Aenima

Dragi moji ucesnici, drage moje ucesnice (se tako pise??? :D )

Ovo je vas thread. Kacite vase price, da vidimo sta ste predivno smislili za ovaj nas konkurs .

Jedva cekam vase price, nestrpljiva sam ko vlaska mlada pred prvu bracnu noc

__________________
.

yeca

Samo da dodam. Ovde se kace SAMO priche, bez ikakvog komentarisanja sa strane.

Hvala (:

__________________
..::But I, being poor...have only my dreams. I have spread my dreams under your feet. Tread softly... because you tread on my dreams."
..::EQUILIBRIUM::..
..::mail::..yeca@diskusije.net

dudette

Napomena: Radi potpunog užitka i utiska priče, preporučuje se pevušenje tokom čitanja, odnosno melodično, ritmično čitanje...
ŠEST VELIČANSTVENIH

PUSTO TURSKO
iliti
KO BI POD KIME I SU ČIME
iliti
OD ĐURĐEVDANA NA OVAMO SVE SE MENJA NEPRESTANO
(nastavak osmi...najzad... jedino kao takav moguć' jerbo deveti tek sledi, a sedmi je prošao kol'ko mi se čini)

U nestrpljivom iščekivanju nastavka, smatrajte da vaša agonija jeste okončana novim (nastavkom recimo), ali samo kao privremena olakšica i pošalica u smislu da je ovaj samo najava sledećeg kojeg će biti, samo ne zna se kada.
Autorka, dostojanstveno i veoma upadljivo i nametljivo isturenog palca jer, ''dugog joj ga skroji nane'', nije zatajila već se samo iz čuvenog srpskog tradicionalnog običaja iliti, inata, ućutala ne bi li ukazala na nedostatak, koji se definitivno bez nje dešava, a i boli...
Ah, odakle početi...?
S obzirom da ovaj opus, d' izvine Sait mada i ne mora, više turskog nego japanskog prizvuka, preti da potraje jerbo se dugo spremao da nastane, želim da se pripremite i ako treba čak vežete nervozne jezike, kako predviđeno vreme za iščitavanje ne bi postalo krajnje nepredviđeno.
Dakle, ćuti, loči i čitanje ne koči jerbo možda iskopam oči, između ostalog što se još iskopati da, pa makar morala i Lakija da zovem u pomoć.
Mislim...dakle postojim... A, ne...,to je činjenica dovoljno nepobitna da bi bila ponavljana, a ni ne pripada ovom tekstu.
Dakle...
Mislim da je ovo bio uvod...
PROLEĆE NA NAŠE RAME SLEĆE, ODOLETI SAIT NEĆE
iliti
PUNE GLAVE SLAVE, A O PIĆU NI DA NE GOVORIMO
Jednu stvar da pojasnimo.
Sama činjenica da ovog puta organizacija ovog vinoubilačkog pohoda nije trajala duže od samog dešavanja, obećavala je mnogo neobičnosti u daljem sledu stvari i tvari.
Zbližena čarima slave i uobičajene niskokalorične trpeze holesterolskog aromata, čudesna družina šest, pa još šest i šest veličanstvenih, shvatila je da je i Srbija do Tokija postala tesna jer deca ipak jesu besna, osim ako ta maršuta nije preko te puste Turske, no o tome nešto malo mnogo kasnije...
Krivonogi Tipos, namamljen šarenilom slobodnog dana šumadijskog ponedeljka, veselog Đurđevdana, koji pada tačno na blagodeti Uskrsa, pritom mu se isto može jer zna čoveka, koji mu je igrom slučaja pomogao da nastane te nas sve ozari svojim razdraganim kmekom ''Živote, eve me!'', odlučno i samouvereno je rešio da Bućibućastu Cojku Mrgudić Od Skoro Nasmejanu, definitivno liši ovog nadenutog, recimo prezimena, makar joj večito pretio rukom na stomaku, pri čem se ova neminovno predaje histeričnom smehu.
O Njanjavim Esesovcima da ni ne govorimo, s obzirom da je Saitovo iživljavanje usled onog davnjašnjeg: ''E nećete vi meni uskraćivati nadimak!'', preobraženo u novokomponovano i neočekivano: ''Šta da radim majko kad ih imam sto?''.
Zas'javši u novom svetlu, pritom sasvim kontradiktornom Brka u odnosu na ono Sait, rešio je da brka kad god i šta god može. Naravno, ovu kontradiktornu pojavu jedino je mogao objasniti time da je prva stvar geografije, dok je druga valjda one geopolitičke iluzije...o je, je...
Uz svesrdnu podršku nadenjivača čika Lakija, ali ne Lučijana, sasvim neskriveno punom razumevanja za njegovo kumče-iako ne kockasto ljubimče, toliko se osilio da je pio šta je hteo, od svega neopisivi jedan deo... Strašno, strašno. Valjda je osetio veliku odgovornost i moralnu dužnost da opravda, pre svega, veoma zasluženo nadenuto ime, pa makar to trajalo sve do zime.
A šta se dešavalo još...
Dok se ovaj tekućicama sladio i dušu hladio, neko je bogami predano i strpljivo kadio.
Nimalo naivan, do skoro stidljivo prikriven u kanalu svoje majstorske radionice, Geo-Karburator virtuoz svima drag i samo naizgled blag, rešio je da izmili u svili i okadi sve što se okaditi da, a i ne da. Uz blagonakloni podstrek svoje pratilje Njonje, krenuo je u osvajanje Oplenačkih izazova, za sada većini od nas još uvek neotkrivenih do te mere. Neumoljiv poput Brke, dostojanstven, kao što jedino i priliči kraljevskoj šumi...
I tako je ova, Njonja naravno, nešto tamo kao brala, pa je nešto tobož neočekivano u trenutku ubode te naivno, kao i ona čuvena beračica jagoda, u prvom trenutku pomisli da je trava, no ne bi trava već tamo nešto od mrava jer se tako rimuje, a u stvari kandilo je odigralo ključnu ulogu.
Ovog puta se zahvaljujemo Tomislavu (naravno Čoloviću, a ne onom drugom) na pozajmljenom mravu iz nedara, a koji je pritom veoma parlamentaran, te i voljan da se bez imalo ubeđivanja i nećkanja, menja za podesnije mesto njemu, a ujedno i kadioničaru.
Doduše, kako se u svemu, pa ma koliko bilo lepo i prijatno, neminovno desi i neki problemčić, i ovog puta to je bio slučaj.
Ne, nisu se pojavile cvrčkice koje bi neminovno uplele i La Fontena u celu kombinaciju, a što bi apsolutno izazvalo neverovatan revolt kod, za sada, veoma strpljivih mrava.
Desilo se nešto mnogo teže, a banalnije.
Gde, sa već poprilično izrabljenim kandilom, kada izađu iz šumovitih predela na ''kopno''?
Gde da ga metnu i obese, a da mnogo ne trese, osim ako situacija ne nalaže tako?
Trudeći se da se ne opterećuju mnogo time, makar ne dok zabava traje, perfidno su odigrali ulogu hladnokrvnih, zahvaljajući, naravno, starom liscu Geo-Karburator virtuozu, koji nije pola lađar-pola mađar, ali jeste stari pas na sav glas.
U svakom slučaju, ko nije imao šta i čime da kadi, ipak je imao šta drugo da radi.
Neumorni Brka Saitović, potpuno predan svom novom opredeljenju i pozivu, zaista je osvojio simpatije svih prisutnih, a i odsutnih, a pogotovo veoma obradovanog čika Lakija, koji je zaista rešio da ga uveri kako ''nije vodka rakija'', kako treba ''vino točiti, a vino ne piti'' i kako sve valja probat,i ne bi li argumentovano mogao baratati svim terminologijama enologija i ostalih nauka srodne vrste.
More...
I tako sve do zore, osim u slučaju kad Njonja i njen što ''kaditi ne znamo da l' zna, ali voli'', ne reše da bi malo i da spavaju i baš ih i nije briga što Brka još nije dovoljno nit' izbrk'o nit pobrk'o. Negde brojniji nego inače i, u tom slučaju, sabijeno zgusnuti na ''bliže podu neg' plafonu''; negde njanjaviji no inače i rašireni na velikome hrkobedu, spavali su povremeno snom pravednika sa lukavim smeškom na licu jer su samo oni sami vrlo svesni da baš i nije tako...
A šta veli deda osim što preti da će Dugo-Zlatokosog Kukija da isključi iz testamenta, te da ga ostavi da se zabluda kako možda sve i jeste zbog dugog nosa?
Mislim da će ova pojedinost biti ostavljena po strani u vidu banani, za neku drugu prigodu i ''kom zgodu-kom nezgodu'', dok prijatelji kaditi ne odu.
Za neke znamo da sigurno hoće, a za ove druge kako bude.
Ova neopisiva svečanost ipak je morala da se završi, kako bi organizacija za otplovljavanje do te puste Turske otpočela, a i zato što ''sve što je lepo ima kraj'', al' s tendencijom da se s namerom vratimo u veliki grad da se kroz isti ''zajebaj...''.
Neko sa osmehom na licu, neko sa čokanjčem u imitacije reveru, neko sa setom u oku pri sećanju na prošlo okupljanje kad se nije kadilo, ali ga je ne baš mlado srpče skoro na ono ''nabilo'', ali srećom se išlo u drugi pravac i šanac..., a neko bogami sa mobilnim prizvukom ''Ma ma, ma ma...'', što je drugome agonija: ''Čuj kako te dete vabi sram da te bude...!''...
Rastaše se drugovi, u očima krijuć' neko tugu - neko pljugu.
No, vrativši se svako svome domu, sastaše se naravno ponovo, ne bi li se desilo ''Jovo nanovo'', iako još ne znamo ko je Jova u celoj ovoj kombinaciji.
VARLJIVO LETO TRIDESETINEKO
iliti
ŠTA BRE KO JE REK'O-JA SAM REK'O.
PUSTO TURSKO EVE NAS!
Kušadasi 'de si da si, samo da te nađemo na mapi...

Kako je u pitanju organizacija internacionalnih razmera sa primesama nacinalnih osnova i poriva osvete do konačne pobede, morate priznati da je ovo insistiralo na veoma ozbiljnom pristupu i nastupu. Doduše, s obzirom da je Brka Saitović nepoverljiv do krjaja (a što nije štamparska greška već činjenično stanje tvrdoglavosti), isto je pretilo da se znatno i vidno iskomplikuje, a što i nije neka novina u tradiciji veličanstvenovanja.
Prvo je bilo neophodno ustanoviti da li smo mi, kao većinom južni sloveni, zaista na jugu ili veoma logično na istoku, jerbo moramo znati odakle krećemo geografski, ne bi li stigli kuda smo pošli geopolitički.
Krivonogi Tipos, ponajviše pogođen pomenutom dilemom, shvativši da je već dovoljno kriv da bi rizikovao da bude još krivlji (u smislu fizičkom, svakako), diposki* je odlučio da se povuče dok sve ne legne na svoje ili čije već, a i dok se nekim čudom mišljenja ne poklope ili makar preklope.
Ubrzo uvidevši da je to tek iluzija veća no što je za Saitovića sama geopolitika, našao je utešnu zamenu za gore pomenutu želju u ''nećemo više o tome, ali ja sam u pravu, dabome''.
Nikako ne smemo zaboraviti da se nameće da ne bi bilo zgoreg proveriti i kakvo je stanje na Volstritskoj berzi jer, priznaćete, to još ponajviše ima uticaja na kretanje nas kao ovakvih u odnosu na njih onakve kakvi su - nikakvi.
Sve je samo delovalo kao jednostavna letnja razonoda, a u stvari je tu postojalo mnogo začkoljica svetskih obima.
Srećom, kako su svi veličanstveni veoma umni i razboriti, nema zime (osim ako se uplati i klima) da će se sve srediti, makar dvotrećinskom većinom uklonivši manjinu, koja u sred Turske hoće još i svinju.
Međutim, i opet se javlja stari problem...
Čak i kad bi ukinuli sve pomenute pojave, Murate, Mustafe i ostale propratne efekte.., šta?
Da li ići u apartman 132a, da li u hotel od tristotinešezdesetpet zvezda, da li ovde neko zeza, da li nam je sigurna transportna veza, da li ići za đž ili platiti pa kaditi ma, da ne nabrajamo dalje zaista jer smo već zakasnili na ''varljivo leto šezdesetosme'', pa ne moramo i na ovo.
No, uvereni da će sve to već rešiti, ipak su uporno i skoro strpljivo planirali i sami svoje planove minirali, tek da bude interesantinje i, naravno, Brka.
''Preko preče-naokolo bliže'', kako god okreneš do Turske se stiže. Mislim, red je bio da se više organizujemo jer nema smisla, toliko vekova su oni nama ovde, valja nam sada da mi njima tamo, pa kom ćufte kom mufte.
Naoružavši se propagandnim materijalima više od bilo koje agencije i svih agencija zajedno, kao i rečnicima manje-više poznatih tursko-srpsko univerzalnih reči, prepustismo se Riziku, opravdano jednoj od najomiljenijih (ne)društvenih igara (ne)društvenog karaktera.
Trebalo je tu mnogo toga usaglasiti i uskladiti: te ko više hrče; te zašto neko ne hrče; te ko se kupa prvi, a ko ni ne mora uopšte; te da li će biti dovoljno toga za brkati: te da li je neko trudan još uvek ili će ipak da se porodi i uzme bolovanje i koliko je u redu ostati, a da se ne obrukamo, uzevši u obzir da su se oni ovde dosta dugo raskomoćivali...
A šta ako se moramo izuvati, a vrlo dobro znamo da je nekome u družini palac ovoliki?
Mogu se ljudi prepasti, pa pomisliti da je i sve ostalo srazmerno nožnome ponosu, a ne samo ona izraslina, koja nije ono već je nos...
Zaista strašno, strašno...
U celoj ovoj nimalo bezazlenoj situaciji, valjalo je naći nekoga ko će da kontroliše poteze da ne bi delili proteze.
Možda bi i ovde bio potreban neko da okadi, ali nadajmo se da ipak neće doći do poslednjeg.
Taman kad bi se učinilo da je sve nadomak rešenja, našao bi se neko da urazumi želje i ambicije smirenim: ''Ljudi, ali znate li vi da je lubenica turska znatno skuplja od srpske, a pritom oni ne uvoze, a mi uvozimo, što će reći, majku im, da im majku tursku, oni ne plaćaju porez, a mi plaćamo.., a i petsto godina
su bili ovde i sada još da im plaćamo..? Šta ako se izmeste geografski, geopolitički nam d' izvinete sjebavši planove..? Ma gde je uopšte ta Turska, koji đavo i, ko nama garantuje da će biti tamo i dok mi odemo...?''.
Tu nasta tajac jer, ovo zadnje je zaista i bilo pod znakom pitanja, s obzirom da je vreme neumitno teklo i pretilo da opet pre njih donese 'vamo no nas tamo.
Ah, ta pusta geo-politika. Još samo ona nam je falila da nam smrsi konce, lonce i poklopce.
Ma, prevazići ćemo mi to sigurno. Ne tvrdim da će proći bez posledica ove ili one vrste ali, vredi žrtvovati se.
Ma biće: ''Šo e pusti turćinje? Šo ke pravate sada? Ke vi sjebasme skoro dva najboljša grada Tarkane...Ša vam vredi mapa sada, a bre batke?'', kad vam ja kažem.

Osunčani, poturčeni i nadasve iskupani, vratićemo se mi da krenemo u nove izazove, sada već uveliko iskusni i svesni da nam valja na vreme krenuti u organizaciju sledećeg pohoda na možda preostale ćoškiće onog što preskočimo ovaj put, ne tol'ko iz obzira, koliko tek da bi imali gde da se vratimo ponovo, a da nikako nije Crna Gora nažalost pokraj mora.
U svakom slučaju, ako ništa drugo, isplatljivije po đžepu jeste, što ne znači da i za živce važi isto al,i ne cepidlačimo.
Uostalom, kada i ako geografija i geopolitika zaista postanu jedno te isto, biće vremena da se menjamo.

Vaistinu merhaba!

__________________
Kad odrastem bicu dete.

dudette

KUŠADASI DI SI DA SI
ili
SAMO U TURSKOJ NEKA SI
(nastavak deveti ili dovoljan sam po sebi)
POČETAK PRE POČETKA ONOG BAŠ BAŠ

E pa, ako mislite da se ''pusto tursko'' nije organizovalo, te stoga i najzad desilo – varate se. Kako se dešavalo svima njima iliti nama, skupa, ponaosob i drugačije, sledi da vam se prikaže.

Otpočevši svoje veselo taljiganje kroz sušne dane, otcepljena od svoje celine, grupica najhrabrijih istraživača avanturističkoga duha, skoro kao Boško Buha (bog da mu dušu prosti, al' da se rimuje-rimuje se), uputi se prva da izvidi i prostor raskrči, rešena da odoli svakom iskušenju, te i provociranju izdržljivosti. Danju otapana i saunirana, noću duboko zamrzavana i najčešće vožena pejzažima bugarskih predela, što je potvrdilo onu staru '' ako ne znaš kuda - ti ud'ri kroz Bugarsku '', ipak, uprkos svemu, dočeka dugo željeno ''Bujrum komšija''...
Dakle, Nojka Palčić, Dugo-zlatokosi Kuki, Šeki Gejts i naravno, ne Đžej nego Ološ, prvi se upustiše u avanturu ''rahatlokum do smrti, samo nek' se vrti''.
Kako je zatečena situacija, zahvaljujući predusretljivosti i profesionalizmu srpskijeh fudeksovaca, pretila da se opredeli za komfornost koju nudi recepcijska garnitura, a što se ovima nikako ne bi dopalo, već svima poznata spisateljica reši da uzme stvar u svoje ruke i da im zada malo muke.
''Ili će vam život biti cveće ili vas više biti neće!'', prema tome, ''Smeštaj hoću O D M A H S A D, s pogledom na more u svim pravcima i pod svim uglovima, s mogućnošću uskakanja u bazenče u slučaju da mi se tako hoće sa balkon direktno, a ostali detalji će se dogovorimo jer, eto, može mi se. Vaistinu merhaba bujrum!'' .
I bi tako - nego kako...

Brzo prebolevši traume višednevnog gužvanja, ponajviše kroz Bugarsku, naravno, smišljajući raznorazne načine za što udobnije smeštanje onog dela tela po kome se inače jedan od pominjanih potomaka Leptirka vika, te i pronalaženje najpogodnijeg mesta za smeštanje nožnog palca, koji često i nije u vlasništvu onog ko se smešta, neki otplakavši čak i rastanak sa voljenom im napravom kompjuterskoga lika.., smognuše snage da se nasmeju uz blagonaklono:

- ''Tursko - EVE NAS! Ma i da nisi pusto – bićeš!''.

Uzevši u obzir da ništa bez svoje druge polovine nije celina, što je veoma logično priznaćete, preskočićemo dalju razradu uvoda i preći na onu od momenta kad je na okup stala cela četa...

POČETAK ONOG BAŠ BAŠ

PRIPAJANJE DRUGE POLOVINE PRVOJ
I OBRNUTO,
A U SMISLU UPOTPUNJAVANJA CELINE,
KOJA BI U SUPROTNOM BILA, IPAK,
SAMO POLOVINA JER,
''SREDNJI JE PREDNJI AKO ISPRED NJEGA
IMA POZADI''

Dakle, rešena da se pripoji prvopristigloj polovini, dotaljiga se i druga. Naravno, svako sa svojim viđenjima i potajnim željama.

''Joj, a kad ćemo u Adaland?'', nestrpljivo je provlačio Krivonogaš, dok je Saitko stidljivo priželjkivo ''Ma, samo da je dovoljno guz-papira jerbo zbog toga nemam mira''...
Na parove razbroj s'!

S obzirom da konačno behu svi na broju, dalje avanturisanje i skuterisanje je moglo da se nastavi...

Kako je opšte poznato da ''snaga na usta ulazi'', a zna se na šta izlazi, što znamo koga ama ič ne brine jer, zaliha onih odstranjivača tragova ima dovoljno, valjalo je onaj ''rahatlokum'' zameniti mnogo hranljivijim ''pilić do iznemoglosti'', a što i bi.
Pilić na hiljadu i jedan načinić, uz obavezan ''zelen efes naaanooo, može i crni joj, nanice''.
Ne znamo šta bi se desilo da se ritual potamanjivanja pomenutih radosti trpeze odnosno astala, dešavao na normu, ali u svakom slučaju ne bismo baš u detalje da ne bi bilo neumesno, iako je vrlo mesno.

- ''Jaoj ujna, što je ovde dobro, nemaš pojma!'', razdragano je Njanjavi Saitko dočaravao atmosferu, koja teško da je mogla da se opiše tek tako, pogotovo ako bi se desilo da dotična ujna i nije baš isključivo njegova, ali dobro ujna je ujna, pa makar bila i tuđa. Vrcav k'o što jeste, kao i uvek se trudio da nam svima održi veselo stanje duha.

- ''Alo bre! Ujna!''- u glavi mu je brzinom svetlosti promicala nedoumica , kako je uspeo dobiti Ćupriju tako lako i potpuno, kao da je ''došla tiho, nezvana sama'', a osim toga još bila je pozvana mama, a ne ujna.

Ipak, nastavi spontano i samouvereno, kao da zna sa kim priča...
- ''Pile ujnino, ljubi ga ujna kako on misli na mene.., pa kako si iako moj sigurno nisi? Čiji si ti mali?''
- ''E, super sam ujna. Pozdravi sve tamo. (Naravno, u sebi se nadovezao ''ako ikoga znamo, a ne znamo sigurno'')''.

Malo povređen iskrenim smehom ostalih veličanstvenih, samo je setno doskočio, kako samo on ume:

- ''Smejte se vi a, brod odlazi!''.

Moramo priznati da nam je tu na momenat ''otvorio oči i ubrzao misli''...
Kakav bre brod? Čiji brod? Šta je bilo na tom brodu? Da li je možda ujna odlazila istim? Ko li je otplovljavao a, ko doplovljavao? Da li našeg Saitka i pored sve razdraganosti ipak nešto muči?

Zadržavši, svako svoje sumnje za sebe i u sebi, samo se odvažnom Krivonogašu ote setno i bojažljivo:
- ''A kad ćemo u Adaland?''.

E pusto tursko, na gadan pistać si se namerio...

Osim svega već pomenutog, nikako ne smemo zanemariti i visoki nivo sportskoga duha i hlorisanja. Otkrivši fenomen ograđenoga vodenog prostora, svima je bilo jasno da će ga maksimalno koristiti, mada ne možemo reći da je bilo jasno i u čem' je tajna njihovog sporta.
Menjajući načine, tehnike i ostale propratne pojave ovakvog ''nadmetanja'' sa sobom samima, unosili su izvesnu dozu pometnje među, ponekad neme – ponekad nasmejane posmatrače. Izvodeći mnogobrojne sado-mazohističke zahvate i potope, ostavljali su traga što unutar, a ono još više izvan bazenastog blaženstva.
Jedno je sigurno – pravila ovakvih sportskih igara i razonoda, ostaće večita nepoznanica, čak i za same učesnike.
Povremeno bi ih, doduše samo na trenutak, kontrolisao dobro poznati glas, sada već iskusnog pregovarača i degustatora:
- ''Nema smisla! 'ajmo se organizovati! Već treći put... E, a kad ćemo u Adaland?''
Dobar kao organizator, mada isuviše mlak i slab na ponude koje su odjekivale sa svih strana, retko da bi odoleo bilo kom pozivu da se efesa:
- ''Kako bre da ga odbijem? Vidi kako me gleda, a i..., kad ćemo više u taj Adaland?''

DAN ''A''

I dođe i taj dan...

Naizgled kao i svaki drugi, ali baš toga dana, koji je za Krivonogaša otpočeo još nekoliko dana ranije, a moglo je i pre...

Nervozno iščekujući prevozno sredstvo, koje je trebalo da ih odveze do dugo priželjkivanog vodenog blaženstva a, koje je i pored sve ljubaznosti i poslovnosti dragih nam komšija, već uveliko kasnilo čak preko nekoliko nedopustivih desetina stotinki, kao da je gubio svaku nadu...

Međutim, kao da je neko u tom trenutku uslišio njegove molitve ili, možda ako ne njegove, a ono molitve vozača, koji bi u suprotnom bio oplavljen, pa i po glavi ako treba.
Prilika spasa u obliku četvorotočkaša, koji ne bi ''sikirče'' već nešto malo veće, stade ispred njega i blagonaklono zaječa benzinskim glasom:
- ''Ti mali, krivonogi, ideš li možda do Adalanda?''
- ''Jok ti ideš! Naravno da idem... Čuj, već otiš'o..! Još juče... Vozi komšija! 'Ajde, indi-bindi da ne govorim dvaput''.
I nastade haos širih razmera...

- ''Joj ljudi što je ovo dobro! Ovo mora da je raj! Volim Adaland!'', uzvikivao je najushićeniji i najkrivonogiji Tipošče.
- ''Gumu, gumu mi dajte! Gde su gume ***** li vam (d' izvinete) materina? Odakle svi ovi ljudi, što ih turci ne pobiše onomad...?'', nervirala se dugo suzdržavana Nojka.
- ''Gde si ujna da me vidiš saaaaaada!''.
- ''Gde si ujna da ga vidiš sada? Odo' jaaaaaaaaaaaaa...!'', to prozbori i odmah potom joj se njanjavi glasi izgubi.
- ''Aman, ljudi, čija je ovo noga na meni? Uf, al' je ludo! Joj Šeki, Šeki...’’, promrmlja Ološka između dva nagutavanja, isplivavanja i odmrsivanja raznoraznih koječijih delova anatomnih sklopova.
- ''Saroliiiiiiiinaaa, vidi majke šta ti radi! I ti ćeš to isto samo sutra... A biće da ću i ja jer razjebah leđa, ali nema vezeeeeeeeeeeee!'', uzvikivala je Cojka Mrgudić Ovoga Puta Definitivno Nasmejana.
- ''Ljudi, ovo je bolje od Interneta, majke mi! Osvežava al' ne goji, oji, oji, oji, jiiiiiii... Gde ste trasovci!'', podvriskivao je razulareni Šeki Gejts, definitivno turskoga lika i prilika, obasjan potpuno novim svetlom i, kao ovakav, sasvim nepoznat svima drugima, a i sebi.

Veoma odlučno i, nadasve borbeno jurišajući u osvajanje toboganskih visina i guma za prevoženje pojedinačno, a i grupno, po ko zna koji put pobrali su simpatije svih učesnika, posmatrača, a bogami i foto-okidača.


... A SAD, KAKO SU NEKIMA
I OSTALA SLOVA POČELA DA SE NADOVEZUJU
I
PRIVIĐAJU...

Posebnu pažnju izazvao je spust dragoga nam Krivonogaša, koji je ovoga puta rešio da odmori ali, da isto tako vreme ne gubi, već da nađe kompromisno rešenje a, koje se sadržalo u sledećem:
- ''A što, kada sam već seo i da ne prilegnem malo kada mogu?" i utom, a da još ni ne izgovori do kraja, nestade brzinom metka bez registrovanog kraja a, kamoli početka.

Iza glave, kao da mu je odzvanjao huk raje koja je uzvikivala:

- ''Zabranjeno ležanje! Opasno po spustače, a i po posmatrače još više!''.

No, što bi - bi!

Kao i uvek do sada, ostao je dostojanstven, sebe bodreći:
- ''Sve je u redu. Imaš potpunu kontrolu nad situacijom, iako ne nad brzinom niti sobom!''

Doduše, izraz lica mu je nekako izmicao i vešto izbegavao da se uskladi sa tim što je u sebi govorio ali, već je unapred, veoma promućurno smislio da ubedi ljude kako je, u stvari, samo pozirao za izložbeni foto-pano.
Vešto odavajući utisak, kako sam bira putanju kretanja, ovim nimalo naivnim spustom, definitivno je pobrao sve simpatije i uzdahe divljenja, dok su samo oni smeliji bili dovoljno iskreni da priznaju:
- ''Joj, kukala mu majka! E, ne bila mu u koži vala!''.

Kad se čitava ova ujdurma ''Pomolimo se za Krivonogaša!'' okončala, samo je dostojanstveno kao i uvek, dobacio:
- ''Trkali se. Ja pobjedio!''.

Svaki dalji komentar bio je suvišan u tom momentu jer je jedan njegov pogled govorio više nego hiljadu reči.
Posle svega ovoga, više nije bilo pravog izazova koji bi tim intenzitetom ledio krv u žilama i andrenalin u svim ostalim delovima tela, a i šire.

Nažalost, moralo se krenuti nazad.

Valjalo je smisliti novi avanturistički spektakl, iako se, naravno, u pozadini čulo čežnjivo:
- ''A kada ćemo opet u Adaland?''

NOĆ POSLE NAPORNOG DANA,
PA ONDA JUTRO...
... PA I SVE OSTALO...

Sledećeg jutra a, što je donekle prethodno veče i bilo najavilo, krenulo je upoređivanje stečenih adalendastih rana i tragova. Te čija je veća, te šarenija, te bolnija...
Bez imalo prepirke, ustanovljeno je da je, ipak, ona ne baš vidljiva ali, veoma pamtljiva za našeg Krivonogaša, zaista najjačeg utiska i otiska u psihi hrabroga nam spustaša.
Preteći da od Šest Veličanstvenih postanemo osam Desetkovanih Ćopavaca a, shvativši ozbiljnost situacije, prionuli smo na izbijanje klina klinom iliti celivanje vodenih povreda vodom, no kako.
Foto zapisa ovog segmenta avanturizma nema, iz prostog razloga što neki još nisu stigli da se upišu, odnosno d' izvinete, da se nameste za isti, a što samo ukazuje na činjenicu da ujna ipak neće moći da vidi onoga kome je ujna, iako to u stvari i nije.

Kako se povratak iz ovog ludila zvanog ''Jaoj i jupi-ura bre do zore'' primicao, tako su izvesne promene bile veoma primetne i neizbežne. Srećni jedino što je krstarenje brodom, hvala bogu, prošlo – tužni što će i sve ostalo takođe proći - za sada...

KARDINALNE PROMENE U JELOVNIKU,
'MESTO PILIĆ MALO RIBIĆ,
MONETARNI UDAR NA ĐŽEPIĆ
I KUĆNI BUĐŽETIĆ, IĆ...

U izvesnoj opasnosti da zakokodaču i umesto maljavi postanu pernati, rešiše da više ne bude pilić nego neki ribić a, za šta definitivno postoje izvesni foto argumenti.

Utrošivši dobar deo novčanog uloga na pomenuti preokret u jelovniku i stomacima, samo podstaknuše dežurnog oratora i krivonogog zakerala, da se definitivno ne obuzdava u svom monološkom naboju, pa makar posle toga do sledećeg letovanja ne progovorio, a hoće garantovano.
- ''Jedi, jedi... samo nemoj gladna da mi ostaneš! Ja sam sve to krvavo zaradio, a ti ćeš sve u škrge da pretvoriš! Jedi, jedi, najela se dabogda!'', pa udahnu vazduh k'o riba na suvom, i to ona od petnaest miliona turskijeh lira, te potom nastavi: ''Samo te gledam... Ne misliš da li dete ima šta da ti jede! Počeće peraja da ti rastu, neće te prepoznati, sve ćeš cipele morati da pobacaš....a, i perje da počupaš...kokoško škrgava...''.
- ''Kaži: ptičica! Neka vide kako turčin dere Tiposa majku ti...da ti...!''...

(Svi su bili, u najmanju ruku, zaprepašćeni eleokventnošću i rečitošću dežurnog zvocala, koji je bio nezaustavljiv u nameri da preostali deo boravka, a kasnije i samog puta do one prvobitne destinacije ''dome, slatki dome'', izkomentariše i proprati javno, a u direktnom prenosu.)

Kako je Cojka koji zalogaj gutala, tako bi on ažurno i savesno tiltovao i potom glasno iznosio konačne zbirove pretvorene u sve moguće važeće i odavno nevažeće valute, a kasnije i one pivske, od ''jelen''-a do ''efes''-a i šire.

- ''Za Adaland nemamo, a za ovu zajebanciju može... Uf, samo kad pomislim da će sve to samo proleteti kroz organizam da bi izašlo na drugu stranu, zlo mi dođe. Dobro je da Saitko vodi računa o zalihama odstranjivača i hvala bogu da je to makar đžabe, inače se ne bih mogao naplaćati. Komšija, jedno efes...! More...! Ti vino, a ja pivo. Ma da. Tako mi i treba. Nekom kvalitet - nekom kvantitet! K'o da sam se na boga pistaćima gađao...''.

U ovako strastvenom pristupu direktnog prenosa ožderavanja dotične, a i većine ostalih, odnosno svih ostalih osim oratora, zaista bi bilo suvišno i pre svega, apsolutno hrabro ubacivati se bilo kakvim komentarima i dosetkama.

Do kasno u noć, svako je vredno radio svoje, pripremajući se setno za ono što tek predstoji i čemu se baš i ne raduju...

__________________
Kad odrastem bicu dete.

dudette

HEJ HAJ BAŠ NAS BRIGA VOZAMO SE NA TALJIGA,
NA ŽALOST, PREKO NEZAOBILAZNE BUGARSKE PONOVO
I BEZ PIŠANJA, NARAVNO

Histerično se razletevši u trošenje preostalih lirčića, koji su odoleli prethodnoj ribljoj večeri, sad već vidno uznemireni činjenicom da ''kad nećeš više pilić, sledi ti ono što nije ruža već ono od puža, a rimuje se sa pilić i završava na 'čić' jer je u deminutivu, naravno'', ipak su se pomirili sa novonastalom situacijom, koja je nalagala:

- Marš napolje iz apartmana. Da ste nam iz oka ispali ne bi vas više trpeli. Jesmo mi vas 500 godina, ali ovo je mnogo duže, il' se makar tako čini...! I drugi put, ponesite sami svoje odstranjivače onoga što na usta ulazi, ali ne obavezno i izlazi. I nemo' slučajno da bacate u toalet išta što prethodno nije pojedeno, pa makar to bila i riba od petnaest miliona turskijeh lira!

Jedva slučajno izbegnuvši neukrcavanje u ono što ''vozi Miško'' samo u ovom slučaju mnogo sporo, za malo da ostadoše još uvek da poziraju, a što nekima, da ne kažemo našem dragom nam Brki Saitoviću i ne bi bila strana pojava.
Iskoristivši maksimalno preostalo vreme do polaska, bez dileme, ali uz izvesnu dozu kajanja i tuge, nastaviše svoje putešestvije, levom rukom kraulirajući, a desnom se hladeći jerbo rashladna naprava iliti klima, naravno, danju ne radi već, logično, to čini samo noću. Naravno, sve to svi prisutni (a skoro i odsutni), imali su prilike da prate zahvaljujući još uvek aktivno angažovanom i neumornom Krivonogašu, bog nek' nam ga poživi.

- ''Pu, sad je našao da kreće! Po najvećoj vrućini! Som! Uf kud se podseti... Još i ovo govno što tobož inače hladi i uglavnom besprekorno radi, sad je sasvim slučajno otkazalo, pa neka pomremo. Baš kao one ribe na suvom, pa ko te pita što su petnaest miliona turskijeh lira... Posle samo neka pozovu nekoga, kao što je ova moja da nas dokrajči, pa onda malo tuša i... Mislim mogli bi malo da je uključe da greje, greota da zvrji bez veze. Strašno! Eto, da nisi onoliko hrane sabila u sebe sinoć, odnosno da budem precizniji, da nisi onoliki račun napravila mogao sam kupiti sopstvenu klimu, a ne da se patim k'o poslednji bednik. Ko me i terao da dolazim ovamo...''

Ovakav početak samouvereno je obećavao temperamentan nastavak. Krenulo je nestrpljivo šuškanje ambalaža raznoraznih nervnih zanimacija, uz povremeno, dobronamerno coktanje oratora, a u cilju smirivanja eventualnih bučnih spavača koji bi se olakšavali hrkom dok ih ovaj u tome ne bi omeo.
Taman kako je epizoda ''Ko to tamo peva'' počela da se zahuktava, začula se prva u nizu zvonjava mobilne naprave oratorovog vlasništva, naravno.
- ''Alo. Ujna! Ti li si? A ne, to je onaj drugi mali trebao da kaže....Da tu sam. Kako bre gde? U tri pizde materine, naravno.
Pa u T U R S K O J! U autobusu, aha....Bez klime, aha, jurimo 30 kilometara na sat... Bez dinara, lira ili bilo koje druge valute, a i ono malo što smo imali ova je sabila u svoja creva bez imalo saosećanja i suptilnosti... Sinoć, sinoć. I ja tebi! Bujrum nego šta!''

Vreme je neumitno teklo i skoro da se ništa osim Krivonogaša nije ni dešavalo. Autobus je pretio da se definitivno uparkira jer je bio bliži stajanju nego li kretanju ka željenom cilju.
Povremeno bi se čulo vozačevo brižno: ''Turisti, piša li se nekome!'', nakon kojeg bi usledilo još saosećajnije: ''E baš šteta, još nema stajanja!''. Naprosto je čovek u svakom trenutku bio u toku događaja i dok je Tipos verodostojno prenosio sve što se odvijalo u datom momentu, ovaj bi, isto tako, povremeno upadao sa:

- ''A pušite, pušite, a mene niko ne zove, hehe! Mislite ja sam slep? E pa što ste pišali – pišali ste. Gotovo!''
- ''E dok sam ja vozač, nećete se vi napišati. Uostalom zašto ločete toliko kad je napolju samo 40 stepeni iznad nule. Ali ne brinite, spustićemo je mi na minus čim se smrkne, hehe...!''
- ''Evo nas na bugarskoj granici. Iskoristite priliku da pišate sada jerbo je u samoj Bugarskoj skuplje, a sumnjam da ćemo uopšte i stajati do daljnjeg. Hvala!''.
- ''Alo'', nadoveza se umilni glas Krivonogaša – ''Ne, nije Brka. Vi mora da ste ujak... Evo momenat!''.
- ''Alo! Tata! U Bugarskoj, gde bih bio? 'ajd' pa pozdravi ujnu. Ma koju god i čiju god hoćeš!''

Veoma lako se vrativši na aktuelnu temu koju je valjalo pokriti besprekidnim prenosom, a kako bi i oni udaljeniji sa svojim sedištima bili u toku, nastavio je u svojoj rešenosti da istraje od kraja:
- ''Majstore, mogli bi da stanemo malo, osim ako već ne stojimo! Ne znam, toliko ga gaziš bre da više ne znam šta nam se dešava. Možda letimo, možda stojimo, 'ebem li ga. Kao da smo na trkama bre, uspori malo! Ima bre ovde male dece, a ti ga ne skidaš ispod 40km/h. Imaj srca. Doduše, možda se makar rashladimo kad već ovo govno ne radi ono zbog čega je kupljeno. A možda je ukradeno. Ala si ti jadan čoveče. I dobro, šta sad radiš..? Ma da, boli tebe. Prvo mi ova pojede đžigerice, a da ne kažemo zadnjih šest kirija i, sad me ti dokrajči. Bolje me ostavi peške da idem nego ovo da mi radiš... Šta je sada? Ne mogu da verujem! E ovo je stvarno prevršilo svaku... Šta, a? Stigli smo? Au, kad pre? Naravno, prvo je morao sve stvari da pretumba i razbaca. Ma da, glupo bi bilo da nas tretira kao normalne, civilizovane ljude... Ti ćeš meni da zabraniš da pišam, ne pišao nikad dabogda... Pu...''
Uprkos svim, ne baš sjajnim okolnostima, čitavo ovo truckanje ipak je imalo svojih draži. Mnogi rekordi su oboreni a, bez namere da se takvo nešto desi. Od onoga koliko puta se samo ušlo i izašlo iz autobusa, pa do neobjašnjivog koliko čovek može da izdrži da piša u sebi ili da ne piša uopšte ukoliko, naravno, ne poseduje organ ili, pak, implant - u narodnim krugovima poznat kao bešika.

Šta je bilo sa ujnom, kao i čija je zapravo ono ujna bila, ostaje nepoznanica za sve, osim možda za nju samu jer ona za sigurno zna kome jeste a, kome nije, ali da je brod otplovio – otplovio je, s nadom da će nam jednom, možda, biti razjašnjeno zašto je za Brku Saitovića to imalo tolikog značaja ili, pak, možda baš i nije već je sve samo patetike i utiska radi a, tek da skrene pažnju sa tada aktuelne persone ženskoga roda i određenog statusa u familiji, ako ne već njegovoj a, ono nečijoj sigurno...



Prim.aut. Svaka, eventualna sličnost sa stvarnim likovima, veoma je do sasvim namerna.




__________________________________________________ _____________________
* izvedeno iz reči ''Dipos'', logično, a koja je ujedno naziv firme u kojoj pomenuti radi


Autor: Pavićević Nataša
Broj reči: 5589 (može li još?)

__________________
Kad odrastem bicu dete.

AngelDS

Moze li prva prica - istinita..

Bumerang

Kao bumerang preti da mi se vrati ova ljubav koja čeka mi pred vratima... Za sve one koji su mi je nudili a nisu verovali da nisam sposobna da uzvratim... One koji su mi nudili vatre od kojih sam se sve više hladila... Za sve one čijim sam se snovima prošetala odsanjaću uskoro,možda,jedan nepotpun san...

Za šaku njegove ljubavi dajem čitav jedan život,jedini ovaj koji imam... Za uspomene koje već otimam od sadašnjosti prostirem krevet šakalima za jednu jedinu budućnost...

Pre desetak dana zaigrala sam ruski rulet,svesno,povratka više nema.Ne za mene koja nikad nisam umela srcu da pritegnem uzde... Tokom 22 godine od kada postojim susretala sam njegovo ime često,kao što srećem poljski cvet u proleće i uvek sam ga izgovarala smireno,tad nisam znala koliko jedno obično ime ume da bude drugačije od hiljada istih... Od kada je svako njegovo slovo postalo poseban treptaj mojih nemira rastapam ga pod jezikom poput čokolade i puštam niz grlo da se slije pravo do duševne riznice u kojoj neprekidno odjekuje njegov smeh...

Dok ga gledam kao apostola sve sam svesnija da unapred izgubljen rat ne vredi ni počinjati... Suviše su snažan opijat mojoj topline željnoj koži njegovi nežni dlanovi. A on je sunce koje se ne gasi... Samo s njim i ne pomišljam da zaigram na sve ili ništa... Koliko god da mi snova otkine od svojih dana svaki ću mahnito sakriti u svoje noći da se ne sledim potpuno onda kad ne bude njega više tu...

Ne da ga volim,već ga sad obožavam...

Sva ova bolna priznanja samoj sebi jedina su stvarna tajna koju ću zauvek nositi u svojim grudima... Ova je ljubav svetinja,ove su reči molitva,ovi dani istorija... I sve je to moje,samo moje... Najlepše je,najbolnije i najtajnije... Duboko skriveno milijardama očiju... Čak i onim najtoplijim,dubokim,onim apostolskim... Čak i Njegovim očima...

Pustiću ga da stvori od mene sve što poželi... Ne plašim se da se prepustim rukama od bronze kad im predam na tacni dušu i telo jer on je anđeo,anđeo bele boje... Postaću sve ono što sam oduvek i želela da budem – lutka ukalupljena u njegov ideal savršenstva... Ceo ću život nekom drugom biti delo njegovih ruku... Zauvek ću nositi na telu otiske njegovih prstiju i svaki će drugi trag biti bled,jedva vidljiv pored njegovog,sve jasnijeg u inat vremenu...
Jer on je savršen...

Prepustiću mu se i nikad neću tražiti previše... Za mene sve je njegovo mnogo...

E,da znaju svi oni kojima sam poput peska izmilila kroz vrele šake,oni kojima ni imena ne mogu više da se setim... Ne,nisam ih povređivala... Ne,ne umem da nanosim boli. Ne,ne želim to... I nikada neću...

Jedan san Bože... Daj mi da odsanjam taj jedan jedini san i neka zauvek on nosi njegovo ime... San zvani ........

Shiva

Evo mog prvog doprinosa:

SLONOVI PAMTE
Razmišljanja jednog slona

Imam četiri noge, surlu i veliki mozak. On je često nepoznanica i za mene samog, a kamoli za ljude.
Ljudi misle da mi, slonovi, nemamo svest.
Nisam siguran za ostale vrste ali ako, osim što vidim, čujem, takođe i osećam bol, ljubav, tugu, zadovoljstvo – onda mora biti da sam sličan čoveku. Za razliku od njega, koji veruje u Boga izvan sebe i u sebi, ja obožavam Majku Prirodu.
Majka Priroda poklonila je nama, slonovima, široke savane i bujne prašume, po kojima smo lutali celog života. Nismo imali neprijatelja sve dok se nije pojavio čovek. Prvo je poubijao naše pretke, mamute. Oprostili smo mu, i nastavili život kao da rata nije ni bilo. Ali, mali čovek se osilio: počeo je da krči šume i gradi naselja na našoj teritoriji. Nekad su se ta prostranstva činila beskrajnim. Iz generacije u generaciju, naš životni prostor se sve više sužavao.
I opet smo mu oprostili.
Čoveku ni to nije bilo dovoljno. Sit i dokon, iz zabave je počeo da ubija naše afričke rođake, samo da bi se slikao pored njihovih leševa i izvadio im kljove od kojih je kasnije pravio ukrasne predmete.
Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču. Da li si to znao, čoveče?
Kada lavovi, leopardi ili hijene zgrabe naše mladunče, borimo se za njegov život.
Dok slon umire od starosti ili bolesti, stojimo pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Svojim telima ga branimo od gladnih napasnika. Kada mu se duša spoji sa Majkom Prirodom, svako od nas ga dodirne u znak poslednjeg pozdrava.
Ako ljudi otmu naše mladunce, izgazimo im useve i porušimo kuće. Ne činimo to iz obesti niti iz mržnje, samo tražimo da nam se vrati ono što je naše.

Pamtim svoje detinjstvo, kada sam se surlom držao za majčin rep. Roditelji su skoro dve godine čekali da dođem na ovaj svet. Kao najmlađi u krdu, uživao sam sve privilegije. Na lestivici hijerarhije bio sam beznačajan, ali sam, po slonovskim zakonima, bio predodređen da jednog dana postanem vođa.
I bilo bi tako, da me nisu oteli ljudi. Ubili su moju majku, koja je sa mnom mirno brstila lišće. Mene su odveli u cirkus, u kome sam proveo narednih dvadeset godina. Dali su mi ime "Ganeš", po ljudskom božanstvu, i morao sam da naučim kako da stojim na jednoj nozi, trčim u krug, trpim da se ljuljaju na mojoj surli... Sve zarad ljudske zabave. Ako ne bih slušao, dobijao sam batine. Nisu bolele. Moja koža je debela i otporna na udarce, ali mi je srce ranjivo. Ponekad su me krotili električnom palicom. Shvatio sam da, ukoliko hoću da preživim, moram da pretrpim i sačekam svoj trenutak.
Nisam imao nijednog prijatelja. Pokušavao sam da navedem svog krotitelja da mi se barem osmehne ili kaže neku toplu reč. On je bio sićušan čovek a prema meni se ponašao kao Kralj slonova. Nisam to više mogao da podnesem i, jednog dana, zatrčao sam se na njega, oborio ga na zemlju i pritisnuo svojom nogom. Nisam imao nameru da ga ubijem; to, jednostavno, nije u slonovskoj prirodi, ali... potpuno sam izgubio kontrolu nad svojim postupcima.
Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem. Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.
Zime, proleća, leta, jeseni... pa opet zime... Već petnaest ih je prošlo, a moj život tapka u mestu, ograničenom zidovima i barijerama koje ne mogu ukloniti. Jedna noga mi otečena, izranavljena i bolna, jer, u toku hladnih dana, provedenih u samici, stojim u sopstvenom urinu. Niko nije došao da mi ublaži svrab i bol. Kupaju me retko, a ja tada pozavidim mojim afričkim i azijskim rođacima na valjanju u blatu i tuširanju mlazevima rečne vode. U proleće, kada izađem na parče slobode, vezan lancem za otečenu nogu, posetioci me maze po surli i nude mi svakojaku hranu. Uzimam. Ne zato što sam gladan, već zato što sam željan društva. Prepoznajem lica koja sam viđao i ranije, sećam se svakog, ko mi se osmehnuo. Pamtim. Beležim u svojoj glavi. Primećujem da ni svi ljudi, kao i slonovi, nisu isti. Neki me vole, neki me se plaše... Ali, niko me ne razume.Većina njih misli da se prijateljstvo slona kupuje šakom kikirikija. Mnogima se moje ljuljanje levo-desno i napred-nazad čini kao izraz raspoloženja. Ja, zapravo, na taj način ublažavam stres i bolove u nozi.
Sad sam na polovini svog slonovskog veka. No, slutim da neću izdržati toliko dugo. Živim u centru grada, punom buke i izduvnih gasova. Tuku i ovde, lome mi želju za životom. Jednog dana, noge će me izdati i ležaću, sasvim sam, do poslednjeg izdisaja. Dok slon umire od starosti ili bolesti, celo krdo stoji pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Da li si to znao, čoveče?
Kada mi se duša bude spojila sa Majkom Prirodom, ko će me dodirnuti u znak poslednjeg pozdrava?

Aenima

Shiva, moracu da te razocaram. Ne ispunjavas sva pravila konkursa.

Nisi clan duze od mesec dana, a ova prica ti je prvi post.

Ogranicili smo na ovaj nacin ko moze da ucestvuje, kako ljudi ne bi dolazili "s koca i konopca" po pare, vec da ovim konkursom nagradimo nase stalne diskutante.

Prijateljski pozdrav.

__________________
.

Shiva

A evo i druge:


NEBO IZA REŠETAKA


"Šumska devojčica" budi se još u zoru, cvokoćući od hladnoće. Nema nikog da je privije uz sebe. Rezusi, a naročito šimpanze iz susednog kaveza, imaju prednost: članovi brojne porodice mogu se međusobno zagrejati svojim telima.
Vanja je sama. U njenom kavezu nema drugog mladunčeta, ili makar nekog džangrizavog, starijeg orangutana. Nikoga, i ništa – osim malo nabacane zemlje na betonu, nešto suve trave i jednog mrtvog panja.
Svaki novi dan počinje i završava isto kao prethodni: hrane i dokolice u izobilju, prijatelja niotkuda. Vanja uglavnom drema pod čkiljavim svetlom sijalice ili proučava lica onih nametljivaca koji drsko zaviruju u njen skromni prostor. Često viđa ženke Majmuna Koji Hodaju Uspravno, kako nose svoju mladunčad, i ta slika joj deluje nekako poznato, samo što ne može da se seti odakle.
Postepeno je i na njih prestala da obraća pažnju.
Ponekad se igra tako što ređa kamenčiće. Drugi put pronađe zalutali sjajni omot od bombone i kroz njega gleda nebo.
Strašno joj je dosadno. Rado bi prešla u zeleni svet s one strane rešetaka; baš bi ono drvo dobro došlo za malo jutarnje gimnastike; oh, kako mami onaj komadić plavog neba… A tek leptiri – to krilato cveće! Kako bi se Vanja slatko igrala sa njima! Ali, kad god zatrese rešetke svog kaveza, ne bi li ih makar malčice pomerila, kazne je mlazom hladne vode. Katkad je udare metalnom šipkom; kada je previše živahna, oko ruku i nogu stave joj okove i lance. U svetu Majmuna Koji Hodaju Uspravno, orangutani su žive igračke.
Šumska devojčica često sanja neko čudesno mesto, prepuno drveća. U snu vidi lišće, korenje, travčice, pečurke i cvetove neobičnih oblika. Čak može omirisati zreli plod sočne, divlje smokve. Može čuti jutarnje zvižduke gibona, i hor tropskih ptica-pevačica.
U snu, Vanja putuje na leđima svoje majke i obuhvata, jednim jedinim pogledom: buljooke avetinjake koji svojim blistavim očima vrebaju kolonije mrava, milione sitnih buba koje na svojim nožicama raznose polen penjačica i tropskih lijana…Drveće širi grane u slojevite svodove, gore, u visinu… Mlado lišće niče iz svake pukotine drveta, iz svake zemljine pore… Put ispresecan svetlucavim mrežama velikih paukova i džinovskih paprati… Zelene zavese isprepletenih lijana, mangrova i puzavica. Zatim kišu, pa sunce, i opet kišu… Kišne kapi, koje su se zadržale na lišću, i presijavaju se u hiljadama boja, polako klize, da bi se naglo otisnule na dole i, uz poznati zvuk, raspršile u stotine manjih.
Ona sluti da je to beskonačna šuma iz koje je potekla, ali se više ne seća tako jasno kao nekad. Pamti neki davnašnji oštri prasak, koji je trgao iz sna na ležaju u krošnji smokve. Toliko se bila uplašila da je pritisnula svoje telo uz majčino. Ali, majka je čudno spavala, opuštenih udova i glave zabačene unazad. Oči su joj bile širom otvorene, kao i usta, mada nije ispuštala ni glasa. Na čelu joj se širila crvena mrlja.
Vanja nije znala zašto majka ćuti, ali miris koji je dopirao od njenog mlitavog tela bio je nepoznat i zastrašujući.
Nečije ruke su je skinule sa drveta. Zatim su je stavili u neku malu, drvenu kutiju. Putovala je i truckala celu večnost. Bila je u mraku, a ono malo svetla što je dopiralo kroz uske proreze, nije joj omogućavalo da vidi gde se nalazi.
Posle nekog vremena, truckanje je prestalo. Izvadili su je, prevrtali, istezali joj udove, pljeskali po stomaku. Primetila je da jedan od tih Majmuna Koji Hodaju Uspravno ima oči boje šumske trave. Ali, kada je htela da ga dodirne, pokazao joj je velike, bele zube. Vanja se povukla u ćošak. "Zašto se kezi? Šta sam loše učinila?" upitala se.
Zatim su je odveli u neku prostoriju sa veštačkim panjem u sredini, ispustom za vodu i rešetkastom pregradom koja se, po potrebi, dizala, i vodila u otvoreni deo. Odmah je pohitala ka panju i dugačkim rukama obuhvatila stablo. Međutim, ono je bilo bezmirisno; na njemu nije bilo ni grana, ni plodova, ni lišća, ni mušica, guštera, kljunorožaca, pa čak ni alavih harzi…
Posle nekog vremena šetkanja zaključila je da, odakle god da krene, uvek stiže na isto mesto. Ovde nije bilo ničeg zanimljivog za istraživanje, a prepreke su bile od suviše gustog materijala da bi kroz njih mogla proći. Gurala ih je rukama i nogama, ali se one nisu nimalo pomerile. Par puta ih je udarila glavom, ali od toga ju je glava samo bolela.
Uveče, kada se spustio mrak, čula je žamor nekih ptica, riku zveri, jauke, plač… Popela se na panj i zanjihala telo, u ritmu levo-desno, levo-desno… Ljuljuškanje je bilo siguran način da se smiri i zaspi.

Tako Vanja provodi već godinu za godinom. Prošlo je mnogo dana otkako je pojela poslednju zrelu smokvu. Osim svoje majke (koju više i ne pamti), nikada više nije srela drugog orangutana. U Vanjinom snu, šuma je prelepa i topla; na javi, međutim, nikada se ni bi usudila da u nju ponovo kroči. Ona više ne pripada svom zavičaju. Ako bi se ikada, kojim slučajem, vratila, morala bi prethodno da prođe pravu skautsku obuku za preživljavanje.
Da je mogla razumeti ljudski govor, Vanju bi užasnulo saznanje da se njena mama više nikada neće probuditi, kao i mnoge druge majke orangutana koje su ostale mrtve u krošnjama tog istog dana, u toj istoj šumi, kada su Vanju oteli iz njenog doma. Razumela bi i da čovekove zelene oči nemaju ni trunke lepote koju ima šumsko lišće.
A kada bi se ljudi potrudili da razumeju Vanjin pogled, shvatili bi da se, iza tog ljupkog sjaja u očima, kriju suze – nalik ljudskim – koje su izraz nemoći, bola i čežnje.
Čežnje za makar jednim, jedinim drvetom. I ponekim dodirom.

_corey_

Trcao sam kroz sumu vise i ne prateci trag. Umor me je suztizao … stao sam. Drvece me je posmatralo skoro preteci, nadvijajuci grane nadamnom i zaklanjajuci sada vec pun mesec. Mrak me je potiskivao sve dublje i dublje u sumu. Bio sam izgubljen u tami. Necujno, vetar je klizio niz moje znojavo lice. Tisinu sume, remetilo je samo moje tesko disanje.
Stajao sam povijen, drzeci se rukama blago za kolena. Osecao sam se lose … svaki dah je bivao sve tezi.Razum me je napustao pod pritiskom tmine, tmine koja je postajala sve gusca i sve prisutnija … bila je gotovo neprirodna. Kao zidovi koji me okruzuju, nosila je slutnju o mracnim kreaturama koje su vrebale u njoj.
'Eh, posle mi ljudi pricaju nesto o mastovitosti', promrljao sam sebi u bradu. Ali strah je bilo meni nepoznato osecanje. Posmatrao sam strah ljudi, izraze njihovoh lica pred okoncavanjem njihovih inace kratkih zivota.Proucavao sam ga … i smatrao sam ga fascinantnim.Mozda najlepsim i najkompleksnijim osecanjem stvorenja sposobnih da osecaju.U tim trenucima razmisljanja, bilo mi je zao sto nisam covek … bar na trenutak.
Naglo sam se ispravio. Bio sam siguran da me culo sluha ne vara. Nesto je bilo tu. Zvuk krckanja grancica mi je odzvanjao u usima.Omirisao sam vazduh duboko. Osetio sam vec poznat miris … miris srodnih mi bica.Vukovi.
Najhrabriji je iskocio iz mraka i gordo stao ispred mene. Bio je dosta krupan za vuka. Oci, koje su me netremice posmatrale, bile su crvene. Preteci crvene.
'Prijatelju, kuda je otisao?', upitao sam ga na drevnom jeziku.
'Nikada neces saznati', usledilo je rezanje.
Skocio je munjevito ne ostavljajuci mi sansu da odreagujem. Poklopio me je tezinom svoga tela i nasao sam se prikovan za zemlju. Hladni zubi prodrli su mi duboko u meso podlaktice leve ruke. Bol se budio u meni… i bes. Ne zeleci da ostanem bez ruke, hitro sam mu sakom obuhvati najblizu prednju nogu i jednim stiskom je zdrobio. Ujed je momentalno popustio i taj trenutak sam iskoristio. Sutnuo sam ga u grudni kos i udarcem prizemljio u drvo par metara od mene. Dok sam se pridigao na koleno, drugi vuk je vec skocio na mene. Skocio sam mu u susret. Sakom desne ruke sam mu rasporio utrobu u skoku. Vrela krv mi je prskala lice dok se bezivotno telo stropostavalo na zemlju.
'Stanite!', vristao sam. Nije bilo svrhe. Osetio sam celjusti u butini. Bol mi je prozimao celo telo… a bes se nekontrolisano sirio mojim udovima. Brzim udarcem, probio sam lobanju nesrecnom stvorenju. Ne cekajuci ni trenutka vise, bacio sam se na sledecu zrtvu. Kotrljao sam se po suvoj zemlji sa pobesnelim stvorenjem u svom cvrstom narucju. Culo se krckanje. Smrskao sam mu kicmu. Odbacio sam les u stranu i uspravio se … obuzimala me je hladnokrvnost. Okrenuo sam se i pruzio ruku ispred lica hvatajuci vuka, u skoku sa drveta, za dusnik. Prineo sam ga ustima i pokidao sam mu grkljan zubima … krv mi se slivala niz bradu. Les se stropostao na zemlju sada mokru od crvene tecnosti. Ostatak copora se uspaniceno odmicao ka tami ne odvajajuci oci od mojih. Samo je vodja stajao nepomicno.
'Gde je?", upitao sam ga ledeno.
Umesto odgovora usledio je napad. Poslednji, ocajnicki pokusaj copora da me zaustavi … permamentno.
Ispustio sam krvolocan krik. Krik, koji je zaustavio sve vukove sem najveceg. On je jurisao ka meni. Spustio sam saku na drsku maca. Cekao sam. Sekunde su predstavljale minute. Skocio je.
Ruka mi je bila gadno povredjena. Krvarenje je stalo a i izgubljenu dragocenu tecnost sam nadoknadio … bol sam naplatio … bes sam zadovoljio. Prisao sam gornjoj polovini vodje vukova. Sada je to bio covek.
'Prokleti likantrop …', rezao sam. Nagovorio je vukove … vukovi nisu bili krivi.
Vratio sam krvavu ostricu u korice i osmotrio sumu. Tama se povukla. Mozda nosena malopredjasnjim iskustvom a mozda i po naredbi. Nije bilo ni bitno…vise.
Protresao sam noge i bacio pogled na zemlju. Tragova i da je bilo, sada ih nisam mogao videti. Zemlja je bila izmucena kratkom ali zestokom borbom. Odredio sam pravac koji mi se ucinio najtacnijim i krenuo sam sigurnim, dugackim korakom u mrak.
Ubrzo sam izbio iz sume u proplanak. Bila je to vise obrasla litica kojoj se i odavde mogao videti kraj. Kraj litice koji je nepovratno vodio u bezdan. Plavu bezdan. Talasi su besneli dole … duboko u noci, zvucali su kao grmljavina koja nadoilazi.
Ugledao sam ih! Stajao je nad njom, gotovo spreman da joj zarije zube u vrat. Usne su mu skoro dodirivala njen vrat, preteci da zadaju smrtonosan poljubac.
Okrenuo se.
'Zakasnio sam!!!', vristao sam u sebi.
Krv mu je curila iz usta kao hrana iz decijih. Pogledao me je sa iznenadjenjem ali nekako prijatnim.
'Vidi, vidi, ko nam je dosao.', rekao joj je ne skidajuci pogled sa mene.
'Stizes taman na vreme da se pocastis … naravno, ako nesto ostane.'
Izvadio sam mac i pobesnelo jurnuo ka njemu.
Docekao me je vise nego spremno. Ispustio ju je i elegantno izbegao moj divljacki zamah. Uputio mi je udarac u ledja nakon mog promasaja, udarac od kog sam posrnuo na kolena.
'Nadam se da ti je krv slatka kao i njena.', rece oblizujuci se.
Isprovociran, skocio sam hitro na noge i uputio sam brz pokusaj. Mac mu je proleteo pored stomaka, kidajuci njegov mantil.
'Ne moras da budes divljak.'.
Prisao mi je i zustro zamahnuo sakom u pravcu moje glave. Osetio sam vrisak