Vaši stihovi ili proza? - DiskusijeNET - eX YU

_Anna_ · 07.11.2006, 01:51 PM

Verujem da dosta vas pise, pa bih volela po nesto i da procitam ako zelite da podelite sa nama

e pa da zavirimo malo i u vase misli

gile80 · 07.11.2006, 02:02 PM

	Citat: Autor citiranog posta _Anna_
	Verujem da dosta vas pise, pa bih volela po nesto i da procitam ako zelite da podelite sa nama e pa da zavirimo malo i u vase misli

A tvoji stihovi?

Ja sam pisao ranije, sad bas i nemam vremena, postovacu nekoliko pesama, autorska prava zadrzavam :P

VETAR

Zima je dosla necujno, polako
prolazi vreme i odnosi nadu
gde si sada radosti moja
dok pada sneug u nasem gradu

Samo mi vetar bije u lice
dok koracam kroz puste ulice
ni on nece da me shvati
i da pokusa da mi te vrati

Hladan vetar struji mi kroz vene
da vrati te meni dusa ga neprestano moli
mrzim vetar jer sad ti on mrsi kosu umesto mene
mrzim vetar jer zbog njega mene dusa boli

Zeleo bih da odem iz ovog sveta
da zauvek svoje oci sklopim
da se u prolece kada cvece procveta
zajedno sa snegom i ja otopim

©copyrighted by Gile80

gile80 · 07.11.2006, 02:06 PM

POGLEDAJ U NEBO

Kada te jednom ostave svi
kada ti se u dusi osecanja bore
ti zazmuri na tren, dva
pa otvori oci i pogledaj gore

Pogledaj u nebo vidis li zvezdu sjajnu
to ti ja saljem ljubav beskrajnu
i reke ljubavi zauvek ce teci
one ce da kazu sto ne umem reci

Znaj da svaki dan ja mislim na tebe
i u snovima te cuvam samo za sebe
zato jos nocas, pre svitanja zore
ti otvori oci i pogledaj gore

©copyrighted by Gile80

_Anna_ · 07.11.2006, 02:09 PM

Usamljena u svojim mastanjima,
tek sad videh prazninu u svojoj dusi,
tek sad videh da ljudi oko mene
nista mi ne znace i da ja
ne znacim nista njima.
Pogled mi pada na crninu,
na strane ljude, nove ljude
u mom zivotu…
Hladna sam, al kamen nisam.
Vrela sam, al vatra vise nikad necu biti.
Cemu ovo bistvovanje, cemu tuga?
Cemu suzne oci?
Opet!
Ponekad i osetim zelju da poletim,
al krila mi sasecena budu i pre
prvog zamaha!
Kuda sada ja da se denem
pod ovim kisnim nebom
sto samo mene nocas
je oplakivalo?
Kuda da zakoracim, ovako slomljenim
i nesigurnim korakom?
Ko ce uspavanku da mi odpeva promuklim
glasom?
Nema me!
Trunka sam samo u oku sto
smeta zaboravljenim ljudima!
I ne mogu da nastavim sa slomljenom nadom
jer staklici su odavno raskrvarili moju dusu.
I poverujem li ovog jutra opet da vredi,
sama sebi zavalicu samar,
jer zivim iste dane odavno,
bez sutra.
Nek cvrena boja nocas potece
iz ruku mojih i neka se razlije i haljinu
novu uprlja.
Ma kuda, kuda da se uputim
osim u jos veci mrak ako postoji!?
Volela sam jednom i vise nikad,
volela pogresnog coveka i
od pogresnih voljena bila!
Gledala sam osmeh na tim licima
i sebe pronalazila nisam
osim u onom podrugljivom
pogledu ispod obrva.
Nacuh tek poneki sapat i pitah se
pa zar je moguce da moje usi
jos svikle na prevaru nisu?
Sta sad da radim sama sa sobom?
Sta da radim kad nivo adrenalina
odavno je ravan nuli i kad ne moguce
je da vise ikad srecna budem!
Ma nema me i ne treba da me bude!!!

_Anna_ · 07.11.2006, 02:10 PM

Sunce je inat teralo mome bolu
i pržilo uprkos mojoj mračnoj duši,
tama mi je trebala da se poistovetim,
al tek samo poneka senka u prvi plan me
stavljala.
Kuda sada da se vinem sa slabim vetrom?
Poleteti ne mogu do druge sebe...
Spuštam pogled na asfalt, vrelina probija
kroz đonove...a meni je hladnoća potrebna...
Led u zubima mrvim, ne bi li mi jezik utrnuo
da vrisak krvavi prospem po betonu.
Ne vredi....osećam i dalje...osećam sebe svom silinom,
svim čulima osećam postojanje i zemaljsku patnju.
Utopih se u valovima očaja,
a deca i dalje za loptom trčkaraju.
Smeh para uši, jer jednom u plač
prerašće.
Dal poštedeće ikoga i ostavti vilicu raširenu?
To će se samo smrt bezubo keziti na kraju.
Pupoljak pre vremena ubran, brzo se u prah pretvori!
Malo prašine od lepote osta, kad se par na ljubav kleo,
ne znajući da ih ista sudbina čeka!
Uzalud bačene godine, uzalud skraćen život...
Postojim samo sada i postojim samo danas,
sutra već kiše progutaće moje suze i
učiniti ih ništavnim i smešnim.
Dal vreme brojim skladno kazaljkama
ili noćima neprospavanim?
Moji snovi kao iglice akupunkture
bezbolno sa kožom srastaju...
Nikakve molitve, kamenje, sveta mesta i vradžbine
ne napraviše od mene zdravijeg čoveka.
Ispod popucalih noktiju crnilo prošlosti osta,
grebanje po njoj nikome dobro donelo nije.
Greške ćemo ponoviti, pametniji nikad ne možemo
postati,
jer da budemo ljudi smo predodređeni...

_Anna_ · 07.11.2006, 02:12 PM

Onome cije se ime ne izgovara

Proklet da si neverniče,
u svakom muškom liku
tražim
tvoju figuru oče,
a sve što imam je požutelu sliku
na koju režim.
Ostavljena sam bivala
u mračnim noćima poput
one,
i o nečijem povratku snivala.
Nad nebom pronaći ne mogu svoj
put.
Teške misli me opet gone.
Kočijama paklenim, galopom skladnim
u raku hrlim,
dok sa ovim uspomenama jadnim
tebe u detinjstvu grlim.
Ako i pomislim da daćeš mi blagoslov
na dan zavetovanja lažnom čoveku;
bednim hodom ka oltaru sama,
setiću se šta mi je rodoslov,
da muška linija u ovom veku
je prazna. Mom dragom
tada u pogledu prepoznaću tvoju
hladnoću,
i na žalost moju
opet osuđena biću na samoću,
na čekanja jutarnjih koraka, čekanja muškarca
mog života,
na potpunog stranca
koga prevare nije sramota.
Otvoriću prvu fioku sećanja
u jednoj takvoj nesanici
i tišinom ispuniću krevet bračni,
i nema više vaganja,
u fioci iznad nalaze se meci,
da se tama još malo smrači.
Svet sa vriskom manje ostaje
jer je neko rešio da beži,
i osim moga imena da posetiš
šta ti drugo preostaje.
Od detinjih snova, 23-a godina sneži,
kako da se sa tim pomiriš?!
Putem mržnje oprost ti šaljem
da ni smrt poput života ne remeti
tvoje postojanje.
Isprati me veseljem
i na ovaj dan sveti
nek te stigne kajanje.
Dok noći budne pored prilike nove
provodiš,
i ona te upije pogledom poput njenog
koja ime tvoje odavno više ne zove.
Dok se sa godinama boriš
u vili bosonog
dragi moj nesuđeni oče
nikad nemoj srodstvo naše naglas
da izgovoriš,
neka te na putu tvom ne koče
i ne nude spas
sećanja sa kojima moriš.
U drugima neverniče
tvoju figuru prepoznajem,
obično ćutim, a htela bih da vičem
ti grešni smrtniče
i na početku kraj očekujem,
na sastanku prvom ja se ujedno i rastajem.

_Anna_ · 07.11.2006, 02:13 PM

Dal’ bol od nas pravi veste graditelje
ili je ona sama po sebi unistitelj?
Poverujem li u to da se nade mogu skriti
u bedemima od hladnoce
znam propascu i zauvek ostati utamnicena.
Lanci apsurda moje srce na giljotinu prinose
kao zrtvu.
A poverujem li da su ove usne srecnija sprava
za mucenje, znam omca ce biti efikasna - iako zastarela
i ne prakticna.
Uhvati li me zanos pa se razletim u ovom kavezu
znam krila slomicu, jer
znam da tuzni pogled ribica iz akvarijuma
smiruje sledjena srca.
Dozvolim li opet da me zarobe, znam
slobodu cu omrznuti,
a sta cu kada dosadim, ja krpena igracka,
ovoj modernoj deci?
Kad svaki sav na meni popuca,
znam bice ih briga sto sam rucno pravljena,
samo za njih od delica satkana.
Kako objasniti hrabrost i glupost moju
kada dobrovoljno robujem
i kako kralju na tronu pokazati sjaj
kad na njega je oguglao?!
Da stavim kapu dvorske lude
duze bih im zadrzala paznju,
jer carevi nikad za sluge nisu marili…
ali bez budale da ih uveseljava i
oni bi poludeli.

_Anna_ · 07.11.2006, 02:14 PM

Da li sam rodjenjem prokleta
ili sam sama kaznu necim zasluzila?
Lose je, jako je lose…
nigde nade na vidiku…nema srece…
samo bol…svuda bol!
Kako sebi skratiti muke, a drugima ih
ne izazvati!
Zelim da verujem da mogu da izdrzim
da mogu da prezivim zarad njih koji me vole…
ali mrtva dusa u telu coveka kakvu opciju ima?
Koliko cu jos moci da odugovlacim
odluku odavno donetu…
na koliko jos patnje da razvucem ovaj
trulez od srca…
Oci odavno vise nemaju suza…
oplakala sam svaki sekund nepravde,
citavu vecnost, moj zivot.
Jedina uteha je sto je ovo telo smrtno…
a samo kraj donosi spokoj!
Pala sam najnize na lestvici ljudskosti,
gazila sam sebe i drugima otirac bila
sve u nadi da neko bice srecan…
Oni mozda jesu, a ja nikako…
prezirali su me, jer sam cinila dobro…
Kuda dalje…
Ne znam cemu kazna…
ali sada greh ima da pocinim i tako
sebe iskupim.
Iskupim u ocima svojim, da bar
jednom sam imala dovoljno hrabrosti
da me bude briga za druge i da ucinim ono
sto ja zelim!
Da odem odavde zauvek!

_Anna_ · 07.11.2006, 02:15 PM

Izgbila sam nadu sada u potpunosti
da ikada srećna ću biti.
Sve što dodirnem uništim
i ne mogu više da spavam
na pepelu budućnosti
i da snevam o slomljenoj prošlosti.
Nema me više...sve su mi uzeli...
Neka alkohol teče venama mojim noćas
i da mi hrabrosti da skočim,
da poslednje remek delo stvorim,
ja laik u crtanju, da svojom krvlju
obojim pločnik i pružim umetnost smrtnicima-
savršen akvarel pod mojim prozorom!
Priđite!Divite se mom talentu!
Svaka kap crvene je nanesena kostima
za one koji su me sakatili godinama.
I svaka suza na mom pogrebu
biće puštena u njihovu čast.
Slavite ih, muke su me rešili.

_Anna_ · 07.11.2006, 02:15 PM

Kao da su prošle godine od kada sam bila
poznata sebi ja.
Kao da je pustoš dugo taložena
konačno prekrila sadašnjost.
Kao da je neki tuđi život, vreme kada sam volela
i kada sam patila.
Ne umem više biti srećna, a ni nesrećna.
Tu sam samo da postojim.
Moje srce više ne kuca ničijim ritmom,
a oči razvodnjene prošlošću sada tupo
gledaju kako život prolazi pored mene.
Htela sam da zastanem, da preuzmem kontorlu,
ali sam shvatila da okovi više ne postoje i
da ključ koji držim u ruci je samo bedno parče gvožđa.
Proektovala sam svoje misli na papir,
a ništa do kapi mastila, slučajno kanute, nije
belilo upijalo.
Zar sam na to spala, na jedan znak,
nesvesno zapečaćen?
Da kamen sam, ali nisam to.
Vazduh sam za samu sebe, ali gušim se od njega.
Da bar poteče opet bol, da me podseti da živa sam.
No, praznina se uselila u svaki delić koji je nekada
svim čulima osećao.
Usamljena sam.
Maštarije i zanesenost su poput dima cigarete
polako razbolele moje biće.
Pluća naviknuta na određenu dozu otrova,
sada na čistini pucaju.
Ožiljci utisnutih dodira onih koji
su me voleli i koju su me manje voleli,
a kojima sam se neštedeći davala,
sada melemom od leda sačinjenim nestaju.
Dal ikada opet znaću za sebe
i prepoznaću svoj lik u ogledalu,
dok budem satima pokušavala da dokučim
misiju moju na ovoj planet i međ’ ovim ljudima?
Mislim da sada spremna sam da prođem kroz
teške kapije i da zasadim poslednji cvet
čiji će trulež zemlja da upije.