana smo ponovo raskinuli. Dan kao i svaki drugi, vece kao i ostala koja smo provodili zajedno. Bili smo na rodjendanu naseg druga u kaficu “Sunce”, stajali smo tako nepomicno, kao da je sve stalo oko nas i da i mi hocemo da se stopimo sa okolinom. Pricao si sa poznanicima, ja takodje, ali mi nesto nije dalo mira posle tvog razgovora sa jednim deckom koji ti je posle saputanja na uho pokazivao na mene. Ne, nije mi davao mira taj njegov uzasavajuci pogled i cinican osmeh. Prisao si mi kao strancu, a onda kada sam te iznova i iznova pitala sta se desava, samo si klimao glavom i slezao ramenima. Nakon nekoliko minuta sam te uhvatila za ruku i izvela napolje sa pitanjem sta nije u redu! ”Ista si kao I druge” - nezno si prosaputao kao da to nisi zeleo da kazes, a onda ti je ton postajao sve glasniji i glasniji, sve grublji, nesnosniji… Nemo sam te gledala dok istresas sav bes na meni, ali sam nekoliko trenutaka ostala skamenjena kada si mi rekao da sam najgora, da sam laka roba i da se dajem redom svima! Opet je sve bolelo na meni. Svaki pedalj moje duse, srca, tela… Svaka vena kroz koju se krv kretalala samo za tebe prestala je da tece. Besno sam ga upitala da li veruje u te price, sve dok mi konkretan odgovor nije izneo. Do tada je pricao kako ne zna sta da misli, kako mu je sve to cudno jer je i od drugih ljudi slusao istu pricu… Nisam jos dugo izdrzala, pa kada sam ga pitala da li stvarno u to veruje i kada je njegov odgovor bio potvrdan kao bura sam odletela do svog kaputa i za tili cas nestala u mracnim ulicama, pokosenim prasinom i kisom. Ni ovaj raskid dugo nije trajao, jer smo se vidjali svakog dana u nasem kaficu. Opet smo se pomirili.

S: Istinito :S

__________________
ShArAc KoMaRaC iGlIcAmA bOc X)

http://www.myspace.com/jelenche_forever

Jelenche

Hehe... Prelepo, daj Bozhe da si prochitao prvih par redova :P Ovo sledetje me je bash izvelo iz takta... Zato sam i uzela da kucam ovo... Inache, ne pamtim ni kada sam ga poslednji put prochitala :S

__________________
ShArAc KoMaRaC iGlIcAmA bOc X)

http://www.myspace.com/jelenche_forever

_Anna_

U meni budio se bes svakog trenutka kada bih postala svesna njihovih udisaja. Prezirala sam ih. Posmatrala sam kako sebicno pune pluca kiseonikom, kako sa lakocom izbacuju otrove i kako se namerno keze pozutelim zubima. Iz neobjasnjivog razloga gnusala sam se njihovog postojanja. Pogled poput varalice zabacila sam u propale njive ne bi li se kakav prijatan prizor zakacio. Peku me zamagljene oci. Gusim se. Da li se to u ovim godinama klaustofobija rodila? Nekada sam umela biti srecna, nekada sam znala kako se smejati, a sada ostala sam samo bezvredno telo, visak mesa na ovoj planeti. Beskorisno bistvovanje me je dovelo do ludila. Jos jedna doza kofeina i nikotina. Treba mi nesto jace! Potreban mi je strah da se osetim zivom – ta doza adrenalina koja nas podseca da postojimo. Smrtnost je postala imenica kao i svaka druga.
Izgubila sam sta se izgubiti da. Sebe vise pronaci necu. Preko noci se vatra pretvorila u bezimeni materijal. A nekada, nekada sam imala svoje ime. Strast prema otkucajima vodila me nepoznatim stazama, sada, sve su iste. Pokusala sam jedno vreme biti kamen, al struje su me oblikovale po svom nahodjenju i tek kao zrno prasine toga postala sam svesna.
Sve sto se dalo pokrasti halapljivo su grabili – deo po deo dok od mene nista ne osta. Nista, pa cak ni sacica jada da se barem samosazaljevam – ni to nadobudno osecanje mucenika. Ne, u meni cak ni praznina nije. Nisam rupa, jer svasta se u nju baciti da, ja sam...ja sam tvar sa druge planete koja sagorela je u atmosferi. Plameni jezici i opekotine su cak sagoreli.
Ono malo sastrugane mase sa necijeg ramena, ponovo je dospelo pod svacije noge da gazena budem. No, zemaljski bol sam odavno prevazisla. Zalepicu se, opet, za neki djon i bicu odvucena u neki nazovi dom, pukim slucajem. Nisam imala pravo izbora. Sve je to stvar sudbine – na ciju cipelu dobro pasem. Ostavljena bicu po strani i nadacu se kisi da sprace moj otisak na pragu njihovih vrata. Ne zelim da dokaze ostavljam i ponovo sa optuzbama se suocavam. Kriva – Nevina, ne bitno je, jer odavno zena sam – svoja vise nisam. Vise se ni ne secam vremena kada sam bila sam bezbrizna klinka, mozda je tako bolje. Ko zna sta sam zaboravila.

__________________________________________________ _____________________

Mozda sam ja glupa pa zbog krivice koju osecam, jer sam mnoge stvari ja upropastila i odgovornost je samo moja, pa sam spremna da se dobrovoljno stavim na zrtvenik!
Ali draga, bogovi ne cene ztrve, to je sujeverje, zar ne?
Gde ono stadoh, a kako je zivot besmislen...pa nije...ali treba priznati kad si izgubio i prihvatiti to..e sada...ja sam borac i volim da tako mislim o sebi, jer lakse je..mada u zivotu malo stvari nas cini istinski srecnim...ali za ono sto nas cini definitivno se vredi boriti svim sredstvima i tada mozda cilj opravdava sredstvo! Jer nisi mogao ti coveku, crncu koji nije imao svoju slobodu da kazes, neka to nije vasa borba i ne vredi ubice sto ste pobili, jer ste i sami ubice postali !Ne ide to bas tako i nije to tako jednostavno! To je borba...preko leseva do sopstvene slobode! Jer da nije bilo tih drugih koji su platili ovi nikada ne bi dobilli! Sada diplomatija nekada, ali retko pomaze...najcesce odmaze...jer tu treba biti umetnik...a ja u tom pogledu nisam, jer sam suvise strastvenog srca i zelje....prokleto iskrena!I kako onda uspesno pregovarati, ako nekome odas apsolutno sve svoje slabosti...sta onda ocekivati! Da ce biti dobar covek...zabluda...opet greska...dobri ljudi ne postoje! Postoje samo oni malo manje kvarni! Eto cinjenica je da ces u zivotu jahati ili biti jahan...sredina ne postoji...i niko ne trcka sam za sebe i umara noge kad ne mora...to je prokleta istina koja jako boli, ali na zalost tako jasna! To ti je i u ljubavi, uvek neko vise voli...nikada isto...
ne znam...razmisljala sam kako je to...kazu da moras voleti sebe da bi voleo druge..e sada ja sebe malo manje volim, ali da li to nuzno znaci i da druge manje volim ili pak zivim u zabludi pa sebe obozavam, ali se konstantno lazem kako to nije tako...mada ja to nekako uvek gledam kroz svoj izrazeni mazohizam..ali to je samo deo mene, jedno osecanje, jedan nagon koji bi psihijatrija veoma lako objasnila i meni i drugima pecatom na papiru...pocela bi ta seansa ovako..kao dete cega se secate itd..i ja bih onda pricala o mom ocu i eto dijagnoze za hiljadu evra koju bi i ovako sama znala...ali to niti je opravdanje niti izgovor...mada bi ovako bio zvanican i overen...ali koja je poenta toga, kada na kraju mi sami biramo kako cemo ziveti i svoje sudbine ili je to sve jos samo jedna velika laz? Ne znam, ali ipak volim da verujem da je prvo!

__________________________________________________ _________________

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

_Anna_

Mnogo sam ja godina provela ubedjujuci sebe da su mi drugi krivi, alli nisu, sama sam! Samo moj problem je sto mi je potrebna ogromna kolicina paznje, ljubavi i neprestano da imam muskarca pored sebe. Sama sam izbrala da budem posesivna, opsednuta i ljubomorna..ee sada to je mozda posledica svega...mislim okruzenja u kome sam rasla, gde je tata varao mamu, gde je onaj njegov otac varao nanu, gde je moj pradeda varao prabaku i ortaci varali devojke itd. No, to nije izgovor kao sto rekoh to je samo uzrocno posledicna veza! Moja greska je sto sam mislila da to mogu nekako da sprecim, ali poenta je da ne mogu, ma koliko god zelela! Znam ja sve to draga moja, ali pokusavala sam sebe da ubedim da nije sve uvek tako gledajuci baku i deku koji se i danas vole...ali to se desava retko ili nikad! No, jebes psihologiju sta je ona do skup opravdanja za neke postupke...a opravdanja nema! I oni glupi psihijatri, pa ti su ludji od svih nas zajedno...igraju se matorci...ceprkaju po tudjim glavima i cesu svoje ustajale guzica...to su ljudi koji imaju probleme sami sa sobom pa traze izlaz u tudjima!
Lako je svima nama da pametujemo kad su u pitanju tudji problemi, ali kad smo mi u pitanju..ah onda smo najgluplji na svetu...al to tako ide!
Isto tako, lako je kad drugi pate jer onda imamo osecaj da je zivot prema nama bio darezljiv i neminovno je da osetimo zadovoljstvo i uzvisenost dok tesimo druge jer smo iznad toga...A sazaljenje je najgore osecanja na svetu, a tek lazno sazaljenje o tome ni da ne pocinjem! A sada samosazeljenje to je treca prica!
Koliko surovo sada zvuci istina o ljudima, ali tako je, iako se ja trudim da dokazem da nismo svi isti i da postoje rupe u teorijama...
Mada ja sebe licno ne dozivljavam tako, ali kad malo razmislis na to se svede...svi mi uzivamo da mislimo kako smo dobri samaricani i kako eto smo velikodusni u svojim poduhvatima da pomognemo drugima, to osecanje je kao droga! Da me ne shvatis pogresno, nisam ja ubedjena da ja tako postupam i nisu to moje krajnje namere...ali sve se svodi na to da imamo bolje misljenje o sebi tako sto ce drugi imati bolje misljenje o nama, kaze ona ista psihologija na koju ja licno mogu da se poserem, da oprostis na izrazu...eto imaju za sve teorije i kao objasnjenja...a sta bre oni znaju! To je samo model prihvacen od vecine, opet odobren od nekih staraca i stampan, a sta se sve danas stampa nije ni cudo! Ma zabranila bih ja njima tu njihovu profesiju...
Ma da sad poceh i da besnim, a ljudi ni krivi ni duzni...nego su ih roditelji naterali da upisu medicinu, pa nisu bili primljeni u hirurge, pa ajde i ta psihologija moze da prodje...dobijes titulu dr i belo odelo i familija ponosna, jer boze moj ima doktora medju svojima pa makar on bio i neki tamo pacenik koji po ceo dan satro ceprka po tudjim glavama i klima svojom sa nekim zamisljenim da da...a u sebi se misli kako je danas jeo pasulj, a jeo mu se grasak i kako ce sada prdeti po ceo dan i jedva ceka da se seansa zavrsi, jer jebi ga pristojnost nalaze da je nepristojno prdeti, a znam koliko mrzis ovu rec..al sta cu...i da nastavim...onda se suzdrzava, pa kao pufne i onda jos gore, pa sada trazi neki izgovor ili i to okrene na psihologiju...i kao eto testirali smo vasu iskrenost, otvorenost il neke jos gluplje probleme kao osecate se neprijatno, a slobodno recite ako vam je smetalo i izvuce se iz cele situacije...napravi coveku pometnju u mozgu samo zato sto je jeo pogresan obrok pre posla i morao da obavi jednu najnormalniju potrebu..jer lekari kazu nije zdravo trpeti..opet neki pametnjakovici...a eto ako nije zdravo sto je onda nepristojno da te neko pita....al dobro njima na dusu.. svi oni jadnici koji se suzdrzavaju zato sto je neko izmislio bonton! E pa i za bonton mi se jebe bas...Sad cu da prdnem iz inatasvima njima....
Eto tako ti ja kazem...

To sve je da covek potpuno poludi i da digne ruke, a nazalost ja nikada nisam bila ona koja odustaje…zasto sam tako prokleto tvrdoglava i uporna i volim da lupam glavom o zid pa to ti je! Smatram da covek samo jednom naidje na svoj srodnu dusu ako ima tu srecu i da treba apsolutno sve da ucini da je zadrzi! Voleti, boze, sta ima nad tim! Jednu stvar sam shvatila i uporno se trudim da je prihvatim…da niko drugi do nas samih nije kriv za ono sto osecamo i samo sebi treba da zahvalimo i za srecu i za bol! Ne mogu ja njega kriviti sto patim, jer sama sam odlucila (voljno ili ne voljno, to nije ni vazno) da ga volim vise od svega i da se borim za nasu ljubav…mozda je borba uzaludna i u samom startu osudjena na propast, ali bar cu znati da sam pokusala…pa kud puklo da puklo! Nista nam u zivotu ne dolazi lako i za sve moramo da se borimo, a i kada nam padne na ruke, toliko smo zacudjeni da jednostavno takvu cinjenicu ne mozemo da prihvatimo i imamo neki zivotinjski i neodoljivi nagon da zakomplikujemo stvari! Zacudice te sto kazem zivotinjski, jer one, tako divna stvorenja sve rade jednostavno, ali ovde govorim u kontekstu nagona koje je ne moguce kontrolisati! To ti je slucaj, kao sa zverima...on ce zaklati i necije dete i neciju majku, jer ne razmislja o tome, to je nagon da on prezivi ili ona ili njeni mladi! I to je zakon prirode, citava mudrost! A mi smo malo apsurdnija stvorenja, pa smo spremni da krvarimo ne bi li privukli neku zver!
Ne znam zivot je jednostavno *****, a mi da bi prosli lagodnije moramo da imamo dovoljno kesa da finansiramo neku visu klasu, a ovako svi koristimo usluge pasuljara ili ti jeftinih travestita!
Ali poenta je da smo drustvena bica i da su nam potrebni drugi da bi smo bili srecni, nekome manje, nekome vise (ja spadam definitivno u drugu grupu)...i na tom nasem jebavanju po kamenju i mracnim ulicama potrebni su nam prijatelji da nas vode ka svetlijim i da nam zalece rane..

kazem ti...a u pravu si, ja neke stvari jednostavno ne mogu da prihvatim, jer sam se previse lazi u detinjstvu naslusala u onim bajkama...i uvek sam nekako pamtila kraj, a ono pocetak i razrada manje vazni...e pa sada shvatam da nije tako...shvatam da se princ nije zaljubio u Pepeljugu dok je bila sva prljava i nikakva, nego onda kad se pojavila u svom sjaju na balu... i...Trnova ruzica, Snezana sve njih princevi ljube u polu mrtvom stanju....koja je poenta toga...eto tako ti ja razmisljam kako su nas kao male zaludjivali glupostima, pa otuda nije ni cudo kako smo prolupalli i postali ovakvi! Prokleti i Anderson i braca Grim i sve one koji su kao smisljali nesto za decu! To su oni samo u obmanu uvili svoje frustracije! Garantujem ti da je onaj H.K.Anderson bio neki mrzovoljni starkelja koji je pored sebe imao ruznu zenu i placao kurve i da je imao dosadnu svekrvu i ljubimca koji ga nije voleo i decu koja ga nisu postovala i otuda njegove tolike frustracije...a da i lose detinjstvo! Pa otuda Ivica i Marica i ideja da se deca otudje i pobegnu od kuce, otuda sve te kao lepe princeze, ali nemocne i jadne, otuda zenturace koje pokusavaju da zagorcaju zivot itd...Eto to je bar moja filozofija!
Sta da ti kazem, zivimo u bolesnom i ludom svetu i razumem onog Majakovskog, sve je pokusao i shvatio da ne moze ni da promeni svet, niti da ima zenu svojih snova/srodnu dusu (nekako su nam uvek oni nedostupni) i sta koj moj da nastavlja sa agonijom i umre kao nadrkani matorac ogorcen na sve, pored zene koju nikada nije voleo! Kad shvatis da borba vise nema smisla onda i ne moras da se predajes, jer to vise nije tvoja volja, nego volja Vaseljene! Volim tu rec...vaseljena! No, ne bitno, poenta je u tome da cemu nastaviti kad nema razloga...razumem ga...i da, ne mislim ja sada da se ubijem , nego samo konacno shvatam coveka..pa nisu svi ti umetnici bili ludi, vec samo prosvetljeni, blagosloveni ranijom spoznajom istine i odvazni pre svega! Svaka im cast! Mozda i moja umetnicka dusa ne moze da nadje mir u ovom ludilu i zato trazi nova ludila..mozda je meni zaista potrebno da patim, da bih mogla da stvaram, da bih mogla da postojim..pa je eto to neki moj nagon da unistavam sve sto dotaknem..da bi kasnije mogla u nekoj od besanih noci da opevam to razaranje i ovekovecim za ova i mozda neka buduca vremena! Ah ko ce ga znati...

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

MM93

Ne dam!!!!:D:D:D:D:D:D

__________________
Mujo: -Moj Haso, znas li ti da su zenske nekada trcale za mnom? Haso: -A sta je sad? Mujo: -Ne kradem vise torbice.

Jelenche

Xixi MM93, ekipa (X Neshto iz mog dnevnika X) vam je zahvalna na saradnji :P

_Anna_ hvala na ovome X)

__________________
ShArAc KoMaRaC iGlIcAmA bOc X)

http://www.myspace.com/jelenche_forever

_Anna_

NEma na cemu.......:D:D:D

Jutro je. Opet besmisleni zraci Sunca pokusavaju da se probiju kroz tvrdjavu mojih roletni. Iskezila sam im se i uplalila svetlo u sobi. Sta cu danas sa sobom? Iz zadnje police u uglu sobe vadim albume sa slikama, sada su polu prazni ili pola puni kako vam volja. Prolete mi reklama Coca-Cole kroz misli i pitam se koliko duboko se usadjuje svaki njihov dobar marketinski potez u moj mozak. Ne bitno, necu da ometam danasnju misiju. Albumi, da...dosta slika sam u nekom napadu besa pocepala u dramskim momentima svog zivota i bacila lepa vremena u djubre. Pikavci, omot od jeftine sunke, konzerva Guarane kao moja sadasnjost delili su skucen prostor sa mojom prosloscu.
Mali broj mojih preostlaih slika bode oci. Smeh, smeh, smeh i ljudi, ljudi, ljudi – stranci!
A gde sam sada?
Sama! Patetican prizor onoga sto sam nekada bila.
Evo ga crni album, razmisljam na trenutak dal da ga otvaram. Nek ide zivot kad ga i onako nema.
Prva slika - moja prva ljubav, moja prva bol.
Druga slika – zanesenost, pad.
Treca slika – zaslepljenost, operacija ociju.
Cetvrta slika – moja druga ljubav, moja druga bol.
Peta slika – Petnaesta slika – vezice, manje boli
Sesnaesta slika – Najveca ljubav, prava ljubav, trenutna bol.
Ima jos slika, ali to su samo slike.
16 broj koji prezirem, a sama sam ga izabrala onomad kao omiljeni. Kada bih rekla da sam uvek bila povredjivana, lagala bih, pre tog cina odigravala se jedna uvek lepa bajka.

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!