Vaši stihovi ili proza? - Strana 4 - DiskusijeNET - eX YU

_Anna_ · 15.11.2006, 04:15 PM

Duh nice i samo napred

Anja tema je bila postaviti svoje stihove, a sta Bodler radi ovde iako ga volim nije mi jasno!

I da vas jos jednom podsetim, slobodno komentarisite

))

Anja-Bgd · 15.11.2006, 11:13 PM

	Citat: Autor citiranog posta _Anna_
	Duh nice i samo napred Anja tema je bila postaviti svoje stihove, a sta Bodler radi ovde iako ga volim nije mi jasno!

Sorry,moja greshka,ovi stihovi mi odmah padoshe na pamet,"prstici brzi od pameti"..shto bi ti rekla

Anna..take it easy

Isidora · 16.11.2006, 01:56 AM

Slika

Trešnja je na brdu
pred napuštenom kućom.
Nedostaju prozori.
I vrata nedostaju.
Na prljavom podu krv.
Poprskani zidovi.
U prvi sumrak
vrane su kljucale mlade biljke.
Vetar odnosi dan.
Dečica se igraju.
Sedeli smo u tami
i pili smo gorak čaj.

Ovo sam pisala u drugom srednje i dobila nagradu. Posle srednje nisam pisala pesme...

_Anna_ · 16.11.2006, 11:32 AM

Isidora....stil koji mi se jako dopada, greota sto nisi nastavila sa pisanjem, jer ocigledno umes da srocis osecanja u reci...stil koji osecam srcem

i koji me tera na razmisljanje!

Anja nije problem, Bodler je zaista jedan u mojih prvih 5 miljenika! Ocekujemo nesto i iz tvog pera!

Isidora · 16.11.2006, 12:53 PM

Imam mnogo pesama iz tog perioda, Anna. Negde su mi u vikendici na potkrovlju. Doneću ih kad odem tamo. Nikad nisam ljubila klasično rimovanje, mada ima jako lepih pesama sa rimom, ali tražila sam način da se drugačije izrazim. Drago mi je što ti se dopada, Anna. Kiss

_Anna_ · 16.11.2006, 12:59 PM

Da dopadaju mi se novi stilovi....ja rimu volim, al ne klasicnu...ne znam...ako si citala neku od mojih pesama, mogla si da zakljucis okvirno kakav je moj stil!
U svakom slucaju jedva cekam da procitam jos nesto!

Evo ovo sam nocas pisala:

Odavno sam pola coveka,
odavno sam samo telo.
Tuga me neka ovih dana pritisla,
uvukao se strah u nerv svaki,
a telo podrhtava pod zemljotresom
mracnih misli.
Mogla bih ovako doveka,
da prst ukivam u celo
jer u grudima samoca se stisla,
ona proverava koliko smo jaki
i dal popusticemo pod stresom;
mi koji smo se od boga otisli.
Puca razum, jer dusa krvari;
u cetiri zida urlice.
Pomeri se se mesta molim te
kad ti kazu da sreca me sustize.
Uhvati me poput senke, za ruke
i odigrajmo valcer u ime lazi.
Cemu te prolazne stvari
sto na tebe lice?!
Cemu te reci “volim te”
kad u oku prevara gmize,
kad neznost je samo odjek buke;
kad znas da neces mi biti drazi.
Pogasi svece romantike
jer odavno smo je sahranili.
Pogledaj me kamenim ocima,
zaledi me svojim dodirima,
pa nek noc ova nestane
tamo gde je i pocela.
Zar ne cujes moje krike
i ne citas epitaf sto smo sastavili
ti i ja u gresnim nocima?
Nema lezi tajna u skriveni mocima,
ne moze bas sve u pricu da stane,
nek se odene ta sto se tebi klela.
Odlazi, pola sam coveka.
Odlazim, nek tebi lakse bude.
Ne brini to kisa lije.
Ne brini i sneg ce se otopiti.
Ne brini svakom prolece dodje.
Ne brini za leto cu se moliti.
Odricem se tebe, mog poroka,
neka tebi drugi sude!
Srce sada bije slabije,
daha na ogledalu nece biti.
Sve to jednom prodje,
i “sve ce to narod pozlatiti”.

MAd_dOG · 19.11.2006, 09:10 AM

Sve prolazi...
Zar, proći ćemo i mi?
Gledam kako Jesen, u našem parku,
sažimajući život, u sivo nebo, kiše, i gole grane drveća,
pravi žuti tepih od Proleća,
a neumoljiva prolaznost mi dušu obuzima,
žaokama pitanja, bez odgovora.
Zašto ne mogu to podneti?
Sve bi bilo lakše,
kada bi to hladno mesto,
posuto zvezdama i planetama,
bilo prožeto osećanjima,
umesto, sto nam u svesti vrste,
poseja, za nas mučnu i nerešivu,
tu beskonačnu zagonetku.
Vreme ponavlja,
a mi smo mu samo,
nemi saputnici na kratkom delu puta.
Puta u nepoznato.
Vreme nas i ne primećuje...
Sve prolazi...
Da li ćemo, u pravi čas,
nalazeći mir u dušama svojim, naći spas?
I kakav trag ćemo ostaviti iza nas?
Tragove u pesku, na obali mora,
sto napravljeni nečijim bosim stopalima,
pričaju priču o lepoti ljubavi i Leta,
živeć' svoj kratki život,
izmedju dva talasa?
Sjajni trag meteorita,
što na noćnom nebu,
svoj dugi, tajanstveni zivot,
završi u bljesku kratkom,
dajuć' svedocima svog kratkog umiranja,
sujevernu nadu?
Ili ćemo kao zvezde na nebu sjati,
dugo, dugo, pošto nas više ne bude bilo?

WiLLy_d_MaN , Nov.2006

_Anna_ · 19.11.2006, 10:20 AM

MAd dopada mi se jako...ajde postavi jos nesto..jako zrelo i podstice na razmisljanje

alma · 20.11.2006, 07:06 AM

uh obruc oko mene steze se sa svih stran i nikad u zivotu mi nije bilo teze nego sada, rece moj stari dok gleda svoju kucu kako gori u bosni

_Anna_ · 03.12.2006, 01:14 PM

Juce sam se videla sa bivsim...3.12.2006. evo sta se izrodilo iz toga!

Već hiljaditi put redove brišem,
ne znam kako da sročim svoja osećanja,
tačna sam kao nedeljna prognoza
ili pak horoskop dnevni, toliko
istine u meni ima, da svako može da se
pronađe.
Kažu da slepi ljudi imaju razvijenija druga
čula, al ja se eto ne sećam da sam išta osim njega
mogla da osetim i predosetim.
Poput Frankeštajna sam bila sklepana od delića,
nakaza koju niko razumeo nije,
a njegov poljubac beše strujni udar koji mi dade
moć da se krećem među živima.
To prokletstvo njegovo i moje dovde me je dovelo!
Ružno pače nekad ostaje samo to i ništa više.
Nema više Majakovskog, Jesenjina, Bodlera, Prešerna
i ostalih zanesenjaka koji su krvarili za svoje „Julije“
a možda ni te velike ljubavi nisu postajale,
već su samo halucinacije opijata onog vremena,
čistog i divnog maka na primer.
Ako se i utegnem u neki korset da se
prošetam glavnim trgom, znam nisu drugi ti koji
će ostati bez daha, već ja što sam sebe pritegla
zbog lažne lepote.
A kad se slučajno sapletem u visokim podpeticama
i halteri zaslepe masu, pocepana nova čarapa
neće biti jedino oličenje sramote.
Kad me svi moji totemi i prinete žrtve iznevere,
nije moja ruka ta što vuče oštricu po koži,
to je sila neke crne rupe, za koju drugi ne znaju,
koju ne vide i ne osećaju, jer u mom srcu leži.
Svi kapetani i posade futuričtičkih filmova
veće su šanse imali da prežive kad su se u nepoznato deli,
a ja samo jedna, na sićušnoj Zemlji,
borim se sa mojom vrstom, za jedan jedini dan.
Eto našta smo se dragi, ti i ja sveli.
A da me neko pitao juče, koliko stoji minut sreće,
rekla bih mu par litara suza i poneka uvela ruža.
Danas mislim drugačije.
Litri su se sveli na poneku kap, a uvenulo cveće se
pretvorilo u prah.
Da me sada neko pita koliko košta minut sreće?
Rekla bih mu: 9 života!