Aenima

_Anna_, pokusala sam da okacim svoj "blog", medjutim preveliko je.... Ako krenem redom, smoricu server

__________________
.

_Anna_

aneima onda mi posalji na mail da citam, plz

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

Lady_1

Splavarska priča


Nerado priznajem, ali... odavno ne gledam žene. Ovde ti godinama dolaze jedne te iste. Hoću reći – sve isto našminkane, slično odevene, sevaju, brate, sisama i nogama, gole, bre, zabadaju se onim štiklama u patos, isto piju, ili koktele ili pelinkovac, a ja, kad mi neko naruči nešto od to dvoje, e, lepo bi se ispovraćao... Pelinkovac i stomaklija se nekad pili samo kad te preseče u stomaku, radi varenja... A kad treba da napravim koktel... Ma, bre, sad ću, baš, da im kitim slamčice i šeširiće... I sve se isto kikoću, sve nešto blazirane, trepću isto, gledaju isto, sve mašu onim kosama, pazim da ih ne zakačim ancerom, sve mislim, iščupaću im neku loknu ili lažni pramen... čudo da napravim. I tako... Ono, ne sporim, kad su tek počele da navraćaju, kad ti je ovaj moj splav postao, kao, nešto popularan, a zašto, ne umem da ti objasnim, ja sam ovo napravio što volim da sam na vodi, a društvo se skupljalo, pa kad se već jede i pije... zinem i zaboravim da usta zatvorim kad mi neka od njih uđe... Zajebavali me ovi moji... Ali, posle, sve ti jedno. Jedna kao druga, treća kao prva... Ma, kao ispod štanc mašine. I tako...
Ali, ta, za koju me pitaš... E, nju sam pogledao. Prvo, zato što je prišla šanku, nazvala dobar dan i rekla: ''Čašu što hladnijeg belog, po Vašem izboru. Sešću za sto u uglu.'' Fino je to, razumeš, da ti neko nazove dobar dan, i još da se seti da ti kaže gde će da sedne, ne moraš da zevaš i da pratiš. Drugo, nisam joj dobro video lice, ali sam dobro zapamtio da je bila bosa. Nosila je sandale u ruci, shvataš? Suknja duga, šarena, široka, talasa se onako, blago, a ispod suknje se samo vide članci i stopala. Bluza neka tamna, kako se kaže za tu boju... čekaj,... da, teget... goli joj laktovi i mišice. Kosa, zift crna, vezana visoko, u konjski rep. Sandale, rekoh ti, u jednoj ruci, a drugom drži tašnu preko ramena. Stojim iza ovog šanka, evo, baš kao i sad, držim krpu i zevam. Čekam da se okrene, da joj vidim lice. Ona prvo spusti one sandale kraj stola, pa lepo, sa obe ruke, uzvuče stolicu... sede, pa pokupi noge ispod stola, onako, odjednom, jedva ih odižući s poda... Tašnu okači preko stolice. Ruke stavi ispred sebe, jednu preko druge, vidim, jednim pogledom smeri mi ceo splav, vrati oči na mene, i nasmeši mi se ispod naočara, i onako, malo klimnu glavom. Treće, ja ne pamtim da je na ovom splavu iko osim mene pio belo vino, čisto, i još ledeno. Dođu neke budže, pa kad treba da im napravim špricer, i još kad ne traže sodu, nego sa kiselom, e, popljuvao bi ih... Eto, tad sam je prvi put video, i, zapamtio sam je, brate, kao što čuješ.
Nije bilo nešto mnogo gostiju, onako, možda, za tri – četiri stola. Ona, onako... ima četrdesetak, je l' da?... vidi se, ali lepo nosi godine... Ponesem joj ja ono vino, onako, u ruci, nešto mi došlo tako da joj odnesem. Ona već izvadila tabakeru i upaljač, ne možeš da proceniš koliko su plaćeni, ali vidi se da nije kupljeno u bilo kojoj radnji. Tanka, tamno plava tabakera, sa zlatnim obrubom, baš onako... ma, fino... A moje piksle... vidiš i sam... il' limene, pa olupane, ili staklene, pa okrnjene... Splav, bre!
- Lepo Vam je ovde. – ne sačeka da kažem ''Izvol'te.''
- Jeste. Meni je lepo. - kažem, i lepo, osećam da sam lupio, da nije trebalo tako, ali, pravo da ti kažem, i odvikao sam se od priče i sa ženskim i sa muškim svetom. Ako neko nešto pita, odgovorim, i to ti je. Ona se onako nasmeja, sva sinu u licu.
- E, tako i treba. Da je Vama lepo. A i meni je ovde lepo.
Vratim se za šank. Posmatram ono malo gostiju... neki je gledaju postrance, ispod oka, a dvojica – trojica, ma, neki nazovi poslovnjaci, okrenuli se na stolicama, pa zijaju otvoreno. Sećam se da sam pomislio... ako neko od njih samo proba da krene ka njoj, Boga mi, skočiću. I, nije samo zbog toga što su mi se smučili ti novi biznismeni, lovani, manguparija i mafija, bre!... Nego... nekako... učinilo mi se kao da nema ko da je zaštiti. Šta li su oni mislili, niti sam mislio niti sam pitao. Jedan skoči da joj kao cigaretu zapali, ma, nije stigao na dva koraka do stola, ona već zapalila, i samo ga prostreli, preseče ga pogledom. Uuuu, zna ova da se brani, mislim ja. Ali, opet, pazim. Nikad se ne zna sa ovima, znaš?
Pijucka ono vino, gleda preko ograde u reku, povremeno raskrsti noge ispod stola, pa ih prekrsti ponovo, povremeno zapali, i gleda kroz dim. Vidiš da je ko zna gde, ko zna o čemu razmišlja... I tako... Posedela sat jedan, možda, ne više. E, jeste, i to sam primetio... Ima lepu ruku, fine, tanke prste, negovane nokte... Sva je, onako, odma' vidiš da je fina, shvataš? Vidim ja, pakuje onu tabakeru i upaljač, vadi novčanik, stavlja pare na sto, pa na ivicu novčanice namesti čašu... onako, kao neko ko zna po kafanama, razumeš? Dohvati sandale, ustade, tašnu na jedno rame, sandale u ruku, pa, krenu da izađe. Pustio bi je da ode i da nije pare ostavila. Nekako... bilo mi lepo što je takva žena došla kod mene na splav. Kad je stigla do šanka, zastade, okrete se ka meni, malo nakrivi glavu, nasmeja se... ''Do skorog viđenja'', reče. A ja se zablenuo u njena usta, jedva odgovorih nešto... Kad je izašla, presavi se u struku, pa obu sandale. I odnjiha se, bre. Normalno hoda, ali nekako... ona suknja joj se vrti oko članka... ma, fina, vidiš odma' da je fina. A ja ti, prijatelju, ostah nekako zatečen. Lepo znam da me je ta žena vratila u one prve dane, kad sam pravio splav, za sebe i svoju dušu. Ne znam kako, ali znam da je nekako. I da je zbog nje. Posle sam opet gledao, kad će neka ženska uđe, ali gledam u noge, razumeš... Ako je bosa, ona je. I sve pazio da na onaj sto gde je prvi put sela stavim papir da je rezervisano.
Hoćeš ti još jedan konjak? Da dospem? Dobar konjak piješ. E... gde sam ono stao? Da! Kažem ti, oko pet, pola šest popodne, onako, kad vidim da sunce krene da pada, ja samo stavim papir... običan papir, ja napisao ''rezervisano'' na onaj sto. U to vreme se pojavila, pa, računam, možda tad šeta, pa će da navrati. Kad, jedan dan, negde oko jedanaest, eto ti nje! Bela, uska suknja, do članaka, bela, duga bluza, u suknju upasana, a na suknji, kroz gajke, umesto kaiša, provučena tamno plava marama. Na vratu svilena tamno plava traka, a dva prsta iznad pupka, stoji medaljon. Na rukama tanka zlatna narukvica, i jedna, tamno plava, pored nje. Kosa, opet u visokom repu, ali sad vezana plavo-belom mašnom. Tašna i one sandale, isto, teget. I, isto, kao prvi put kad je došla, ušeta kao u svoje, sinu joj oko ispod onih naočara, isto nazva dobar dan, i krenu ka stolu. Sačekam da sedne i već joj nosim čašu ledenog belog. Niti mi je rekla, niti sam je pitao. Shvataš, takva je bila da sam odmah znao da ona ništa drugo ne pije osim te čaše vina, baš kao što mi ti izgledaš kao neko ko uvek pije konjak, i to baš ovaj... Bili tu neki moji, pecaroši, popili, pa se razgalamili, al' da vidiš, gleda ona u njih, i smeška se, vidi se da joj prija da ih sluša. Kad sam joj doneo vino, pogleda me, pa me pita:
- Je l' Vam još uvek lepo ovde?
- Jeste. Još mi je lepo.
- I meni je još lepo.
Eto, to ti je bio sav naš razgovor, to drugi put kad je došla. I sve isto. Malo gleda u reku, malo osluškuje one moje ribare, malo ozbiljna, malo se smeška, malo, onako, kako bih ti rekao... kao da odluta, ili se nečega seća, pa, tužna... Kad je pošla, sve isto kao prvi put. Opet ostavila novčanicu, platila isto kao prošli put... ma, šta platila? pretplatila, ali opet ja, osetim, ne treba ništa da kažem na to... razumeš, vidim da ona tako hoće, da zna zašto to radi. I, opet, isto, ode. Isti osmeh, ista rečenica, isto obuvanje sandala...
Posle toga... Pa šta da ti kažem... Nekad je navraćala pre podne, nekad pred sumrak, kako kad. Uvek lepo odevena, i uvek po neki plavi detalj. I ti si je po tome zapazio, zato za nju pitaš? Nekad izvadi knjigu iz tašne, pa čita. A nekad, opet, izvadi neki notes, lista, pregleda, čita čas ovu, čas onu stranu... rastuži se sva, ne sijaju joj oči... samo okrene glavu, skroz je okrene, kao da gleda iza leđa... i samo joj sklizne suza... k'o na filmu, pravo do usta... Upije je, proguta je ustima, ne podiže ruku da je obriše... samo joj se zamagle malo naočare, zatrepće očima, i pusti da joj se suza osuši.
Onda dugo nije dolazila... skoro cele zime. Raspitao bih se ja, ali kod koga? Nikad ni sa kim nije došla, uvek sama. Nemam ja vremena da se brinem za svoje mušterije, ako mi neko za nekog kaže, pa i da znam, ovako... A i što manje znaš o ljudima, bolje ti je. Ali, opet, nekako, navikao sam se da dolazi. Dođe neki trgovački putnik, nudi neka francuska vina, ne pitaj pošto su, da ti se zavrti u glavi, ali, vrede... sve stara po dvadeset i nešto godina... Setim se ja moje Bezimene, pa kupim jedno desetak flaša. Dam sve što sam imao, plus dodam iz kase. I ako ne dođe nikad više, pa, jesam li ja zaslužio da popijem? Jesam. I tako... uzmem.
Uzmi taj sir. Ide i uz konjak i uz vino. Ni njoj nisam stavljao čačkalice, pa neću ni tebi. Uzimaj prstima. I ona je. I maslinke je volela. Radovala im se kao dete. Tako sam navikao njoj da stavljam iz vino, na sto. Ali, posle ih odnesem, nikad istovremeno, nego kad otpije gutljaj, i ispali prvu cigaretu - onda. Posebno sir, posebno masline. I to da ti kažem, nije me sramota. Jednom sam video kako drži maslinku među zubima... e, moj prijatelju, sav se preznojih, ali, onako baš, svojski, skroz... kad je zagrizla, pobegoh iza šanka, u wc. Jedva ga smirih.
Gde sam ono stao? Kad sam je posle toga video? E, da... sećam se, već je bio kraj aprila. Na splavu niko. Samo ja. Ušeta ona kao da je juče dolazila. Isti osmeh, isti pozdrav, opet me pita je l' mi još na splavu lepo, opet kaže da je i njoj na mom splavu još uvek lepo... Ali, ne znam ni ja kako, oči joj nekako... kao ugašene, a i kad se nasmešila, i kad je progovorila... stegnuto joj grlo. Radio svira, onako, ni glasno ni tiho. Neke fine pesme, balade, tužnjikave, ali lepe. Meni dođe samo od sebe da joj sipam ono francusko vino. Pa i jeste svečana prilika... nije dolazila nekoliko meseci, skoro da sam joj lik zaboravio. Taman ja krenuo ka njoj sa čašom, kad podiže ona glavu, ustreli onaj moj radio pogledom, stao ja, ni tamo ni ovamo, ne znam šta joj bi... valjda zbog pesme... Dođem do stola, ali nikako da spustim čašu... E, prijatelju, gledao sam ja razne ovde kako plaču, ali to video nisam... samo joj se odjednom izliše oči, zagrize zubima u donju usnu, kao da hoće da je iskida, a glas iz sebe ne pušta. Grlo joj se uvuklo, oči ispod onih naočara zaokruglile, natekoše lepo, potopi joj se lice. Pobeže joj jecaj, ne stiže da ga u sebe vrati, proguta. Stegla vilice, zgrčiše joj se ramena, steže prste u prstima... jedva diše, kao da je ostala bez vazduha, a glavu ne pomera... Gleda u onaj radio kao da nešto iz njega na nju hoće da kidiše... Ja stao. Ne znam ni kud ću ni šta ću. Ma, da sam mogao da naslutim onako nešto... Nego... nikad... Mislim, gledao sam ja kako plaču, pa se deru, viču, vrište, jecaju, ali, bre, brate, ono sve kao da ih neko snima, a ona... Spustih onu čašu. Vratim se iza šanka. Vrtim se, ne znam gde ću, pa ti izađem napolje. Došlo mi da je zagrlim, da je tešim, da joj tepam kao detetu... Zato sam izašao. Ne ide to. Šta će meni tako nešto? Ali nije mi ni svejedno, da se ne lažemo. Vratim se posle jedno desetak minuta. Ona sedi, mirno, rekao bih. Ni traga suzama. Samo joj lice nešto bleđe. Osmehom me presrete na vratima. Kao da ništa nije bilo. A znamo i ona i ja da jeste. Bilo je. Znam ja da ona zna, zna ona da ja znam. Kao da imamo neku zajedničku tajnu.
- Hoćete li doći da zajedno popijemo još po jedno? – pita.
Aha! Ja inače nikad ne sedam sa gostima, ne mogu da slušam, bre, stalno iste priče, te ovako nam je, te onako nam je, te bilo je bolje, te biće još gore, te ovaj se muva sa onom, a onu kreše onaj, čije je dete bolesno, ko je pokrao koje preduzeće, ko je koga zatekao na gomili, koji će tim da pobedi, ko je kome sasuo šaržer u stomak... Šta me se tiče?! Ali sad, kad me ona zovnu, ja ponesem onu flašu, i još jednu čašu za mene, i sir i masline.
- Čemu nazdravljamo? Pitam.
- Nekom je danas rođendan. Pa, u to ime...
- Ali, nije tebi.
- Nije.
- Nek mu je sa srećom, rekoh.
- Nek je živ i zdrav, odvrati ona.
- Ne znaš gde je?
- Znam.
- Pa?
- Ništa. Malopre je bio u tvom radiju.
- Šta je radio? Pevao?
- Ne. Neko je pevao ono što je on napisao.
- Tebi?
- Meni.
- Kako se zove?
- On?
- Ne. Kako se zove pesma?
- ''Praštam ti dug.''
- Onda je sve u redu.
- Valjda.
- Nije loše biti sam.
- Nije.
- A ti, vidim, lepo umeš da budeš sama.
- Umem. Samo...
- Samo ponekad ti nije lepo?
- Ponekad nije.
- Ali ti je još lepo na mom splavu?
- Jeste.
- I meni je lepo.
Eto... to ti je bio sav razgovor. Pijuckasmo ono vino, oboje se okrenuli ka reci, ja podigao one asure, otvorio joj pogled... Seo, ispružio noge na ogradu, pogledam u nju, i ona isto. I, eto, to ti je ta priča. Nego, ti je znaš, ili si je ovde video, pa se raspituješ?
- Možda je znam.
- Aha...
- Hoćeš još jedan konjak?
- Dospi.
- Ti... uvek tako?
- Šta?
- Igraš se tim ključevima i gledaš svaki čas u telefon?
- Ključevima se igram uvek, a u telefon gledam samo danas.
- Čekaš da te neko zovne?
- Ne. Čekam da nekom stigne moja poruka.
- Doći će ti društvo? Hoćeš li da spremim nešto za klopu?
- Ne. Sam sam. Neće niko doći.
- Hoćeš ti nešto da pojedeš?
- Ne. Dao si mi sir i masline. Dosta je.
- Dobro.
- Imaš li još tog vina što ona pije?
- Imam.
- Stavi jednu flašu na led. Možda ti danas dođe. I naplati. Sve ovo. I to vino.
- Ideš?
- Idem.
- Šta da joj kažem? Ako dođe?
- Ništa. U stvari... Čestitaj joj rođendan.
- Ko joj čestita?
- Pa, ti. Ko drugi?
- Dobro. A ti?
- Ja sam joj čestitao. Sad joj je stigla poruka.
- I oprostio si joj?
- Šta?
- To što te je volela.
- Jesam.
- Što ne ostaneš onda još malo?
- Kao... ko?
- Kao čovek iz radija.
- Ko ti kaže da sam ja taj?
- Ti je baš voliš?
- Recimo.
- A i ona tebe voli baš?
- Tako je.
- I?
- Šta... i?
- To je to?
- To je to.
- Dobro.
- Zdravo, i hvala.
- Ne tako. Pozdravi se kao ona. Do skorog viđenja.
- Hajde. Nek ti bude... Do skorog viđenja.

Lady_1

U boci priča

Nasilno privodim reči. One mi na silu odvraćaju. Ne znače ništa. Posle nekoliko pokušaja... ućute. Jednostavnije je. Lakše. Rečima. Ne meni.
Neverovatno je teško pronaći onu jednu tačku na palubi broda koja će poslednja potonuti. Naročito ako si u smešten u potpalublju, odmah do mašina. Brzina - standardna za potapanje. Solidna. Buka – odgovarajuća. Bori se za život. Brod. Ne ja.
Greška je snimatelja. Molim vas, recite da je snimatelj pogrešio. Kamera je bila nameštena, svetlost idealna, brod je tonuo kako treba... katarke su se lomile jedna o drugu, jedra su zahvatala nepostojeći vetar i čuvala ga u poderotinama, sa trupa se odvajala jedna po jedna daska i upadala naglavačke u najmirniju vodu na svetu... a onda snimatelj podigne buljavo oko kamere ka svakodnevnom, ljigavom zalasku sunca! Kao da ih nije dovoljno zabeleženo! Kao da nema milion bljutavih razglednica sa istim šugavim motivom! Jedno sunce, jedno nebo... šta, kao, nije isto? Na pučini, uživo!, jedna prava neprirodna katastrofa, a on snima zalazeće sunce. Nije nego! Razglednice sa datim motivom su već muzejski eksponat, čak ni najžešći romantičari ne koriste tu sliku kao pozadinu na svojim kompjuterima... Ja mu dam lađu, starovremensku, katarke, jedra, očukan trup popucalog laka, skinute boje, dam mu potpuno nestvaran prizor – ni gusara, ni oluje, brod tone... a on mi snima sunce!
Nije se videlo na snimku kako vam mašem iz brodske utrobe. Jesam, mahnula sam. Dobro, da ne insistiramo, podigla sam ruku. Ne, učinilo vam se da nameštam kosu. Baš sam... htela sam da mahnem. Onda sam shvatila da me neće ni biti na snimku. Brzo sam potražila papir i olovku. I bocu, i bocu, naravno da sam i za bocom podigla čitavu potragu. Čemu poruka na papiru, ako papir nije u boci?
Onda sam počela da privodim reči. Jednu po jednu. Rekla sam da se postave uz zid. Sve su bile iste visine. Težina ima je neprimetno varirala. Sve su se isto češljale. Svaka je nosila naočare sa staklima u kojima se moglo ogledati. Sve su gledale istim, oštrim pogledom. Svaka je bila sposobna da prodre u suštinu. Svaka je ličila na onu do sebe. Različite reči, različitih godišta i porekla, sa različitim adresama prepisanim iz ličnih karata, a ni jedna na koju se moglo uperiti prstom, i reći: ''Ti! Da, ti! Treća (peta, deveta, jedanaesta, dvadeset šesta, sto pedeseta) po redu... Izađi. Ti si ona prava.'' One su gledale mene, ja njih. Zaklela bih se da je voda ključala – toliko sam se preznojila od napora da nađem reči koje će lepo pristajati boji olovke, kvalitetu papira, poruci i boci. Pobelelim šakama naslonila sam se na crni metalni sto. Spustila sam glavu. Jedna po jedna, okretale su se ka izlazu, i mirno, otkoračale u ništa. Posmatrala sam ih ispod oka. Prebrojavala. Tražila način da nađem onu nekolicinu kojom bih mogla da ispišem... da se bolim iznutra, da sam sama iznutra, da ne mogu više da kontrolišem želju da me nema, da jedva držim kožu na okupu, moleći je da ne dozvoli da kroz nju prodru u svet moje kosti, moji mišići, meso, srce, pluća, želudac i creva, moleći je da zadrži krvotok, misli, čekiće i trube, preklinjući je da se ne procepi i na uvid ne dostavi moje depresije, lažne osmehe, odsustvo radosti, tuge... da ispišem da samo jednu želju imam... da prespavam, da sve ovo prespavam...
U stara vremena, poruke nesrećnih brodolomaca, pronalazili su:
a) lokalni ribari u utrobama većih primeraka ulovljene ribe, bilo da je ista hvatana udicom ili mrežom
b) turisti, prilikom romantičnih, bosonogih šetnji tik uz more, u bocama koje su se zaglavljivale u pesku
c) surferi, koje je privukao neprirodni odsjaj sa neke litice koju su pokušavali da izbegnu prilikom treninga zbog talasa koji su naročito na ovom delu, uz samu liticu, bili najopasniji.
Napominjemo i da su neke od poruka nađene za potrebe snimanja niskobudžetnih ljubavnih drama holivudske i drugih produkcija, dakle, potpuno su izmišljene.
Istraživačima, turistima, bonvivanima i avanturistima željnim pomorskih dogodovština usrdno preporučujemo da na more krenu isključivo modernim, sigurnim i iznad svega udobnim, komfornim, dobro snabdevenim prekookeanskim brodovima naše kompanije.
Sa nama nema brodoloma!

Lady_1

Slika broj __ (dodati po izboru)

Podaci o autoru:
Pre svega, obećala je sebi da neće pisati. Dugo i uporno sišući, iz svojih je prstiju izvukla i samo sećanje na oblike slova. Osim toga, kad su joj zglobovi, hrskavica i koža stradali u frontalnom napadu letnjih hordi komaraca, a nokti polomljeni poispadali posle dugotrajnog češanja dlanova i nadlanica, podnela je šake pod vrelu vodu, pokušavajući da opere mrlje sa šerpe u kojoj se kuvao čaj od nane i majčine dušice, bez šećera, a sa puno limuna, pa je sad gledala kako joj krvare. Da ima psa, on bi joj jezikom lizao rane. Iako psi ne leče alergije.
Čaj od nane i majčine dušice.. Leti ga je pila umesto vode. I umesto vode nudila retkim gostima koji su pohodili njenu tišinu. Ne narušavajući ćutanje, osluškivala je tuđe nedoumice, sumnje, nesigurnosti, propale planove, urušene snove, nove ljubavi, neugasla nadanja, maštu. Umesto rečenica i smisla, osluškivala je kako se slogovi, samoglasnici i suglasnici trzaju u oku njenih posetilaca. Dolazili su k njoj pouzdano svesni da ne može da im odgovori.
Govor joj je spržen na jeziku one noći kad je izašla na oluju, nezapamćenu u krajoliku. Gromovi su cepali nebo, grad je padao i pucao kao orasi, munje su sevale, vetar je zalazio u okna i izbacivao krljušti stakla čak do ulice. Svet je stao, sa rukama preko lica, laktovima štiteći glavu, ne usuđujući se čak ni da posmatra kaznene horde prirode.
Samo je ona, ona koja se tresla kao jasika, ona, koja je bežala kad se nebo iznenada zatamni i izdaleka, negde iz utrobe nebeske, začuje opominjući tremor, samo je ona, odjednom, kao pozvana, izašla na balkon. Čvrsto se uhvatila za čeličnu šipku terase, ispod noktiju joj je ostao trag rđe. Dozvana, podigla lice ka vrhovima breza koji su otpadali kao da ih kose, levo i desno, u naletima. Dozvana, puštala je da joj iz pupka navire ljutnja, bes i beskrajna, beskrajna tuga. Pa kad je tuga došla u grlo, otvorila je usta, i ispustila vrisak, onaj isti koji se u njoj slagao u redovima, kao cigla, lepljen malterom pomoravskih zidara, malterom trajanja, vrisak, onaj isti koji se sakupljao u njoj kao med u košnici, ni zid ni košnica pomereni ni otvoreni četrdeset jednu godinu, par meseci i nešto sitno dana.
Dozvana, vrisnula je, jauknuvši. Tada joj je munja spržila reči na jeziku. Od tada imala je samo slike. Zato je prijala povremenim posetiocima. Nije mogla da kaže ni ''ako'', ni ''nemoj'', ni ''neka'', ni ''pođi'', ni ''stani'', ni ''sačekaj'', ni ''požuri'', nije mogla da izgovori ni reč. Mogla je samo da ih ponudi čajem od mente i majčine dušice, bez šećera, a sa mnogo limuna, leden, iz čaše koja se rosila kao njene oči. Odlazili su osveženi izlivanjem svojeg u njeno. Čuvarica tajni i ljudi. Plakala je bezglasno, natovarena tudjim slikama.
Sve do njega. Samo je on od svojih tajni napravio uvod za otkrivanje njenih. Skidač tereta.

Opis slike:
Tajne su govorile: prevara. Ona je slikala šaku u šaci. Tajne su rekle: laži. Ona je slikala usnu na usni. Bol! Ona je slikala osmehe. Mržnja! Ona je slikala mandarinsko krilo. Sumnjam! Ona je slikala pogled u pogledu. Optužujem! Naslikala je kapi krvi na škrgama letećih riba. Ljubav? Naslikala je tišinu. Beskrajnu tišinu spojenih dlanova, usana i tela. Letovala je u njegovom krilu, na njegovim rukama, mučeći se sa kičicom i bojama, nije umela da naslika ono što ne bi umela da kaže.. A rekla bi:
Volim tvoj glas, tvoje čelo, luk tvoje obrve, zagrižaj tvog zuba, miris tvoje kože, i dlan ti volim, i smeh ti volim, jezik kad zakotrlja moje ime, volim kad mi pevaš, volim kad se smeješ, volim kad se utišaš, kad grmiš na mene, sve tvoje volim, sav tvoj život istočen kao sa nevidljive pumpe u rezervoar moje duše, volim tvoje istine, tvoju nesposobnost za laži, nesiguran kad si-volim, i kad si setan, i to volim, i kad si bezrazložno veseo, i kad veruješ, i kad sumnjaš, sve to volim.
Kojom bojom da te naslikam, kojom četkicom da načinim obris?
Tvoj dah je sa linije na kojoj se horizont spojio sa tobom, a ti sa nebom. Kojom bojom? Tvoja je duša ogledalo svega što si očima video i naslutio. Kojom bojom? Srce ti je igralište. Tu je zemlja još ulegnuta od nogu igrača, plesača, ratnika. Igrali su se, dok si ti stajao sa strane i puštao da te povređuju i rane. Kojom četkicom? Misli su ti more otvoreno, i talasi na tom moru, i ajkule i morski konjici, i mesec, i sunce, i oseka i plima, sve na tom moru, i brodovi i čamci i podmornice. Kojom bojom? Kojom četkicom? Da probam olovkom ili ugljenom? Crno-belo?
Šta nisam nikad?
Manastirsko dvorište. Klupa ispod vinove loze. Ulaziš na kapiju, prekrstiš se, koračaš preko kamenja usijanog vekovima, prekrstiš se, poljubiš dveri manastira, nestaješ unutra, stapaš se sa tišinom, mirisom tamjana, ikone te primaju kao svog, mešaju vam se mir i čistota. Sedim, ne podižući oči sa stola, ne moram da te vidim da bih znala da si to ti.
Pećina. Ručno otesan sto, po jedna klupa sa obe strane, ispod venjaka. Izvor, pastrmke, vezani pas čuvar. Gleda te, ali ne laje. Nisi mu stranac. Podižeš ruke da zahvatiš što više svežine, usnama kupiš rosu sa planine. Penješ se uz stepenice, brojiš ih, igrajući se, ja sam ionako broj zaboravila, ti ćeš zapamtiti. Ulaziš, jednim pogledom obuhvatajući dubinu planinske utrobe, drugim dohvataš tajne otvore kroz koje ponekad prolazi dnevna svetlost. Sedim, leđima okrenuta pećini, ne moram da te vidim da bih znala da si to ti.
Obala. Reke ili mora, sasvim svejedno. Predvečerje. Ležiš, hvatajući kožom mirnu toplinu sunca. Izlazim iz vode, pažljivo, da ne kapljem po tebi. Usne ti naslanjam na čelo, ljubim te žmureći, ne moram da te vidim da bih znala da si to ti.
Park. Bilo koji i bilo koja klupa. Hranim te, nasumice birajući masline, kriške mandarina, gorko-slatke korice ušećerene pomorandže, komad skuše, parče sira, jagoda, kolut krastavca, piramida lubenice, krug paprike, sladoled od limuna. Prstima pipam tvoje usne, ne gledam te, ne moram da vidim da si to ti.
Soba. Tvoja. Plavi polumrak. Sa glavom na tvom krilu, osluškujem ti disanje. Žmurim. Ne gledam. Ne moram da te vidim da bih znala da su mi tvoje ruke u kosi, da su mi tvoja kolena na dah daleko od usana, ne moram da vidim da si to ti. Da smo na krevetu po čijoj si polovini kuckao, govoreći mi da je moja. Da smo na krevetu na kome će debitovati sve moje želje, sve što nikad nisam. Ne moram da vidim-znam da si to ti.
Poželim čašu vina, ledenog, belog. Ti da je naspeš za mene. Ja da je popijem u tvoje zdravlje, u zdravlje toga što postojiš.
Poželim da putujem. Da me vodiš tamo gde ni ti ni ja nikad nismo bili. Da ja gledam predele tvojim, a ti mojim očima. Da se radujem u ime toga što postojiš.
Poželim da te ljubim. Uz Belle Perez. Da se izlijem na tebe. Na način samo svoj. Jer samo ti, takav kakav jesi, samo ti, takav kako postojiš, izazivaš nadnaravne prohteve i želje, strasti i tišine u meni. Ne umem da ih kažem, ne umem da ih naslikam, ništa ne umem. A nikad nisam ovako i ovoliko volela.
Umem da budem detinjasta, vesela, tužna i plačna. Umem da se ućutim, da pobegnem, umem da se izgubim u knjigama, umem da se utopim u muzici, umem da se posvađam, ako išta znam, znam da istrpim bol, umem da razumem, naučila sam da vičem. Samo ne umem tebe tebi da naslikam, sebe da tebi naslikam, kako si me otvorio, kako si me oslobodio, kako si prebrisao sve što je bilo i učinio da hoću ponovo. Radujem ti se, a ne znam kojom bojom da naslikam svoju radost.
Nisam nikad. A sve sa tobom želim.
Kad bi mi Bog ponudio da izaberem, ja bih izabrala da mi podari moć da naslikam tebe tebi i drugima. Očima kojima te ja vidim. Zatvorenim očima. Ne treba mi da gledam da bih znala da si to ti. Jer..
Vekovima sam tragala za tvojim smehom, glasom, dahom, dodirom, rečima. Vekovima, za tobom, tvojom dušom, tvojim mislima. Postoji li još jedan isti ti koji me za čas izvuče iz brige i tuge, ima li još jedan isti ti koji može da ne prihvati, ali ume da razume; je l' rođen negde jedan kao ti koji rasprostire pred mene svoje sreće, svoje ludosti, svoje nedoumice, svoje sumnje, greške, tuge, jedan isti ti koji kaže: ''neću kako drugi hoće, neću kako ti hoćeš, hoću ja da budem ja''; jedan isti ti koji me tera da mislim na sebe, jedan isti ti koji je sam, jedan isti ti koga postaju svesni tek kad im odeš; negde, neko, isti ti, koji bi dozvolio, kao ti što si, da mu promenim ime, da maštam o njegovoj deci u svojoj utrobi, da ćuti dok mu poveravam svoje najmračnije tajne, jedan, neki, isti ti, da mi kaže:''promeni me, reci mi gde ne valjam, kaži mi šta ti kod mene smeta''; jedan, kao ti, negde, koji me pušta da mu šapućem šta želim, susretne mi moje želje, hvatajući ih u letu, doda im svoj dah, i vrati mi ih, tako da me sve zaboli, a to se zove čežnja za njim? Ima li, pitam te, postoji li na svetu, jedan takav, isti kao ti, tako jasan, tako otvoren, tako iskren i tako pošten, ogledalo, morska voda, čisto nebo, čvrst i kad se ruši, u slabosti jak, jedan koji mi kaže: ''ne pokoravaj se, budi to što jesi, daj da vidim ko si''; jedan, ti?
Moj Bogomdani. Moj Nezamenljivi.
Kad te pogledaju, vide koliko si visok, procene koliko si težak, kakve su ti boje oči, šta si odenuo, kako mirišeš, čuju ti glas, vide ti osmeh. I ništa ne znaju o tebi. Ja te ne vidim, a znam: satkan si od neba u sebi, od vode, od traganja, satkan si od slobode. Kao lopatom sneg, tako si od sebe razbacao sopstvene strahove. Jedino čega se još plašiš je da ti nećeš biti ti, ono što jesi. Još si vitez, u sjajnom oklopu, mačem braniš svoj otpor sivilu, besmislenom šarenilu, lagarijama, izgovorima-zaklonima podignutim da bi se opravdalo delo, sečeš, sebe sečeš kad si sa drugima, da njima bude jasno ko si ti u odnosu na njih. Sa ivice planine uzlećeš kao orao i klikćeš: Istino! Spontanosti! Nesputanosti! Ne čuju te, ne naslućuju da ne treba da ti se pravdaju, samo da budu to što jesu, kakvi god da jesu.
Tvoj pejzaž nije lenja livada pod letnjom pripekom. Ni vetrom uzvitlana prašina na nekom usamljenom seoskom drumu. Ni avionska pista, ni ničim zatalasana površina okeana, niti voćnjak težak od ploda, niti beskrajni tutanj automobila nekom beogradskom ulicom. Tvoj pejzaž nije karneval, ni šarenilo lokalnog vašara, niti ustajale kafane u koje zalaze samo provereni pijanci, koji nemaju gde drugo. A može da bude.
Naslikaću te svojim mislima, koristeći sve obrise i boje. Nasred kokpita, poređaću ti sve knjige koje si čitao. Usred bonace posadiću jablan, jasen, i hrast. Da možeš da legneš, i zagnjuriš se u miris ženske kose na ruci. Nacrtaću sve naše heroje. I slovenstvo. Bojama plavim, rubin-crvenim i zlatnim. Pustiću vetar sa planine na kojoj samuješ, a taj vetar će pevati onako kako ti voliš, da zaigraš kako ti umeš, i zapevaš do suze. Naslikaću sve kafane i sve tvoje prijatelje u njima. Jedan san koji te raduje i jedan koji te muči. Naslikaću sve usne koje si ljubio. Svako tvoje pijanstvo. Svako otrežnjenje. Naslikaću ''Ne razumem reči 'volim te'.'' Na sred mirnog polja, sručiću gomilu misli koje ti dolaze niotkuda, a puštaš ih da traju, okrećeš ih, zagledaš sa svih strana. Svilu tvog dodira. Nit prepuštanja. Staze odlaska i dolaska. Kad sumnjaš i kad veruješ. Naslikaću tvoje molitve.
Naslikaću orla-ti si. I burnu vodu-ti si. I olujno nebo-ti si. Pomešaću scene borbe sa motivima mira. Ta će slika mirisati. Na limun, na vazduh posle kiše, na nesanice, na biblioteke, na musaku, keks tortu, na ratove, na narode, na ženska tela, na reku, na rakove, na krastavac i lubenicu, na lavove i lavice, mirisaće na sve aerodrome sa kojih si uzleteo, na koje si sleteo, na tvoju uniformu, na tvoje snove, mirisaće na pesme koje si pevao, na dim cigarete, bilo koje, od petnaest.. Na šume mirisaće, na sabore, bozu, klaker i liciderska srca. Na orače. Na kosače. Na tamjan, crkvu i manastir. Na ikonu, mozaike, pomorandže i jabuke. Na sok od višnje. Na slatko od trešanja, belih. Na Hilandar, Crkvu Svetog Marka, na Ostrog i Vavedenje. Na Frušku Goru. Mirisaće na cimet sa sutlijaša. Na Vranje. Na staru, u trapu sačuvanu rakiju, na votku i pivo. Mirisaće na sve koji su te varali, bezuspešno pokušavajući da te prevare. Znao si ih bolje nego oni sami sebe, zar ne?
Naslikaću tvoj osećaj, nebeski osećaj za druge, i znaće, jasno će videti koliko si različit, poseban, svoj i drugačiji. Ako je samoća, tvoja je, ni na jednu ne liči. Ako je radost, tvoja je, ni nalik na druge radosti. Ako je tuga, beskraj je, drugačiji od svih drugih tuga. Ako je kolo, samo ćeš ga ti igrati tako. Ako je knjiga, niko je neće čitati kao ti. Ako je san, nema snova nalik tvom. Ako je dete, otac si koji gleda očima deteta, i nema sličnog roditeljskog davanja, ni mnogo očeva nalik tebi. Ako je žena, jedina je. Niko se ne udvara kao ti. Ako je vera, ni jedna druga vera nije tvojoj slična. Daješ se, ne dajući da te od sebe oduzimaju. Ima li na svetu neko ko je kao ti?
Ti si mir sa snagom orkana. U koraku ti vekovi odjekuju. Neko je u tebe stavio sve što se može sačuvati. Namršti se, nasmeši se – raduješ me. Pomiluj me, zagrmi na me – raduješ me. Baš volim što na svetu nema istih kao što si ti.
Nek se slika zove septembar. Neka malo, sasvim malo, miriše na Đurđevdan i đurđevak. Samo si ti isti kao ti.

Podaci o autoru:
Alergična je na penicilin, maline, šumske jagode, perje, crno vino, kad cvetaju lipe, na prašinu i deterdžente, na med. Za svaku alergiju našli su joj lek. Ne podnosi bespotrebne laži, ni velike ni male, jako sunce, vrelu vodu. Oseća izvesnu jaku netrpeljivost prema politici, političarima, televizijskim vestima, španskim serijama, reklamama i tabloidima. Da ima psa, sve bi joj rane polizao. Dok pije ledeni čaj od mente i majčine dušice, bez šećera, a sa limunom. Ćuteći, jer joj je za vreme letnje oluje, nezapamćene u krajoliku, munja na jeziku spržila reči.

Važna napomena:
Slika je privatno vlasništvo. Izložena je u očima autora. Ne podleže analizi, kritici, cenzuri. Ne može se otkupiti.

Avgust, četvrti, leta dve hiljade i petog po redu

Lady_1

Zlatni manastir

Otklopim trepavice. Sunce se kao balvan u zenicu zabija. Neka sunce uzme natrag onaj ko ga je naručio. Mojim krtičjim očima, žalim, ne odgovara. Kraj novembra. Dokle?
Iza sebe se sakrivam. Ističem kao štit svoj lažni osmeh, svoj lažni mir, svoju lažnu sreću. A dole se, negde u meni, lavirint urušava. Nema potpornih zidova. Pri izgradnji zaboravila! Mislila, držaće ih temelji moje duše, uz tvoje nesebično navijanje. Potporni zidovi, naravno. Ja odavno ne izdržavam.
Ti li mi sunce šalješ, svetlošću da me zavaraš? Napisaću ti šta god da hoćeš, hoćeš li? Tačku da staviš, ne da iščitavaš? Teturam i trabunjam. Krtica na suncu oslepela. Tvoja je krivica. Dokle?
Hajde, dođi, hajde, ljubi me još malo. Ne šalji glasnike. Niti umeju da lete, niti znaju da plivaju. Samo ponekad prepužu od nakota i strni očišćenu livadu. Kako da ti kažem… moji strelci su bolji, i svakog od tvojih poklisara tačno kod oka ubiju. Desetkovanoj ti vojsci sveće u pomen ne palim. Ni sebi ne umem.
Tako li mi se prikradaš? Korak po korak, na prstima po klavijaturi i violionskim žicama? Slepi čuju bolje. To li je tvoj glas? Zar ne vidiš da sam i grlo promenila samo da me ne prepoznaš? A znaš me, tako me dobro znaš.
Šakom o obraz svetlosti, kao muvu u letu ubijam svaki zrak. Jedan po jedan nestaće svaki iver iz moga oka. Armiju paukova poslaću da ti premreže vidike. Na ramena ću ti staviti epolete od škorpija. Bolje ti je da ne mrdaš. Vojskovođo, vojsku sam ti ubila. Mirno! stoj na groblju, u zmijsku si košulju stao tabanima bosim. Dokle?
Dok mi sunce iz oka ne izvadiš. Dok se jednom ne pojaviš ili se u nepovrat izgubiš. Dotle. Kad prestaneš da mi na kantar neverice dodaješ po malo svoje vere… u prazan vidokrug dodaješ po jedan svoj zlatni groš, kao da je moj (ko ga nađe, njegovo je, ovo otkotrljalo sunce)… kad od mene odustaneš… kad spustiš ruke i prestaneš sa zaludnim navijanjem… Što da odereš šapatom glasne žice svoje? Ja te, ionako, ne čujem. Kad zube od mojih zuba otkloniš, kad svoj nemir od mog rašiješ, kad se jednom probudiš, kao ja, i shvatiš da ne postoje pitanja, jer, umesto odgovora, možeš da zaokružiš bilo šta… Kad postaneš ja, slepa krtica, sklupčana i zdrobljena pod odronom od zemlje i kamena… Kad postaneš ja, onemela granica na koju je želja za nestankom pristigla, bez kofera, sa ozvaničenim, viziranim pasošima – umreti na svaki mogući način, nestati, istopiti se, i ne ostaviti, najvažnije je, ne ostaviti nikakav trag… Dotle.
Ti li si taj koji misliš da me preko crte zaustaviti možeš svojim prsima i ramenima, svojim raskalašnim leđima, strogim glasom koji nadvikuje orlove na nebesima? Kome to vičeš ‘’ne dam je’’, kad si me odavno predao u nepovrat? Kome to saopštavaš ‘’moja je’’, kad ništa moje nemaš? Ti ne podnosiš da poseduješ i budeš posedovan… pa, šta je sad? Otkud taj strah da će te nestati ako mene ne bude? Pamtiš li, sve svoje sobom nosim, ništa ne baca se? Ni tebe baciti ne mogu. Da mogu, ne bi bilo ove priče između nas. Dotle.
Ne pomeraj bradu. Samo pravo gledaj. Nemoj ni trepnuti. Epolete hrabrosti i srčanosti na ramenima ti stoje, škorpije moje. Uješće te za pogled, obnevideće ti usta, glas će ti pojesti u trenu, upašće ti iza čela u strašnom rušilačkom pohodu na misli, sve će ti izmešati, više se nećeš snaći u sopstvenom umu, pa šta ćeš onda, kome da ostaviš počast da mi oda?
Tajna časti. Oda žalosti. Uvek smo tužni kad zbog časti sebe založimo. Izvolite priznanicu. Ako dođete u roku od deset dana, već sutra ćemo biti zatvoreni.
Hajde, odustani. Ja sam se odavno predala. U meni si.
Eto ti rugla.
Sa sobom se u tvoju pobedu kladim.

Lady_1

Zlatni manastir 2

Sakrila sam se u nemuštom budžaku.
Gledam ti u usta.
Strah me je da će mi mrva vazduha u dušnik zapasti. Disaću ti na ruke, na kolena, na leđa.
Strah me je da ću te još dugo sanjati obnevidelim očima. Gde si? Evo me jede pećina, odvaja tvoje meso sa mojih kostiju.
Želja mi se rasipa po svim planinama i rekama. Štapom da me oteraš kao zmiju od stopala, štapom da me iz vode ne izvadiš.
Dođi, ne vrati se.
Ni proplanka. Nit obala. Ničega.
Budim se, u sred snova svojih upadam. Vrati me, molim te, vrati me. Ne mogu da se setim vremena u kome nisi postojao. Na sve sam pristala. Na pola jastuka i jorgana. Na pola kauča. Na pola snova kao na pola iscepane novčanice. Prelomljeni pečat. Držim se za njega da ne potonem na dno.
Igrala sam se – brisala sam jedno po jedno sećanje. Sva su se umnožena vratila. Sad srčano bežim tabanima pocepanim. Da ti se sakrijem u oku. Ispod nepca. Iza donje šestice. Pod levim trećim rebrom. U predvorju želuca. Iza butne kosti. Da ja tebe malo mučim i bolim. Da malo ti slepiš, i ukuse ne osećaš, da ja tebe malo tištim, da tebi malo bude muka, da malo ti hramlješ, da u mesecu jedan dan ne poželiš da ustaneš. Malo. Samo malo.
Sakrio si se u nemuštom budžaku.
Gledaj mi u usta.
Strah me je da će ti mrva mene u dušnik zapasti. Izađi odatle. Idi.

Anja-Bgd

Lady 1,moje postovanje za ovako lepu prozu..i iskrena dobrodoslica,naravno.

Lady_1

Hvala, Anja

_Anna_

Lady1 ja sam se lapo rastuzila citajuci sve ovo...ne znam kako da opisem, jer sam dozivela, osecala zivo svaki detalj opisan!Mislim da to sve govori....
Veliko postovanje

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!