Edem

Tomislav.Krsmanovic:Saga o..icima

k.-Deveti maj 1941 g.-Poseta Dedi i Babi u Bratuncu, u Bosni-NDH, Nezavisna drzava Hrvatska

Na putu ispod nase kuce stoje kola sa upregnutim snaznim konjem, sija mu se masna koza, jede zob frkcuci, povremeno se propne nestrpljiv da krene. Krsman nas vozi u posetu dedi i babi u Bratunac. Od Ljubovije ka mostu ide veliki sirok kaldrmisan put, kao u nekom velegradu, kao na filmu. Na mostu , na prelazu izmedju sada dve drzave skoro niko nas nista nije zapitao. Konj je zivo kaskao, odjekuju ritmicno kopite po makadamu, stara kola se tresu, treba jos tri kilometra do Bratunca, male istocnobosanske kasabe. Prodjosmo pored nekadasnje austrijske kasarne, velike polusrusene zgrade pored puta, kroz polomljene nekadasnje prozore ulecu divlji golubovi i grlice u crnilo unutrasnjih napustenih prostorija glasno leprsajuci krilima.

Pored nas prolazi ceta domobrana ( zvanicne vojske NDH), oficir glasno i ostrasceno komanduje , marsiraju drugacije od vojske Jugoslavije, suvise masu rukama, dizu noge visoko; to je smesno, zaklonih se pomalo preplaseno iza ledja Krsmana, da ukrijem svoje nasmejano lice. Cuh po prvi put rec "satnik" ( vojni cin u domobranskoj vojski).

Pred nama se pojavise u daljini crveni krovovi Bratunca, jedan put se odvoji desno uzbrdo prema brdima, racva se u vise pravaca kao rogovi gorskog srndaca, po kome u svoje planinske zaseoke zure zene sa boscama u rukama i na glavama, u salvarama i dimijama, poneke sa feredzama na licu. Vecina je otkrivena. Kroz drvece se nazrese gore visoko minareta lokalne dzamije, vetar donese u talasima grleni poj hodze. Cu se u daljini setan zvon zvona. Zatim se ukaza kupola pravoslavne crkve.

Prolaze svojim poslom pravoslavci, muslimani se vracaju sa dzume (klanjanja) u bratunackoj dzamiji.

Pred nama se ukaza vrlo slikovit prizor, koji me potseti na slike Turske, Arabije, Indije, koje sam video u Sveznanju. Idu negde muskarci muslimani, na glavama fesovi, u benevrecima i anterijama, na grudima se crvene dezemadani ko toke, neki bejahu u mintamima ( dugacka muska haljina), leprsaju dimije oko nogu zena koje nosahu svakojake bosce, dzezve od kafe, djerdjefe; medju njima na staki brzo ramlje nekaki djuturum ( bogalj). Ispred svih njih na alatu pokrivenom iramom sedi ponosito hodza sa ahmedijom (calmom od belog platna), drzi u ruci citab, pored njega hoda ponosito muktar ( knez) kravicki, i oni dervis Murat.

Pored puta male i sicusne mislimanske kucice, kao da su od blata, mali prozori sa musepcima ( drvene guste resetke na muslimanskim kucama) koje ukrivaju neku nama nepoznatu mracnu unutrasnjost kuce, neku veliku tajnu koja skoro da izaziva jezu. Nekoliko puta iz ovakvih kucica izadjose iznenada muslimanke, samo suknu kao pcele iz kosnice. Obradovah se, pa to su mamine drugarice iz detinjstva, uzvikivale su radosno mamino ime placuci od srece sto se ponovo susrecu, grlile su se i ljubile sa njom. One nemaju drugaciju boju lica, kose ili ociju od mame, nisu manje ili vece od nje, ali ipak deluju strano samo zbog njihovih meni neobicnih postupaka i izraza lica. Kao da su neki narod sa neke druge planete. Oko nogu im se vrzmaju buljuci dece."Veliki evlad ( porod), po erameru ( volji) svevisnjeg Alaha!"-grli mamu njena skolska drugarica Evliha, placuci iskreno od srece sto je vidi.

Pored mostica na recici poveca bara. Neki polugoli ljudi u blatu, u vodi do pojasa, jedan izadje drzeci veliku teglu punu nekih dugackih debelih modrih glista. Mama rece da su to pijavice, njima lece reumu i bolove u nogama. Pogledah coveka zavaljenog u bari, uvukao se u blato, oko butine i na slabinama mu prionule dve povece crno-crvene pijavice, piju mu krv, tece u vodu tanak mlaz usirene tamno crvene krvi. On je se smejao blazeno. Da li pijavice zaista mogu da izlece? Zar bara nije prljava, dobice neku zarazu, trovanje?
------------------------------------------------------------ -----------------------------------------------------------
Udjosmo u glavnu ulicu u Bratuncu, koju cini red prodavnica i zanatskih radnji, a ima i podosta velikih glomaznih cetvrtastih administrativnih zgrada na nekoliko spratova, ostalih iz vremena Austrougarske. Ove velike smirene zgrade daju osecaj bericeta, u isto vreme potsecahu na neka davno prohujala vremena porazenih mocnih drzava gurnutih u muzej istorije. Mama gledajuci ove uredne velike zgrade progovori Krsmanu, nadjacavajuci buku tockova kola, drmusanje joj stalno prekida glas: "Nije bilo sve lose u Austrougarskoj, bilo je i dobrih stvari!"

Kroz Bratunac odjekuje vrlo neobicna muzika-udarci kovaca cekicima o nakovnje, potkivaca konjskih kopita, kalajdzija, grncara, stolara-Bratunac je varosica vrednih zanatlija i trgovaca, svi priljezno rade, privredjuju. Vrednoca, rad, red, na svakom koraku. Svugde su nas sretali sretni i prijateljski nastrojeni ljudi i zene, pozdravljaju nas.

Uprkos rata, u Bratuncu se nisu zapazale neke znacajnije promene, zivot tece svojim uobicajenim tokom.

Ali u vazduhu lebdi neka nejasna napetost, Pravoslavci i Muslimani se u prolazu zagledaju sa nepoverenjem, svi nekako pocinju da sumnjaju u sve, rat moze doneti svasta, imaju vekovna iskustva, svi su oprezni, iscekuju sta ce biti dalje. U njihovim zenicama su natalozena secanja na prohujale vekove, na tursku vladavinu, na Austrougarsku koja je privilegovala muslimane. Tetka Milena plava visoka, lepa devojka, ona je uvek bila najbolji djak, mi je objasnjavala, Srebrenica je zasebna prica: kada je utvrdjeni turski grad Soko iznad Uzovnice pao u ruke Srba skoro pri kraju 19 veka gde su se Turci drzali cvrsto usanceni u neprist upacnoj fortifikacviji, dat im je prolaz u Srebrenicu; Srebrenica na domaku Srbije zaklonjena brdima i planinama je za njih bila pogodno skloniste do daljeg. U Srebrenici Austrougari spalise srpskog majora Kostu Todorovica. Ona smatra da Pravoslavci i Muslimani treba da zive u slozi.”Ali ih uvek neko pozavadja, da nije podmuklih ziveli bi uvek u slozi”-rece tuzno.

Kola kretose udesno prema recici koja tece iz obliznje planine u Drinu, izbismo pravo pred kucu maminih roditelja. Kuca deda Vase i babe Save je povelika, sa prizemljem i spratom, beli nedavno okreceni zidovi, krov se crveni, svetle zelenoobojeni prozori. Dvorista je veliko i travnato, ogradjeno niskom drvenom ogradom (da ne moze da pobegne stoka spremna za stocne vasare), naziru se velike stale, ambari, magaze. Na iskrajku dvorista veliko drvece, iza njega skoro u nedogled se prostiru deda Vasine njive.

Podjosmo uz vrlo strme drvene stepenice na sprat gde stanuju baka i ded, prizemlje su izdali pod kiriju, stepenice skripe. Cusmo zenski glas iznad nas, prepoznasmo gore baku Savu na drvenom tremu gleda nas odozgo kao da se popela na drvo. Sva je presretna sto dolazimo u goste. Ona je pomalo pogurena, u crnini je.

Saznasmo tragicne vesti. Na zeleznickoj stanici u Visegradu je poginula njena sestra Jela sa dve cerke, ubise ih nemacke bombe. Baka Sava place grleci cerku i unuke. Njen brat Mirko Beatovic trgovacki predstavnik fabrike "Bata" u Beogradu je mobilisan kao rezervni oficir jugoslovenske vojske, ne javlja se. Nema nikakvih vesti ni od brace: Boze Beatovica jednog od direktora Fabrike"Bata"u Borovu, Ranka Beatovica trgovackog predstavnika fabrike “Bata”Borovo, koji je ziveo sa porodicom u Visokom kod Sarajeva, i od brata Drage Beatovica sluzbenika, koji je ziveo u Sapcu. Nije jos dobila pouzdanije vesti od drugih sestara. Potpuno je neizvesna sudbina i drugih njenih srodnika razasutih sirom zemlje. Stize jedna dobra vest, cerka Mira koja zivi sa muzom trgovcom Ostojom u Beogradu je prezivele sretno bombardovanje. Zabrinut je i deda Vaso za svoje srodnike, od kojih jos nije dobio skoro nikakvih vesti.

"Dodjite ovamo"- prosto zaboravi tugu baka Sava. Grleci nas, uvede nas u veliku odaju. Zacudi nas pod velike sobe zatrpan novcanicama. To je novac Kraljevine Jugoslavije koji je zamenjen novim, ne vredi vise nista, to su sada najobicnije hartije-ukratko nam objasni baka Sava. Pitam se, zasto je deda Vaso radio godinama, sada sve postade bezvredno, ko ce mu to nadoknaditi? Valjda ce se to desiti kad prodje rat. Baka nam rece da mozemo da trcimo po novcanicama. Gazimo do kolena po obezvredjenim novcanicama, valjamo se po njima. Strepimo da se ne pojavi deda Vaso, od njega se svi plase. Kroz prozor se cu rastegnuta pesma, tako poju pravoslavci, rastezu "I ojojoj", izgleda da su bili pijani. Baka Sava otvori vrata, nagrnu iz druge sobe muzika sa radija, pevacica Muslimanka –prepoznah je kako izgovara slova “h” i “c”, peva vrlo osecajno divnu sevdalinku "Kad ja podjoh na Bembasu", baka nadvlada glasove: "Nema Vase, igrajte se, javicu vam kad naidje!" Stoji pred sobom da nam kaze kada naidje strogi deda Vaso.

Deda Vaso je poznat po svojoj otresitosti, izuzetno je pravican, ali je vrlo strog, vrlo malo prica, ali ono sto kaze je uvek bilo vrlo odmereno. Kada bi bio u prostoriji, vladala bi skoro apsolutna tisina, svi sapucu, tiho i kratko izgovore samo ono sto treba. Kada je deda Vaso prodavao stoku na vasarima, njegove reci su bile malobrojne, ali prave, pogadjale su u odlucne motive kupaca, ili prodavca. On vazi za izvanrednog trgovca stokom, on je vrlo imucan. Nadaleko je poznati Vaso Dzambas.

Brak dede Vase Popovica i Savke Beatovic, je povezao dve mocne porodice sa jakom patriotskom tradicijom i sa duboko usadjenim kultom ucenja, rada, najvisih duhovnih i moralnih vrednosti. Porodica deda Vase Popovica vrlo bogatog trgovca stokom je vekovima davala ucene i postovane pravoslavne svestenike, kao takva je bila predodredjena da igra znacajnu ulogu u Bratuncu i okolini. Deda Vasi je Bog dao nekoliko sinova i cerki, ima i unuke. On pravi velike planove za buducnost. Deda Vaso nije sanjalica, sto on zacrta, to i ostvari. Ova porodica je izuzetno uvazavana, ali ima i zavidljivica. Bakini Beatovici iz Zanjevice kod Gackog su cuvena svestenicka porodica koja je vekovima bila na braniku vere i nacije u Hercegovini i Crnoj gori.

Mamina sestra Milena, visoka kao i svi Popovici, nas izvede da nam pokaze obliznju recicu, da malo odahnemo od stroge discipline. To nije recica, to je vise poveci potok, leti bi ponekad skoro presusio, ali ume u prolece ili jesen da nadodje od kisa ili otopljenih snegova, ponekad je se voda izlivala i plavila polje. Gledam radostan bistru brzu plitku vodu koja se presipa po kamencicima kao po nekim malim bisernim stepenicama; u virovima stoje u mestu jata malih ribica, iz korena drveca duboko u viru izleti poneka poveca riba, rakovi sa pipcima i brkovima lenjo doplove do nekog kamena, ribice se u trenu razbeze kao male strelice.

"Mehraba:"(Dobar dan ) rece mlad covek ulazeci u sobu, on je snazne telesne konstrukcije, srednjeg rasta, kestenjaste kose. Ne nosi fes, sem u narocitim prilikama, u gradskom je odelu, to je komsija Hakija, Musliman, koji u susedstvu zivi sa brojnom porodicom. On je dedi pomagao u poslovima, dve porodice veze iskreno prijateljstvo. Uz njega njegova supruga u dimijama, omanja, nasmejana, vitka ali vrlo zivahna zena, oci joj samo sevaju. Grleci mamu stalno ponavlja: "Joj moje Zore!" Zene sedose, skuvase kafe, ispise, okretose da gledaju u solju. Hakija odnese korito da njegova supruga kasnije zamesi testo za hleb."Fildzan po fildzan, ode vakat!" -rece vragolasto Hakijina supruga, ustade i ode pozdravljajuci sve veselo.

Baka Sava mi pruzi vodenicu za kafu ljubeci me: "Odnesi, zaboravio Hakija"- tutnu mi paketic mlevene kafe, " Daj im kad dodjes, to je ona kuca preko puta!"- pokaza kroz prozor. Mama stade pored prozora pokazujuci Hakijinu kucu: "Kazi im dobar dan i budi uctiv, vrati se odmah kuci. Gledaj ispred sebe svugde gde ides." Baka Sava se doseti :"Pozuri, jos malo pa ce im biti aksam ( vecernja molitva)!" Kuca Hakije je vrlo tajanstvena, skoro da ulazim u dvoriste sa bojaznoscu, kao da je njihova kuca zaklonjena od spoljnih pogleda nekim neprimetnim visokim zidovima, prozori su zakovani drvenim resetkama koje zaklanjaju mrak unutra, neke zene se tamo ukrile, uvile, vire, tako mi se cini, neki cardaci, tamo iza njih je za mene neki nepoznati, skoro zabranjeni prostor. Zenska celjad su takoreci nevidljiva. Decaci se igrahu u avliji neke igre jahanja jednih na druge, zovu to"andzais", ko u Uzovnici sto igraju "trule kobile". Ali me ne zovu veselo kao deca u Uzovnici da im se pridruzim. Hakija mi zahvali, pomilova me po kosi, rece"Aferim!", njegova supruga se nasmeja : "Bezbeli, ovaj Zorin srednji sin mnogo lici na Zoru!". Vratih se kuci odmah, svi su bili tako dobri sa mnom ( Napomena: Kasnije vremenom i godinama sam uvideo da je to neobicno prijateljstvo, koliko su se Hakija i njegova supruga druzili sa porodicom majke, toliko to nije bio slucaj nas i njihove dece. Ali su se braca i sestre moje majke druzili sa Hakijinom decom.)

Mama se razveseli, smejuci se isprica kako je jedan od njenih Beatovica, naocit i otresit Hercegovac, bio nemaran u oblacenju, privedose ga zbog necega u Srebrenici austrougarski zandari, neki Dane i Mane, misleci da je on skitnica. Onda ga puste potsmehujuci mu se, sta ce drugo. Kada je bila velika Svetosavska zabava obicno nemarni Beatovic se pojavi odeven u novom odelu, po poslednjoj beckoj modi, sjakte lakovane cipele na nogama, svi ga gledahu zadivljeni. Sedi on dostojanstveno pored kotarskog predstojnika u Srebrenici, postidjeni panduri zure u njega sa strahopostovanjem. Raspolozena tetka Milena isprica jednu novu salu: neki tunjavko imao u Srebrenici lepuskastu zenu, ali sklonu vanbracnim izletima. Tunjavku to kazu, on pomirljivo prozbori :"Zar opet!?"

Dedina kafana je u glavnoj ulici ispred dzamija, uzivao sam da posmatram bratunackog hodzu koji klanja i peva pri vrhu dzamije, gore visoko nebu pod oblake, vetar nosi njegove grlene reci na nerazumljivom jeziku. Video sam dzamije i u Makedoniji, ali nikad nisam bio tako blizu dzamiji kao sada."Kako se penje tako visoko?"-upitah uctivo postarijeg Muslimana lukavog izraza lica, koji sedi za susednim stolom sa svojim prijateljem i celo vreme prijateljski razgovara sa nama. "Imaju ba stepenice koje idu u krug kroz minaret."-zatapsa me on po ramenima osmehujuci mi se radosno, kao da sam odrastao covek. "Sta odza kaze?"-upitah."Kaze Alah akbar, to ti je na arapskom". "Sta ces biti kada porastes?"- nasmeja se glasno tapsuci me po ramenu. Vec sam navikao da me to pitaju, da bih mu ucinio zadovoljstvo, saleci se rekoh mu veselo :"Bicu odza!". On se nasmeja grohotom prigrlivsi me blago uz sebe: "Pogledaj njegov potiljak, ovaj mali ce biti pravi efendija (naucnik)."

Sa nama za stolom sede dva pokrupnija pravoslavca sa velikim prosedim brkovima, jedan je iz Boljevice, a drugi iz Konjevica. Zagrlili se, sastavili glave, pevaju iz sveg glasa, sve odzvanja, na kraju zavijaju: " I ojojooj!" Nesto se sporeckase, shvatih da se koskaju oko pesme. Ispade da ne pevaju bas na isti nacin. Cuh da je onaj iz Konjevica iz kraja koji nazivaju Ludmer a ovaj drugi iz Boljevice iz kraja koji nazivaju Osat. Kaze Osacaninu Ludmerac:"Vi Osacani ste rogonje, a mi ljuti Ludmerci."

Pitam baku Savu kod kuce zasto Osacane zovu rogonjama? "Jer se u Osatu nosi takva odeca, marame, imaju kape, ko rogovi."

Zatim odosmo preko puta do nekadasnjeg ducana dede Vase. Prodavac je musliman Salcin. Tu je ranije bilo svega i svacega, sveca, duvana, soli, secera, tekstila, svakojakih zanatskih predmeta. Sada na cepenku videh po prvi put sveznjeve raznobojnih biceva.

Vracajuci se sa recice sutradan pored Hakijine kuce, videsmo u dvoristu postavljen sto, stolice, dvoriste sija od cistoce, sede deda Vaso, Hakija, i jedan stariji gospodin u muslimanskoj odeci. "To je bratunacki hodza." -rece tetka Milena. Ne mogu da odvojim oci od njega, sasvim bele kose, neobicno smirenog plemenitog i mudrog lica. Mudrac, zavrsio neke strane velike skole-pomislih.

Nastavlja se ovo Poglavlje

Edem

Nastavak prethodnog poglavlja

Razgovaraju:
Hodza:"Alah Svevisnji da nas zastiti da ne dodje do medjusobnih obracuna i pokolja, istorija nas uci. Moramo biti mudri. Ne smijemo dozvoliti da bilo ko izazove kavgu. Ovaj dio Istocne Bosne jos nijesu zahvatile carke, ali gore uz Drinu kod Skelana, Gorazda, i Visegrada ima belaja, Drina nosi leseve."
Deda: "Imamo iskustvo iz Prvog svetskog rata i od ranije. Budimo dobri susedi kao i do sada. Pratimo sta se desava i sprijecimo svaki sukob u zacetku. Ali to ne zavisi od nas, ne vjerujem da mi mozemo bilo sta znacajnije tu uciniti. Sve je to mnogo sire i slozenije, mi smo tu nemocni. Ne samo gore uz Drinu, nego i tamo prema Romaniji je bilo klanja". Deda je jako zabrinut za sudbinu svojih sinova i cerki, zbog neizvesnosti koje donosi rat.
Hakija: "Vrag ne spava. Jer ako iskra sevne, nastace krvoprolice. Sve je u rukama Svevisnjeg, kako on bude odlucio, tako ce i biti."

Pod velikom kruskom cija se lisnata ogromna kupola rasirila nad delom dvorista, okolo kruske seftelije, sede sutradan na serdzadi ( malom cilimu) , deda Vaso i njegov prijatelj Hasan, stariji covek sa nargilama u ustima, vrlo ucen, zvali su ga "efendi Asan"; teferisu, piju kafu sa rahatlukom u tepsiji, pred njima simit, samun, mezetisu i razgovaraju o tome sta ih sve ceka u ovim teskim vremenima."Hairli gazda Vaso, da malo oseirimo ( razmotrimo) budnost i opreznost su nam vala potrebni, da ne bude opet fesata ( sukoba)."- rece Hasan odahnuvsi. "Valahi, bilahi, Alah je svemocan, koliko je Drina pronijela vode, i koliko ce jos proci vode, sta mi mozemo uciniti, nista bolan, insan je slab, sto rece rahmetli ( pokojni) ilumli ( prosveceni) dervis Husein, nema nista dok ne dodje kijamet-dan ( sudnji dan). Alah ce sve da sredi, sucur (hvala Bogu) uzdajmo se u njega!" A onda osmehujuci se vec sada veseliji i sklon sali Hasan spusti nargile na kolena i okrete se dedi smejuci se glasno: "Gazda Vaso, da se malo maskarimo ( saliti se), ovo sto se dogadja sa zenskijem celjadima ti je veliki marifetluk, nema ba vise turcijata, doso cudan zeman, zulum nevernika, ne valja nikako, vase se otkrile odozdo (skratile suknje), a nase i odozdo i odozgo"( misleci na to da su mnoge mulismanke u gradovima vec odbacile i feredze i dimije.)

Uvece u Bratuncu u glavnoj ulici sviraju tamburasi, medju njima mamini rodjaci Beatovici. Svi poustajase i ljubazno i sa uvazavanjem se javise mami.
------------------------------------------------------------- --------------------------------------------------------
Sutradan odosmo u Srebrenicu desetak kilometara udaljenu varosicu u unutrasnjosti Bosne, odakle su Popovici dosli u Bratunac. Srebrenica je duboko zavucena u planine. Tipicna orijentalna kasaba sa visokim postotkom Muslimana i starinskim kucicama. Danas je petak, pijacni dan. Iz okolnih sela se slegli seljaci da prodaju i kupe sto im treba. Majka nas povede do crkve, gde je njen pokojni deda po ocu svestenik sluzio sluzbu, tamo se iza crkve u hladu nalaze njihovi spomenici, sa starinskim, vremenom nagrizlim, ali jos uvek prepoznatljivim slikama urezanim u mermer spomenika. Tu su i spomenici Beatovica, predaka babe Save, koji su dosli u Srebrenicu pocetkom ovoga veka iz Hercegovine, iz sela Zanjevica blizu Gackog.

Baka Savina porodica je zivela visoko u planini Lebrsnik, njeni su takodje vekovima bili svestenici. Pricala je o usovima, jedan rodjak je poginuo, tri dana su busili nagomilani sneg stapovima, kada su ga pronasli bio je mrtav. Jedan drugi srodnik je skoro izgubio oko dok je pekao cicvaru, usijana masa mu prsnu u oko, spasao ga slepila cuveni dalmatinski ocni lekar iz Dubrovnika, povrati mu vid i raniji izgled. Svi Beatovici ga kuju u nebesa. Kada je baka imala sest godina prvi put je sisla na pazarni dan u dolinu u Gacko. Vide neko cudno stvorenje:"Sta je ono majko?""To je svinja!"-objasni joj majka( svinja nema u planini).

Malo dalje, pored jednog mostica stoji cudno obucena zena :"A sta je ono majko ?" " To je bula "( naziv za muslimanske zene.) To je bilo prvi put da je u zivotu videla muslimane( Njih nema u planinini, zive u polju).

Njen otac svestenik je ozenio sina za cerku iz ugledne plemicke crnogorske porodice Socice, svatovi su se vracali sa lepom mladom kroz planine, presretnom ocu naglo pozli, snesose ga sa konja, nasloni se na jednu bukvu i naprasno umre. To je bio infarkt.

U porti srebrenicke crkve mnogo sveta, pravoslavaca i muslimana. Gledam netremice grupu muslimama u slikovitoj muslimanskoj istocnjackoj odeci, neki su sedeli, dok su drugi bili polegali po suvoj travi, jedan od njih dok dise kao da svira svirala, na grlu iznad grkljana mu usadjena gvozdena cev, kazu da je imao neku tesku operaciju grla. Neko rece: "Rak" Cuo sam za ovu neizlecivu bolest , zao mi ga je, njemu su dani izbrojani. Vidim dva gusavca, neko rece: nema joda u vodi. Sretao sam gusave i u Srbiji. Ovi muslimani deluju neobicno, egzoticno, tudjinski, to me potseca na slicnu sliku iz Indije , koju sam video u Sveznanju.

Deda Vaso ima izvanredne odnose sa svima, uziva veliki ugled, ne samo u okolini nego i u mnogim mestima u Srbiji, Bosni, i Sremu gde je odlazio na stocne vasare. Narocito je negovao dobre odnose sa Muslimanima. Imao je obicaj da kaze: "Ja se bavim trgovinom, politika me ne privlaci."

U Prvom svetskom ratu je bio u austrugarskoj vosjci na granici sa Italijom, radio je u kuhinji i nije isao na front. Jednom ga odredise sutradan za front, on se najede presnog krompira, dobi visoku temperaturu, vojni lekari ga oslobodise, ostavise ga za stalno u kuhinji.

Deda Vaso je neobicna licnost. Iako je skrt na recima, vrlo ozbiljan i strog, na svecanostima je umeo da zaigra kolo, ali nikada ga nisam cuo da zapeva. Pred njim bi skoro uvek bio satlik sljivovice, pio je pomalo kada jede, ponekad u drustvu komsija, ali je vrlo retko bio pijan.

Iako smiren i vrlo pragmatican covek jednom davno zamalo nije izgubio zivot. U Bratuncu ga napade jedan Musliman, ubode ga devetnaest puta nozem, deda je preziveo, iako povrede nisu bile tako bezazlene; ipak, njegovo zdravlje nije bilo ozbiljnije osteceno. Nasilnik se pravdao na sudu da je to ucinio, jer mu se navodno deda Vaso smejao. Deda Vaso je imao obicaj da se smeje i kada je bio sam, onda kada se seti necega smesnog. Verovatno ga je ovaj siledzija bio pogresno procenio, ipak , zato ga osudise na nekoliko godina robije.
------------------------------------------------------ ------------------------------------------------------------
Bosnu i Srbiju deli samo jedna reka. Ali su podele nevidljive na prvi pogled, ustvari velike, to su dva sveta. Meni se cini da su u Bosni i ljudi razliciti, pa cak i kuce, drugacije su navike ljudi, cak je moja decija uobrazilja cesto pocinjala da zamislja da je trava u Bosni socnija, da su ovce vece, da je vazduh prozirniji, da su brda drugacija, da golubovi i ptice drugacije gucu i crvkucu. Kada bih odlazio kasnije u Bratunac napustajuci Srbiju i prelazeci u Bosnu, kao da se u meni zavrsavala jedna psihologija a zapocinjala druga. Jednostavno, ja sam pocinjao nov zivot, i zaboravljao svoj stari u Uzovnici, u Srbiji, kao da se u meni ugasi ranije secanje, postojanje, i pocne nesto novo. Slicno je bilo kada sam se vracao iz Bratunca, iz Bosne, cak sam zakljucio kasnije kao adolescent da postoji jedan licni psiholoski problem, da je potrebno da asimilisem harmonicno obe osnovice. To je bio susret dve drzave, dve kulture, razlicitih nacija. (Napomena:Ovaj dualitet je prisutan u meni sve do danasnjih dana.)

alectrona

ahahah, ovo niko nece procitati garant ;d

__________________
There is so many different worlds,
so many different suns,
and we have just one world,
but we live in different ones.

Edem

Tomislav Krsmanovic-Saga o..icima-Treci juni-1941 g-Izbeglice

Iz obliznje Bosne pristizu sve strasnije vesti- vrsi se pokolj Srba. Na srecu, Bratunac i Srebrenica su zasada postedjeni.

Gaj je povisoko brdo koje se okomito uzdize iznad zaseoka Krsmanovica, jednim svojim delom natkriljuje Krsmanovica groblje. U gaju ima zeceva, jurimo zeca sa psom hidrom, nema zeca nigde. Odavde se otvara potpuno novi vidik, nego li dole iz polja. Pa zar je moguce da je svet odavde tako drugaciji nego li odozdo-pitam se shvatajuci da sam otkrio nesto novo. Odavde se bolje vide Drina i Bosna, jer je pogled iz doline skucen i ogranicen brdima. Joka ( rodjaka i vrsnjakinja , cerka cika Jove Krsmanovica, sestra Dusanke), crnokosa kocoperna devojcica, vicna veranju po okolnim brdima, isprica da kada se ispne na vrh brda iznad sela, na Djerica brdo i na Karacicu, puca pogled na daleke visoke snezne bosanske planine.

Posmatramo netremice Drinu, nasu paznju privuce camac koji iz Bosne ide preko Drine, prosto mili, putnici u njemu kao nepomicne crne linije, prikrajci, iskrcase se u Srbiju. Zatim se vrati, uze druge, i tako vise puta. Saznasmo kasnije, da su to izbeglice iz podnozja velike planine Romanije, koja deli Drinu od Sarajeva, da su iz okoline Vlasenice , Han Pijeska i Olova, traze spas u Srbiji.

Tako je bilo i u Prvom svetskom ratu.

Srbijanci su ih lepo prihvatali, pomazuci svojoj sabraci u nevolji onako kako im to dozvoljavaju njihove mogucnosti. Nekoliko desetina izbeglica je prihvaceno od dede Velizara, i njegove brace Milutina i Simeuna, neke videh kod babe Jelisavke, kod suseda kumovaVelizara i Bogdana Kovacevica, i drugih domacina u selu. Izbeglice su potresene jer su mnogima od njih ubijeni ili zaklani njihovi najblizi. Ne pricaju mnogo o licnim tragedijama, skruseno cute, to su posteni i iskreni, povrh svega skromni ljudi i zene, krecu se utuceno kao senke, ne zele nikome da smetaju, takoreci su nevidljivi. Oborili oci zemlji postidjeni, jer su pali na tudju milost i nemilost, na prosjacenje.

Novi domacini su im dali krov nad glavom, stan i hranu, odecu i sve drugo sto su mogli, oni ih postuju. Zauzvrat izbeglice uvazavaju svoje dobrotvore; ali su srbijanski domacini odbijali da im daju iole znacajnije poslove, oni u njima nisu videli jeftinu radnu snagu, nego svoj narod u nevolji. Stvoren je odnos zasnovan na visokim moralnim normama i ispomoci sunarodnicima u nevolji.

Kod babe Jelisavke su bile vecinom izbeglice iz Olova, zovu ih "ere", ili" ercovi", sto je nadimak za stanovnike tih krajeve ( vecinom dosli iz Hercegovine"Hero""Ero"), to su ljudi poznati po svojoj otresitosti i urodjenoj bistrini i energicnosti. Medju njima odudara po svemu mlada zena od tridesetak godina Dinara, visokog stasa i izuzetne zenske lepote, kao zift crne kose, njene kao noc tamne oci vrcaju zivotnoscu, bistrinom i ljubavlju. Ona sve pleni svojom neposrednoscu, zauzimanjem za druge, spremna je svakome da pomogne, omiljena je u selu. Ustase su joj zaklale muza, dvoje male dece i roditelje. Sa njom su dosli u zbeg u Srbiju dva brata i dve sestre koji su otisli niz Drinu u sela prema Zvorniku. U Rakicima i drugimi porodicama uz Gracanicku reku, su takodje dosle izbeglice, medju njima i Velizar Dimitric iz Zelinja, sa bosanske strane Drine.


m.-Sedmi juni 1941 g.-Cetnik gasi puskom iz Srbije fitilj lampe u muslimanskoj kuci u Bosni

Ispred zandarmerijske stanice u Uzovnici koja je sada pod komandom nemacke vlasti iz Beograda, u pozno vece sedi za stolom nekoliko cetnika sa dugim bradama i velikim brkovima, piju rakiju i mezete suvo meso. Iz Bratunca su tih dana pred ustasama izbegli u Uzovnicu deda Vaso i baka Sava sa ujkom Bozom i tetkom Milenom, jedino je tamo ostao ujko Veljo. Vlasnik kuce rodjak Radislav Tomic je pozvao mamine roditelje da stanuju u jednoj velikoj prostoriji Zandarmerijske stanice. Naime, desila se jedna nepredvidiva slucajnost. Supruga ujke Velje Ljubica sa cerkicom Olgicom, jos takoreci bebicom, je bila pozvana od rodbine u bosanski Zvornik cetrdeset kilometara nizvodno pored Drine, ujko Veljo je ostao u Bratuncu, dok ne dobije vesti od supruge, pa da dodju zajedno.

Pada mrkla noc, nema mesecine. Radislav Tomic uze satlik rakije, isprica da sve do 1878 godine nije bilo drinskog puta za Loznicu, islo se samo na pazar u Valjevo preko planine Medvednika, pa onda niz Jablanicu Valjevu.

Jedan od prisutnih cetnika pokaza na tracak plamicka tamo preko Drine u Bosni, koji se iznenada upali, to je lampa na gas, plamicak treperi, skoro da se na povetarcu gasi i nestaje, kao neki daleki svitac, pa se ponovo javlja: "To je kuca Turcina Selmanovica, sada cu mu utihnuti fitilj"-mahnu rukom uzimajuci pusku i naslanjajuci je na jedan poveci kamen u dvoristu. Ocigledno je da je pijan i usplahiren.

"Ne nikako za ime Boga, ubices mu neko celjade, znam Selmanovica, to je zlatan i dobar covjek, ne niposto "-takoreci poce da mu otima cev iz ruke baka Sava. Cetnik je uporan, smeska se cinicno: ”Necu mu nikoga ni ubiti, ni raniti, samo da se malo nasalim, eto vidjeces gospoja Savo." "Otkud znas, otkud vidis ko sedi tamo pored lampe, ubices nekoga, nemoj nikako." "Znam ja sve ne brini stara, vidjeces da ce sve biti u redu, i da niko nece biti ni ranjen ni ubijen, a da cu fitilj utihnuti."-odgurnu takoreci baku Savu. Sede na zemlju, nasloni cev na kamen, nanisani i opali. Istoga momenta se plamicak u Bosni usahnu. On skoci pobedonosno.

Sledece jutro rano, kada se rasvanu, sum recne matice rasprsise vetrom noseni povici sa one daleke strane, u sevaru pored same Drine u Bosni stoji neki covek. "Nemojte ljudi tako vam Boga, ubicete mi celjade, nemojte molim vas!" To je bio glas Selmanovica koji je jedva dopirao sa druge strane daleke obale reke upucen Srbima u Srbiji koji su u to vreme bili na obali Drine. On je stajao bez straha od pucnjava, otac familije zabrinut za svoja celjada, a sa njim sta bude da bude.

Edem

n.- Osmi juni-1941 g.-Partizan oduzima dedi revolver

Deda Velizar je imao obicaj da od nas dece zahteva da mu prikopcamo dugme na rukavu kosulje oko gleznja gde pocinje saka." Sapni de mi !"-rece danas zureci se nekim poslom, pruzi mi ogromnu koscatu ruku nategnutu od tezackih napornih radova, krajnje je tesko prikaciti, zategao siroki rucni zglob, jedva uspeh uz pomoc starijeg brata. Deda ima tako krupne gleznjeve na ruci. Tata njegov sin nema, izgleda da otac lici na babu Bojku. Ali ima uske kukove i siroka ramena kao deda Velizar.

Zalaja pas, odmah zatim u kucu bahnu grupa vrlo strogih partizana, udjose bez kucanja. Promrljase mrzovoljno: "Dobar dan!" Jedan od njih mlad, plav i vrlo samouveren, udje bez pitanja za dozvolu u sobu gde spavaju deda i baba, samo rece dedi kratko i jetko:"Stari, otvori de ovaj drveni sanduk". Odmah sam ga prepoznao, to je bio mladic is autobusa Uzice -Ljubovija koji se raspravlajo o politici sa dr Gerasimovim ( Napomena: ovaj detalj nije opisan u prethodnim poglavljima). Samo sada izgleda ozbiljniji, stalozeniji, zreliji i samouvereniji. Cini mi se da je sada snazniji, okrucao. Taj drveni sanduk je za nas decu bio najveca tajna, nikada nismo dobili dozvolu ni da zavirimo u njega. Deda u drvenom sanduku drzi svoju dokumentaciju, tu su slike i drage uspomene, pisma, isecci iz novina, knjige o poljoprivredi, deda je napredan zemljoradnik koji se obrazuje i cita knjige iz poljoprivrede i stocarstva, pokusavajuci da to primeni u praksi. Deda otvori sanduk, partizan gurnu ruku i izvuce je drzeci nov sjakteci revolver koji je deda u sanduku cuvao, nasao ga po povlacenju jugoslovenske vojske, jako mu se svideo, cistio ga i podmazivao. Partizan uze omiljeni dedin revover, odmah ga zadenu sebi za pojas. Deda cuti, suzdrzava se, ali neuobicajeno mlecno bledilo natmustenog lica kazuje da je vrlo ljut. Zatim partizani brzo nestadose kao sto su i dosli.

Ovaj dogadjaj sa revolverom je imao snazan uiticaj na formiranje dedinog stava prema partizanima. Ocenio je to kao pljacku nedostojnu regularne vojske. Nije mu nikako bilo jasno kako je partizan znao gde se nalazi revolver i odmah ga pronasao. Deda koji je bio sest godina u Prvom svetskom ratu i u Balkanskim ratovima je znao sta je tada bila srpska vojska, postena, moralna, nikad nije krala, silovala, postovala je protivnika i vojne zakone. A kako se ovi ponasaju? I jos vajni Srbi? Cuo je i ranije za slicne postupke partizana, sada je se sam licno u to uverio."Unistice nas moral i patriotsku tradiciju, ko laze taj i krade, ko krade taj ce sve uraditi."-govori deda.


o.-. Deseti juni 1941 g.-Banatski Nemac u poseti

Oko podne dok kisa dobuje po oknima izadjoh pred kucu, svugde okolo mokra trava, preko Drine u bosanska brda se zavlaci belicasta magla, pas Hidra se savi ispod pusnice za sljive, sanjivo zavi, protegnu se kao ljudsko bice i zavuce u slamu, to je za njega pravo vreme za spavanje.

Baba Bojka stala pred kucu, gleda u Bosnu, okrenu se Mackovom kamenu govoreci kao za sebe: " Ovo ce dugo padati, nece Boga mi skoro stati kisa." Okrete se sokaku zacudjena:" Ene nekoga cojeka ide uz sokak." Brze bolje udje u kucu, uznemirena rece dedi: "Eno nemackog vojnika ide uza sokak." Deda se pribi uz prozor: "Jes, ide, ali samo jedan. Oce jaja." Cutimo, cekamo, zavezani pas Hidra zalaja glasno.

Utom neko kucnu snazno na vrata, pred nama se pomoli zelena uniforma kao strasilo za ptice na njivi. Svi se trgosmo kao poliveni hladnom vodom. Nemacki vojnik srednjeg rasta i pitomog izraza lica stresajuci na pragu kapi kise sa kape, stade pred nas skoro bezazelno, progovori smireno i tiho, cistim srpskim jezikom. Svi cutimo iznenadjeni. Predstavi nam se blagim glasom, vise lici na nekog preobucenog suseda, nego li na nemackog vojnika, saznasmo da je on nas Nemac iz Banata. On rece dedi skoro zapovednicki: "Stari, daj merdevine, imas li suvog mesa na tavanu?" Vidi se da je gladan, treba mu hrana. Donoseci uctivo merdevine deda mu odgovori : "Ima nesto od prosle godine, bolje da ja donesem ? Vodite racuna gore ima dima, jako je zagusljivo!" Ne odgovarajuci, Nemac poce samouvereno da se penje uz merdevine. Deda istoga momenta zasu u pec citavu kesu aleve paprike, razgorela vatra suknu dim na gore. Posle nekoliko minuta Nemac sidje kasljuci i brisuci oci i ode ljutit bez reci.

Postojala je jedna vrsta precutnog dogovora u to vreme, koja je uvek bila postovana i kasnije: ne ubijati memacke vojnike, jer su Nemci pretili drasticnim odmazdama. Stradao bi nezasticeni narod, a krivica bi bila na onima koji su napali Nemce.

Edem

Tomislav Krsmanovic-Saga o..icima 1940-2008 g

p.- Jedanaesti juni-1941 godine-Nemacki vojnici. udvaraci

Vec se smrkava, kroz toplo vece proleti poneki svitac. Dodjose dva nemacka vojnika kod jednog mestanina u susednom selu, mladog ozenjenog coveka srednjeg rasta. Jedan zlatokosi nemacki vojnik je istinski dzin. Ocigledno je malo pijan, ali nije agresivan, naprotiv uctiv je, oci mu pune veselja. Udje u veliku kuhinju u prizemlju iz koje se ide sa strane u dve velike spavace sobe. U kuhinji nesto radi nekoliko ljudi i zena izbeglica, medju njima i lepotica Dinara.

Malo nakresani dzin se obrati prisutnima veselo mesajuci nekoliko srpskih reci koje je naucio, pokazujuci na dva kreveta u kutku kuhinje :"Zwei krevet , zwei damen, zajedno " (Dva kreveta, dve dame, zajedno), upre prstom u komsiju i njegovu zenu i Dinaru. Nastade tisina i nerazumljivo uctivo mrmljanje komsije, kome se to ocigledno ne svidja, trazi puta da se izbavi iz nevolje, njegova supruga odmah shvati o cemu se radi i ukloni se. Izbeglice i Dinara nestase u trenu, pobegose u susedstvo.

Nemac nije insistirao, niti je se ponasao nasilnicki, ustase obadva i odose svojim motorima koji ih cekaju na dnu sokaka pored puta. Zacu se brujanja motorcikala, svetla zaparase noc pored puta, odose prema Ljuboviji.


q- Dvadeset cetvrti juli 1941 g.- Pokolji

Iz daljine, tamo odnekle iz Bosne preko reke ponovo dopre vec poznati jauk zena, ocigledno za svojim ubijenim bliznjima. "Mladjenovicima opet ustase nekoga zaklale."-pokaza razzaloscena baba Bojka rukom na Bosnu.

Kum Nenad Vasic sedi pod lipom ispred kuce, pred njim casica rakije, cuti snuzdeno, ne zna ni sam sta da kaze. U vazduhu lebdi pomisao: niko im odavde ne moze pomoci. Pored kuma Nenada sedi devojka Kristina, ona je izbeglica od Olova, samo cuti, kao da je izgubila moc govora, stidi se sto je pala na teret drugima, njena kao zift crna kosa je bila do nedavno duga, padala joj na ramena, neki dan joj je potsekose, ima vaski, gnjida, plase se epidemije tifusa. Trazi od mame debeli belicasti cesalj, mama joj ga donese, ona gura cesalj u kosu, provlaci ga polako sve do korena crnih vlasi. Onda izvuce cesalj i zagleda ga. Izmedju tankih plasticnih zubaca debelog belog ceslja se vidi po neka mala zuckasta vaskica. Kristina uze sa zemlje mali kamencic i samo pritisne vaskicu, ona se raspukne, zacrveni se kap krvi.


r.-Petnaesti avgust 1941 g.- Bekstvo ujke Velje pred ustasama preko Drine

Danas je oblacan i hladan dan za ovo doba godine. Gusti slojevi magle se spustili sa bosanskih brda, nalegli na Drinine bukove kao u krevete. Kao da je iznenada dosla jesen. Drina nadosla, samo valja. Stariji brat i ja stojimo na stenovitoj obali reke ispod Krsmanovica groblja na ulazu u Uzovnicu, nedaleko od mesta gde je nekad bila dereglija deda Mike Nikolica, posmatramo velike ribe koje dolaze u stenovite plicake blizu obale u potrazi za hranom.

Nesto neobicno poce da se desava sa udaljene bosanske strane reke. Ne moze se razaznati sta je po sredi, kako se to nesto priblizavalo, cuse se neki uzvici. Potom razaznasmo da je to neki covek. Kada se jos malo priblizi, prepoznasmo da pliva samo jednom rukom, a u drugoj visoko iznad vode drzi odecu i cipele. Ocigledno da je plivac vrlo snazan covek, on Drinu preplivava samo jednom rukom. Mnogi snazni seoski mladici se ne usudjuju da preplivaju Drinu na ovome mestu, ni po najtoplijem vremenu, i kada je Drina manja, a kamoli sada kada je Drina iznenada nadosla, mutna i hladna, padale su obilne kise gore negde uzvodno. Nesto tera ovoga coveka da to cini. Sta je to? Nestrpljivi smo da vidimo toga neobicnog plivaca.

Kada se malo priblizi, jasno razaznasmo reci, nekoliko puta potreseno uzviknu:"Majko Srbijo!" Nepoznati plivac dopliva sasvim blizu nas. Bosim nogama dodirnu klizavo kamenito tlo reke obraslo muljem, trazeci cvrst pristup obali. Poce da se penje na sluzavu kamenitu obalu, klizajuci se i posrcuci. Visok i koscat covek, svetle kose i ociju, sa kratkim sjajno belim muskim gacama, drzi celo vreme visoko u rukama odecu i cipele, pazeci da ih ne pokvasi. Savlada klizavi stenjak, zakoraci crvsto na obalu, sede na travnatu padinu, odlozi ono sto drzi u rukama. Pogleda nas suznim ocima, poce da nas ljubi. Brat i ja cutimo zbunjeni, zaledjeni, cak se nismo ni obradovali. Raduje nas sto se neznanac iz Bosne spasao.On poce da pita za mamu. Iz magle navrese secanja, prepoznasmo i mi njega, najzad poce da radi nase sledjeno razmislajnje.To je ujko Veljo, brat nase majke.

Sused Hakija, musliman, verni prijatelj porodice, mu javi da ustase dolaze da ga ubiju, ujko Veljo iskoci iz kuce, jedva se obuce i pojuri u sumu, preko Slapasnice se spusti na Drinu naspram Uzovnice, gde je znao da su njegovi bliznji- isprica nam u dahu. Njegova supruga Ljubica ( bila mis Bosne i Hercegovine) iz Zvornika, sa cerkom Olgicom je pre dogadjaja koji su izazvali bekstvo mamine porodice iz Bratunca u Srbiju, otisla u posetu roditeljima u Zvornik, u ratnom vihoru i bezanijama ujak Veljo je sa njom bio izgubio vezu.

On je vrlo zabrinut za sudbinu svoje supruge i deteta, plasi se odmazde ustasa. Jednog dana M..... Srbin iz sela u Bosni preko Drine predje camcem, donese mu poruku od Muslimana N... N..... iz S...... da dodje u odredjeno vreme u selo Sakar, na srpskoj strani Drine u Zvornickoj klisuri, nedaleko od Zvornika, gde ce ga cekati camac, da ode po suprugu Ljubicu i cerku Olgicu u Zvornik.

U planinskom selu Sakar Drina je uska, valovita, stesnjena okomitim planinama u klisuru. Camac dodje iz Bosne, ljulja se na plavim zapenusanim valovima kao orahova ljuska, u njemu nasmejani N. grli ujku Velju, kaze mu vragolanski : "Hajde Veljo bolan, eno cekaju te Ljubica i cera tamo pod onom topolom "-pokaza mu rukom prema Bosni. N. prevede zbunjenog ujku Velju preko vode u Bosnu.

Od tada se njegov trag gubi (Saznasmo kasnije da je odmah ubacen u kamion koji je cekao spreman, sproveden prvo u zatvor u Tuzli, odatle u logor Jasenovac u Bosni na obali Save, gde je ubijen maljem u glavu na Svetog Savu januara 1942 godine. Saznali smo da je istu sudbinu u Jasenovcu istoga dana doziveo i brat bake Save, Ranko Beatovic. Ocevici su nam ispricali da su ih ustase prvo naterale da probiju led na Savi, da se okupaju, a kada su izlazili iz ledene reke, na njih su nasrtali maljevima).

,

Edem

Tomislav Krsmanovic-Saga o..icima( Pokret@eunet.yu)

s.-Dvadeseti avgust 1941 g-Susret sa Titom

Opet smo u bezaniji, ovoga puta kod rodjaka u nekom planinskom selu na padinama Sokola , ili Medvednika, ne znam tacno gde. Ovi rodjaci su bili pola za partizane, a pola za cetnike. Ali se nikad nisu svadjali. U susednoj velikoj zgradi je neka vojska. Cika Bibo Krsmanovic, crnokos, povisok, uniforma mu lepo stoji, sa titovkom na glavi, odlazi tamo cesto zurno i zabrinuto, nosi pod miskom neka dokumenta. Nesto vazno se desava. Dvadeseti avgust 1941 godine je vruc, iako je planina i sveze cak i leti, prava je jara. Sve se uklonilo u hladovinu, stado se savilo u hladu drveca, ovce sastavile glave, zedne isplazile jezike, samo dahcu. Sve ceka da zahladi.

Cika Bibo me povede do obliznje zgrade gde ranije nisam isao, gde pocinje prostrana basta u zaravni, sa nizovima stabala oniskih sljiva, plave se u liscu grana socni modri plodovi. Izmedju dva podeblja stabla u hladovini razapeta mreza , u njoj u polulezecem polozaju leskari neki ostariji covek, jos nije osedeo, srednjeg rasta, snaznih ramena i karlice, ima jake ruke i noge. Lice mu je rosavo, verovatno od boginja, po rukama i ledjima se vide braonkaste pege. Njegovo snazno koscato telo je obuceno u kratke pantalone i belu letnju majicu bez rukava. Lezi u mrezi opusteno i nesto cita. U desnoj ruci vazno drzi veliku mustiklu od porculanske sedefaste materije, iz koje se dize vijuga opojnog mirisnog dima, povremeno bi spustao i uzimao olovku i hartiju i nesto znacajno belezio. Pored njega stoji mlada nasmejana, lako odevena zgodna partizanka, sa lepezom tera muve koje slecu na njega i smetaju mu da se koncentrise, da cita i pise.

Cika Bibo sa strahopostovanjem prosapta:" To je Josip Broz Tito!" Neverovatno, kakvo iznenadjenje, vec sam bio cuo za njega! Ali sam pomalo razocaran pozom u kojoj ga sada vidim. Zamisljao sam ga u sjajnoj uniformi, sa zlatnim epoletama na ramenima, i visoko uzdignutom blistajucom sabljom u desnoj ruci, na razigranom alatu. Zbunjuje me, cak to sa strahom spazih, kako jedna muva cesto slece na njegove snaznu belu butinu, dovodeci u neugodnu situaciju mladu partrizanku. To i drugi zapazaju, ali se prave da ne vide, sta se tu moze, muva je muva, niko joj ne moze zabraniti.

Taj stariji gospodin je vrlo dostojanstven, prema njemu se svi prisutni odnose sa neobicnim postovanjem, kao prema nekom Bogu na zemlji.

"Sta su one crne cik cak linije gore na stenjaku koje od stena najednom pocnu da se penju nebu uvis, da li je to neka opticka pojava, prelamanje svetla?"-upita crnomanjast prosed partizan, koji nosi naocare i govori juznjackim naglaskom, lici na profesora.

Cika Bibo je mestanin, on ovde zna svaku stazu i bogazu, odgovori mu kao iz topa usluzno i spremno: "To su divokoze i divojarci koji skacu po vise metara u vis sa stene na stenu, odavde se ne vide dobro jer su vrlo udaljeni, zato izgledaju kao neke nevidljive crne linije." Istoga momenta se prema nebu istegnu kao zmijasta munja jedna nova, jos veca crna opruga, cik cak linija.

Sa strane stoji zamisljen plav covek srednjeg rasta, snazne konstrukcije, on je vrlo tajanstven, njegovo lice je strogo, oci razumne, on se umesa u razgovor sa jakim ruskim naglaskom: "To sam video v Uzbekistane, to nisu divokoze i divojarci, to su zertvenije jarci!" Rec zrtveni jarci jako naglasi, preteci podize glas. Svi zastadose sa velikim postovanjem videci da drug Tito zeli nesto da kaze, on prozbori tihim ali sigurnim i odlucnim glasom, u kome je bila neka doza strogosti, cak i pretnje: "Nije pao sneg da pokrije breg, nego da svaka zivotinja, pa i ona najmanja, pokaze svoj trag."

Stavsi malo u stranu, jedan partizan mudrog i razumnog lica, plav i visok sa naocarima, bio je to Slovenac, deluje dobrocudno, mi se okrete i rece toplo se osmehujuci:"Mali, ti si odavde, kada porastes ti ces da ispravljas krive Drine, da trazis vecitu pravdu, kao sto mi sada hocemo da stvorimo najpravednije drustvo na svetu!" " Ne, nikako "-okrete mu se Bibo -“to je najnezahvalniji posao, mi necemo ispravljati krive Drine nego cemo gradili hidrocentrale, nastace jezera i struja, svetlost."


t.-Dvadeset osmi avgust 1941 g.- Tajanstveni ritual doktora H.

Desava se nesto neobicno. Dolaze neznanci iz razlicitih krajeva, razlicito obuceni, crni, plavi, mali, visoki, obuceni u srpsku ili neku drugu nepoznatu odecu, ili jednostavno u gradska odela .Govore raznim jezicima. To su kako neko rece, komunsiticki aktivisti iz Srbije, Bosne, Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Slovenije, ali i iz Bugarske, Rumunije i Madjarske, Grcke, pa cak i iz Albanije, oni dolaze na znacajan skup u Sokolu.

Dolazak ovih izaslanika poce jos vece pre toga. Na proplanak obasjan sablaznom mesecinom, nasmejani partizanski vodici trijumfalno dovode iz mrkle planinske noci jednog po jednog, neke tajanstvene znacajne ljude, koji pristizu iz nekih gudura, sa vododerina, odzvanjaju u tihoj planinskoj noci njihova reska salutiranja izmesana sa pojom cvrcaka. Izaslanici iz dalekih zemalja dolaze umorni, prolazili su kroz svakakve zasede i zamke. Culo se kako uzvikuju svoja imena, vecina nisu bila srpska, govorili su cesto nas jezik, sa razlicitim naglascima, ili nesto drugaciji makedonski i bugarski, ili jos drugaciji slovenacki, ruski. Ali su neki govorili drugim potpuno nerazumljivim jezicima, izgleda da je to bio nemacki ili engleski.

Glavnu rec na ovom skupu vodi jedan lekar, vidjao sam ga obicno nesto zamisljenog, okruzenog partizanima koji su oko njega leteli kao cigre, vrlo je tajanstven. Neka vazna licnost-pomislih. Ime mu zaboravih, koje nije srpsko, pocinje na H.. komunisticki vodja iz Beograda. dr.H . je crnomanjast, povisok i vitak, mnogo me potseti na maminog ujaka Dragu Beatovica. On je poliglota, govori pojedine od tih jezika. Izvanredan je poznavalac ne samo prilika u zemljama pridoslih komunistickih aktivista, nego svi kazu, da po narecju moze da pogodi iz koga dela Srbije ili Bosne dolazi koji aktivista, cak je uz odusevljeni pljesak i prasak smeha prisutnih, pogadjao iz kojih delova Bugarske su pridosli. Sazna se da su svi najavljeni stigli, svi su na broju po dobijenom spisku, niko nije zarobjlen, ranjen ili ubijen.

Sa planinskog visa puca pogled dole u provaliju, na daleku plavicastu dolinu Drine. Dvogledom se moze razaznati most na Drini koji povezuje Ljuboviju i Bratunac, cak i kako strazari setaju na njemu tamo ovamo.

Danas je izuzetno suncan i svetao dan. Ispod nekoliko velikih krosnji drveca na uzvisici stoji u sredini dr .H vec malo prosede crne kose, pored njega nekoliko saradnika. A sa obe njegove strane poredjano tridesetak delegata iz raznih zemalja. Svi gledahu netremice prema dalekoj Drini dole u plavicastom ambisu, zure ka Bosni. Svako od njih je dobio po jedan jak i nov dvogled, pravo cudo savremene tehnike, koje su nedavno partizani i cetnici zaplenili od Nemaca u Peckoj i Krupnju. Neki radoznalo razgledaju ove sjaktave spravice, drugi ih stavljaju na oci, kazu da se most i Drina vide kao na dlanu.

Kroz dvogled se vrlo jasno vidi ne samo most na Drini, nego i dva strazara, jedan sa srpske, drugi sa bosanske strane, neki glasno tvrde da se po uniformama ne bi moglo zakljuciti da su strazari nemacki vojnici. Na kraju, nije jasno ko su ti strazari, da li su domobrani, ili nedicevci, ili Nemci. Ali je tamo dole jedna, a ovde druga vlast.

dr. H. cas podize dvogled ocima, cas kao da sam sa sobom razgovara ga spusti , cuti nekoliko minuta, nesto ocekuje, kao da se nesto preracunava. Svi gledaju u njega sa strahopostovanjem, ocekujuci njegova dalja naredjenja. On se znacajno uspravi, pomace se malo unapred, dize ruku, stavi opet dvogled na oci. Svi to uradise u isto vreme, kao po komandi. On im rece kratko i strogo: " Vidite li svi most?" "Cekalo se da svi vide most. Svi pogledaju netremice u doktora ne spustajuci durbine sa ociju, on sacekavsi malo najednom mahnu energicno rukom, iako nije kazao ni rec, svima se ucini da rece: "Dole!" Svi videse dvogledima da su istoga momenta oba vojnika na mostu pala, kao po komandi. Neki pocese da uzvikuju, da ustaju, skacu, svi najednom odlozise sa ociju dvoglede vidno uzbudjeni. Ustadose, obilaze oko dr H. pilje u njega kao u Boga. Neki mu se priblizise uctivo, hoce nesto da ga pitaju.

dr H.. se samouvereno osmehuje, iako je ocigledno uctiv i prijateljski nastrojen prema prisutnima, dostojanstveno se polako udalji sigurnim korakom, ne dajuci bilo kakav komentar.

Nedaleko stoji vrlo neobicna grupa mladih ljudi i zena. Izuzetno odudaraju od svih ostalih, visoki, snazno gradjeni, lepih crta lica iz kojih izbijaju inteligencija i vitalnost, dostojanstvo. Lepota-to je bio prvi utisak kada se spaze. Neobicna, bozanska lepota. Neki su crnomanjsti, drugi plavokosi. Kao neka nadljudska bica. To je cudnovat prizor, cak pomalo zastrasujuci. Ko su ovi partizani? Govore tiho, ne dizuci glas, ne mlatarajuci rukama, nego dok govore tihim i smirenim glasom ponekad neprimetno naprave neki pokret rukom. Neki vrlo neobicni ljudi, vrlo gospodstveni, iz njih izbija plemenitost, a pre svega nadmocnost, neka velika vlast. Ljudi ih gledaju sa zebnjom, zaobilaze ih kad god mogu.Vecina govore nas jezik, ali se cuje najvise ruski, zatim i makedonski, slovenacki, i jos neki drugi nerazumljivi jezici.

To su komunisticki politicki komesari. Najvazniji, najpametniji, najbolji, najlepsi, u svemu naj, naj. Vrsta nadljudi na zemlji. Njihova nadmocnost za druge je sadrzana samo u jednom zahtevu- od svih traze apsolutnu pokornost i izvrsavanje zadataka.

Njih demonstracija upotrebe dvogleda i strazara sa mosta na Drini koju je nedaleko od njih sprovodio dr.H. nije nimalo interesovala. To je za njih azbuka, davno prevazidjena lekcija. To je za novajlije.

Visoravan zapljusnu nekakva tuzna muzika, kao magla kad se izlije u do. "To je Mojca, bolnicarka dr H., Slovenka, svira na klaviru."- sapnu krsteci se bogobojazljivo starija zena koja se tu nadje. Dok to sapuce gleda netremice i preplaseno u grupu neobicnih ljudi, kao da se plasi da je ne cuju sta prica.

"Bezi dalje od njih!"-rece cika Bibi jedan golobradi mladic, koji se od nedavno u Gracanici pridruzi partizanima, najbolje je da te nikad ne vide ni cuju. Tesko li se majci onoga ko se nesto sa njima raspravlja, imas da izvrsavas bez pogovora sta ti kazu, i najmanja sitnica ako nije kako oni kazu, pocece da te kinje. A onda ti nema spasa, traje celoga zivota, ide ko prokletstvo s'kolena na koleno. Bezi dalje od njih zemljace" -zavrsi on.

Edem

u.- 29 avgust 1941 g.-Medved sa radjevske planine Medvednik

Iz daljine puteljkom na proplanku gazi kao vojnik rodjaka Milka, ona zivi u susednom selu, ljubeci se sa majkom rece kao da javlja neku najvazniju vest: "Javio cica Velizar da su se Nijemci povukli ,da je sve mirno, mozete se vratiti." Milka je srednjih godina, smedja i omanja, bluza joj nategla snazna pleca, kao da je muskarac. Ona je presretna sto nas vidi, ljudi iz ovih krajeva cene i vole svoje srodnike. Sva radosna zagrli mamu iznenada : "Ajte Zoro svratite malo do nas, nije doleko?".

Krenusmo preko divnih predela, izadjosmo na proplanak Medvednika -tako pojasni Milka. Odavde puca pogled na okolne zelene proplanke, najednom se magla izli i zakloni vidik. Povremeno se ne vidi ni prst pred okom. Prethodnu noc je padala kisa, zemlja je mokra i klizava. Milka poznaje dobro svaku stazu i bogazu, povede nas samouvereno kroz maglu preko proplanka njenoj kuci. Povremeno vetar razvuce maglu kao zavese, izronise okolna brda . "Jos malo pa ce potok, a onda odma iza potoka smo kod kuce."-rece Milka veselo grleci nas decu.

Istog momenta se zacuse podalje od nas neki vrlo cudni zvuci, kao kada neko duva u neku malu trubu. Zatim to postade kao neko stenjanje, brundanje. Milka se preplaseno poce osvrtati. Iz magle izroni grdosija, uznemirismo se i preplasismo, to je medved koji se klima kao pijan dobrocudan covek, kao neki saljivdzija, krete prema nama, ali bez znakova da nas zeli napasti, kao da je radoznao, kao da nesto od nas trazi . "Polako!"-rece smireno Milka, budimo mirni i ne obracajmo paznju. Smirismo se nekako, medved je bio od nas udaljen samo nekoliko desetina metara. Medved ubrza korake i poce da nam se priblizava, sve glasnije mumlajuci. Milka se zamisli, pa gurnu ruku u suknju : "Danas nam je bila u gostima moja sestra udata u Lazama, donela po kile secera u kocki, evo tu je"-masi se sva radosna rukom za suknju. Izvadi nekoliko kocki i malo zastade, baci snazno nekoliko parcica kao sneg belih kockica secera u pravcu medveda koji nam se priblizava Odmakosmo, medved se priblizi kockama secera u mokroj travi, poce da ih stavlja u usta zastajkujuci. Mi polako ubrzasmo mirnim koracima, i tako nekoliko puta- bacanje kocki, zaustavljanje medveda.

Zauzeti ovim hranjenjem medveda se priblizismo potoku koji nazresmo kroz maglu nedaleko od nas. "Uh,uh,uh!" uhvati se za glavu Milka, gledajuci u potok, "od kise je nadoso." To vise nije potok, to je vec mala mutna recica, matica samo vuce, naziru se mali, ali poduboki virovi hladne i mutne vode koja tece velikom brzinom. Stadosmo. Zacu se opet mumlanje medveda, ovoga puta malo podalje. Milka mu se uputi i baci u njegovom pravcu vise kao sneg belih secernih kocki. Medved se ponovo zaustavi njuskajuci po vlaznoj travi.

Kako preci preko nabujalog potoka-to je sada pitanje biti ili ne biti. Sa nase strane je jedan poveci kamen belutak, sav mokar od naleta mutne matice. A sa druge strane dva tri metra dalje je drugi veliki kamen. A izmedju ova dva velika kamena iz vode izviruje nekoliko povecih sivih kamenova. Okolo mutna matica vuce, stvarajuci oko kamenova duboke virove u opasnim vrtlozima. Spas je u tome da se nabujali potok predje skacuci sa kamena na kamen. To je iskusenje i za odrasle osobe, a kamoli za malu decu. Milka stade pored bujice, ako neko padne da spasava sto se moze spasavati. To je za nas veliki ispit zrelosti. Znamo da je opasno. Nema drugog puta sem toga, a medved za petama. Ipak smo svi smireni i samouvereni. Probudi se instinkt zivota i neki neobjasnjivi optimizam , sigurnost u sebe, nada da cemo svi lako preci.

Prvo krete nasa majka sa dvogodisnjim bratom u rukama, sa kamen na kamen, stize bezbedno na drugu obalu. Onda ja, pa moj cetiri godine stariji brat. Svi bez ikakvih problema. Prosto je neverovatno kako smo sigurni u koracima i procenama. A poslednja predje Milka, sigurno i samouvereno.

Samo sto predjosmo na drugu stranu, najednom kao rukom odneta nestade magla, sinu sunce, i pokaza se nebo puno oblaka i plavih nebeskih visina. Pred nama se kao iz bajke ukaza kuca nasih rodjaka, na brezuljku Radjevine, na padinama Medvednika, velika, bela, sa sjajnim staklenim prozorima koji bljeste, sa crvenim krovom koji sija pod zracima sunca koji povremeno provire kroz oblake, kuca se sjakti cista, u jarkim bojama, kao okupana. Okolo se uzdizu stenoviti visovi i pecine obavijeni maglom i oblacima. Prema nama juri pas i radosno se uvija oko nogu Milke, deci lize prijateljski ruke. Spaseni smo, ubrzano krenusmo ka kuci rodjaka, koji stoje pred kucom, radosno nas ocekuju..

Magla poce da se valja u do iz koga smo dosli , obavi medveda, vise ga nismo ni culi ni videli.

Edem

Tomislav Ksrmanovic:Saga o..icima

v.-. Petnaesti septembar 1941 g.- Partizanska bolnica

Polazeci putem od Drine koji se odvaja uz kanjon reke Gracanice, prema planinama se krecu grupe vojnika, partizana i cetnika, neki idu peske, u kolima su ranjenici u zavojima, ili su ukrcani u dzipove i male kamione. Govore u prolazu radoznalim mestanima:"Idemo gore na Jezera, na lecenje." Prema kazivanjima , tamo se nalazila bolnica, neki sanatorijum. Oni su ranjenici, bolesnici, ili iznureni i iscrpljeni, jednostavno oni koje tamo salju vojne vlasti da se okrepe i lece. Idu ozarenih lica, gledajuci sa radosnim iscekivanjem u brda kojima se priblizavaju, u ocima sjakti nada u okrepljenje, ozdravljenje.

Kolona vijuga okukama kolnika koji se postepeno penje uzbrdo, polako se priblizavajuci nekadasnjoj cuvenoj turskoj tvrdjavi gradu Soko. Jedna mladja plava zena zabradjena kao sneg belom maramom cuva ovce, peva glasno vrteci vreteno u rukama. Na ulasku u seoce u podnozju planinskog naselja, pokaza rukom nekolicini nestrpljivih vojnika :"Ene ondje, vidite li onu golemu kucu gore na vru stenjaka, oko nje nekoliko drveca.To ti je bolnica. Jos malo, nema vise od sat brza oda."- vrti vreteno rukama pogledavajuci na ovce.

Dok kola prolaze pored jedne povece kuce na sprat pored puta, zapahnuse opojni tonovi klavira. Visoravan je odzvanjala. Stara zena izasla pred kucu, drzi bakrac u rukama, vidi da se vojnici u razlicitim uniformama pitaju sta je sad, ko to svira u ovoj divljini, pogleda u njih kao majka :" Djeco, to je Mojca, Slovenka, bolnicarka dr. H., klavir joj donijeli iz Valjeva na konjma." Istog momenta muzika usahnu, iza zavesa se pojavi zanosna silueta leprsave mlade devojke kose boje razi , pametnih i neznih ociju kao zelene Drinine vode; zavesa pade, ona namah nestade."To je melodija Cajkovskog iz Labudovog jezera" -rece jedan postariji cetnik, koji pojasni da je profesor muzike.

Pored puta na visoravni tece cudna reka, poveci potok. Ali dubok do ramena odraslom coveku. Vrucina je iako se jesen priblizava, bistra i prozirna voda brzo vuce u koritu izdubljenom vekovima u kamenu i crvenoj zemlji, juri, nosi tela dva mladica koji se kupaju i plivaju podvriskujuci i pevajuci glasno.

Neobicna muzika opet nastavi tiho da ispunjava mali do, kao kad paperjasti oblaci naglo prekriju plavo nebo. Oronuo i bled mladic na sedistu u kolima poce da prica. Vidi se da je ranije bio robustan i zdrav, sada su mu oci usahle, ramena vise, obrazi bledi, modre se podocnjaci , usne ispucale od visoke temperature: "Ovo je moj rodni kraj, ove moje grlice, moji rodjeni divlji golubovi, to ce da me izleci!" Zastade zapanjen od iznenadne radosti: "Cujte grlice kako poju, to nigde nisam cuo, sem u mome rodnom kraju, to je najlepsa muzika na svetu!" To je komunisticki aktivista koji je bio na zadatku u Grckoj, gde se razboleo, vratili ga u zemlju na oporavak. "Naglo poceh da patim od nesanice, da prostis navali dijareja, ne mogu nista da jedem. Dobih zapaljenje pluca. Onda me grcki drugovi prebace u Skoplje i odatle doovde. Moja kuca je tamo oko cetrest kilometara vazdusnom linijom odavde, tamo u Uzickoj Crnoj Gori, kod Kosjerica, ispod Subjela." -upre drhtavu ruku u pravcu juga ka Uzicu. "Ovde je isti vazduh kao tamo, isti ljudi, isti obicaji, isto govore. Ovde cu ozdraviti!"-uzviknu on sa novom nadom gledajuci u okolno stenje i pokusavajuci da dise duboko. Pogledajuci na dva mladica koje nosi brza recica dok oni veselo pevaju, nastavi: "Moje zdravlje majko moja, ovde cu ga dobiti, ovde ce mi se povratiti snaga, samo lekova, hrane i odmora, sna, povraticu se majko. Samo da slusam nekoliko dana grlice i golubove, i ersku pjesmu zemljaka!"-zavapi mladic.

Stara zena ga pogleda bojazljivo, zabrinuta kao rodjena majka : "Cuvajte se djeco, to su bezboznici, pop nije uso u njiovu bolnicu, a one koji umru saranjuju tamo u onoj pecini bez opela ."-pokaza jednu crnu veliku rupu u stenama, "bacaju ih tamo u rijeku, u jezero ponornicu."

Visoravan je odjekivala od neobicne muzike. Mojca je svirala Baha-kako prisutnima objasni tuzno profesor muzike, osvrcuci se zabrinuto oko sebe.

Kolona bolesnika i iznurenih se priblizavala svome odredistu.

Edem

Tomislav Krsmasnovic:SAga o.icima

Drugi oktobar 1941 g.- Otac se vratio u Uzovnicu

Danas je sretan dan za sve nas, vratio se tata,dodje bled i umoran uz sokak; drzi u rukama neki pocepan kofer, poljubi se sa roditeljima u usta, takav je obicaj u Uzovnici. To mi je neobicno, mama se ljubi sa srodnicima u obraz. Tata nas prigrli i onda sav zadihan sede da se odmori na klupi ispod lipe. Svi se sjatise oko njega. Nije se mnogo promenio, mada deluje umorno i zabrinutije, ali to je on, nas otac.

Svi ga zapitkuju: kako je zdravlje, kako mu je bilo u zarobljenistvu, kako je i kuda doputovao iz Nemacke, sta je radio ovo vreme u Beogradu. Tata rece jednom potreseno da mu je ponekad u nemackom lageru dolazilo da udara glavom o zid. Saznasmo da ocekuje posao u Duvanskoj stanici u Ljuboviji. U nasoj kuci zavlada bolje raspolozenje .

Noc je nemirna. Iznad i oko kuce fijucu meci. Bore se cetnici i partizani, njihovo prijateljstvo je klimavo, puca. Cetnici su pored Drine a gore u brdima su partizani. U pauzi prasaka pusaka kroz noc se prolomise uzvici: "Braco, ne pucajte u meso, pucajte u vazduh!" Ove uzvike su culi svi Krsmanovici i susedi. "Ima i tamo mudrih, nisu sve same usijane glave"-gleda deda u svoje koscate ruke na stolu.

Sutradan kada se dobro odmorio, tata nam isprica da je put od Beograda do Uzovnice oko dvestotine kilometara putem preko Sapca bio naporan i opasan. Od Beograda do Sapca koji se nalazi na granici sa Sremom koji sada pripada Nezavisnoj drzavi Hrvatskoj, pre rata je se putovalo vozom do Loznice. Ili ponekad autobusom. Radila je redovna recna linija, velika parna ladja je plovila od Beograda do Sapca i natrag. “Najteze mi je bilo doci do Sapca, a od Sapca je lako ici dalje nekim prevozom ka Ljuboviji”-rece tata zamisljen.

Ponovo nas obradova da je dobio od okupacionih vlasti namestenje u Duvanskoj stanici u Ljuboviji, dali su mu nove isprave i licnu kartu. Nastavi tuznu pricu o putovanju: od Beograda za Sabac se ne moze putovati ni vozom ni autobusom, komunisticki, ili cetnicki gerilci, su na vise mesta minirali prugu, veza je prekinuta. "Partizani i cetnici zabrinjavaju Nemce"- skoro sapuce tata dedi Velizaru. Osvrcuci se oko sebe da neko ne slusa nastavi: "Opsedaju ne samo Pecku, Ljuboviju i Krupanj, nego i Loznicu pa cak i Valjevo i Sabac." Otac nastavi da kazuje pod jos velikim utiskom dogadjaja, koliko je bio tezak njegov dolazak iz Be