Bajka za dan
"Beše, beše to sred Odese, tačno u 4 obećala je Marija, osam, devet, deset...."
Ona je sedela na užarenom betonu kamenih zidina fontane i čitala stihove Majakovskog brčkajući noge u mlakoj vodi, ne mareći što sedi na sred trga i što je ljudi čudno gledaju.
Belu haljinu sa velikim crvenim cvetovima, totalno van svake mode tog leta, zadigla je iznad kolena da je ne pokvasi, a crvene sandale su stajale pored nje, pridržavajući torbicu.
Udubila se u stihove i pitala se, usputno, kako je jedan običan smrtnik mogao tolikom jačinom da voli svoju zemlju, revoluciju i jednu ženu, udatu ženu, ženu za koju je znao da nikada neće biti njegova.
Pitala se da li bi iko mogao da voli tako nju? Nju, onako trapavu, zanesenu, drugačiju od svih, a samu...
Odložila je knjigu pored crvenih sandala i torbice i zamišljeno gledala u kapi vode koje su nestajale pod vrelim zracima Sunca svaki put kada bi ona prsnula nogama po površini.
Setila se svoje ljubavi i pomislila kako je ljubav jednaka tim kapima, bar je njena bila.
Zažmurila je na trenutak i sva osećanja ponovo su se vratila. Istom jačinom, možda i jače nego onda kada se rastajala od njega zauvek.
Volela je tiho i bez glasa - njega. Njega koji nije bio njen, nije bio njen - osim u snovima kada je mogla da sebi dozvoli taj luksuz da ga dodirne maštom.
Svaki dan bi uljudno razmenili par reči, onako kako priliči strancima i dobrim komšijama. Svaki dan ista priča sa toliko nadanja i toliko rušenja istih.
Svaki dan živela je jedan dan iznova.
Nije nju privukla njegova lepota, jer na nju je svet svik'o, nije ni odelo po poslednjoj modi koje mu stajalo kao saliveno ono što je privuklo njene oči i hipnotisalo ih na njemu...ne ni njegovo naučeno držanje, jer je znala da kada dođe kući, ramena opusti i nema više tako naočit stav.
Privukla ju je energija koja je izbijala iz njega.
Znala je da on nije samo par nanizanih osmeha i momak iz dobre porodice, momak za primer, sa svojim poslom, sa svojim automobilom i svojom ljupkom ženicom.
Znala je da u njemu ima mnogo, mnogo više od ljubaznog ”Dobar dan”.
I tako je čekala svaki dan, čekala da joj otkrije sebe, maštala kako će joj prići, odvesti je u livade, one zabačene livade gde je i onaj nazovi potok koji odavno nema više svoj sjaj, ona baruština što je ostala u vidu par kapi i mnoštvo mulja, nadala se da će je odvesti tamo i reći joj sve svoje tajne.
A dobijala je samo ”Dobar dan”.
Začudili bi se šta sve jedna žena može da izvuče iz ove dve reči.
"Dobar dan"
Ah danas je opet doručkovao kajganu na način na koji je nije podnosio, danas mu je opet poslužena ledena kafa iako je pio toplu, danas je žena opet zaboravila na njihov dogovor i danas opet ima sastanak sa onim klijentom koji večito učini da mu sleopočnice podrhtavaju dok pokušava da održi osmeh,
ah danas je opet tužan, jadan moj, jedini moj, najdraži moj, voljeni moj. Da, jedna žena kada je opčinjena nečim, ona se ponaša kao luđakinja, kao vrač, tumač i najveći fanatik. Nista strašnije ne možete videti do zaljubljene žene u pogrešnog.
I tako je ona živela za njegovo dobar dan i tumačenje njegovog raspoloženja na osnovu intonacije i verovala je, zaista je verovala celim svojim srcem da ga poznaje bolje nego što on zna sebe.
Nakon dve godine iščekivanja i nakon jednog "Dobar dan" koje joj se učinilo kao konačno, da je na rubu da pukne, ona se usudila da prozbori nešto više sa njim.
"Kako ste danas?"
Pogledao je zbunjeno, jer dve godine nista do dve reči svakodnevno nisu razmenjivali, produžio dalje i tek nakon deset koraka osvrnuo se i odmahnuo rukom.
Stajala je otvorenih usta kao da su upravo pred njom ubili sve joj najmilije i gledala u njegovom pravcu.
Ljudi su prolazili, a ona je stajala tako još neko poduže vreme, taman toliko da počnu grčevi u vilici.
Sela je konačno od umora na klupu do prašnjavog puta, na klupu na kojoj niko nikada nije sedeo zbog njene očajne lokacije. Čak se i ona sama večito pitala čemu ta klupa služi i gd eje bila pamet onome koji ju je tu postavio. Sada je saznala svrhu te klupe i da ona služi da prašina zamaže očajni lik i da se odmore one lutalice sa prtaljgom na leđima. Sela je i čekala ga.
Čekala da se vrati.
Već je počelo da se smrkava, a ona to ne bi ni primetila, jer je tupo gledala u pravcu njegovog povratka, kada je dobronamerni komšija, stariji gospodin, tu dole niz put, sa drugog sprata prišao i blago joj dodirnuo rame:
“Da li ste dobro gospođice?”
Nesvesna reakcija je bilo da se stresla celim telom, otrgnula od njegovog dodira i pogledala ga izbezumljeno.
Gospodin je ponovio ljubazno i više sažaljivo nekako nego prvi put: “ Da li ste dobro, gospođice, sedite tu već neko duže vreme, pa sam pomislio da vam možda nije dobro?”
Odmahnula je glavom kao u bunilu: „Dobro sam, hvala, ne nisam dobro, ma jesam, čekam, ne brinite, biću dobro, koliko je sati?“
Čovek ne želeći da insistira i poveća još više njen nemir, samo brzo izvadi starinski sat na lancu iz prednjeg džepa nekog braon sakoa koji je već odslužio svoj vek sa svojih 10godina nošenja i više možda, i reče: “ Gospođice tačno je 21:00 čas” i podužio dalje svojim putem do lokalnog bircuza.
Ona je stisla ruku u ruku, lomeći povremeno prste i ponavljala onako polu naglas “ Devet sati, devet…hm…pa gde li je?”
Sada se trgnuvši iz onog stanja vegetacije isčekivanja, zabrinula se i počela da analizira u svojoj glavi:
“Danas mu nije bilo po volji, možda se zadržao na onom sastanku, on nikada ne kasni na dogovoreno, danas ima neko kulturno događanje u teatru, ali žena mu nije izašla, a uvek idu zajedno, gde je, šta se dogodilo, da nije neka nesreća..??!!”
Pomislivši na ovo zadnje oči joj se napuniše suzama, a onda razmazavši prašinu po licu, ustade i reši se na jedan korak koji nikom normalnom ne bi pao na pamet. Ode u zgradu 22a, potkrovlje i zazvoni na vrata.
“Dobro veče”, otvorila joj doterana ženica, sa malo prejake šminke za sobno svetlo i velikim kragnom neke moderne haljine koja je gutala njene devojačke crte lica.
Zastala je i tek sada je počelo da joj dolazi do mozga, da stoji pred njom, pred svojom suparnicom i da ne zna šta uopšte ona traži tu, te onako na brzinu promumla: “Dobro veče, vidim da negde žurite pa vas neću smetati, drugi put” i taman se okrenula da ode, kada je nesrećna žena briznula u plač.
Onako u polu raskoraku nije znala šta da čini, ali je ipak prevagnula radoznalost, da ne plače zbog njega, da mu se stvarno nešto nije desilo i zastade, vrati se korak nazad i sa isto onako sažaljivim tonom kao malo pre njoj onaj gospodin koji je produžio u bircuz sa svojim džepnim satom i braon sakoom, ona stade pred sicušan sada lik, kako je prvi put videla i reče:
“ Gospođo jeste li dobro?”
Žena shvativši da plače pred totalnim neznancem i postidevši se do te mere da su joj obrazi poprimili još jaču crvenu boju poče:
“Mnogo se izvinjavam, nije mi bila namera, ponadala sam se da je moj muž, znate, ali eto prošlo je devet, a njega nema…oprostite, ne treba vas da mučim svojim problemima…” nastavila je grcajući, “ ali eto žena ste razumećete kako je kada ste prevareni…” i onda ućuta naglo shvativši da je rekla previše, zatim dodade još jedno “Oprostite i laku noć” i zatvori joj vrata pred nosem.
Izbezumljena gledala je scenu koja joj se upravo odigrala pred očima i nije znala šta da učini, da li da pozvoni, da li da se raduje sto je on neveran pa će ona imati možda šanse ili da se sažali nad njom, jadnom i sada ne baš tako u sjaju ženicom sa stilom.
Okrenula se i vratila na onu klupu, rešivši da ga čeka i rešivši da mu kaže sve što je želela, ne zna ni ona šta je to sada bilo, ali je rešila.
Negde oko pola dva u noć, kada su svi pošteni ljudi bili ušuškani u svoje perjane jorgane i polozili glave na svoje perjane jastuke, ona je i dalje sedela na prašnjavom putu, tek negde u daljini videvši neku senu kako se približava.
Prošlo je dobrih 15 minuta dok nije mogla da vidi njegov sada ne baš tako siguran korak koji je bio već na nekih 10 metara od susreta sa njom. Nije znala kako će reagovati i šta će mu reći, prepustila je to trenutku i njenom srcu.
“Dobro veče” rekla je pre nego što je još videla njegov lik jasno.
Nije video ko mu se to obratio u ovo doba, pa još ženski glas i to nepoznat, te je požurio malo korak i ušasvši u svetlost ulične lampe, progovori: ”Dobro veče gospođice, šta vi radite ovako kasno?”
Sada je bio po prvi put raspoložen za priču nakon njihovog prvog ”Dobro veče”...
”Čekam Vas” – začudo reče smirenim tonom.
”Mene čekate?” – pokuša da sakrije iznenađenje.
”Da, vas čekam....” i par minuta tišina dok nije počela da priča..” Znate viđam vas svaki dan i svaki dan poželim da vam kažem toliko toga i noćas sam konačno rešila da to učinim.”
”Aha, razumem, a sta ste to hteli da mi kažete, dajte se pomerite malo da sednem do vas, već sam umoran...” – poče onako kako mu je doličilo zavodljivim, malo podrugljivim tonom.
Ona se pomeri kao po naredbi, ali ostade da mu fiksira pogled, jer je njegov ton donkle boleo, nije tako zamišljala njihov prvi razgovor, pa je udahnula duboko i počela: ”Znate kako, posmatram vas svaki dan i mislim da vas poznajem...”
On je prekide smehom...”Poznajete, pa naravno da me poznajete komšije smo” i nastavi da se smeje.
Ona je u sebi počela da besni, ali nije želela da mu dozvoli da to oseti, već je nastavila užurbano: ”Gospodine, molim vas, nemojte biti neozbiljni u pitanju je jako važna stvar, možda ne vama, ali meni jeste, saslušajte me...” i nastavi odmah dalje, kako mu ne bi dala dovoljno vremena da se ubaci sa još nekim neprimernim komentarom...” Slušajte ja vas volim, volela sam vas od prvog dana kada sam vas ugledala, znam svaki vaš najmanji korak i volim ga, volela sam ga sve do večeras, gospodine vaša žena ima osećanja, kako me ranije niste primetili, htela sam da kažem da ste vi jedna obična muška svinja koja si dala za pravo da ne ceni ništa do sebe, gospodine vi ste bili moj san, ja sam vas volela, ja vas obožavam, ja sam želela da budem vaša i da vi budete moj....” pa zastade da uzme daha...međutim on je prekide: ”Vi mene volite i želite, hajde onda uzmite me”
Zastala je za trenutak, streljajući ga pogledom, a onda opet progovorila: ”Vi ne razumete, vama je sve ovo šala, koliko žena treba na noć da promenite da biste se osetili voljenim, kada vas volim i bez toga, koliko vam je potrebno nagosti da srozate osećanja, sveta osećanja, gospodine vi ne razumete ja nisam želala da budem ljubavnica, ja sam želela da budem žena, ali vi već imate ženu, eno uplakanu sa neprimernom kragnom..”
On zastade, kao da je nije slušao uopšte, video je priliku i želeo je da je iskoristi. Zadigao je njenu haljinu i uvukao ruku između njenih nogu.
Gledala ga je, ne znajući kako da reaguje...da li da vrisne od zadovoljstva, besa ili...nečeg trećeg...
Nije joj dao vremena da razmišlja, odkopčao je svoje pantalone, sa lakoćom je postavio u krilo i odigrao jedan zanosni ples ravan zadovoljstvu jedne dame iz javne kuće i jednog perverznog gradskog činovnika. Ona je dahtala jako, a on se smejao.
Nije dugo trajalo, kada je osetila da je skinuo sa sebe i postavio opet u onaj ugao kada je razgovor počeo i reče; „Gospođice hteli ste nešto da kažete?“
Odvalila mu je šamar koji je odjeknuo jače nego oni prethodni uzdasi i rekla: „Godpodine volim vas, ali vi ste jedna obična muška svinja“
Pogledao je sada nekako sa puno razočarenja i rekao: „Voliš me toliko da mi dozvoliš da uđem u tebe i da mi lupiš šamar, ali me ne voliš dovoljno da klekneš sada pred mene“ poigravao se sa njom i svojom moći.
„Ne gospodine, vasa žena neka kleči pred vama, ja sam učinila dovoljno, sakupila sam dovoljno vašeg znoja za jednu čitavu večnost, više mi ne treba”...ustade užurbanim korakom i promumla ”Doviđenja”
On je sada ostao zbunjen i nije znao kako da odreaguje, pa se onako više sam za sebe nasmejao i ustao zakopčavši pantalone i uputio se svojoj ženici.
Ona nije želela da razmišlja, pa se uputila u onaj bircuz, gde je bio onaj isti komšija sa džepnim satom i braon sakoom, da popije neko vino.
Ušla je prašnjava i raščupana i prekinula neku žučnu raspravu par lokalaca. Celo društvance već dobro podgrejano alkoholom je gledalo u nju, a gospodin se pridiže i reče:
”Gospođice evo vam sat da me ne morate više tražiti da pitate koliko je, a sada je već 4 ujutru” – odkačio je sat i izvadio iz prednjeg džepa sakoa i dao joj.
Bila je zbunjena, ali je odlučno sela i naručila čašu vina, a usputno promumlala ”Hvala”
Sedi ona tako na kamenoj fontani i seća se svega i konačno shvata danas da je idealizovanje opasno i da niko je možda neće voleti nakon onoga što je učinila sebi, njemu, onoj ženici sa velikom kragnom i gospodinu sa nekada džepnim satom i braoon sakoom. Uzela je torbicu i iz pregrade izvadila sat, tačno je pola 4 popodne...vreme je..vreme je da odem....
by Ana A. sva prava zadrzana
Bajka za dan
Linearni način
