tozzinjo

i poslednji deo trilogije:

.................................................. .............


da je zemlja plocha, na njoj bio bi moj album
da su matre rizle-srolao bih vers u skoro svaku
nek mi puste neku matru i kad umrem, na jebenom pogrebu
cuces:dici cu se iz mrtvih, prstom lupat sner po kovcegu

dva grada-jedna ljubav. dva sna: ona i kuba.
sad znam-isp 'o sam glupav. pa shta? i dalje furam
u snu sanjam da sam budan, shirim krila preko piramida,
na nebu znak poput hijeroglifa:

chicha tozzina koliba..da! u njoj nina simon
peva ko andjeo dok prati je hor
beracha pamuka..i to - eksplodira ko supernova
pred ochima naviklim na mrak..eksplozija boja!

gotovo za dve sekunde sve, budim se u bunilu.
sputan u ludilu..slobodan mi samo um.
kaishevi stezu telo...mrak. u sobi muk.
tishina...ne chujem nishta, samo korake u hodniku.

konzilijum lekara je dao dijagnozu-muzikom opterecen
nisu pomogle terapije, pitaju se sta je sledece
gledaju mi roznjace, kazu-u komi je, onesvescen
al neka..dok je um slobodan, makar u mozgu pesma pevace.

ne chujem svoj glas..op..sta je to?! kick. evo ga bas
neki sner i to je to! flaute, gitara, hor..ho ho!
sve je tu, sve je kul. spokojan u svom nespokoju.
srce igra ko balerina na plesnom podijumu.



josh traju "dani kishe", josh o njma pishem
al kroz "boju mahagonija" se duga probija, nema je vishe
bezim iz bolnice u pidzami, kaishevi sa mene vise
zvuk sirene me stize...i prolazi..u grmlju sam sakriven.

bez olovke..ziletom na telo urezujem nove rime
hodajuca "knjiga krvi"post 'o sam kao barkerove priche
blatnja, zivim ispod mostova, sa trubadurima pijem
svaka strofa koju odrepujem, eho vode vrati mi je

ponekad pomislim na nju..da l bi prepoznala ludaka
koji se uselio u moje telo sada, postao dominatan.
ludaka koji ne zivi od hleba vec od nota shto sklapa
ha ha! bar u tom slucaju nikad nece ostati gladan.

uvek si znala-srecan sam kada note oko mene plove
ne sanjam vremeplove. prest 'o da sanjam, poch 'o da zivim snove!
budi srecna s kim god da da si, svako ima svoj put
a jedini kljuch koji otvara vrata mog srca-je violinski kljuch

jedan sam od narkomana, kojima je muzika droga..taj sam!
riknucu sto posto od notnog overdoza..pa shta?!
al'necu zaliti zbog toga, draga, to imaj na umu:
srecan sam samo kad mi srce igra ko balerina na podijumu..

tozzinjo

a sad malo krace..neke "beleshke iz zivota jednog idiota



kontra i sarkazam,
poznat izraz lazhan.
sta se desava kad skrenes
suprotno od putokaza?

kontra i sarkazam,
mozak ispran, prazan.
zhedni putnici na putu
mole - vode daj nam.

kontra i sarkazam,
hodam izvan staza.
pomeram granice
iznad izlizanih fraza.

kontra i sarkazam,
moja sitna kazna.
naci ces me nekad
s druge strane ogledala

(...)

........................................

t0zzinj0

stali smo sa beleshkama iz zivota jednog idiota...nastavljamo gde smo stali

Svice.
Pepeljara puna. Dusha je prazna.
U treptaju oka, dok je gorela cigara
Shvatih sav sarkazam sto ga zivot stvara:
Da odem-nemam gde! Nemam ni s kim da ostanem

Jutro je.
Kroz prozore solitera gledam ljude
Kako nekud zure. Gledam kurve
Koje se vracaju iz trece smene
I pijandure na klupama.

Sat kuca podne.
Crvene, bele, zhute, zelene tablete
I chasha vode; samo je jedan korak do slobode
Posle ce mi biti lakse sve!
Nestace cvrcak Pinokiov shto na uvo mi shapuce

Veche vec je,
Ochi vidim u ogledalu. Krvave ko od besnila
Da li sam pao u nesvest pa me je osvestila
Ta dosadna kisha chije kapi cakle se na staklu?
lagano strah me hvata. Tama vec pada. Stize

Noc.
Jos jedna noc, da li cu izdrzati ?!
Dug udisaj u plucima. Moracu to pregurati.
Ne smem da zaspim vishe. Koshmari su stvarni previshe
Uzalud...budim se. Kroz prozor gledam napolje. Vani vec

Svice,
Pepeljara puna. Dusha je prazna...

jovicaciric

UVOD

Još si na nebu od reči ženo
dok ti ime ulicom prolazi
Ovaj grad i svi tužni izlozi
imaju pogled koji je sven'o


SEĆANJE

Mesec od danas na nebu
računam vreme po drugom
nekom kalendaru iz sna

Već sve to beše s jednom tugom


28.05. 1996. god.

Od danas imam sve
u nebeskoj kući
Nedostaje mi postelja
i vreme kada ćeš ući

Pobegli mi golubovi
i insekti i sve živo
Nedostaje samo biljka
koju sam za tebe skrivo

Nestade i senka moja
utekla od tog ludila
Nedostaješ ti do smrti
koja si me budila

Raste šuma od badema
i nad telom glava
Nedostaješ glavoboljo
lek ko trava zaborava

Znam još mrtvi nismo
Ikono na tebe sviko
Nedostaješ do života
lepa moja mrtva sliko


JUTRO NAD TUžNIM GRADOM

Jutro je ružo moja pospana
pevaju reke i kazaljke sata
Osvanulo moje srce od pre rata
raspravljamo cvetnu mudrost dana

Veliko nevreme izašlo iz sna
riznica bilja blješti ko java
A tvoja lekovitost na cvetu spava
ko srce prazninu otkucavam ja

Nikada to vreme umelo nije
sa lažnom slikom da izmiri svet
Kao trepavica sa tobom klico

da bih imao takve relikvije
A ostao na cvetu kao ptičiji let
moram li ti slomiti krila ptico

__________________
"Ako stojim u uglu sobe ni po koju cenu ne moram da razmišljam o belom medvedu"

jovicaciric

NE BOJ SE

Ne boj se da probaš jabuku
dar Janusa sa dva lica
Izmedju tebe i mene kiše tuku
Putnici putnici odzvanja ulica

Upamti dovešću te do izvora
i svi nitkovi će to saznati
Svest o tebi zna od skora
slavuji nisu nimalo umiljati

Mnogo smo patili bolest strašnu
na mesečini se leči voćkom zrelom
Po nama će zvati putanju prašnu
koju je pakao prekrio velom

Nakon toga ništa niko neće moći
nit' imati snage i smelost da bruji
Osim vetra koji pronosi u noći
ariju od koje će drhtati slavuji


NOĆ VIŠANJA

Znam da ćete uzeti u sat
jedan jedini u te jeseni
Kradljivci vizije koji su meni
tužno i neveselo slomili vrat

Ljubavi čista kao kristali
ispisani rečnik do zadnje strane
Izgubi svoj put često putovanje
prikovani uz stenu makovi procvali

Za noć sa druge strane posvetu
dokaz moje krvi za NOĆ VIŠANJA
Osmeh zaledjen izmedju dva svitanja
kada potpisah svoju krvnu osvetu

__________________
"Ako stojim u uglu sobe ni po koju cenu ne moram da razmišljam o belom medvedu"

ispravka

oproštajna

samo su dozivi postali tiši

pred zakonom te veze mračne

a bol u dnu gruda još i viši

ko jesen što tužnija kad zažute breze


(dok u kišnu tugu putuje ciganska horda

blati pute koji u mir noći vode

trajanjem što ko kap za kapi spro bole)

ja verujem i dalje u svetlost svoga Boga


ostajem na uzanom putu

na polovici što oštrica je mača

i slušam tvoju sreću u mom oku zabrinutu

zauvek ti od svog zla nisi postala jača


zauvek još bezdodirni sastanak tek

što nekoć možda će da sledi

mučenički proći će i moj vek

zauvek sve

osim ljubav pesnika(i tad da pobledi)

u jutro što jednom lice svoje zimsko diže

dok moj bol dobrote ko pas

tvoju ranu zla liže.

ancika

To puta pokushavam da postujem i ne uspevam. Zato cu samo copy-paste jedne moje pesme sada- da bar ova poruka prodje. Nazire se tu jedan mali delic mene...

Senka svih Senki

(U Svetlosti Senke svih Senki,
tu negde, na Kraju Sveta)

U Svetlosti Senke svih Senki,
tu negde, na Kraju Sveta,
zivim ja.
Ochima svojim vidim sve
i zato zmurim,
sakrivam se od podlosti ljudi.
Prijatelji su moji zlato mi najvece.
Ljubav- san neodsanjan.

Cheznja je moja u pravcu vetra poletela,
senke, kceri njene, pratishe je.
Bogu u ochi da pogleda ona je htela,
da pita zashto da skrivena stoji tu,
odbachena od svih.
Ljudi prezrivo je gledahu.
Cheznja moja letela je nebom.
I nije znala nishta.
Nije znala zashto suzne su ochi tela njenog.
Drvece kroz lice joj prolazi.
Jer tela ne beshe.
Ono ostade Tamo, da chuva Senku,
da chuva tu Svetlost,
ali telo je samo krv i meso.

Krv je vruca,
a meso se raspada.
Krv je srce,
Krv je dusha,
Krv je ljubav.

Krv... mnogi bi iz njene chashe pili,
malo ih je pochastvovanih.
I ne! Nisu to vampiri!
To su ljudi
shto Ljubav znaju kako da piju,
suze voljene vodom sa Izvora Svetlosti da miju.

I lice bljesne tim sjajem,
shto samo Sreca moze da ga da!
I Srce zakuca, ali avaj-
U Svetlosti Senke svih Senki,
tu negde, na Kraju Sveta,
zivim ja,
tako da moja svetlost ne vidi se,
jer Svetlost Senke jache sja...
A shta je Senka?

Krv je moja plava i venama mojim ne teche.
Ja sam Lacrimosa,
suze moje oplakuju sve grehe ljudske,
sva zla.

U Svetlosti Senke svih Senki,
tu negde, na Kraju Sveta,
zivim ja.

Nekada, u buducnosti nekoj,
dusha moja vaskrsnuce poput Feniksa.
Sada ona spi
i mirno cheka
da Senka je pusti.
Telo moje gorko plache.
A shta je Senka?

Senka svih Senki,
shto zivi tu negde, na Kraju Sveta,
to je ta sen, shto vechno te prati,
shto hoda za tobom skrivena medj' drvecem.
Ako joj se jednom prepustish,
da pobegnesh ona tebi nece dati.

Ona je tu da shapce ti na uvo,
ona je tu da te pokoleba,
ona je tu i shamar da udari,
ona je tu samo da pobedi.

Oni, shto ruku joj dadoshe,
u svet zakorachishe drugi
misleci da tamo je bolje.
Sada u Svetlosti njenoj zive
i, bez imalo volje,
gledaju cvece shto opojno mirishe.
Osetiti njegov miris
oni nece nikada vishe,
ako Ljubav im ne pokuca na vrata.

Ta Ljubav, shto sve rane lechi!
Ta Ljubav velika!
Ta Ljubav slavna!

Doci ce jednog dana u dvor moj,
vrata srca mog otvorice!
Nishta necu reci,
samo cu je pustiti da udje
i istog trena od Senke cu pobeci!
I Senka ce pasti!
Krila moja rashirice se,
andjeli chuce moju pesmu!
Djavo ce u ognju goreti sam!
Iletecu tako ja,
k'o cheznja moja shto letela je negda!

Telo moje osetice nebesne visine,
dusha moja uzdrhtace od miline!
Druge dushe poletece za mnom.

I u tom trenu-
kad nastane neba i zemlje spoj-
poveshcemo najveci na ovom svetu boj!

Ko u biblijska vremena
bice se andjeli i demoni-
krshi se grana i puca stena,
ratni poziv shalju nam oni!

Da svi ustanemo,
Ljubav da udahnemo,
Srca otvorimo
i poslednji zid samoce da oborimo!

Da uhvatimo se za ruke,
zaigramo veselo
i bitku biti da krenemo smelo!

O tome sanjam ja!
O tom dalekom danu!
I makar tada umrlo moje telo- neka!
Zivece moja dusha!

A do tada
ostacu da chamim ja
u Svetlosti Senke svih Senki,
tu negde, na Kraju Sveta...

ancika

I osmeh je moja strana, makar i bez razloga nasmeshicu se nebu

ancika

Stojim tu, na ulici,
mokra do koze...
i chekam da padne noc,
duboka noc,
da krenem da te trazim.
Jer znam da inache necesh doc',
necesh, dusho moja.
Tvoja je luda misao
sada zauvek negde daleko.
Tamo gde mislish da te cheka neko.
A ja, telo tvoje, trulim tu
u beskraju senki shto me gaze,
u beskraju puteva shto tu prolaze...
Jer trebam te naci...
Trebam naci srce...
Trebam naci knjigu...
Trebam naci svoj chas,
svoj tren,
svoje malo ime...

Nata

Ovo nisam ja napisala,al ok, svidja mi se.

Covek kada je pun nadanja trazi put koji su snovi obecali njegovim zanosima i na tom putu
cesto bude izneveren, pa zato on kaze:Kada bi imao ono srce koje jednom vec dadoh, kada bih mogao da volim, a da pri tom ne znam sta ce potom biti, jos bi hiljadu poljubaca spustio na tvoje usne, a da ne mislim na one druge sto su me izdale!