Edem

J. Uspon i pad Jugoslavije. Sudbina komunisticke ideje, zelje da svi Juzni Sloveni zive u jednoj drzavi Jugoslaviji, i kako su se se te divne zamisli izjalovile od 1945 do danas, su glavne teme ovoga romannsiranog dnevnika. Iz epizode u epizodu se opisuju fine procedure urusavanja ovog vekovnog sna.

Jugoslavija je ostvarila na delu u pocetku vrlo znacajne napretke u razlicitim oblastima. Narod je poceo da prihvata novi drustveni poredak.

Posle obnove i izgradnje, elektrifikacije, izgradnje stanova i otvaranja novih radnih mesta, vitalnih socijalnih programa, masovnog obrazovanja, Jugoslaviju je zahvatila istinska revolucionarna ekstaza. Iako se zanos nastavljao iz godine u godinu, za ist inu sve usporenije, vec pocetkom 1960-ih godina je pocela da se nazire kriza. Analiticari toga perioda zapazaju da je se ondasnja Jugoslavija usmerila u suvise ambiciozne reforme koje ne bi mogle ostvariti, ni mnogo bogatije i razvijenije zemlje. Pocetkom 1950-ih je zavedeno Samoupravljanje, navodno fabrike su bile date radnicima na upravljanje. Uvidelo se na kraju da je to vro skupa demagogija koja mnogo kosta a prigusuje vrlo snazno ekonomske zakonitosti i motivaciju zaposlenih i trzisnu utakmicu, privreda je i dalje ostajala u velikoj meri planska. Onda je se zemlja pocetkom 1960-ih orijentisala ka Nesvrstanoj politici, pokazalo se da je i to bilo jos jedno zamajavanje i pogresan korak.

Doslo je do masovne i vrlo intenzivne politizacije u raznim sferama, ukljucujuci i ekonomiju, obrazovanje, informaciju, kulturu, pravosudje, itd.

Iako je ekstaza postepeno jenjavala, ona je jos uvek bila prisutna u svakodnevnim postupcima ljudi. Ipak, i tada vecina gradjana je bila koliko toliko zadovoljna. Ali mrak despotske samovolje je poceo da sve vise destruktivno pritiska iz dana u dan.

Krajem 80-ih godina proslog veka zuta stampa ( ona je vec tada bivala sve prisutnija) je obznanila da je svaki sesti stanovnik Jugoslavije bio saradnik SDB ( Sluzbe drzavne bezbednosti). Mnogi su to pretpostavljali, drugi su bili sokirani kada su to saznali. Zasigurno da oni koji su bili dousnici su za to bili obilato nagradjivani novcem u kesu, ali ponajvise neformalnim beneficijama i privilegijama, a upravo one su bile neizmerne.

Poznato je da na ovim prostorima postoji vekovna sklonost ka konspiratovnosti, Balkan je bio takoreci oduvek steciste svakojakih belosvetskih spijuna.

Komunizam je u pravom smislu reci promovisao istinsku armiju svakojakih agenata, onih koji nekoga stalno nadzoravaju, prate, prislukuju, vremenom ispoljavajuci sve vecu zelju da sve podvrgnu svom uvidu, pa skoro do intimnih sfera postojanja gradjana. Nazalost, vecina njih, umesto da nadzoravaju neprijatelje, je ostrascena kratkovido jurisala na nevine, kao sto se Don Kihot macem besno obrusavao po vetrenjacama.

Tako su bila sve vise potpaljivana neosnovana sumnjicenja. Sto se postepeno pretvaralo u istinski pozar paranoje, sve je vise segmenata gradjana padalo pod udar represije.

Ondasnja Jugoslavija se i dalje hvalila da je svetski sampion u medjunarodnoj saradnji, detantu, most izmedju Istoka i Zapada, model za imitaciju, da je zavela samoupravljanje najhumaniji sistem u istoriji covecanstva, da su ljudska prava postovana, da je standard visok, i produktivnost fabrika na visokom nivou..

Tako je samo spolja izgledalo. Tome laznom bljesku su doprinosili medjunarodni krediti, sto je sprecavalo da se sagleda stvarno stanje. A za to vreme svemoguce krize su podmuklo tinjale i uzimale maha. Rastu tenzije na relacijama izmedju etnickih grupa, bujaju dezintegrativni procesi na Kosovu , u Bosni i Hercegovini i drugim republikama, ekonomska kriza je sve prisutnija; umesto proklamovanog samoupravljanja nedorasli SKJ je bio glavni upravljac. On je sve uzimao pod svoju kontrolu i nadzor, imao je monopol, dolazi do birokratizacije i samovolje, nepotizma i korupcije, beneficija i privilegija. Republike su pocele da optuzuju jedna drugu za privilegovan polozaj. Hrvati sumnjice Srbe da su cizmasi, a Srbi njih za zaveru Tita, Kardelja i Bakarica.

Tajnovitost vlasti je vrlo zahvalna tema, narocito su znacajne fine procedure ukrivanja masovnih zloupotreba, cime je se SFRJ trudila da osigura efikasan obracun, a da ga u isto vreme ukrije od prepoznavanja, jer je Jugoslaviji narocito bilo jako stalo do demokratskog imidza u Svetu nesvrstanih ( npr.: neko dobije otkaz kao politicki nepodoban, to obrazloze da je navodno neradnik; ne moze da dobije posao jer nije uticajan, kazu da vlada nezaposlenost; ovde spadaju osude na kaznu zatvora za nepocinjeno krivicno delo; smestaji dusevno normalnih ljudi u ludnice, diskriminacije u obrazovnim ustanovama, za vreme sluzenja vojne obaveze, pred sudovima, itd.).

Pocetkom 1970-ih se javljaju sve brojniji disidenti, da bi pocetkom 1980-ih ovaj trend dobio u snazi. Zahtevi disidenata iz cele SFR Jugoslavije, i duboka kriza i slabljenje zemlje, su doveli, ujedinjeni sa medjunarodnom podrskom, do zavodjenja visestranackog sistema u Jugoslaviji 1990 godine.

Narocito od 1980-ih, a sve vise od pocetka 1990-ih godina, nastaje proces masovnog osvescivanja, raslojavanja, osipanja redova komunista, mada je ovaj proces nastao jos posle 1948 i postepeno dobijao u snazi jos od pocetka 1950-ih godina. Uporedo sa ovim procesom dolazi do energicnih obracuna sa postenim komunistima, idealistima.

Pocetkom 1990-ih je zaveden visestranacki sistem, nastaju stranacke borbe, sankcije, ratovi, raspad zemlje, kriminal, beda, inflacija. U 1991 godini je nestala SFRJ i stvorene su nove drzave iz njenog sastava.

Komunisticki rezim se samounistio i urusio zavrsavajuci se u ratovima, ljudskim zrtvama, materijalnim razaranjima, i milionima izbeglica. Zemlja je stavljena pod sankcije medjunarodne zajednice, gurnuta u izolaciju, ali rezim Slobodana Milosevica izigravajuci volju naroda i lazirajuci izbore, produzava svoju vlast sve do oktobra 2000 kada je pobedio DOS. U 1999 godini je zemlja bila izlozena visemesecnom bombardovanju NATO, iznurena decenijskom tiranijom, sankcijama, privreda je paralisana, imali smo apsolutni svetski rekord u stopi inflacije, nastali su masovna beda i krah pravnog sistema, dolazi do jos drasticnijih i masovnijih krsenja ljudskih prava. Kosovo je potpalo pod jurisdikciju medjunarodne zajednice.

Pobeda DOS-a oktobra 2000 godine i nominacija dr.Vojislava Kostunice su znacajni datumi i tek su se ocekivali pomaci nabolje. Ali do danasnjih dana nema sustinskih promena u oblasti postovanja prava i standarda zivota vecine. Zar ubistvo Zorana Djindjica nije jasan dokaz ovoj tvrdnji? Budimo otvoreni: sudstvo je u istinskoj paralizi. A kada nema kazne za pocinioce bujaju bezakonje i kriminal koji rastacu drzavu i slabe gradjane.

Glavna prepreka izbavljenju su postali kriminogeni segmenti koji zaslepljeni licnim carom opstruiraju patriotsku demokratsku vlast.

Sa razlicitih strana se cuju tvrdnje da ostrascene mafijase izntrumentalizuju spolja da tako sabotiraju Srbiju, da je drze u mraku i izolaciji.

Feburara 2008 godine kosovski Albanci pokusavaju da Kosovo proglase nezavisnim. Nasa drzava i narod su ovaj jednostran cin odbacili kao protivan medjunarodnom pravu. Proglasavanje nezavisnosti Kosova od strane kosovskih Albanaca i podrska pojedinih segmenata medjunarodne zajednice nezakonitom komadanju drzavne teritorije Srbije, su drasticno destabilizovali Srbiju, sto je izazvalo velika anti-zapadna osecanja, podelilo politicke stranke na one koje su za priblizavanje Zapadu i one koje su za Rusiju, i stvorilo veliku politicki krizu, sto je dovelo do pada Vlade i raspisivanja novih parlamentarnih izbora.

Cini mi se da je ovo lazna dilema, ulazak u Evropu nema nikakve veze sa nasim odnosima sa Rusijom. Ako nam uzimaju Kosovo, onda nas odguruju od Evrope, Srbiju guraju u izolaciju, u Srbiji tako jacaju esktremne politicke struje i mafijaska okupljanja.

Evo sta mi je kazao nedavno jedan zemljoradnik iz jednog sela u okolini Ljubovije : ”Kada treba oteti nesto od nekoga, mora se to necim opravdati, najlakse ga je okriviti za nesto, izmisliti neki izgovor, proglasiti ga za neprijatelja.” Malo je zastao pa dodade: ”Ja kad ocu da oceram vrane sa njive, postavim tamo strasilo, tako su i nas pretvorili u strasilo, plase nasim primerom druge, ne samo ovde na Balkanu nego i u svetu, da paze dobro sta rade. Slavnu” su nam ulogu dali.”

Imamo visepartijski sistem, umesto odmerene utakmice doslo je do ekstremne ostrascenosti, cuju se pretnje, poklici mrznje. To je vracanje u mracnu proslost. Zar nismo izvukli pouke? !

Edem

Zasto i kako sam napisao ovu knjigu?

K. Zapitajmo se ? Politika se izmenila, postala je poslednjih decenija mnogo slozenija, u politiku su snazno prodrle nauka i tehnologija, danas je politika mnogo udaljenija od razumevanja obicnih ljudi. Posledica je nerazumevanje, sto stvara sirok prostor za manipulacije i indoktrinacije .

Zasto smo mi narod koji se svrstava danas u gubitnike? Ko, kako i zbog cega nas je preveo u tabor gubitnika, kada smo posle Prvog i Drugog svetskog rata bili formalno u pobednickom taboru. Zasto taj proces nismo na vreme prepoznali i sprecili? Kako iz tabora gubitnika preci u pobednike? Ko su nasi prijatelji, a ko neprijatelji? Kako da nase neprijatelje pretvorimo u nase prijatelje?

Ovde se razmatra jos jedna znacajna dilema koja potice sve do danasnjih dana iz nase vrlo davne proslosti. Srbi su junacka nacija koja se nije htela pokoriti ni najjacima, od juna 1389 godine, preko 1914, 1941 pa sve do danas 2008 godine. Junastvo i moralnost su izvanredne osobine jedne nacije. Ali nam je potrebno jos nesto : smisao za diplomaticnost i potragu ne za resenjima o kojima mi sanjamo, nego koja su objektivno moguca.

Vrlo je umesno danas objasniti evoluciju jedne nacije, koja junacka i moralna, biva podvrgavana poluvekovnoj demagogiji komunizma, i kakve su posledice toga po nasu nacionalnu psihu i identitet. Kako je nasa nacija koja je vekovima bila junacka i moralna, zapala u poslednjim ratovima u zamku perfidnog poduhvata da bude pretvorena i prikazana kao suprotnost tome" razbojnici, siledzije, lopovi, oni koj siluju zene i ubijaju nemocne." Zele da nas lise vekovnih moralnih preimucstava, ukljucujuci i napore da nas izazovu protiv pojedinih vladajucih naroda planete. Budimo oprezni i promisljeni!

Uzimajuci u obzir ove istorijske i druge cinjenice, mozemo se zapitati:
-da li je raskid Pakta sa Nemackom marta 1941 bio mudra odluka, da li su njegove posledice bile stetne ili ne za nase nacionalne interese?
-da li su sukobi izmedju cetnika i partizana mogli biti izbegnuti?
-da li su sukobi izmedju etnickih grupa mogli biti izbegnuti takodje?
-otkud kod nas komunizam?
-otkud pojava komunizma i fasizma? Da li su se ove ideologije pojavile spontano, ili na neki drugi nacin, pojave komunizma i fasizma su snazno uticale na sudbine celog covecanstva i milijardi ljudskih bica.
-da li su se ratovi u poslednjoj deceniji 20 veka mogli izbeci?
-zasto smo se tako za vreme komunizma sumnjicili, zasto smo se svadjali ?
-zasto mi stalno bivamo hrabri momci i heroji?
-zasto kod nas veciti dualitet-Rusija-Zapad?
-zasto sada nema dovoljno osvescenja i ima cak i dalje pokusaja da se se nastavi isto ono sto sto je cinjeno i ranije ili se mozda ponavljaju teske greske proslosti?

Listajuci stranice ove knjige se nailazi na brojna druga pitanja na koja se traze odgovori:
- zasto smo krenuli stazom ekscentricnih strateskih koncepata, kao sto su Samoupravljanje, Nesvrstanost, razne cudne reforme, otkud to bas kod nas?
- Kako to da smo1948 mi bili jedini koji su okrenuli ledja Rusima, a sada smo u 2008 godini opet mi jedini koji smo uz Ruse?
- Da li je nasa zemlja neka vrsta medjunarodnog enfant terribl-a, kojoj je namenjeno od Svevisnjeg da vecito pribegava nekim ekscentricnim postupcima i konceptima? Zasto? Ko nam to stalno namenjuje ovu nezahvalnu ulogu? Zasto je prihvatamo, zasto idemo uvek grlom u jagode?
- -zasto je se pocetkom 1990 ih godina ponovila 1941 godina? Zasto se istorija ponavlja?
- -zasto su se raspali SFRJ, SKJ, JNA?
- -zasto su nam zavedene sankcije, zasto smo bili bombardovani?
- -zasto smo bas mi bili zemlja gde je komunizam bio sve do 2000 godine na vlasti
- -zasto smo prihvatali, zasto su nam nametali pogresne vodje, od J.B.Tita sve do S.Milosevica?
Ko to cini?
-Zasto medjunarodna zajednica nezasluzeno postupa ovako prema nama ?
-Otkud sadasnji romantizam pobune malih protiv velikih koji tako potseca na 27 mart 1941 godine, ili na 1999 godinu?
-otkud ovakva sveopsta korupcija, kriminalizacija, mafijastvo, globalna ponovna balkanizacija Srbije?

L.Kriminalci, mafijasi. Ko su te snage koje nastavljaju da stete i blokiraju ?

To su snage mraka koje zele da zaustave promene, mahom ostaci razvlascenih formacija prethodne vlasti, koji su se povezali, konsolidovali, nastavljaju da pribegavaju bezakonju i samovlascu, da tako sacuvaju svoje pozicije i privilegije.

Zar ima neke znacajnije razlike izmedju ubica i koljaca iz Drugog Svetskog rata, bilo da se radi o Srbima ili drugim nacijama, ili pak bez obzira na politicku opciju, i danasnjih nasilnika? Moralni i psiholoski lik svakojakih ratnih koljasa raznih nacija, nakon toga komunistickih progonitelja, je tako slican danasnjim kriminalcima obrijanih glava.

Umesto da se osveste i shvate teskoce vecine, da uspostave sa njima razumevanje da svi zajedno tragaju za procesom nacionalne sloge, ovde ima mesta za sve, svi smo u istom camcu, sada neki od njih bivaju jos ostrasceniji u potrazi za zrtvama koje ce pljackati i kinjiti.

Oni pak koji su naivno nasedali stetnim reformama, ekscentricnim konceptima, verovali u neku snagu koja navodno vodi drzavu u svetlu buducnost, iako su uvideli da su te snage dovele drzavu na danasnje stratiste, i dalje su skloni ponekad da veruju naivno u neke nove sarene laze.

Ostrasceni mafije i kriminalci zaneti svojim novcem su lak plen onih snaga mraka izvan zemlje koje zele da opstruiraju Srbiju , koje ih se lacaju, jacaju ih, kao toliko puta kroz nasu istoriju, i usmeravaju ih da sire haos i kriminal, da iznutra slabe Srbiju.

Iako smo u 21 veku, oni zive u svome autisticnom svetu, kao da su jos u vremenu Tita i Milosevica ( samovolja ,olaka bogacenja, sticanje enormnih privilegija). Ne shvataju da je ovo Srbija, a ne SFR Jugoslavija, borimo se za Kosovo, ugrozene su nam pokrajine, izlozeni smo pretnjama, oko nas vise nema socijalistickih drzava, svugde su clanice NATO pakta. Narocito je zabrinjavajuca njihova orijentacija prema drugim ( pojedincima, segmentima stanovnistva), iako je komunizam pao, postene patriote nastavljaju da masovno neosnovano sumnjice po losoj navici iz prethodnog perioda. Znamo da danas nema narodnih neprijatelja kao ranije, jasno je da se bore za njihove licne, a ne kolektivne interese.

Ovakve psihologije su kocnica za promene.

Istroseni saboterski komunizam zele da zamene novom ujdurmom, novim autodestruktivnim jarmom-mafijastvom. Ukoliko ne shvatimo ovu najnoviju ujdurmu, nastavice se i ubrzati slabljenje nase drzave i nacije.

Lj.Sta ciniti?

Kako izaci iz kruga ratova i losih procena, beskrajnih svadja i medjusobnih sterilnih rasprava, kako uci u kruzok razvijenih i bogatih zemalja Evrope, tamo gde nam je mesto, kako se osloboditi prokletog balkanskog nasledja?

Ucimo se na greskama!

Da li su nase sudbine i nasa istorija nesto izvan nasih dometa i doprinosa, ili suprotno od toga, da li mi kao pojedinci mozemo nasim licnim odgovornostima i akcijama uticati na tok istorije i uzeti nasu sudbinu u nase ruke?

Ayn Rand kaze da ne postoje neki istorijski i drugi determinizmi, nego pojedinci koji treba da uzmu sudbinu u svoje ruke.

Americka naucnica dr.Mary Ruwart pak zastupa nesto nijansiranije stanoviste: ako zelimo da menjamo svet, moramo promeniti prvo sebe same.

Ovaj princip LICNE ODGOVORNOSTI je u nasim uslovima postavljen u vrlo specificnom lokalnom kontekstu, zato sto nam je prethodni komunisticki poredak bio nametnut silom, nije bio nas izbor. Prethodni poredak je opljackao i unesretio vecinu gradjana, pretvorio ih u bespomocna ljudska bica, bez svoje krivice nemocna da naprave racionalan izbor.

Americki sociolog Nathan Glazer pak je ustvrdio jos pre skoro pola veka da su pogodnosti odnosno nepogodnosti date ljudima rodjenjem u datoj naciji. Moglo bi se onda zakljuciti da mi nismo krivi sto smo odavde, sa ovih prostora. U svetlu ovog vidjenja bi se moglo postaviti pitanje: ”Gde je onda ovde nasa odgovornost za nas licni izbor?”

Ipak mi se cini da je dr.Mary Ruwart u pravu kada kaze: "Nacelo LICNE ODGOVORNOSTI dela u oba pravca, i na politickom i licnom nivou, istrazivanja ovih preplitanja bi ustvari trebala da stvore novi model ljudskog bica."
Mi smo nacija koja je u vrlo delikatnoj teskoj fazi tranzicije, kucamo na vrata Evrope, nama treba razumevanje, i podrska Evrope i sveta da se uspravimo..
Na stranicama ove knjige se opisuje herojska epopeja …ica: Jovanovica, Petrovica, ……., bore se da opstanu, da prezive, kao stado jaganjaca izgubljeno u magli i mraku okruzeno urlicima krvozednih vukova.
Sta uciniti da zaustavimo sunovrat, da se izbavimo?
Narod je najmudriji onda kada progovori iz srca jednostavnim i nebiranim recima: Uzdajmo se u se i u svoje kljuse ! Na ovoj balkanskoj vetrometini se pokazalo da je najmudrije bilo uzdati se u svoje snage. Onda kada smo bili slozni i puni vere i morala smo pobedjivali, a kada to nije bio slucaj mi smo gubili.
Prihvatimo poruku velikana Vuka Karadzica izrecenu pre skoro dva veka: neka svako uradi koliko moze, bicemo spaseni. Drugim recima to znaci da svako od nas bez obzira na drasticna ogranicenja, moze dati presudan doprinos. Ako ucini sto moze, svima ce nam biti bolje, i bicemo pobednici. Okrenimo se sebi.!

Neka svako obavlja svoje zadatke kako treba: sudija, policajac, drzavnik, na svome radnom mestu, u obrazovnoj ustanovi, porodicu, susedstvu, zajednici. Ako tako postupimo nastace brz i siguran, neminovan procvat i boljitak.

To je moguce, to od nas zavisi, ko nam to brani? Ali to nije lako. Pobedimo sebe! Da bi bili kadri da uzmemo nasu sudbinu u svoje ruke moramo da ojacamo. Poruka ove knjige je : da bi se spasli neophodan nam je duhovni preporod, dusevno, duhovno , moralno ozdravljenje, kroz slogu i pomirenje svih, bez obzira na etnicku i versku pripadnost, politicko ubedjenje. Postujmo svoje sunarodnike, uvazavajmo se medjusobno “kao malo vode na dlanu! Slavimo nadarene, vredne, dajmo im sansu, oni ce povuci napred sve druge. A ne da nam ih obespomecenim i raspamecenim otimaju i odvode u tudjinu da jacaju druge drzave i narode. ” SLOZIMO SE! Popravimo nase organsko zdravlje, podmladimo nasu iznurenu naciju! BORIMO SE!

Nama je mesto u Evropi. Tamo gde i jesmo oduvek. Ujedno saradjujmo maksimalno sa Rusijom. Sto se tice saradnje sa NATO paktom, to treba da odluce nasa Vlada i nas narod.

Vratimo se nasim duhovnim i moralnim nacionalnim korenima, ali ne iracionalnoj nacionalnoj euforiji, nego sjedinjavanju nacionalnih osobenosti sa modernim vrednostima . Kao sto su to uspeli pojedini narodi izvan tabora Zapadne Evrope: Grci, Japanci, i Kinezi.

Edem

Saga o..icima :Poglavlja

1.- Djevdjelija 1940-1941 godina

a. Djevdjelija (mala makedonska varosica na krajnjem jugu bivse Kraljevine Jugoslavije, na granici sa Grckom, od oko 4.000 stanovnika okruzena Dinarskim makedonskim Alpima). Novembar 1940 godine.

Hodajuci brzo, skoro trceci, priblizavam se zeleznickoj stanici koja mi hita u susret kao dragi znanac, ne mogu da savladam nestrpljenje da se tamo sto pre pridruzim nekolicini drugova u igri. Za nas je zeleznicka stanica omiljeno mesto da se uzivljavamo u posmatranje vozova i putnika, koji odlaze prema novim susretima i snovima.

"Evo me Dimco!"- zadihan uzviknuh mome zlatokosom makedonskom drugu u igri. Jedan blag i mio osmeh se pojavi na njegovom suvonjavom licu, neocekivano me pogleda iskosa, ucini mi se ljutito. Ne vidim razlog da se ljuti na mene? Ovo mi je izgledalo jos verovatnije, kada me, smeseci se zagonetno, zagrli prijateljski i prosaputa mi pravo u uho:" Sta trazis bre ovde u Makedoniji, tvoj otac je Srbin, Srbi truli vrbi!." Shvativsi da se sali, odmah mu uzvratih salu smejuci se glasno:" Makedonci truli konci!" Obadvojica se zasmejasmo i zagrljeni kretosmo dalje. "Znas" -kao da se iznenadno priseca necega nastavi hvatajuci me vazno za lakat- "jedan avion je pao u polje nedaleko odavde, hajdemo da ga vidimo!"Gledajuci me pametnim zelenim ocima prijateljski kao i obicno, prozbori blago znacajno podizuci ton glasa: "Iduci tamo pokazacu ti nase skloniste protiv bombi koje je otac sagradio u podrumu nase kuce."

Vazduh iznenadno zapara pisak lokomotive koja se brzo priblizavala, kompozicija vagona je izlazila iz tunela uvijajuci se kao neka velika zmija, priblizavajuci nam se najednom se pretvori u istinsko cudoviste, koje je sto se vise priblizavalo postajalo sve ogromnije. "Sacekajmo jos ovaj voz, i onda hajdemo da vidimo avion!"- rekosmo skoro u glas. Kompozicija stize, zaskripase kocnice , cu se iznenadni i kratak pisak sirene lokomotive, kao tacka na kraju recenice. Voz se zaustavi.

Buku kompozicije zameni skoro apsolutna tisina.Toplo je. Mirisu smokve. Nista se drugo ne cuje sem poj blazenstva cvrcaka u sasusenoj travi pored pruge poprskane katranom. Letnju idilu muzikanata cvrcaka poremeti reska skripa sarki na vratima vagona koja pocese da se sirom otvaraju. Pred nama se ukaza vrlo neobican prizor: vojnici sa belim zavojima oko ruku, grudi, glava, ociju, nogu. Gledali smo u vojnike zateceni i zadivljeni. Slika osakacenih vojnika koji negde putuju a koje niko ne prati niti cuva, je u isto vreme vrlo tuzna. Razgali me njihovo spokojstvo, shvatali su, tako mi se ucini, da su ipak na sigurnom, medju prijateljima.

Neki od njih su imali snage da sidju iz vagona na zemlju. Dva vojnika uzese ispod pazuha jednog ranjenika koji je imao veliki zavoj preko cele glave i oko ociju, te nije mogao nista da vidi. Kako je to tuzno! Kada ga nekako svedose iz vagona na zemlju, on se saze, napipa jedan poveci kamen, uze ga u ruke i poce da ga ljubi jecajuci, izgovorao je neke reci na nama potpuno nerazumljivom jeziku, koji nije bio ni srpski ni makedonski. Slepi vojnik, glavni akter ovog neobicnog prizora, je bio krajnje uznemiren i potresen. Pricinjava mi se da mu iz praznih ocnih duplji prekrivenih zavojem teku suze. Shvatih da slepi vojnik voli ovu zemlju, da je potresen, i da je srecan sto se zrtvovao. Nije mi jasno kako govori strani jezik, a ljubi kamen Makedonije?

U medjuvremenu se pojavi nas stariji drug, vec poveci decak, za glavu visi od nas, koji je bio sin Grka, djevdjelijskog trgovca, u Djevdjeliji postoji jedna mala grcka kolonija. Okrete se prema nama i rece, pazljivo osluskujuci reci vojnika: "To su moji Grci, vracaju se iz Albanije, oni su ih naterali u povlacenje.Taj vojnik ljubi kamen jer misli da je dosao u domovinu, u Grcku." "Grci i mi smo slicni, slepi vojnik voli nasu zemlju. Oni putuju sami vozom kroz nasu zemlju bez pratnje, znaci Grci i mi smo pravi prijatelji.”- prosto se obradovah.

(Istorijsko objasnjenje: To su bili grcki vojnici koji su se vracali iz Albanije.
Tadasnja nemacka saveznica Italija je videla ondasnju Albaniju pre svega kao most za svoju vojnu ekspanziju na Balkanu. Aprila 1939 Italija je napala i okupirala Albaniju. Kralj Albanije Zog je izbegao u Grcku. Upotrebljavajuci Albaniju kao svoju vojnu bazu oktobra 1940 godine italijanske trupe su napale Grcku, ali su odmah bile odbijene energicnom odbranom grcke vojske. Grcka i Jugoslavija su bile okupirane od Nemacke aprila 1941 godine.)





b. Petnaesti mart 1941 godine - Otac pozvan u vojsku

Otac, sef ( tako su zvali direktora) Duvanske stanice u Djevdjeliji, kao rezervni kapetan vojske Kraljevine Jugoslavije je pozvan da se javi na duznost u njegovoj vojnoj jedinici. Rat se vec nazire. Roditelji odlucise da majka sa nas troje dece ode kod roditelja naseg oca u Zapadnu Srbiju, u okolini Ljubovije na Drini, jer je kod svojih ipak najsigurnije. A tu, odmah preko Drine, nalazi se mala istocno-bosanska varosica Bratunac, odakle je nasa majka, i gde zivi njena porodica.

Roditelji su zabrinuti zbog moguceg rata, ali i tuzni zbog rastanka sa makedonskim prijateljima, koje su cenili kao vrlo iskrene, postene i vredne ljude. Otac je cesto ostavljao bicikl pored puta u jarku, odlazio bi po ceo dan kilometrima u brda da obidje uzgajivace duvana, a da mu nikad niko nije nijednom ni pipnuo bicikl.

"Ziveo Kralj, zivela Jugoslavija!"- uzvikivali su oficiri okupljeni u gostinskoj sobi naseg prostranog stana u zgradi Duvanske stanice, uzdizuci visoko ruke sa sabljama, dosli su da isprate oca u vojsku. Ustade jedan oficir, svetlosmedj, sa velikim brkovima, istinski dzin, skoro da se tetura, vidi se da je pomalo pijan, odrza mali govor: "Nisu izvukli lekciju iz Prvog svetskog rata, ovoga puta ce nauciti zauvek!"- kad zavrsi govor ljutito vrati sablju u leziste.

Majka nas odmice sto dalje, sablje fijucu kroz vazduh.


c.- Dvadeseti mart 1941. godine - Kukavica

Dvoriste Duvanske stanice je vrlo prostrano, ogradjeno zicom, neka drveta su tanka i vrlo visoka , jedva se naziru gore u plavo belicastom nebu, na njima su pticija gnezda, kao avioncici. Kada se priblizava Duvanskoj stanici iz daljine se bele na suncu nove visoke skladno zidane gradjevine; sivi magacini za duvan se po svojoj gradjevinskoj konstrukciji razlikuju od velike trospratne administrativne zgrade u kojoj se nalaze nas stan i gostinske sobe. Cvetaju juzne biljke, siri se opojni miris smokvi u cvetu.

Duvanska stanica na iskrajku varosice drema ovoga jutra, skoro nigde nikoga. U jednom cosku ogromnog travnatog dvorista stoji supruga strazara Gligora, dezmekasta zena srednjih godina, kuva obrok za svoju porodicu na sporetu postavljenom ispod razgranatih krosnji velike jabuke. Gligor je doneo iz lova divlju svinju."Pogledaj Gligore"- ona zabrinuto pokaza rukom pticu u brzom letu koja se spusti na jedan od magacina-" opet kukavica, nije dobro!" Malo zastade zabacivsi kao gar svoju crnu gustu kosu. Gligor je zabrinuto pogleda: "Gospodiin direktor ce nas napustiti, pozvali su ga u vojsku, sta ce sada da radi ovih tristo radnika. Bez njega nema nista, on ovo sve drzi svojim vrednim i mudrim radom ?"

Zavrsavajuci razgovor pozvase nas na obed. Meso divlje svinje je bilo izuzetno ukusno.


d. Dvadeset sesti mart 1941- Putovanje za Srbiju

Danas smo posli vozom kuci u Zapadnu Srbiju, voz ide do Stalaca, a onda je presedanje za Uzice; u Uzice stizemo sutra uvece gde cemo prenociti. Odatle idemo autobusom osamdeset kilometara do Ljubovije.Tamo nas ceka deda Velizar sa konjskim kolima, selo Uzovnica je pored Drine, samo nekoliko kilometara nizvodno od Ljubovije ka Zvorniku. Put je dug i naporan, treba proputovati celu Makedoniju i dobar deo Srbije, sa krajnjeg juga do severozapada. Majka je zabrinuta za naseg oca, koji je vec na njegovoj vojnoj duznosti. Rat samo sto nije poceo, rat je velika nevolja, i donosi nepredvidive dogadjaje, ili istinske tragedije.

Majka nas smesti jedno po jedno na sedista kupea. Najstariji brat ce imati za nekoliko meseci devet godina, ja sam rodjen jula 1936 godine, a najmladji brat je takoreci jos beba, nema ni dve godine. On je po necemu drugaciji od moga brata i mene, vrlo je plav i zelenook. Roditelji su govorili: ”Metnuo se na dedu Velizara!” Mama se osvrnu pazljivo oko sebe, kaza da sedimo mirno, da se ne naginjemo kroz prozor. Pogleda iznad sedista na prostor za prtljag da nesto ne padne na glave ako voz iznenadno krene ili stane. Sa nama je u kupeu vojnik, njegov masivan zut drveni sanduk opkovan gvozdjem je bas iznad nasih glava. Majka baca zabrinute poglede na vojnikov sanduk. Preko puta nas sedi jedan postariji covek, skoro starac, suvonjav i omanji cikica, njegove mrsave dugacke drhtave ruke se prosto obesile na sedistu kao na civiluku. Ovaj dobrocudni starac je vrlo zabavan. On se zbog necega odjednom uzruja, nagnu se majci vidno uzbudjen: "Znate gospodjo, voz se tako jednom naglo zaustavio, trgnu, sanduk jednog vojnika pade pravo na glavu deteta oficira, ubi dete na licu mesta!" Starac poce da mlatara uznemireno rukama, dize se naglo kao nekome uz inat, i u jednom dahu rece unoseci se drhtavim rukama u lice majci: "Znate sta se desilo gospodjo, oficir je uzeo revolver i na licu mesta ubi vojnika!" Vojnik odmah ustade, siva uniforma zateze presijavajuci se na snaznim plecima, osmehujuci se blagonaklono i snishodljivo uze u ruke drveni sanduk, savi se podu vagona kao da je cirkuzan od gume i stavi sanduk na pod kupea. Mama nevidljivo odahnu sa olaksanjem.

Voz zadrma, polako krete, onda sve brze i brze prema Srbiji. Idemo kod dede i babe, voz juri pravo u koso zapaljeno sunce, uzbudjeni smo i radosni, idemo u nadu i buducnost.

Vojnik otvori prozor i naglo isturi snazno telo do pojasa izvan vagona. Kroz otvoren prozor nagrnuse miris i dim lokomotive. Pocesmo da kasljemo. Jedna smirena postarija, ali jos zivahna zena, ustade i povuce ga rukom za rukav da se ne naginje: "Znas vojnik, vrlo je opasno naginjati se kroz prozor!" Ova mudra zena se uozbilji : "Jednom tako jedna zena sa detetom u narucju se nagnula kroz prozor, nije videla most, most naidje i ubi joj dete!"

Voz poce opet da ubrzava. Posle kratke pauze, zena se naglo okrete licem u lice jednom elegantnom prosedom gospodinu u nasem kupeu, skoro da na njega dosada nismo ni obracali paznju. On je srednjeg rasta, sa usiju mu visi lornjet, u gornjem dzepu novog plavicastog sakoa otmeno zadeven veliki zuckasti skupocen sat, za sat prikacen pozlacen sjajni zuti lancic koji pada prema pojasu savijen kao zmija. Kao da ga zbog necega cika, ova otresita zena mu se obrati pravo u lice: "A gde vi gospodine putujete ?" Smireno i polako spustajuci na kolena novine koje cita, kao da se zbog necega brani, ovaj neobicni gospodin joj odgovori vrlo tiho: "Idem za Beograd gospodjo." Razgovorna zena ga zagleda ljubopitljivo:"A da, secam Vas se-" uhvati se ona za glavu kao neka glumica-" vidim da ste mi poznati, Vi ste gospodin M., Vi drzite zlataru u Skoplju, ja sam skolska drugarica Vase sestre Sare, sedele smo u istoj klupi." "Gle, kako je nas svet mali, bas mi je milo zbog toga!"-prosto se obradova ugladjeni gospodin prefinjenih manira, on naglasava svaku rec kao profesor, vidljivo je da meri dobro sta ce kazati. Nasmesih mu se, spazih da se ovaj simpaticni gospodin nekako raskravi, skoro da se pretvori u nekog veseljaka, neocekivano ustade. Kao sto glumac cini na predstavi u pozoristu , on se pokloni na sve strane, crna duga kosa prosarana sedim vlasima mu se preslozi na glavi: "Dobar dan dame i gospodo, Zlatare Beograd, Sofija, Skoplje!" Brzo svakome od odraslih tutnu u ruke svoju vizit kartu." "Niste trebali, cuvajte za drugu pogodniju okolnost?"-obrati mu se mama uctivo. "Sta mislite da li ce biti rata ili ne?"-nastavi uporno zena. "Bas u Politici sam citao o progonima Jevreja u Nemackoj i drugim zemljama koje su nacisti okupirali. Ako dodju ovde ucinice isto to”. Zbog necega naglo okrete brigu na veselje, toplo se osmehujuci dodirnu mi sakom kosu: "A sta ces ti biti kada porastes?" Kao da sam predosecao pitanje ja odmah odgovorih:"Bicu pilot!" " Bravo" –skoro glasno uzviknu ugladjeni gospodin, ali ovoga puta je vec bio spontaniji, postade veseo i opusten. Ucini mi se kao da je hteo da me uzme u ruke i podigne visoko. Pa on je kao i mi!-prosto se obradovah gledajuci ga nasmejan. Onda rece majci uctivo: "Znate gospodjo, bio sam nedavno u Bugarskoj, ah, svugde roze, roze." Nije kazao "ruze, ruze" nego "roze, roze."

Kompozicija se drma i vijuga zanoseci vagone na krivinama cas levo, cas desno; lokomotiva povremeno pisne resko, zahukce snazno kao da se zbog necega naglo razljuti, zacu se kako izbacuje dim, zaskripa svojim masinama. Ja imam obicaj da odbrojavam bandere i prelaske vagona preko spojeva sina. Vrata kupea se sa praskom otvorise, odjednom ceo nas vagon preplavise setni zvuci harmonike; neko je odnekle uveo u nas kupe slepog pevaca, on je visok i krupan, promaja leluja plavu cekinjavu kosu na snaznoj glavi, u laganom hodu razvlaci velikim rucurdama harmoniku i glasno peva staru i predivnu srpsku pesmu:" Tri livade, tri livade, nigde lada nema, samo jedna, samo jedna, ruza kalemljena!" Svi ga gledamo pomalo uzbudjeni, slepi pevac unese u vagon zelena polja i brda juzne Srbije. Nije kao drugi slepi pevaci prosjaci, deluje dostojanstveno. Nosi harmoniku od vagona do vagona, sa maskom od lica, nasmejan, crven, velike glave, sretan. Svira bez prestanka, samo kada bi prelazio iz vagona u vagon, neko od putnika bi ga preveo. Putnici su ustajali radosni i stavljali mu sa uvazavanjem u dzepove po neki novcic, on nije govorio ni hvala, niti se zaustavljao. Nasmesen, blazen zbog necega, je nastavljao svoju neobicnu setnju iz vagona u vagon. Ocigledno je imao poverenje u postenje putnika. Pitam se, kako prelazi slep iz vagona u vagon, to zahteva opreznost cak i od onih koji vide, platforme su klimave? Pa valjda ga neko od putnika prevede u sledeci vagon? Moze neko da ga gurne? Sto, on je slepi pevac prosjak, kome on smeta? Kako je oslepeo? Ko i zasto ga salje da prosi po vozovima? Ali se vidi da slepi pevac uziva u vozu. On je sretan, izraz lica mu je plemenit. Svi ga postuju.

Starac ustade i protegnu se: "Stalac je tu, pa Beograd, a gde su moja Cuprija, Mala Krsna, Lapovo!?" Istegnu se rukama na sve cetiri strane, uze prtljag, pokaza rukom : "Ovo ti je prava Srbija!" Cekajuci da se voz zaustavi, stade pored prozora vagona i poce da cita glasno: " NE NAGINJATI SE KROZ PROZOR". A onda rece :" Evo i na francuskom:"Ne pas se pencher en dehors de la fenetre" i na italijanskom…...

Voz se sumanuto ustremi na sever ka Zapadnoj Srbiji, kao neka divlja azdaja koja grabi preko reka i vrleti, rasteruje magle i oblake, voz juri pomahnitao ka Uzicu, hita reci Drini, koja deli Srbiju i Bosnu, vidim je tamo negde daleko, vijuga, peni zelena i valovita. Radujemo se poseti zavicaju roditelja, kuci dede i babe, rodjacima. Nestrpljivi smo da vidimo Drinu, tako je svakog leta. Mali smo da znamo sta je, i gde idemo, ali to zna nasa majka. Ona rece da je u rodnom kraju ipak, i uprkos svega najsigurnije.

Edem

Saga .o..icima 1940-1953 g

e.-Dvadeset sedmi mart 1941 godine-Demonstracije u Uzicu

Uzice dragi grad na brdima, miris rodnog kraja, jos malo pa smo kod kuce. Vetric donosi sa brda miris tek napupelih biljaka, miluje sjaj sunca, okolo poznati bregovi, odzvanja muzika ijekavskih rastegnutih reci, svugde ljubazni i veseli ljudi. Usred grada brdo, rekose neki -zove se Dovarije-kazu na vrhu brda groblje. Nadjosmo prenociste u jednom malom hotelcicu u glavnoj ulici nedaleko od zeleznicke stanice. Mama ushicena prica kako je ucila jedan razred gimnazije u Uzicu.

" Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!”-urla razjarena rulja, kao nadosla recna matica valja mahnita ulicama. Posmatramo uzbudjeni svetinu sa isturenih prozora gostionice visoko uzdignutih nad ulicom. Ulicom tutnji, kao da ispod nas juri krdo divljih bivola. Poceh da zamisljam da sa neke uzvisice posmatram bitku kao neki vojskovodja. Jedan snazan plavokos demonstrant u lepo skrojenom novom odelu se pope na balkon drzeci cvrsto u ruci crvenu zastavu. Vazan kao neki dirigent, trepereci od zanosa kao struna na guslama, zapenusano uzviknu: "Dole Hitler. Dole nacisti!” Gomila se ocas poce okupljati oko njega. Govornici su se smenjivali, razvijorise se na vetru velike crvene zastave, odjeknuse reski povici razbesnelih ljudi : "Zivijo Staljin. Zivijo Sovjetski savez, Zivila Komunisticka partija!"

Jedan smiren postariji covek, mudrost zraci iz lica i u ociju, se pope na malo uzvisenje od koga napravise improvizovanu govornicu i poce da govori tiho i mirno, pozivajuci na smirenost i razum; uznemirena gomila ga ljutito odgurnu, zacuse se razjareni urlici : " Obesimo izdajnika!” Posle ovoga dogadjaja, stalno smo se pitali: sta je bilo sa mirnim covekom koji je izazvao onoliku ljutinu demonstranata, da li su mu nesto uradili na zao? Sta? Zasto su bili ljuti na njega?


2. Uzovnica-Ljubovija ( 1941-1944 godina)

a.Dvadeset osmi mart 1941 godine- Drina, kapija bezdana-putovanje se blizi svom cilju

Dolazak u rodni kraj

Na reku Drinu poc
Voditi borbe dan i noc
Bacati bombe sve
Na fasiste

Partizanska pesma

Deda Velizar nas ceka sa konjskim kolima u Ljuboviji. Iz daljine nam se presretan smeje, saginje se, sve nas grli svojim koscatim rucerdama otvrdnutim i ogrubelim od teskog rada. Kao sto ima obicaj i ovoga puta ispoljava svoju ljubav prema nama trljajuci svojom ostrom bradom po nasim licima, brada bocka, ali je to za nas vrlo zabavno i prijatno. Osetih kao i ranije miris tezackog znoja. On je postariji covek, ali ne jos nikako starac, visok je i snazan, obrijane glave, ridj, zelene ostre pametne oci pronicljivo sevaju okolo, iznad usta veliki cekinjasti plavi brkovi. Deda je prav i cvrst kao zdravo tvrdo drvo. Narocito voli najmladjeg brata Milica, jer je zut kao i on, zove ga Ridja. Osecam se zapostavljen. Cini mi se da je i moj stariji brat Bora slicno dozivljavao ovu dedinu izrazenu naklonost prema Milicu.

Ovaj zemljoradnik koji je vec prevalio sezdeset godina je proveo kao tobdzija sest godina u Prvom svetskom ratu i u Balkanskim ratovima, prosao je ratna stradanja i bio u Grckoj. Na Kajmakcalanu je izgubio u bici brata Dragu, a drugi njegov brat Obren je bio duze vreme u Francuskoj u pratnji Vojvode Putnika, odakle se vratio sa novim navikama i znanjima koji su mu omogucila da unapredi zivot seljaka u Uzovnici i okolini. Kada se naprimer, jelo govorili su: "Obren je kazo da se ne sme srkati! "

Deda je imao na svojoj desnoj ruci samo tri prsta. Eksplodirao mu je dinamit u rukama dok je lovio ribu na Drini ispod Krsmanovica groblja u Uzovnici, tamo iznad mirnog dubokog vira koga brza snazna matica mota polako uz vodu, vrteci u kovitlac penu i kapljice i poneki listic, ili bespomocni insekt koji nemocno trza mokrim krilcima. Na ovom mestu u zaklonu niskih vrba i topola savijenih do reke, u koje se zavlace divlji golubovi i grlice, i usred dana je mrak. Deda je danima hranio ribe hlebom uzivajuci u zuboru brzaka i poju divljih golubova; kad grlice zagucu negde gore u gaju, docaravaju spokojstvo i mir, koga ima samo ovde, potsete ga na kosidbe, zetve, daju snagu i radost. Posmatrao je ostrim ocima povece ribe u dubini privucene hranom koju je bacao u vir, radostan skorom bogatom ulovu.

Bio je dovoljan trenutak nepaznje, nesto ga dekoncentrisa, puce eksploziv u ruci, grunu kao grom iz vedra neba, sevnu plamena munja. Deda je prekaljeni ratnik iz Prvog svetskog i Balkanskih ratova, nije se ovog puta predavao smrti sa jedinom pomislju na svoga sina jedinca, kao sto to obicno mnogi pomisljaju u slicnim situacijama, nego je ovu nesrecu shvatio kao zlo kome se mora odupreti, borice se do poslednje kapi krvi. Oseti da ga sila obori na travnatu obalu, siknu krv, zabelese se ogoljene kosti prsta desne sake. Nadje snage da se uspravi, opipa se levom rukom. Oceni da nigde nije vise ranjen sem u desnu saku. Shvati presretan da je preziveo. Pipnu se, zavuce zdravu ruku u dzepove. Seti se dzepnog noza koga svugde nosi sa sobom, napipava nekakve parcice metala.Trgnu se radostan, sigurne smrti ga je spasao upravo taj noz (koji je on zvao vedemester ), koji je bio u unutrasnjem gornjem dzepu njegovog koporana; eksplozija je kao munja udarila pravo u vedemester koji je bio ispred samog srca, koji se rasprsnu u bezbroj malih parcica. Toliko puta nam je pricao ushicen : "Da ne bi vedemestera pogiboh!?"

Vazio je za jednog od najjacih ljudi u Podrinju. Prepricava se u selu i okolini, kako je za vreme operacije ruke bez lekova za smirenje bolova, puseci prkosno cigaru levom rukom, istrpeo sve bolove bez ijednog jauka. Lekari su bili zadivljeni. Nije cudo, on je jak, prekaljeni Solunac. Iako su mu prsti desne sake bili delimicno osakaceni, on se brzo povrati i priviknu, nastavio je da obavlja zemljoradnicke poslove skoro kao i ranije.

Deda je moralan covek koji se trudi da u svakoj prilici postuje zakon, on je dobro znao da je lov ribe dinamitom zabranjen. Naime, 1928 godine na jednom politickom narodnom zboru u Ljuboviji deda Velizar kao demokrata je bio napadnut od radikala koji su javno kazali: "Milan, sin Velizara Krsmanovica, nikada nece ovde dobiti zaposlenje!" Deda je bio ljut na stranku na vlasti. Dinamit je bio aktiviranje potisnute ljutine, osveta.

"Hvala Bogu vidim da ste dobro i zdravo"-rece deda milujuci decu pogledom. "Ocas smo kod kuce, pa cete se odmoriti i jesti"- osvrnu nam se vukuci dizgine konju koji polako vuce kola, konj poce lenjo da kaska. Vidimo kako se iskrivise dedina cvrsta zategnuta siroka ledja dok drzi dizgine: "Doslo je pismo od Milana, u Nisu je, dobro je." "Kako je majka. Mi smo takodje primili njegovo pismo."-odgovori Mama mirno" Konj vuce kola jos nekoliko kilometara, sada opet polako, bez ijednog kasa. Deda strogo vodi racuna da sve bude sigurno. Naidje autobus, deda zavika: "O,O!" konj stade. Onda opet trgnu dizginima, konj krete.

Dragi poznati pejzazi, prilaze nam radosni rodjaci, pozdravljaju se sa mamom, miluju decu. Levo od nas dole u udubljenom koritu negde grabi brzacima zelena zapenusana Drina, onda se rasiri i smiri, pa opet, to je neobicna reka sa bezbroj lica. Idu splavovi, kao da nas splavari veslima pozdravljaju, podignu ih, pa ih opet bucnu u penusavu ledenu zelenu vodu. Okolo brda, daleko gore u cuvicima vire iz krosnji zelenila drveca crveni krovovi razbacanih kuca. Pored puta pevaju glasno cobanice sa ovcama. Jedna u crnini uvija vreteno, prede i kuka iz sveg glasa, neko drag joj umro, kroz glasnu kuknjavu nabraja sve dobre osobine pokojnika.

Pade mrak, sjajne zvezde obasjavaju put, kola naglo usporise, odjednom skretose u desno u sokak. Od kuce na uzvisenju obasjanoj mesecinom, juri niz padinu sokaka pas Hidra, prepoznao nas, nije nas zaboravio od prosle godine, skace radostan na kola, hoce da nas lize. Stigosmo pred kucu pod brdom, malo uzdignutu iznad kratke strmine. Baba rasirenih ruku nam silazi u susret, grli nas sve radosna; jos nekoliko koraka da se popnemo, pa smo pred kucom. Kuca dede i babe je prizemna, ima kuhinju i dve sobe, a oko kuce pratece zgrade. Deda nije bogatas, ali je dobro stojeci domacin, vredan i cestit. U velikoj kujni sto i stolice, uz zid velika ozidana pec na kojoj se zimi nasloni i greju ledja, na njoj se moze i spavati, kao u Rusiji ili Ukrajini gde su zestoke zime. Na peci prede zadovoljna macka. U kujni pored vrata velika slika Svetog Jovana, nase Krsne slave, gde se svako vece pred spavanje svi mole Bogu.

Osecamo svugde oko nas neizmernu ljubav i srecu sto smo dosli. Cvrce usamljeni crvrci zavuceni u misjim rupama u zidu.To je neobican osecaj, slican beskrajnom i apsolutnom blazenstvu fetusa u utrobi majke. Rodni kraj, kod sebe smo. Ovo uspavljujuce cvrcanje u mirnoj noci je za nas nagovestaj najsretnijih dana.

Nestrpljivi smo da svane, da pocne novi dan pun uzbudljivih dogadjaja, susreta, igara sa drugovima, poseta, i odlazaka na Drinu.

Edem

b.Uzovnica-Drugi april 1941 godine

Mama gura kolica sa najmladjim bratom Milicem po puteljku pored prasnjavog seoskog puta izrovanog rupcagama; stariji brat i ja idemo pored nje ka centru sela u posetu sestri nase majke Seki, i njenoj porodici. Ona je udata za uzovnickog svestenika Miladina Racica ( koji je posle Bratunca dobio namestenje u Uzovnici), imaju sincica Radmila, Milicevog vrsnjaka.

"Sutra dolaze iz Bratunca tata i mama"-rece majka ozbiljno. Otac nase majke Vasilije Popovic je uspesan i imucan trgovac stokom. Popovici su dosli u ovaj deo Srbije u 18 veku iz Vasojevica u Crnoj Gori; bili su svestenici u planinskim crkvama iznad Drine izmedju Bajine Baste i Ljubovije, da bi krajem 18 veka presli u Bosnu, u Srebrenicu.

Otac deda Vasilija Anisije je zatim postao trgovac i tako je prekinuta vekovna svestenicka tradicija. On je pozajmljivao novac koji mu nije bio vracan, na kraju je bankrotirao. Njegov sin Vasilije majkin otac, mlad i energican covek, je poceo od nicega, pozajmio je nesto novca od prijatelja u Sarajevu i poceo da trguje stokom, i tako stekao imetak. Kada je smogao kupi zemlju i imovinu u Bratuncu od imucnog bega Rustembegovica.

Otac naseg oca napredan zemljoradnik iz Uzovnice, 1931 zeni sina Milana koji je bas zavrsio Srednju poljoprivrednu skolu u Valjevu, sa njegovom cerkom Zorom ( Napomena: ovi licni porodicni podaci su bitni da bi se moglo dalje pratiti sta se sve desavalo sa najblizim srodnicima majke u ratnom vihoru , i kasnije). Onda je se mladja cerka Seka udala za bratunackog svestenika Miladina Racica iz okoline Berana u Crnoj Gori , koji je uzovnicki svestenik, Mira za trgovca Ostoju Lazarevica iz Srebrenice, zive u Beogradu; stariji sin Veljo koji je trebao da nasledi trgovinu deda Vase se ozenio Ljubicom iz Zvornika, najmladji cerka Milena i sin Bogdan, su sa roditeljima u Bratuncu.

Porodica majke nase majke Beatovici, su dosli u Bratunac krajem 19 veka iz Hercegovine, iz okoline Gacka, sa Lebrsnika. Bakini Beatovici su takodje bili vekovima pravoslavni svestenici. U porodici postoji vrlo jaka tradicija ucenja, baka Sava je bila najbolji djak u skoli i za vreme austrougarske vlasti, naucila je tecno nemacki i madjarski, cerka Milena je takodje bila ubedljivo najbolji djak.

Nije radni dan, nigde nikoga na putu, ni zapreznih kola, ni prolaznika, ipak prema nama se polako drmaju volovska kola, presijavaju se prepuni zavezani dzakovi psenice i kukuruza. Seljak prestajuci da udara bezdusno stapom neduznog vola nam se bogoumilno javlja dok kola polako skripe: "Bog vam pomogo. Idem u vedenicu na Usce, neka mi Bog oprosti sto ‘vo cinim danas u svijetu nedjelju, al’ nema vise brasna, nema se vala kude!"

Pored puta u bregu cobanica cuva ovce i koze, preslicu zadenula za pojas, okrece desnom rukom vreteno i ponavlja isti refren neke melanholicne narodne izvorne pesme. Kroz ogolelo granje se nazire vrlo mutna Drina, kako brzo valja, samo grabi. Kao gar crnokosa cobanica pojuri za kozom uzvikujuci ljutito: ”Dje ces!” u prolazu dobaci u nasem pravcu zasmejavsi se glasno: "Drina je mutna ko oranje, bilo je gore velike kise!" -pokaza rukom uzvodno.

Sa druge strane reke tamo daleko u Bosni se naziru vitka i elegantna minareta seoske dzamije.

Srecu nas mestani, zovu da navratimo, pozdravljaju, sretni sto nas opet vide posle dugo vremena. Kad stigosmo u centar sela, sretosmo tecu Dobru i tetku Rosu Panovice, bliske srodnike oca (tetka Rosa je cerka pokojnog Drage, brata dede Velizara, to je onaj sto je poginuo na Solunskom frontu, njena majka je Dragina udovica baba Jelisavka, ona zivi u zajednickm domacinstvu sa dedom i babom); sa njima buljuk male dece.” Joj Zoro glibave mi ruke, radila u polju”-brise ruke o kecelju tetka Rosa zabradjena belom maramom, ljube se radosni sa majkom. Teco Dobro je vrlo zanimljiv covek, zemljoradnik a sa licem mudraca.

Kuca svestenika Miladina Racica je jedna od najvecih i najlepsih u selu, nalazi se preko puta velike i bele crkve sa visokim zvonikom i belim zidovima sa freskama svetaca. Kod kuce su tetka Seka i mali Radmilo, svetlokos i vrlo ljubak. Odmah padaju u oci ciste i velike prostorije koje se sijaju sveze okrecene, na zidovima slike svetaca, na stolcu na belom cistom platnu sjakti nov braon-zut radio marke telefunken. Sreca na svakom koraku-to je osecaj koji nam ispunjava duse. Za razliku od mame koja ima crnu kosu i tamne oci, etka Seka je svetlokosa i zelenih ociju. Jedino su mama i njen brat ujko Bozo crnomanjasti, svi ostali su svetle puti i ociju. Osecamo da smo kod svojih najblizih, u prostoriji lebdi istinska sreca susreta najrodjenijih. Dve seste presretne zbog susreta, jos vise jer imaju cvrste porodice, decu, muzeve sa kojima se slazu, sretno zive, ocekuju mnogo od buducnosti.

Otac porodice je na sluzbi u crkvi. Odjeknu zivahna dalmatinska pesma, bas ona koju nam Mama cesto peva: "Lipe li su nane mlade Kastelanke, sto no nose rodjena na kajis opanke!" Obradovah se, prosto se zacudih: "Otkud bas sada ova pesma?!"

Odosmo do crkve, mama kaze da se prekrstimo kada ulazimo. Crkva je prepuna, kupola sva u lepim freskama; Uzovnicani su vrlo pobozni, svi se svaki cas krste, klanjaju se zemlji, mole se Bogu poluglasno, sapucu, svi su svecano i cisto obuceni, lica izgorela suncem i mrazevima, koscate ruke ogrubele od teskog fizickog rada. Svestenik teco Miladin, visok i koscat, u crnoj svestenickoj odori, kao gar crne dugacke brade, peva glasno psalme; izadje povremeno medju prisutne, namah mahne kandilom iz koga se siri opojni miris tamjana, vernici se pred pred njim uklanjaju sa postovanjem. On uziva veliki ugled u selu.

Edem

Saga o..icima

c.- Treci april 1941 godine

Danas je lepsi dan, ima vise sunca, toplije je. Deda i baba ustaju u ranu zoru, ceo dan rade do mrklog mraka, rano lezu. Uvece pre spavanja se mole Bogu ispred ikone nase slave Svet og Jovana Krstitelja u kujni iznad vrata. "Evo prijatelja dolaze!"- dotrca pred kucu zadihan deckic, rodjak Dragoljub ( sin dede Milutina, brata dede Velizara ), pokazujuci rukom radosno na put na koji od nase kuce sa malog uzvisenja puca odlican pogled. Putem ka nasoj kuci se brzo priblizavaju ceze dvokolice sa gumenim tockovima, besno kaska snazni konj frkcuci, prepoznasmo u njima deda Vasu i baka Savu. Takvu dvokolicu sam video u bioskopu u Djevdejliji, davao se film o rimskim gladijatorima, jurisaju jedni na druge u dvokolicnim zapregama koje munjevitom brzinom vuku zapenusani besni zdrepci. Ceze naglo usporise, skretose udesno u sokak, kretose uzbrdo ka blagoj uzvisici na kojoj se nalazi nasa kuca. Stadose naglo, u mestu, deda Vaso i baka Sava sidjose i uputise se pravo nama, obadvoje visoki, svetlo smedji, prosedi, dostojanstveni, u gradskom odelu. Mama im trci niz malu padinu u susret, grli se sa njima, deda i baba uctivo stoje pred kucom gledajuci radosno u goste.

Evo razgovora koji je vodjen:
-Deda Velizar: "Milan je u Nisu, planuce vrlo brzo rat, Nemci su vrlo ljuti zbog prekida pakta sa njima 27 marta, moramo se spremati za rat, da nam Bog sacuva Milana."
-Deda Vasilije: "U Bosni su moguci sukobi izmedju Muslimana i Srba, ako se to desi moramo izbjeci u Srbiju.”
-Deda Velizar: "Dobro ste dosli, ako Nijemci dodju ovde izbjeci cemo svi zajedno u Postinje kod rodjaka Simica, gore Nijemci ne mogu, planina, sputno je."
-Deda Vasilije: "U slucaju rata Bosna ce biti pripojena Hrvatskoj, to su Nijemci kazali.”
-Deda Velizar: "Ne vjerujem da ce Rusi i Amerikanci moci da nas zastite?"
-Deda Vasilije: "Tesko je u to povjerovati, oni su zauzeti samim sobom, treba se uzdati u sebe same."
-Deda Milutin: "Nista dobro nam se ne pise, u se i u svoje kljuse."
-Djojo Krsmanovic: "Uzjecemo puske, nema druge!"
-Kum Velizar Kovacevic: "Bice isto sto u onom ratu ( naziv za Prvi svetski rat).”
-Jovo Krsmanovic: "Cekacemo i vidjecemo?"
-Deda Vlajo Krsmanovic: "Proci ce i to ako Bog da."

Odlazeci za Bratunac nam kazase da ce pratiti dogadjaje, i ako sve bude dobro sledecih dana, pozivaju nas da dodjemo u posetu


d.-Cetvrti april 1941 godine, Drago Zvrcak, uzovnicki zmijar

"Dobar dan!"-banu pred nas mladji covek srednjeg rasta, nesto je zamisljen. Sede sa nama za drveni sto ispod vec prilicno olistale lipe, stalno drzi kaziprst na celu. On je dedin rodjak Drago Tomic zvani"Zvrcak". Cuven je kao"covek koji ume sa zmijama". Lici na nekog cirkuzana koji kroti divlje zveri, koga sam video na proslavi Nove godine u Djevdjeliji. Njegova kuca je malo dalje ka centru sela, uz Kucevacki sokak, podignuta malo brdu. Pored manje kuce u kojoj zivi sa porodicom, je jedna velika kuca koju iznajmljuje drzavi, u kojoj je smestena Zandarmerijska stanica. Pozva obradovan nasu majku i nas da podjemo kod njih u posetu.

Usput prica da su Tomici postali od Krsmanovica, krajem 19 veka neki Tomo Krsmanovic odluci da uzme prezime Tomic.

Od Usca se nazire putem grupa ljudi, kako se priblizise prepoznasmo muskarce kopace sa motikama na ramenima. Kada dodjose do nas videsmo dvadesetak njih, sa motikama, asovima, pijucima, kosama, srpovima, u narodnoj odeci, snazni i zdravi; sajkace naherene na glavama punim razbarusene kose plave, crne, smedje, kape uvek nose, cak i leti kada je letnja zega. A i danasnji dan je iznenada vrlo topao za ovo doba godine, vec nekoliko dana skoro prava vrucina. Pevaju svi u glas i iz petnih zila, ili jos bolje receno to nije pevanje, nego urlanje; tako muskarci pevaju u ovom kraju Srbije, nema melodije, samo vrlo glasno uzvikivanje reci. Na kraju stiha zaori se iz svih grla iz sveg glasa: "I kaje!"

U predahu pesme usporise, rekose nam nekoliko njih snaznim glasovima: "Pomaze Bog!" Mi im uzvratismo ljubazno.

Oni su kopaci iz polja pored reke Gracanice- rodjaci Krsmanovici, Rakici, Zivanovici, Neskovici, Matici, Panici, Banovici, Vesici, koji imaju ovde u polju malo plodnije parce zemljista. Ove dole koji zive pored Drine, u polju, zovu "donjani", a one gore u brdima i uz Gracanicku reku "gornjani". Ponekad je izmedju dece "donjana" i "gornjana "bilo istinskih svadja, pa cak i tuca.

U prvom redu ove kavalerije rustikana u sredini je istinski kepec, vecini visok do pojasa, vrlo kratkih nogu, ali sa glavom velikom kao i drugih seljaka, kapu seretski nakrivio, sa kratkim ali vrlo snaznim rukama, koje izlaze iz snaznog ali kratkog trupa. Nosi motiku koju je vragolanski zabacio na rame. Grupa kopaca nas prestize i okrete kao ceta vojnika po komandi udesno, krete uzbrdo kucevackim sokakom, bas u pravcu zgrade Zandarmerijske stanice i kuce Jove Zvrcka. Priblizavajuci im se, cujemo odzvanjanje motika, pijuka, videsmo ih kako iz sve snage, sto brze mogu udaraju asovima o kamenje, i idu brzo sa jednog kraja njive na drugi, kao da su na bojnom polju i da je pred njma dobosar koji ih ubrzava; njiva je puna kamenja, samo zveci, treba prvo pokupiti kamenje, pa onda sejati detelinu. Deda je govorio za ovu njivu" puna gujuntara" (zmija, guja). Polja pored Drine su plodnija, a kako se ide brdu umeju biti kamenitija i posnija.

Utom kepec dodje iz polja sa pijukom u rukama, na pijuku presavijena visi vrlo velika zmija, koju bas ubi, stomak joj je zelen i zuto-beo; on zavitla pijukom i zabaci visoko ubijenu zmiju na granje obliznjeg gustisa pored sokaka. Drago se priblizi ubijenoj zmiji, zagleda je pazljivo, a onda se okrete kepecu snuzdeno i prekorno: "Znas, nisi je trebao ubiti, ovo nije otrovnica, nego zmija belouska cuvarkuca, ucinio si veliki grijeh!" Kepec izbeci oci razumno, kao krivac: "Drago, ja ne znam zmije ko ti, bijo sam se uplasijo da me ne ujede, neka mi Bog oprosti ovaj grijeh!" Okrete se ponizno i ode pokunjen da radi na njivi.

Dok sve odzvanja od udara motika i asova u kamenjar, Drago Zvrcak pokazuje na ubijenu zmiju : "Danas je topao dan, zato su se zmije tako rano pojavile, obicno se pojavljuju i izlaze iz njihovih sklonista tek u toplim letnjim mesecima." Okrete se uzarenom kamenjaru na iskraju sokaka: "Deco, dodjiderte do mene, ne bojte se nista, samo budite mirni!" Kleknu kolenima na kamenito tlo, poce da sapuce. Nesto zasista u kamenjaru, trgnusmo se prestraseni, odmakosmo se podalje, iz kamenjara izmigolji jedna velika zmija sarka, sa savovima pored usiju. "Otrovnica!"-rece Drago, zmija stade pred njim i podize se na rep i poce da palaca jezikom prema njemu. Drago joj na nase zaprepascenje pruzi ruku, zmija se poslusno sa velikim poverenjem, skoro blazeno, obavi oko njegove ruke, Drago je sklopi drugom rukom kao neku harmoniku i stavi u svoju tabakeru. Zmija se nije opirala. Drago se opet okrete busenu i kamenjaru i poce ponovo da nesto sapuce, opet se pojavi jedna jos veca sarena zmija, uzdize se na rep, i tako stoji nepomicna u gustisu podalje od staze, kao zacarana. "Pogledajdete djeco!"-rece Drago, zmija ce ovde biti dok se mi ne vratimo!"

Bili smo zacudjeni, jos vise zadivljeni. Kako to on uspeva da zmiji naredi da stoji dok se ne vratimo? Video sam sliku u jednoj knjizi, fakir u Indiji svira na fruli, kobra igra. Otkud ovo ovde, ovo nije Indija? Neko od nas ga upita i zamoli da nas nauci zmijskom zanatu? "Kad porastete, jos ste mali da to razumete. To je porodicna tajna."-zakljuci Drago.

Dragina zgrada u kojoj se nalazi Zandarmerijska stanica je velika, na dva sprata, belih zidova kao mleko, cistih sjaktucih prozora plavih okvira, crvenog krova kao makovi. Pred zgradom stoji nekoliko nehajnih dokonih zandara, puske naslagane u soske pred pragom. Ispod drveta na klupama i za stolom komandant stanice Djuro igra sah sa jednim mestaninom. Djuro je slikovita licnost, naocit covek, nosi veliku sablju okacenu za pojas, on je Dalmatinac, od Zadra.

Sunce se priklanjalo zalasku u bosanska brda, sa Drine dolazase svez talas vazduha koji je nagovestavao prohladno vece. Jovo nas prati kuci. Na nase zaprepascenje zmija je stajala na istom mestu, na repu, kao ukocena. Jovo se nagnu prema njoj i nesto prosaputa, zmija se pokrete, kao da mu se javi, u magnovenju smugnu u travu.

Edem

Tomislav Krsmanovic Saga o..icima

e.- Sesti april 1941 godine-Bombardovanje Beograda-slusanje radija kod deda Mike Nikolica

Iz daljine trceci k’nama nesto vice zadihana rodjaka Dusanka Krsmanovic, cerka cika Jove i Pele Krsmanovica ( cika Jovo je sin dede Simeuna, polubrata naseg dede Velizara), povisoka crnomanjasta devojcica. Dusanka stade pred mamu sva uzbudjena: "Tetka Zoro, jutros je bombardovan Beograd, cula sam na radiu kod dede Mike, pozvali su vas da dodjete veceras na vesti !" Vec smo bili saznali ovu tragicnu vest, svi su zabrinuti za rodbinu , za sudbinu zemlje. Predosecali smo da dolaze teski dani, pocece rat. "To je objava rata, napadose nas Svabe mucki opet, ko i onog rata!" -rece sumorno deda.

Mika Nikolic je ozenjen Vidom rodjakom babe Bojke majke naseg oca, ona je iz Lonjina, sestra poznatog bogatasa Djordjije Savica. Njihova kuca je nepun kilometar od zaseoka Krsmanovica, malo podalje od Krsmanovica groblja, sa njihovih kucnih prozora sa kata puca pogled na bosanska brda i na planinsku recicu Gracanicu koja izlazeci iz kanjona pravi malo usce u Drinu. To je poveca zgrada na sprat, na kojoj pise velikim cirilicnim slovima "TROMEDJA". "Tromedja" je u isto vreme kafana, ima na spratu par soba za prenociste za putnike namernike. Deda Mika i baba Vida nemaju decu.

Deda Mika je vrlo energican i otresit zemljoradnik, ali i dovitljiv poslenik. Pored gostionice poseduje vodenicu i strugaru na reci Gracanici nedaleko od njegove kuce, a pre nekoliko godina je imao i jednu deregliju ( tako u ovom delu Zapadne Srbije zovu skelu). Mika je kupovao zemlju, bio je istinski poslovni covek, stvarao je novac i ulagao da ga oplodi, mastao je da napravi mali hotel, ili i neku fabricicu, da stekne svojim radom i sa svoje dve ruke. ( Napomena: Videce se kasnije kako su se njegove nade izjalovile).

Njegova skela je bila postavljenu tacno ispod njegove kuce, ispod puta, koja je preko Drine prevozila putnike, stoku, pa i konjske i volovske zaprege. Preko cele Drine izmedju Srbije i Bosne je bila razapeta jaka, vrlo debela celicna sajla koja je na obe obale bila vise puta omotana oko debelih stabala visokih drinskih topola. Dereglija je klizila gurana vrlo dugackim motkama od strane dva seiza ( turska rec seiz-sluga). Drina je ovde siroka i prilicno mirna. To je pogodno mesto za skelu. Skela je bila dobar poslovni potez, bilo je dosta putnika.

Ljubisa Rakic iz Gracanice je prodao jednu od svojih strugara "Svabi Martinu" Slovencu dosljaku iz Slovenije. Martin je sposoban covek, vrlo vredan, sazidao je za sebe i svoju porodicu veliku i cistu kucu sjajno belih zidova. Uredjeno dvoriste, trava podrezana, lepo obucena i uljudna celjada, kada se udje u njihovu kucu svugde se naidje na red i cistocu, kao u crkvi. Martin je na recici napravio malu prirucnu hidrocentralu i ima jedini u selu struju, jedini nosi gradjansko odelo. Zbog njegovog imena, akcenta, izraza lica, odece i navika, zovu ga " Svabo". Tome doprinosi i izrazito plava kosa Martina i njegovih ukucana, mada u selu ima ljudi jos plavljih od njih. Ali ovi plavi Gracanicani su uvek opaljeni suncem ili mrazem, a Martin i njegovi ukucani su beli u licu. Martin je u ponasanju mnogo drugaciji od ostalih, ne samo sto se tice odece, njegovi postupci odaju coveka iz nekih dalekih velikih gradova, nije tako ocrvrsnuo od teskog fizickog rada, nije toliko preplanuo od planinskog sunca. Pitao sam se zasto i drugi u selu ne oponasaju Martina , zasto i oni ne naprave male hidrocentrale?

Sedosmo u sobi na spratu, jos se nije potpuno smrklo, puca pogled na Drinu i konture bosanskih brda u noci koja se spusta. "Cude, cude!", mahnu nervozno rukom baba Vida, vec proseda, svetlosmedja koscata zena. Spiker Radio Beograda rece: "Danas ujutru i kasnije Beograd je bombardovan u vise navrata od strane nemackih bombardera, mnogi delovi grada su poruseni, ima na hiljade mrtvih i ranjenih, Beogradjani masovno napustaju grad i odlaze u sela i sklonista. Nemacka je pocela neobjavljeni rat protiv Jugoslavije. Nasi piloti su pruzili snazan i herojski otpor daleko nadmocnijem neprijatelju."

"Danas je poceo rat. Treba se uzdati u saveznike, Ameriku i Englesku, Rusiju."-razmislja glasno zabrinuti deda Mika. Majka cuti potresena, zabrinuta za sudbinu oca koji je na frontu kao rezervni oficir, ali brine i za druge svoje srodnike, za nas decu, niko ne zna sta sve donosi rat.

Pred deda Mikom satlik rakije, oci mu zasuzile, da zaboravi brigu i tugu od nadolazeceg rata, da ne misli na mucnu stvarnost, iznenada zapevusi tiho, grleno i kroz nos:

“A cim dodje pasa Ali-pasa,
on nametnu tumbazli ( od jarcecih koza) cupriju (preko Drine,)
i premetnu mlade janicare!"

Deda Miki se oci jos vise zavodenise, vec vrlo uzbudjen prozbori pokazujuci rukom na Drinu ispod kuce i puta: "Evo ovde je Ali -pasa bio postavio svoju cupriju od jarecih koza, tu je bila i moja dereglija. A nje vise nema."

Toliko puta se pricalo o tome, desila se u prolece 1938 godine velika tragedija, dereglija se prevrnula, tada se udavise dva sina …Njima se desi jos jedna tragedija, njihova sluskinja se ubode na vile, nije ih videla, umre, izgleda od tetanusa .

Cuo sam ranije da je vec poslovicna"Mikina deregilja" u to vreme povezivala srbijanska sela Gracanicu i Uzovnicu sa susednim selima preko Drine u Bosni. Rekose da je to bio jedan ogroman camac, skoro omanji brod, napravljen od drveta i celika, kadar da preveze odjednom pored desetina ljudi i po nekoliko konjskih i volovskih zaprega i grla stoke. Drina je ovde duboka, seizi su koristili vrlo dugacku debelu celicnu motku za najdublje delove reke. A za to vreme je celicni glomazni lanac zvececi klizio preko debele sajle koja je isla sa jedne obale reke na drugu. Napred i pozadi su bila dva dugacka i ogromna vesla kada motke ne mogu da dodirnu dno reke, i za davanje pravca, a pozadi je bio zavezan jedan camac koji se batrgao i besno lupao o bokove dereglije, tu je za slucaj potrebe i opasnosti.

Dok je se deda Mika glasno prisecao velike tragedije koja ga je zadesila pre neku godinu kada je se prevrnula njegova dereglija i udavilo vise ljudi, on najednom ucuta zbog necega, nesto se zamisli buljeci preko Drine u Bosnu. Skoci, skoro djipi kao momak, pridje prozoru, prosto se trgnu od prizora koji vide, upiljio ocima zamisljeno, zuri ukocen kroz prozorska stakla prema bosanskim brdima. Pridjosmo prozoru da vidimo sta je? Glogova planina iznad Drine u Bosni je u mraku, najednom se na njenom samom vrhu pojavi plamicak, kao da leti neki poveci svitac, onda se zapali neka mala vatrica, prosto planu, nesto povece zasija kao istinski pozar, poce da se meskolji, siri. Shvatismo da se to mesec pomalja iza planine, polako kao kada krava radja tele ( Sto sam video jednom u stali kod dede). Deda Mika povika svecano: "Pogledajdeteder! " Ne, to nije bio pun mesec, to je bio krvav plameni polumesec. Odmah se setih platnenog ukrasa iznad naseg decijeg kreveta u Djevdjeliji, "Carigrad" pisalo je na njemu, vidi se Bosfor, plove galebovi, visoko na nebu sjakti u noci srp polumeseca.

Deda Mika upiljio ocima u krvavi srp plamenog polumeseca, kao da ga taj neobicni prizor stalno iznova na nesto priseca, upre naglo drhtecu ruku polumesecu na nebu iznad Bosne: "Lose predskazanje, tako je bilo i onoga rata!" Vrati se i nastavi da ispija casice mirisljave rakije, zaboravi na njegovu deregliju.


f.-Cetrnaesti april 1941 godine- Nemacka okupacija

Danas smo se vratili iz bezanije u Postinju, gde su nas prihvatili rodjaci Simici, baba Vida sestra dede Velizara je udata u Simicima. ( Za vreme Drugog svetskog rata nemacka vojska nije zalazila u planinska sela, vecina stanovnika ovog dela Srbije nije za celo vreme rata nikada videla nijednog nemackog vojnika). Nisu bili svi izbegli, nekoliko starijih ili nemocnih rodjaka je bilo ostalo kod kuce. Rodjaci Simici su velika familija, izgleda da jos uvek zive u porodicnoj zadruzi, presretni su sto smo dosli, vredni, slozni, mole se Bogu, samo rade, rade, sve sija bericetno.

Neki kazu da jugoslovenska vojska nije ni pruzala iole ozbiljniji otpor, drugi opet tvrde da je bilo zestokih borbi, ali da su Nemci bili nadmocniji u naoruzanju i tehnici. Kod Kucevackog sokaka je, tako neki rekose, poginulo nekoliko vojnika, jedni tvrde da su to nasi vojnici. "Ama nemoj, vidijo ja svojim ocima, bilo je i ubijenih Nemaca! "-prica dedi Radislav Tomic. Prema kazivanjima ocevidaca, nasa vojska se povlacila ka jugu u rasulu, bacajuci oruzje, neki vojnici su bezali u brda da se vrate svojim kucama, ili jednostavno da se pridruze pobunjenicima.

"Peta kolona je za sve kriva!"-gleda deda dostojanstveno potiskujuci postidjenost: "Srbi su najbolji vojnici na svetu, ali sta to vredi, prevarise nas, izdase." Deda nam svima uliva poverenje i nadu , uprkos munjevite nemacke pobede nije izgubio samopouzdanje.

Oni koji su ostali kazu da je kada se sve smirilo kroz selo projurila nemacka jedinica na motorciklima, napred je isao nemacki oficir stojeci u kupoli motorcikla sa tri sedista, plava ljudina drskog i preteceg izraza lica, sa revolverom u visoko podignutoj desnoj ruci, pridrzavala su ga dva suvozaca. Ali, kazu, da nije bilo pucnajve, niti pretnji. "Zaplasivanje!" –slegnu ramenima Krsman lukavo se smeskajuci.

U Uzovnici je ustvari jos uvek jedna vrsta bezvlasca, mada vise nema ni jugoslovenske, niti bilo koje druge vojske, sem nemacke. Ali nema nigde nemackih vojnika, oni su takoreci nevidljivi. " U Ljuboviji su, dje ce ovde u selu."- zuri deda na put da vidi da li se tamo nesto desava. Ipak, sve je neobicno mirno, ljudi se mire sa nemackom pobedom, i postepeno se vracaju uobicajenim svakodnevnim obavezama, ocekujuci sa zebnjom dalji razvoj situacije."Ne moze se iz svoje koze!"-natmurio se deda Milutin ( mladji brat dede Velizara). "Ravnacemo se pa kako bude, neka nam Bog bude od pomoci."-prekrsti se tetka Pela Dusankina majka, ona je vrlo pobozna i razumna zena. Dok je njen muz cika Jovo crnomanjast dezemekast covek vise okrenut zanatima, radu oko kuce, na imanju. Imao je obicaj da mi kaze u sali kada se pojavim u njihovoj avliji: ”Sta ima novo majstor kvaris?!”.

Krsman, sin dede Milutina, suvonjav momak od oko dvadesetak i malo vise godina, se obrati veselo mami :" Zoro, idem kolima u Ljuboviju, da ga povedem "-pokaza na mene," ne brini, sve je sigurno, konj je miran, vracamo se brzo, da vidi i da pamti?" Majka zabrinuta za jos nesredjenu situaciju se nerado slozi, ali ga posavetova: "Vodi racuna o Bosni, put ide pored Drine, ko zna sta se tamo desava." "Ama ne, juce je ovdje bio covjek otuda i kaze da je sve mirno!"-uverava je Krsman.

Prizor koji vidimo iz kola putujuci pet kilometara dug put do Ljubovije, skoro stalno iznad Drine, je nesto sto se ne moze nikada zaboraviti. Na putu, pored njega, na obliznjim poljanama i brezuljcima, svugde razbacani puske, mitraljezi, topovi, bajoneti, oruzje, metci, vojnicke cuture, zavoji, biskviti, opasaci, kape i delovi odece, cokolade, gas maske; pored puta ili sa strane prevrnuti topovi ili vojna vozila; ali nigde se ne vide ljudska tela, samo poneka naduvena konjska lesina. Ovaj neobicni i tuzni prizor lici na hajku za nekim ko je bezao, neko ga juri a on je da bi se spasavao pred njim i olaksao teret koji mu smeta da bezi, sve sa sebe u trku bacao svugde oko sebe, da umakne razjarenim goniocima. To je ponizavajuce. Sta se tu moze, nasa hrabra vojska je zbog necega oslabila, prinudjena na takvo sramno povlacenje. "Zavrsice se rat, Nemci ce otici, oterace ih!"- potapsa me Krsman "dodju, pa odu, tako je bilo i onog rata."

Vracajuci se iz Ljubovije, zamolih Krsmana da zaustavi kola, sidjoh i pokupih sa puta jednu gas masku i metnuh je na lice, vrlo je zabavno. Polako kaskajuci konj vuce kola padinama brda Mikuljaka, koje se okomito spusta u zapenusanu Drinu, nesto pre nego sto se recica Gracanica ulije u Drinu.

Konj iznenadno bez vidljivog razloga poce da se propinje i rze. Krsman pritegnu snazno sebi dizgine, stade na noge, vice:"OOOO, OOO!". Jedva ga nekako smiri, konj stade, kola se zatresose. Krsman glasno razmislja sta je razlog naglom uznemirenju konja? "Da nije jez, ili pas, ili vuk ne daj Boze?" Nista, gleda oko sebe ispitivacki. Konj se opet njisteci prope, podize prednje noge uvis." Gledajde "uzviknu Krsman dosetivsi se pobednicki, uzbudjeno pokazujuci rukom ka Bosni. Iako je Drina siroka i bosanska obala daleko, spazismo nesto vrlo neobicno, tamo daleko gde nas pogled dopire do bosanskih planina, koje zelene i bujne silaze okomito u malo polje prema Drini, prepoznasmo uzbudjeni velikog medveda kako izlazi iz sume, vidi se cak odavde da je ogroman. Uputi se gegajuci ka reci, iza njega cupkaju dva mala medveda, da li su to mecici, ili neki manji medvedi, ne znam, samo se svi troje dobrocudno teturaju pravo Drini, gegaju se kao seoski pijanci. Medved zagazi u reku i poce da pliva ka Srbiji, medvedcici se snebivaju, zagaze oprezno u vodu, pa najednom ustuknu pred ledenom vodom. Medved poce da se ljutito osvrce, mase im sapama kao ljudsko bice, poziva ih da krenu za njim. Oni se ukocili, nece ni da maknu u hladnu Drinu. Najednom se mecka u vodi brzo okrenu, dopliva do obale, zgrabi za noge prvo jedno, pa drugo, pa ih zavitla iz sve snage i baci vise metara u hladnu maticu, onda zapliva i ona, a oni onda svi troje zamlatarase besno sapama po vodi ka Srbiji. Konj se jos vise uznemiri, Krsman uze uzde u svoje ruke, i povede ga sto moze brze ka Uscu, iza nas ostade medved sa dva medvedcica kako plivaju ka Srbiji.

Dok smo isli kuci Krsman pokusava da mi objasni od kuda imena "Krsman", "Krsmanovic." "Vrlo moguce od turske teci"krsmet" sto znaci "zla sudbina " znas, u staro doba su zene ovdje davale ruzna turska imena djeci ko"Mujo""Musa", da oceraju zle bolesti od male djece, djeca su cesto umirala. Tako i ja mislim da su dali ime "krsman""krsmet", da oceraju zlo da ne dodje na njiovu djecu." Zagledam Krsmana ljubopitljivo, nekako je drugaciji od ostalih Uzovnicana, vise mi lici na profesora gimnazije iz Djevdjelije. (Napomena : Srbi iz ovoga kraja dobro znaju svoj rodoslov. Krsman mi je tako jednom prilikom ispricao kada sam vec bio poodrastao djak, da nije tacno sto istoricari pricaju da je naziv varosice"Ljubovija"postao od imena rudara Ljubovica, nego je postao od naziva reke Ljubovidje koja prolazi kroz Ljuboviju."A mozda je i naziv reke Lj