savmojsvet

Jedina Zvezdice,

„Tražim pomilovanje“

Desanka Maksimović

Žao mi je što ovoga puta neću moći i ja da tražim pomilovanje za vojnička groblja, za naivne, za nesvaćene i one koji se spotiču preko praga...
Ovoga puta tražim pomilovanje za ljubav, za one koji vole, za voljene, za sve one koji vole i greše.
Celog života sam želeo da volim, celog života sam žudeo za ljubavlju, nadao sam joj se svakog dana iza svakog ćoška, ispod svake klupe, u parku, u moru, na brdu, u tunelu! Tražio sam svetlo na kraju tunela! Tražio sam spas za svoju dušu, spas za svoje srce. Bio sam voljen i voleo sam, ali želeo sam još, bio sam sebičan. Nisam se zadovoljavao sitnicama koje život znače, želeo sam samo nju! Želeo sam moju zvezdu, moju zvezdicu, moj trn u oku, trn koji ne želim da izvadim, dodir koji govori, poljubac koji miriše, telo koje uzdiše, osmeh koji ostaje.
Onda je došla. Ušla je u mene, stopila se sa mnom, zaposela moju dušu, moje telo, moj um, drhtao sam, sanjao sam, stajao sam i poljubila me je! Poljubila me je, ona je mene poljubila! Sećam se tog poljupca, sećam se tog dodira, sećam se tih usana, sećam se tog šapata, te lepote prvog poljupca! I nije istina da je samo on pravi, kao u pesmi, svaki sledeći bio je još lepši, još duži, još stvarniji! Morao sam da joj odlazim i dolazim, ali svaki put kad sam odlazio, nisam odlazio sam. Nosio sam sa sobom i deo nje, nosio sam njene mirise, nosio sam njene uzdahe, imao sam na sebi njene poljupce, bila je na meni, bila je u meni, oko mene, čuo sam njene glasove, držao sam njene dodire, milovao sam njene meke svilene obraze.

„Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila...“

Jacques Prevert

Vraćao sam joj se i opet odlazio, ko lane me čekala. Mmmm, kako miriše, mmmm kako uzdiše, mmmm kao je volim! Desila mi se ljubav, desila mi se ljubav za kojom sam tragao celog života! Hmm, celog žvota! Nije još toliko dug, ali nije ni kratak! Imaćemo šta da pričamo našoj deci. Kako sam je upoznao, kako me je prvi put poljubila, i kako me je svaki sledeći put ljubila, kako su nam usne pucale od zadovoljstva, kako me je dodirivala, kako me je gledala, kako sam ja nju gledao, kako sam je terao da pešači petnaest kilometara po Zlatiboru, kako sam je grlio na Seni koja protiče kroz Pariz, kako sam je učio da pliva, kako smo šetali gradovima, kako sam se budio pored nje, kako me je čekala, kako sam joj odlazio i dolazio, kako sam je zaprosio, kako smo išli i tamo i vamo i ovde i onde, kako mi je oduzela ono što sam samo za nju čuvao, oslobodila je moje telo, moj um, dušu, srce. Prvo me je zaposela, a potom i oslobodila i čuvala samo za sebe! Neću se stideti najdraža naša nerođena deco da vam bilo šta od ovoga ne ispričam, podelićemo sa vama sve i biće nam zadovoljstvo da znate. Jer ljubav je i davanje! Ali i primanje! Jedno bez drugog ne idu. Govorio sam joj to i sećam se da je i ona meni govorila to! Volim da joj dajem svoju ljubav svakim satom, svakim uzdahom, svakim treptajem, pogledom , dodirom. Ali bez lažne skromnosti volim i da primim njenu ljubav! Greje me, štiti me, obavija me, dira me, mazi i stalno podseća...
Ali nekih stvari šu se stideti, ali ću ih isto tako ispričati. Skupiću hrabrost i reći! Neću se okretati, neću skrivati pogled, neću više ćutati, neću više dozvoliti ono čega ću se stideti! A stideću se svake njene suze, svake njene proplakane noći, svake njene samoće, svakog mog neodgovora, svakog mog nerazumevanja, moje neodgovornosti, moje lenjosti, neozbiljnosti i gluposti! Nije zaslužila i ne sme više zaslužiti. Ne smem dozvoliti, moram je spasiti, moram je imati, moram uvek biti tu i kad se smeje i kad baš mora da plače, neka plače na mom ramenu, neka plače u mom zagrljaju. Stisnuću je! Ona me je i naučila tom izrazu. Stisni me, stisnuću te! Volim da je stisnem, volim kad me stisne! Moram da je stisnem, moram da je podržim, moram da je imam, jer ona je moj svet, ona je moj život, ona je moj put, moj početak i moj kraj.
Kako bih je opisao, a da vam ne pokažem njenu sliku? Ona je Afrodita, Atina, Artemida, Hera, Hestija, Demetra. Ona je moje otkriće Amerike, ona je moj put oko sveta, ona je moje sletanje na Mesec, ona je moj Svemir, moj nemir, moja ceznja. Pitala me je koliko je volim. A ja samo joj odgovarao odavde do svemira i nazad! I jos dalje od toga. I volim je i želim je i trabam je i znam da i ona mene voli i želi i treba i hoće! Kako znam to! To se ne zna, to se oseća! Moram je spasiti, moram je imati, ne smem je pustiti da plače, ne smem joj dozvoliti da plače, stisnuću je. Biće moja i ja njen! Samo moja i samo njen!
Svi koji vole i greše! Želim da joj pokažem da nije pogrešila kada me je poljubila, želim da joj pokažem da nije pogrešila kada me je pozvala za svoj sto, želim da joj pokažem, moram to uraditi! Ljudi se ne menjaju, ili... Možda je u pravu što se tiče toga, ali mogu promeniti svoje navike, mogu promeniti svoje neozbiljnosti u ozbiljnosti, mogu promeniti svoje neodgovornosti u odgovornosti, mogu promeniti svoje živote, ako ne sebe. Moraju zbog nje, njenog veličanstva Žene, zbog sebe, zbog nas samih, zbog života, zbog naše dece!
Zato ne želim da je ostanem željan, želim da je želim, kao što sam je poželeo prvog dana kad sam je sreo, želim da joj dam, želim da mi da, želim da želimo do kraja života!
Zato i ja tražim pomilovanje za nju, za sebe, za našu decu, za sve ljude ovoga sveta koji vole, koji su voleli, koji ce voleti! Ne smem i neću da se predam, ne smem da odustanem!

„Ja ne odustajem
Jedino s njom sebe vidim
Ja ne odustajem
Od one za koju živim
Ne, ne odustajem

Lei e` da vero tutto quello che ho
Lei e`la sola che io voglio e che sempre vorrei
Adesso e sempre l'amore resiste
Non vivo senza di lei...“

Gibonni


U Beogradu 1. juna 2007 godine Tvoja Mrvica

savmojsvet

A sve je počelo kao u bajci tog novembra, sasvim slučajno, sasvim iznenada, nisam ni sanjao da će mi se desiti ljubav. Ljubav za koju nisam znao da postoji, ljubav koju sam samo gledao na filmovima, ljubav koja je prodrmala moje telo i moj razum! To je bilo neopisivo, to je bilo božanstveno, to je bilo neizrecivo, što bi rekao moj brat to svet nije video!

Secaš se, sećam se! Sećam se svakog minuta tog dana, sećam se trenutka dok još nisam ni krenuo u Novi Sad! Sećam se da sam obukao košulju i sećam se da me je neverovatno boleo stomak! Da nije bilo mog druga iz vojske, svega ovoga ne bi ni bilo! Zahvalan sam mu do kraja života što me je upoznao sa tobom i ako te pre tog dana nikad nije ni video.

Oni su pili pivo, a ja čaj. A onda je došlo ko grom iz vedra neba: „One dve devojke gledaju u nas svo vreme“. Bio sam okrenut ledjima. „Koje dve devojke“? – uzviknuo sam tiho. Bacio sam pogled preko ramena i video da niko ne gleda u nas - „Ma šta pričaš“? „Jeste, jeste, gledaju“ – rekao je kum. Krenula si u toalet, krenuo sam za tobom ne bih li te sreo na pola i sreo sam te! Mislio sam da me nisi ni primetila! „Ma nije me ni primetila“ – rekao sam drugarima. Ali jesi na moju neverovatnu sreću, videla si me, omirisala si me pogledom! I dan danas nosim taj pogled na sebi. Vratio sam se za sto i uzeo stolicu na kojoj sam sedeo i počeo da se okrećem zajedno sa njom, pogled mi je bio uperen u pravcu vašeg stola. Pročitao sam joj sa usana: „Okreće stolicu“. Tad sam znao, tad mi je bilo neprijatno, tad mi je bilo... ne znam, ne mogu opisati taj osećaj, pamtiću ga do kraja života!

„Ovde već postaje gužva, predlažem da pređemo za jedan sto, jer više nećemo moći da se gledamo“! – rekao i uradio nešto što do tad nikad nisam, prišao vašem stolu! „Prećićemo za vaš sto, samo pod uslovom da ste crnogorci“ – rekla si i nasmejala se. Vratio sam se za naš sto i izložio situaciju. „Odlaze, kakvi seljaci“ – uzeli smo jakne i počeli da se oblačimo. Hteli smo da krenemo, ali prema vašem stolu! Seli smo! Tad je sve bilo gotovo, tad sam znao, tad sam video, tad sam shvatio! Vreme je stalo, sedeo sam i gledao te! Sve oko nas je počelo da se usporava, kao u Matrix-u, samo smo mi bili u korak sa vremenom, ti i ja! Ljubav na prvi pogled! Jeste, ma koliko to izgledalo kao fraza, bila je to ljubav na prvi i drugi i treći pogled! Bila je to ljubav na sve poglede! Hranio sam se iz tvog pogleda, hranio sam se iz tvog osmeha, pogledom sam upijao tvoje pokrete. Želeo sam da se taj dan nikad ne završi, međutim neko je morao sve to da pokvari – „Jao, moram kući, radim ujutru, moram na posao rano, bla, bla, bla“. Ubrzo zatim negde kod Sremskih Karlovaca ili pre dobio sam poruku - „Pazi kako voziš“ – u potpisu ti. Tad je opet sve stalo, tad sam uzleteo, tad sam rekao u sebi – „Ona je ta“!!! Kasnije mi je bilo žao sto nisam upoznavao još ljudi koji bi me pitali kako smo se nas dvoje upoznali. Pakosno sam želeo da me to pitaju, navodio sam ih pričom da me to pitaju, samo da bih im ispričao svoju sreću!

Sećam se prvog poljupca, kao da je juče bio – „Jel mogu da te poljubim“ – drhtao sam, tresao sam se od straha, klecala su mi kolena, srce je kucalo dvesta na sat. Ali si me spasla, kao da si znala, kao da si predostila – „Jel mogu ja tebe da poljubim“? Tad je po milioniti put opet sve stalo, tad se zaista sve zaustavilo. Osetio sam te usne na svojima, usne sa kojih med kaplje. Oduvek mi je bilo žao što ja nisam napisao tu pesmu. Kad bih znao nacrtao bih taj poljubac, nacrtao bih svoju sreću.

„DA“ – „DAA“- rekli smo. I obavezali se jedno drugom do kraja života i u dobru i u zlu! Prolazili su minuti, dani, godine. Bilo je lepih i manje lepih trenutaka. A onda je ponovo sve stalo! Sve se zaustavilo i počelo da se ruši i urušava! Onda sam te ošamario, onda sam te povredio i pogazio sve ovo vreme iza nas!

_Anna_

Komso...jesi ovo ti pisao? I je l tema citanje i iznosenje misljenja na napisano by you ili ??

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

savmojsvet

Na žalost ja... Pišem da mi bude lakše... Zašto pitaš?

_Anna_

Pa da znam poentu teme i pisanja... i ko pise!
Samo ti pisi!
Vidim da su teska vremena dosla!

__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!

Minea

Savmojsvet lepo pishesh, sami nam reci jel su to izmishljeni dogadjaji ili se stvarno desilo...
Veoma si kreativan za svaku pohvalu ...
Ali nas zanima u kom pogledu da je pratimo kao autobiografiju ili kao delo tvoje mashte))

__________________
Chovek je onoliko velik, koliko je sposoban da se uzdigne iznad svih nepravdi...

savmojsvet

Sve se desilo i jos uvek se desava! Da nije tuzno bilo bi smesno! Ovako...
Povredio sam je užasno, izgubila je poverenje u mene. Povredio je jesam, ali je nisam prevario fizički, ali mi ona to ne veruje. Eto sad znate sve!

Minea

E sad je pitanje kako da povratish njeno poverenje, samo da znash teshko ce to ici ali ako budesh uporan i uspecesh...
Zavisi koliko si zagazio u sve to...
Samo ti nama nastavi da pishesh...I olakashaj dushu...
chitamo te...

__________________
Chovek je onoliko velik, koliko je sposoban da se uzdigne iznad svih nepravdi...

savmojsvet

Nedolublenoj Lubavi,


Zar je tako teško mene voleti, zar je tako teško mene dvoriti, zar je tako teško pored mene se buditi, zar je tako teško mene imati? Zar je tako teško...
„Svi ste vi isti!“ – nisi mi govorila. Ponekad si imala želju da mi to kažes, ponekad sam ti davao priliku da mi to kažes, ponekad sam plakao jer si to pomislila. Ali znala si da nisam isti! Znala si da sam malko drugačiji, znala si da sam dete zarobljeno u telu odraslog čoveka! Detinjast, nezreo, neodgovoran, neozbiljan – volela si me takvog, žudela si za mnom svakog dana, svake noći, dozivala me u snu, budila se pored mene, pripijala se uz mene, stapala se uz mene, i ako si želela da budem odrastao i dorastao. Bili smo jedno, što se kaže. Bili smo mač u kamenu.
Afrodita, Atina, Artemida, Hera, Hestija, Demetra! Šta je prevelika idealizacija nečije ličnosti? Da li to uopšte postoji? Svaki čovek je avanturista, neko više, neko manje, neko na ovaj ili onaj način! Ali svako od nas traga i žudi za nekim idealima. Ti ideali ga vode kroz ceo život, vuku ga, guraju, šamaraju kad je potrebno! Traže smisao života! Vode u ekstazu, vode u propast! Nisam nikoga idealizovao, pa ni tebe! Samo sam hteo da kažem da si drugačija! Samo sam hteo da te volim takvu kakva si. Nije što si moja, ali takva jesi! Nisam ti delio komplimente, nisam ih nikad pre delio jer nisam znao kako se dele, ali si videla u mojim očima da ti ih delim! Bio sam nespretan, naivan i glup. Mislio sam jedno, a govorio sasvim drugo, začarala si me i volim što jesi, volim što si moje srce zaposela i ne dam ti da me pustiš. Ti si moj ideal, gurala si me i vukla kad ja nisam mogao, govorila, molila, ljubila, mazila, pazila! Pazila si me kao svoje dete. Ja sam samo hteo da odrastem pored tebe, ja sam samo hteo da me izvedeš, povedeš. I hoću da odrastem! Ako treba i preko noći. Hoću i ja tebi da budem ideal. Dozvoli mi. Ne dozvoli da te ostanem željan, kao u pesmi. Pričam ti priče sad, molim te, kumim te, izvinjavam ti se, ali te ne lažem! Ne smem da te slažem više ni jedan put! Ni zašta! I neću!
Pogledaj me! Pogledaj me u oči, zagledaj se duboko unutar njih! Za trenutak ćeš videti dečaka kako plače. Plače, jer mora da ide. Rećiće ti da te voli, ali da mora da ide, jer želi tvoju sreću, jer želi jednoga dana da se igra sa tvojom decom, jer želi da im bude drug i prijatelj. Obećaće ti to! Mahaće ti i biće ti ga žao jer si ga i takvog volela. Nemoj zaplakati za njim, jer će se on jednoga dana vratiti. Znaš i sama da hoće, pusti ga da ide, mora. Nestajaće, bledeće, pretapaće se slike u očima, Kad budeš pomislila da je nestao u magli tvojih sećanja, primetićeš da ti se vraća, da opet dolazi. Slike će biti opet jasnije. Samo to nije on. Videćeš čoveka, visokog i ponosnog. Videćeš ga sve jače i sve bolje. Videćeš njegove crte lica, njegovu gordost i osmeh! Videćeš njegovu sreću, videćeš svoju sreću, daleko ćeš videti. Bistro i čisto. Približavaće ti se. Biće vrlo blizu tebe, dobro ćeš ga videti, ali ti ništa neće biti jasno. Pitaćeš ga za dečaka, da li ga je video. Rećiće ti da je dobro i da ti je poručio da kad god budeš želela da ga vidiš, on će doći i biti sa tobom, jer te voli više od sebe. Zatvori oči tad. Otvori ih za sekund ili dva. Nećeš ga više videti u očima! Neka ti ne bude žao zbog toga, jer ću stajati ispred tebe! Videćeš me, gledaćeš me i nećeš moći da veruješ da sam to ja! Uzmi me za ruke, oseti moju senku na sebi, oseti miris života i sreće koji će se leteti u vazduhu! Oseti ekstazu trenutka, oseti moj dah na vratu i nasmej se kao nekada! Oseti moje ruke na tvojim ledjima! Oseti jagodice mojih prstiju na svom telu, oseti vetar izmedju mojih dlanova i tvoje kože. Stisni me, stisnuću te, kao onda kad si me prvi put poljubila, kada sam osetio med na tvojim usnama, kada si osetila moj dah u svojim ustima, kada sam osetio tvoj dodir na svojim grudima, kada si osetila moj strah od prvog poljupca, kada sam osetio tvoje srce kako kuca. Kako kuca za mene! Tako uradi i videćeš večnost, videćeš sreću! Videćeš neverovatnu i bezgranični sreću oko sebe, videćeš duboko i daleko, videćeš i ono što nikad nisi mogla da predpostaviš da postoji. Videćeš daleka prostranstva u mojim očima, videćeš nepregledne pašnjake naših snova, videćes želju u meni. Želju koja ne prestaje, želja koja je nepremostiva. Videćeš našu decu, videćeš ponovo onog dečaka, samo što više neće plakati. Smejaće se i voleti te kao što te je celog života voleo i želeo. I ja ću biti tu! Jedino čega neće biti, neće biti raznih Artura i Merlina. Zabićemo ga još dublje i još jače, bićemo mač u kamenu!

Aenima

Licis mi na nekoga....Samo nisam sigurna...volela bih da gresim.

__________________
.