Postovani prijatelji,
Ja sebe ne smatram piscem, vec pisarom, tako sve komentare, pozitivne ili negativne, crne ili bele, bilu u vezi mog romana ili ovih prica koje cu povremeno stavljati, mozete izneti! evo jos jedne realisticne price iz vremena koje, na radost, vecina Vas ne pamti! Prica je iz iste knjige kao i prethodna!
Sasa Mladenovic
Plava koverta
¬¬¬-’Ajde sine...’ajde, ljubi te majka. Ploča se natopila vodom. ’Ajde,... čas da izmeteš.
-Sad ću!-otvaram oči bunovno, trljajući ih i pomerajući vlažan pokrivač. Sestra pored mene spavala spokojno, zagrljena sa očerupanom lutkom, mrmljajući neke svoje dečije snove.
Pogledao sam u luster iz koga je, duž metalnog držača kojim je bio prikačen za plafon, šikljala voda prskajući po stolu i okolo, natapajući toplu pokrivku kojom sestra i ja smo bili pokriveni.
Na plafonu, iznad televizora, koji je stajao na poslaganim ciglama umesto stočića poput visećeg jezerca stajala je ogromna lokna kišnice, rastapajući smešu maltera i kreča.
-Voda probila i iznad televizora!-navlačeći vindjaknu pokazah majci, na šta ona samo nemoćno sleže ramenima pomerajući prepun lavor kišnice sa stola, stavljajući nekakvu tepsiju po kojoj su kapi lupale tako besno, da jedna pogodivši njenu ivicu prsnu po nežnom dečijem licu moje setre.
-Mamo, ’oćemo li mi da imamo pravu kuću?-iz tople pokrivke čuo se dečiji glasić.
-Oćemo, ćero!-povlačeći što dalje pokrivač od voderine nežno odgovori majka ljubeći je u čelo.
-A kad?-naivno će dete.
-Uskoro, kad dođe tata. Tako sigurno odgovori majka da smo posle njenih reči uvek znali da to što ona kaže mora tako i biti.
Majka je uvek znala da stvarnost oboji gotovo istim bojama kao u bajkama i slikovnicama koje bi čitali sestri pre spavanja. Mali pod pločom nedovršen kućerak sa jedva sklepanim sobičćima na zaboravljenoj periferiji gradića, sa drvenim motkama uglibljenim u blato na kojima bi visile žice prikačene sa obližnjih bandera, postajao bi dvorac; a ona princeza sa svojom lutkom „Karolinom“.
Ja sam, već bio u poodmaklim jedanaestim godinama i imao sam svoju bajku. Maštao sam o poni biciklu, dubokim patikama koje će zameniti moje „moderno“ iskrpljene patike, kako mi je govorila majka, kupatilu, ekskurziji i tatinoj pobedi. Najvažnija mi je bila ta pobeda. Živeo sam za nju i verovao da će doći. Iz dana u dan bih čekao plave koverte adresirane od strane nekih državnih organa. Trebalo je da donesu presudu nečega što se već odavno zna: da je moj otac u pravu!
Sa nestrpljenjem bih čekao poštara, očevog bivšeg đaka, koji bi iz kožne fascikle u kojoj je stajala gomila plavih i belih koverata, izvukao plavi i uz obavezno „pozdravi oca“,odlazio vešto poput gazele preskačući gmacavo blato, tražeći po koji kamen, kako bi se izvukao iz naše nedođije.
-Ništa! Ponovo su mi vratili žalbu!-obeshrabreno bi pogled sa nestrplenjem uprt ka ocu, obarao ka zemlji, nadajući se nekoj novoj plavoj koverti.
I dan danas se sećam te, za mene, prve plave koverte, i rečenice da ga zbog „aktuelne bolesti“ izbacuju sa posla, tj.iz škole.
Bilo je to par godina posle smrti druga Tita kada su kružile priče „da neprijatelj stalno vreba, i da je sad najopasniji“ te su i mog oca regrutovali na prvu borbenu liniju u borbi protiv nevidljivih neprijatelja. Došao je kući, jedva iskamčavši izlaz od nekog nadređenog, sav zamaskiran u vojnoj uniformi i gotovo od vrata rukama ščepao papir na kome je pisala presuda.
Tada nisam znao šta je moj otac toliko skrivio i zašto je bio izbačen sa posla! Pamtim njegovu grimasu i odsutnost kada je
seo na stolici preko rečnika „Vujaklija“, u kome sam ja tražio reč „aktuelno“.
Nije mi bilo jasno ni zašto su ljudi prestali da dolaze kod nas, sem kad bi moja majka, naravno „džabe“ trebalo da im sašije šta na svojoj šivaćoj mašini. Možda se i otac, kao i ja, stideo siromaštva?
Vrteo bih u svojoj glavi sve šta je moj otac radio, sem što je đake učio matematici u školi, pokušavajući da pronađem tu opasnost zbog koje su nas žigosali.
Pre toga je zaštitio neko Ciganče od izbacivanje iz škole. A pre toga? Pre toga je radio svašta? Pružao utočište siromašnim seljačićima da ne bi po smetovima išli kućama, skupljao narodne pesme, učio seljake formiranju otkupnih stanica mleka, besplatno držao časove matematike, branio popa kad su hteli da ga linčuju, slavio slave i beležio običaje, igrao fudbal, pisao za novine...Pisao za novine! Odmotavao bih požutele članke iz izgužvanih kesa i po kozna koji put čitao njegove političke članke.
Koliko god puta isčitavao, ništa nalazio nisam da moj otac nije bio u pravu što je pisao. Jedino su mi neke reči tipa birokratija, pluralizam, kadrovske vrteške, bile nejasne ali ništa tu nije bilo opasno da bi nam neko pucao ispred kuće.
Tada, jedino što mi je bilo ostalo je čekanje te neke plave koverte u kojoj će neki, najveći, odozgo iz vrha reći da je moj otac u pravu, i da će ove ostale pokažnjavati. Ali ne kao nas. Nisam želeo da i oni, skupljajući po ćoškovima sitninu, čekaju za crni, narodni hleb, da se kupaju u koritu, niti žive u jednom sobičku.
Nisam želeo da iko oseća štipanje tih sažaljevajućih ili zazirućih pogleda na svojoj duši kakvo sam ja osećao. Nisam želeo ni onome debelom Vlajku koji me je jednom pitao kako mogu da živim u tom svinjcu. Posle njega više nikog nisam dovodio kući. Koliko god da me pekla ta odbačenost od tadašnjeg , normalnog sveta, toliko me je i uzdizala, da li nepokolebljiva vera mog oca u vrednost njemu zvane pravde, ili još nepokolebljivija vera moje majke da će sve biti drugačije kad sestra i ja „stanemo na noge“. U to vreme ne znam šta mi je jače zvučalo: pravda ili naše noge. Zamišljao sam sebe, nešto poput grofa Monte Krista, čije će žute korice, negde u biblioteci, kriti u sebi nabubrele listove od vlage kao uspomenu na boravak u našem do „prve ploče“ spravljenom kućerku.
Tada sam počeo da se družim sa Ciganima, ponavljačima i doseljenicima. Osećao sam neku bliskost sa njima. U školi sam im radio zadatke, a za uzvrat bi me tapšali ili navijali za mene kad bih bušio protivničku odbranu po fudbalskim turnirima. Sa onima, varošanima, nisam želeo da se družim. Možda me i nisu oni odbacivali, koliko sam ja njih. Svejedno, ali ih nisam trpeo, i stalno sam ih u fudbalu“drao“, uzimajući im pare koje bismo trošili u poslastičarnici „Šarplanina“.
Dobro zabrađen kapuljačom sa navučenim gumenim čizmama najpre sam isforsirao bazen u sredini hodnika koji se stvorio slivanjem vode pod popuštanjem najlonskih pokrivača. Majka je već kofama izbacivala vodu, a ja sam se peo merdevinama na ploču provlačeći se između letvi preko kojih je bio prevučen najlon. Najpre sam izbacio metlu, a onda sam se uspentrao. Kiša je padala kao iz kabla. Najpre sam se uvukao ispod crepanog, kosog, improvizovanog krova koji je štitio sobu gde smo spavali sestra i ja. Voda je već stvorila jezerce po kome su plivali komadići odvaljenog betona kojim smo krpili rupe na ploči. Iznad mene, po crepu, osetio sam još jače komadanje kapljica jesenje kiše. Čučeći, pokušavao sam da jednom rukom dohvatim najudaljeniji talas vodurine i da ga jednim zamahom povučem ka sebi, a onda izbacim vani, odakle bih ga sa ostatkom vode izgurao sa ploče. Prvi zamah, ništa. Vodurina je bila isuviše daleko, za tada moje kratke dečije ruke. Sećam se da mi je tada kroz glavu prošla scena iz jednog filma o „teškoj vodi“. Za mene je to bilo to. Imao sam ispred sebe „tešku vodu“ od koje se pravi atomska bomba. Morao sam je pobediti. Čučnuo sam na kolena, sad sam je već povlačio ka sebi osećajući kako prodire duž mojih nogavica i rukava. Sledeći zamah i već je bila u mojim čizmama. Ali „atomske vode“ sam već izbacivao van na deo nepokrivene ploče. Međutim pri svakom sledećem zamahu, ona se vraćala. Izgmižao sam van i počeo besomučno da metem sa otkrivene ploče sve što je preda mnom bilo. Reka se slivala niz liticu u dvorište, ali je nova pljuštala iz oblaka. I kosa mi je već bila natopljena.
-Ajde sine, dosta je...Nema više...ne kaplje!-začuo sam majčin glas ispod najlona sa merdevina.
-Još malo majko...samo da očistim oko potkrovlja!-odgovorio sam besno, boreći se sa aveti.
-‘Ajde, dosta je,-zabrinuto me je već ubeđivala.
Malaksalo sam izbacio i zadnji talas podivljalog „deuterijuma“ i osećajući slabije kapljice po svojoj vindjakni uvukao se između drvenih prečagi i najlona nazad na merdevine. U hodniku je ostalo još nešto vode koja nije mogla da se iscrpe, između podmetnutih kofi i korita.
-Sav si mokar...’ajde, presvuci se!
-Sad ću...ali...ostalo je još....stalno se sliva!-pokušavao sam da se opravdam da sam sve učinio.
-’Ajde na spavanje, pa kad se tata vrati sa posla popravićemo pomoćni krov.
Presvukao sam se i legao pored sestre koja je i dalje stezala svoju lutku. Majka je krevet već bila pomerila, jer se voda i dalje slivala sa plafona niz luster, ali ne takvom žestinom kao ranije. Osetio sam pobedu, navlačeći promenjenu, suvu posteljinu preko koje je bila najlonska mušema. Lagano sam tonuo u san čekajući oca iz građevine, čekajući plavu kovertu i maštajući o danu kada ćemo sestra i ja stati na svoje noge, kako je imal običaj da kaže naša majka.
ali samo malo 
Sasa...
Linearni način
