Header


Forum Left Top



Istorija Kažu da je istorija učiteljica života. Koliko smo zaista naučili od nje?

Zaključana tema
 
LinkBack Opcije teme Način prikaza
Old 20.02.2009, 05:01 PM   #31
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (31)


Dulikravić (1)

Dopis g. Branka Dulikravića, iz Koprivnice, prošao je čitavu "odiseju", krenuvši od "Internet Novina Serbskih", ali je ipak dospeo na pravu adresu. Piše da je, "po nekim izvorima, prezime Dulikravić jedno od najstarijih srpskih prezimena uopšte" i navodi da Dulikravića ima samo u okolini Križevaca i Koprivnice (u Velikom Pogancu, Sokolovcu, Velikim Sesvetama)... i da svi slave Đurđevdan. A u nastavku da "neki izvori tvrde da su u ove krajeve došli sa Korduna, Banije i Žumberka jer se nisu htjeli pokrstiti, pounijatiti kao gotovo čitavi Žumberak..." Dodaje da nema podataka otkuda su došli na Kordun, Žumberak, Baniju i kako to da se to prezime tamo nije održalo, nego ga je do 90-ih bilo na Baniji u obliku Dulikrava.
Zna za tvrdnje da je u tim krajevima davno bilo prezime Duniskravić, ali su svi kroz vekove nestali, i smatra da su to "samo inačice jednog te istog prezimena" i moli da to tačno istražimo.
G. Dulikravić, očigledno veoma obavešten, ali - ostajući pri tvrdnji da je Dulikravić "jako staro srpsko koje se nije menjalo u raznim turskim i austrougarskim popisima kad su mnogo prezimena nestajala" - završava upitnom konstatacijom: "Neki tvrde da izvorno potičemo iz Stare Hercegovine, a neki opet iz Južne Srbije, neki opet iz okoline Užica. Šta je prava istina?"
Šta je istina, uopšte, kako doći do nje kad su u pitanju činjenice od pre nekoliko vekova? U Hrvatskoj su zabeležena i prezimena "Duniskvarić" (ne Duniskravić!) i Dunisković, a u Bosni ni jedno - ni Dulikravić, ni Dulikrava! Pošto ne znamo koji su to "neki izvori" o kojima govori g. Branko, niti da li oni stvarno postoje, jedino preostaje da se nastavi ova studija i izbegne svako nagađanje. Dakle, nastavak - Dulikravić (2) - sledi.

DŽinić

Mladi Nikola Boroja moli da odgonetnemo korene familije DŽinić, porodice njegove tetke i teče. On sam je rođen u Nidi, u Nemačkoj, a teča Mihajlo, od oca Spasoja, za čije se poreklo interesuje rođen je u selu Sabljari, kod Bugojna. DŽinići slave Sv. Stefana, 9. januara. Verovatno omaškom, napisao je da je ta slava 9. decembra (tog dana je Sv. Alimpije Stolpnik), a proverom smo ustanovili da je slava DŽinića zaista Stevanjdan.
Među srpskim prezimenima u Bosni, prema šematizmu Dabro-bosanske dijeceze za 1892. godinu, zabeleženi su DŽinići sa slavom Sv. Arhiđakon Stefan u proto-prezviterijatu Bugojno, i to samo u parohiji Rogušac.
Polazeći od etimologije reči "džin" - na arapskom "duhovno biće, duh, demon (dobar ili zao)" - potražili smo ovo prezime među muslimanima u Bosni i naišli na neverovatno otkriće: DŽinići su nekad živeli u Bužimu, Baštranima (Visoko), na Glamoču i u Cazinu. Svuda se navodi da su starosedeoci, ali za DŽiniće u Bužimu stoji da su od Zubovića koji su se u Bosnu doselili iz Like 1699. godine.
Prisilnom islamizacijom, od njih su nastali mnogobrojne familije: Avdići, Aleševići, Alibegovići, Alidžići, Barjaktarevići i Barjaktarovići, Balčinovići, Bašići, Begovići, Dekići , Dervići i Kljajići u Bužimu, Ekići u Mrazovcu, Eminići, Karići, Livakovići, Makići i Remetići u Konjodoru, Muminovići, Muratovići u Lubardi, Musići, Ravnjaci, Račići i drugi Remetići u Varoškoj Rijeci, Rodaljevići, Rožići, Salkići i drugi Kljajići u Čaglici, Sinanovići, Tahići, Šakonjići i DŽinići!
(Kod nas je reč džin gotovo potisnula staru srpsku reč indoevropskog korena div, u značenju bog - od grčkog Teos, a latinski Deus - koja je vremenom poprimila isključivo značenje koje izražavamo i rečju gorostas).
Potisnute iz Like i drugih prekounskih srpskih krajeva, ove familije su se, sa starim ili stečenim prezimenima, ili zadržale u islamskoj veri ili se vratile u pravoslavlje. Od DŽinića je većina porodica ostala u islamskoj veri. Po našem ličnom saznanju, u Banjaluci je između dva rata familija begova DŽinića bila je jedna od najbogatijih muslimanskih. Kao da je jedino porodica teče našeg čitaoca ponovo postala pravoslavna!
Da dopremo do krajnjeg ishodišta DŽunića, tragali smo za Srbima Zubovićima od kojih - kako smo naveli - potiču. Našli smo ih i u Lici i u Bosni. M. Radeka, u "Karlovačkom vladičanstvu", veli da su pravoslavni Zubovići slavili više slava, uključujući Stevanjdan.
Lepo je, g. Boroja, što se trudite za svog teču (i nama ovo traganje nije bilo nezanimljivo), ali da bismo zaokružili istraživanje, moramo da postavimo i neka potpitanja, jer su informacije koje ste nam dali vrlo šture. To otežava naš ionako pretežak posao! Dakle, da bismo došli do potpunog odgovora, recite teči da se javi.

Krsmić

Iz Švajcarske, gde živi već 31 godinu sa porodicom, g. Vlajko Krsmić, "redovni čitalac našeg lista i posebno rubrike Koreni", piše da je, kao i njegov otac, rođen u selu Petkovica kod Šapca. U selu su bile još četiri porodice Krsmić. Nisu bili mnogo bliski, ali su se smatrali rođacima i poštovali su se. Krsna slava Krsmića je Sv. Nikola, 19. decembra. Smatra da je njegovo prezime veoma retko, ali je nedavno, na Internetu, otkrio da i na Novom Zelandu postoji Milan Krsmić. Želi da zna o svom poreklu, tim pre što ima sina i unuka koji nose ovo prezime i voleo bi "da za njih i njihove potomke to ostane zabeleženo za budućnost".
U Uncu, u Bosanskoj Krajini, zabeleženi su Krsmići u parohiji Vidovo sa slavom Đurđevdan. U Vidovom Selu zabeležena su samo dve familije od kojih su nastale tamošnje porodice. Po predanju to su Gvozdeni i Kukilovići. Gvozdeni su porekom sa Zmijanja i od njih je nastalo više porodica, ali ni jedna nije nosila prezime Krsmić, a slavili su Đurđevdan. Jedino moguće objašnjenje je da su preko Hercegovine, gde ima Krsmanovića, stigli u Bosansku krajinu sa već promenjenom slavom u Nikoljdan, a usput ili u po dolasku, saželi su, skratili prezime: Krsmanović u Krsmić. To je, inače, česta pojava u govoru Krajišnika sa obe strane Une.
Jedini koji u u Vidovom Selu slave Sv. Nikolu su Miškovići, ali su se oni doselili iz Srba, u Lici, posle "Budisavljevića bune", u 18. veku. Ovaj podatak o Krsmićima u Vidovom Selu zaslužuje posebnu pažnju i dodatno istraživanje.
Jedini Krsmići sa slavom Nikoljdan zabeleženi su među prezimenima Crne Gore i to u okolini Podgorice (oblast Stare Zete), sa naznakom da su poreklom iz Kuča. Interesantno je, međutim, da Miljanići, autori knjige o crnogorskim prezimenima, u kojoj smo i našli ovaj podatak - više nigde ne beleže Krsmiće. Očigledno je da su to prezime prosto odnekle prepisali ili je u pitanju štamparska greška kojom su "skraćeni" Krsmanovići?
Sada bismo mogli da razvežemo o Krsmanovićima, onima iz Vasojevića u selu Kamenica, u donjem toku Ibra... Ali, to ostavljamo za neki drugi povod.

Kerkez

Iz Salcburga, u Austriji, g. Goran Kerkez nam šalje genealoško stablo svoje familije, od pretka Jovice do prvog u sedmom kolenu, svog sina Aleksandra. Zna čitavo predanje o poreklu svoje porodice i prezimena i tu nema nikve dileme. Kerkezi su, piše nam, a mi to potvrđujemo, došli iz Raške oblasti u Gospić, u Liku, i odatle se preselili u selo Prkose, između Drvara i Bosanskog Petrovca, nekadašnji bihaćki pašaluk. Jedan Kerkez je primio islam i njegovi potomci i sada žive u Bosanskom Petrovcu.
Kad se Jovica Kerkez (da li je i tada već imao ovo prezime?) oženio - nastavlja priču naš čitalac - mlada je trebalo da prvu noć provede sa begom, ali je odbila da mu se poda, pa je, u krevetu, ubila bega iz kubure... Jovica onda s mladom beži na Grmeč, u banjalučki pašaluk. Odatle i vode poreklo Kerkezi - završava istoriju Goran.
Dodaje da Kerkezi slave Đurđevdan i pita da li vode poreklo još dalje, iz Crne Gore ili Albanije.
Sasvim ste u pravu, g. Kerkez. Vaši stari su se pre tri do četiri veka prezivali Rađenović. NJih i danas ima sa obe strane granice stvorene posle "kalajskog rata", i Svištovskog mira (1791). Rađenovići su se u Unačku oblast naselili iz Budelja u Sanici oko 1700. godine, a možda i 1650. Po starešini Radi Rađenu dobili su prezime Rađenović. Ovo je, doduše, diskutabilno, jer su Rađeni odnosno Rađenovići (i u obliku Radenovići), postojali i pre i posle tih događaja u Bosni, Lici, Dalmaciji, Hercegovini i Crnoj Gori.
Rađenovići su se brzo množili i raseljavali. Rađenovi potomci u Očijevu potisnu sasvim begove Atlagićei i od njih su i nastali Kerkezi, to jest Rađenovići su se prozvali Kerkezima. Prema drugom izvoru, Kerkezi su nastali od Rađenovića tako što se jedna njihova udovica, sa sinom Obradom, vratila u "svoj rod", u Rađenoviće, i on potom uzeo prezime ujčevine u kojoj je i odgajan. Ovaj podatak se odnosi na 19. vek a iznosi ga P. Rađenović.
Da zaključimo: Kerkezi su svakako u nekoj bližoj ili daljoj krvnoj vezi sa Rađenovićima, ali bi za to istraživanje trebalo dodatno vreme i trud. Da i ne govorimo o istraživanju njihovog daljeg porekla iz Crne Gore ili Albanije. Pogotovo ako treba celovito obraditi i poreklo prezimena. Zato i ovom čitaocu predlažemo da nam se neposredno obrati.

Žarković

Iz "žarkog" leta Sidneja, g. Drago Žarković, takođe "redovni čitalac naših novina i rubrike Poreklo srpskih porodica", piše da mu je velika želja da sazna nešto više o svojim korenima. Kaže da je rođen u selu Donja Jagodnja, opština Benkovac, od oca Marka i majke Save. I otac i deda Kuzman su imali više braće. Piše da je u selu bilo više od 20 srodnih porodica Žarkovića, ali su svi izbegli.
Krsna slava njegove kuće je Sv. Georgije, a ostalih Žarkovića Nikoljdan. To je stoga, objašnjava, jer se deda Kuzman oženio od Babića i, sa imanjem, nasledio i njihovu slavu, Sv. Georgija. Pita da li je dalje poreklo Žarkovića iz Crne Gore.
Prema prezimenima u "Karlovačkom vladičanstvu", M. Radeke, Žarkovići su pravoslavni i slave isključivo Nikoljdan. S obzirom da je, zaista, bilo pristizanja (ukoliko su se selili) u Liku i Dalmaciju, preko Hercegovine ili Bosne, zaključili smo da je tako bilo i sa Žarkovićima.
Prema šematizmu Dabro-bosanske eparhije krajem 19. veka, zabeleženi su samo u Sarajevu i to kao Žarko (dakle bez nastavka vić), sa slavom Nikoljdan. U Hercegovini se sreću i kao Žarko - u Vranjevićima (između Bune i Mostara) i kao Žarković. Dedijer ne kaže da li su pravoslavni.
Žarkovići su nekad živeli u Srđevićima, na osojnoj strani Gatačkog polja, ali su se povukli u Bodežišta zbog turskog zuluma. Po predanju, ovde je u vreme Baja Pivljanina živeo knez Žarković. Kao uspomena na njega ostala je, u ruševinama, "kula Žarkovića", pored takođe znamenite "kule Čengića", u istom mestu. I u Gornjem Hrasnu kod LJubuškog, u zaseoku Vlaka, ima Žarkovića. Za njih se kaže da su bili turski kmetovi i da su jedva izbegli islamizaciju, ali su kasnije bili pokatoličeni...
Isti su rod sa Komadima, Đogama i Medanima. Doselili su se pre tri veka iz Mirilovića i svi su nekad slavili Jovanjdan. Dakle, što se tiče najstarijeg zavičaja, u pitanju je, zaista Crna Gora, ali u sadašnjim granicama, tj. dok, nakon 1878. nije obuhvatila i Staru Hercegovinu (Drobnjak, Pivu, Banjane, Nikšićki kraj do Grahova). Ovoliko zasad, javite nam se, ako vas zanima šira priča.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Sponsored Links
Old 20.02.2009, 05:02 PM   #32
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (32)


Vanovac

G. Željko Vanovac iz Glinda u Nemačkoj pita za svoje poreklo, ali daje vrlo šture podatke. Rođen je u Visokom, a njegov otac Mitar (1927) u selu Mladoš, ali ne zna u kojoj opštini: da li Kakanj, Visoko, Busovača ili Zenica. Majka Vojka, devojačko prezime Sprečo, rođena je 1933. godine u selu Gornja Zimča, opština Visoko. Nema nijednog podatka otkada su tu, niti o slavi ili barem da se naglasi da je nemaju ili ne slave. Povrh svega, traži da mu se "dostave podaci", kao da se obraća nekoj opštinskoj službi, što mi svakako nismo. Kao spoljnji stručni saradnici "Vesti", odgovoramo na pisma čitalaca, na osnovu podataka koje nam dostave. Ako je makar neki put čitao naše novine i pratio rubriku "Koreni", trebalo bi da zna koje podatke smatramo neophodnim za uzimanje u razmatranje pisma. Ovde nije u pitanju ni moranje, ni takmičenje u kvizu. Ukoliko zaista želi naš odgovor preko novina, molili bismo g. Vanovca da bude jasniji u formulaciji svog zahteva i da nam dostavi malo više podataka o tome da li su i dedovi iz navedenih sela, tj. roditelji oca i majke, te krsno ime, ako su pravoslavni. A ako želi da mu se odgovor "dostavi", to jest privatno, onda neka to i napiše, a najbolje da se javi telefonom, da se dogovorimo.
Naravno, mi možemo i bez ovih podataka da mu ponešto odgovorimo, mada je to više nagađanje nego rezultat egzaktnog istraživanja. Evo šta možemo da mu kažemo:

Među prezimenima Srba u Bosni krajem 19. veka, porodica Vanovac sa slavom Jovandan, zabeležena je, samo u parohiji Kralupi kod Visokog (koja je mogla da obuhvatati više sela), a porodica Vanović, nesumnjivo potekla od Vanovaca, u parohiji manastira Moštanice (Dubica), ali sa slavom Markovdan.
U Zimči, odakle su i Spreče, Vanovci su se doselili sa Mladoša u Radovlji (oblast oko rečice Radovlje i planine Kondžilo). Slave Jovanjdan.

U oblasti Radovlje, u selu Maurovićima (takođe područje Visokog), Vanovci, "jovanjštaci", bili su čifčije begova Sinančevića. Doselili su se sa Glamoča. U Kalićima su nekad boravili Vanovci na Vignjišću. I, konačno, u Brezoviku, na Mladošu, do 1927. godine, kad je ova oblast ispitivana, bile su dve su kuće Vanovaca. Došli su sa Glamoča i poreklom su od Meseldžija. Slave Jovanjdan. Prezime su, po njihovom tumačenju, dobili po uzrečici: van-de, umesto ovamo de. Toliko, a ostalo ako se gospodin javi sa svim neophodnim podacima.
Spreče su od reke Spreče i po njoj su i dobili nadimak-prezime. Imali su mnogo starije prezime. Ali, i o tome drugom prilikom.

LJubomirović

G. Stanko LJubomirović, sada nastanjen u Štutgartu, tek po završetku osnovne škole, kad je vadio krštenicu za upis u srednju školu, saznao je da se ne preziva Spasić, kao do tada, već da je u matične knjige upisan (rođen je 1943. godine) kao LJubomirov - po imenu dede. Za vreme Drugog svetskog rata u njihovom selu Bričevlju, kod Predejana u Grdeličkoj klisuri, koju su, kao nemački saveznici okupirali Bugari - sveštenik je bio Bugarin, pa je pisao kako je hteo.
Prema pričanju starih ljudi, učesnika dva balkanska i Prvog svetskog rata, jedan deo stanovnika ovog sela, a među njima i Spasići, doselili su se iz Crne Gore. Prema istraživanjima Vlajka Stojanovića, sunarodnika g. LJubomirovića, nastala je knjiga iz koje nam on šalje izvode koji se odnose na poreklo stanovništva i rodoslov Spasića. Mi mu zahvaljujemo na tome i molimo, ako je moguće, da nam pošalje fotokopiju knjige ili da navede osnovne podatke o autoru i nazivu kako bismo je pronašli u biblioteci. Molimo da nam se javite nanaš telefon u Beogradu (011/2183-363) ili mejl rdr_vst@eunet.yu radi dogovora.
Prema navodima iz knjige o selu Bričevlju, na pusto selište su se naselili Dimitrije i njegova dva sina: Ilija i Ivko. Ilija je stočar i zemljoradnik, a Ivko - kovač. Ilija zasniva domaćinstvo u sadašnjoj Gornjoj mali (gde i sada postoji mesto Selište), a Ivko mahalu Kovačevce. Slava im je Aranđelovdan.
Čitalac pita i da li je istina da je istog porekla i Matija Bećković. Odgovor je - nije.
Poštovani g. LJubomiroviću/Spasiću, Vaš zemljak i autor knjige o Vašem selu, g. Stojanović, ukoliko nije mislio na Skopsku Crnu Goru, pogrešio je u bitnom. Crna Gora danas i Stara Crna Gora, u koju nije spadala tzv. Stara Hercegovina, teritorijalno se veoma razlikuju. Vaši preci su mogli da se u kriznim vremenima sklanjaju u Crnu Goru odnosno Staru Hercegovinu.
Kraj iz kojeg Vi potičete mnogo je stariji i značajniji. Selo Bričevje je u oblasti Klisure, neposredno pored nje su stara oblast Vinogošt, župa Vranja, Dubočica i Poljanica koje su bile u sastavu srpskih zemlja još iz vremena Velikog župana Vukana, sredinom 11. veka, a potom Dese i osnivača dinastije Nemanjića - Stefana Nemanje.
Što se prelaska sa jednog na drugo prezime tiče, treba znati da su poznatije i starije porodice nasleđivale dva-tri imena koja su davana muškim potomcima. U Grdelici, oblasti Vranja i Vlasine seljakanja su bila česta, kao i bežanije zbog Turaka, ali su se stare i ugledne porodice uvek vraćale. U selu Bričevje jedna od starijih porodica bila Spasinci, a u drugim obližnjim mestima LJubomirovi. Takva prezimena (bez savremenog završetka -ić) bila su skoro jedina sve do 16-17. veka, pa i kasnije. Interesantno je da i Spasinci i LJubomirovi slave istu slavu - Aranđelovdan.
Ako ste zainteresovani, javite se, pošto je ovo pitanje za čitavu studiju.

Pupovac

Iz Norveške, u kojoj živi poslednjih osam godina, pošto su ga poslednji ratni događaji na teritoriji bivše Jugoslavije čak tamo naneli, piše da je, posle šest meseci u "konc. logoru u Hrvatskoj", 1996. je stigao iz Dalmacije u Srbiju. Tek je nedavno došao do nekoliko brojeva "Vesti" i saznao za našu rubriku.
G. Pupovac je rođen u selu Biljane Gornje, opština Benkovac. Osim nekih šturih podataka od davno preminulih rođaka, čuo je priču da se deo ili celo selo sa prezimenom Pupovac (ne Pupavac) spustilo iz Bosanske Krajine u pustoš zvanu i Medviđa ili Medveđa. Pošto je jedan Pupovac ubio bega, jer nije hteo da njegova nevesta, po tada običajnom pravu, provede prvu bračnu noć s Turčinom, svi Pupovci se pokrenu na put, da bi se kasnije spustili u Ravne Kotare, pa u Biljane Gornje, gde su sagradili crkvu Sv. velikomučenika Georgija, negde u 16. ili 17. veku. U njegovom kraju svi Pupovci su slavili Đurđevdan. Bilo ih je u Benkovcu, Bilišanima, Biljanima Donjim i Gornjim, Bjelini, Vrani, Zadru, Zelengradu, Islamu Grčkom, Miranju, Medviđoj, Obrovcu, Perušiću i Rašteviću. Na kraju piše da sada u njegovom selu živi petnaestak staraca i starica koji su se vratili iz Srbije da umru "dolje".

Nije neuobičajeno, naprotiv, često je insistiranje nosilaca prezimena koja se razlikuju u samo jednom glasu (slovu) da nemaju ništa zajedničko. G. Pupovac smatra da je njegovo prezime jedinstveno, ali činjenice govore da su Pupovac i Pupavac faktički isto prezime, samo različito izgovarana. Pupovac, sa o, je odlika zatvorenog ili zamućenog izgovora glasa a, karakteristična za najzapadnije Srbe, pogotovo u Dalmaciji. Tome u prilog jasno govori i M. Radeka kod koga se u Karlovačkom vladičanstvu javlja samo prezime Pupavac, sa istom slavom koju slave Pupovci - Đurđevdanom. R. Grujić u "Rječniku ličko-krbavske županije", pod Pupovac, kaže: Pupovac, vidi i Pupavac. A pod Pupavaci kaže obrnuto - vidi Pupovac.

Po njemu, Pupovaca ima u Pothumu, Otočcu, Vrhovinama i Zrmanji, a Pupavaca u Debelom Brdu (Bunić), Oraovcu (Lapac) i Palanci (Zrmanja). Sličnu situaciju zatičemo i u "Leksiku prezimena SR Hrvatske".
Isto je i kod srpskih prezimena u Bosni. I ovde je zastupljeno samo prezime Pupavac sa slavom Đurđevdan, u selu Međeđa kod Dubice. Čitalac navodi da su iz Sanice krenuli u Bukovicu i Međeđu. Ovo je jasan dokaz da su seobom sačuvali prezime, ali su da malo ga izmenili prema lokalnom izgovoru.
Insistiranje na različitosti u stvari istog prezimena, kao što je slučaj kod Pupovac/ Pupavac, Runjaić/Runjajić, Gruić/Grujić i mnogo drugih, nastane kao posledica razrođavanja tokom vremena i razdvajanjem u prostoru, a sve više se produbljuje usled moguće uzajamne netrpeljivosti pojedinih pripadnika ovih familija.
Imamo zaista čvrste dokaze da je to tako i na osnovu etimologije same reči, a i porekla prezimena od nadimka po simpatičnoj ćubastoj ptici koja se nađe gde god pase stoka, u našim krajevima najviše tamo gde ima ovaca. Ukoliko čitaoca to zaista interesuje, neka nam se javi, jer je ovaj prostor premalen za sva objašnjenja.

Savić

Naš čitalac g. Branko Savić interesuje se za svoje poreklo i navodi činjenice koje su njemu poznate. Živi u Esenu, a poreklom je iz sela Robaje, opština Mionica, kod Valjeva. Po predanju, tokom 19. veka u atar sela Robaje doselila su se trojica braće - Sava, Dragoje i Marko i od njih su nastale porodice Savići, Markovići i Dragojevići. O tome svedoči i sam raspored imanja koje je ostalo na istom mestu samo što se podelilo između ovih porodica. To je potez sela Osečenice-Ploče, Golubac, Mratišić. Sva tri prezimena, sa po više domaćinstava, smeštena su na liniji Bunčevica-Jasik-Jezdinac-Ploče.

Do Drugog svetskog rata, bilo je po osam domaćinstava sa svakim od ri pezimena, ali im se broj smanjio, najviše usled migracije selo-grad, radi zapošljavanja, udobnijeg života u urbanoj sredini i školovanja dece. Sve tri slave Đurđevdan.
Selo Robaje u Kolubari nalazi se na visoravni između Dračića i Žabara.
U vreme isputivanja ovih sela pre Prvog svetskog rata, bilo ih je još uvek razbijenog tipa i uglavnom grupisanih "džemate" (zaseoke). Tako su u Robajama bili "džemati": Dragojevići, Mijatovići i "džemat" pod Vrelom (nekad se zvao Savića-vrelo), gde su bile neke druge porodice. Ovo spominjemo jer se Savići, Dragojevići i Marijići, nalaze u istom džematu Dragojevići, dok su Markovići u drugom džematu - Mijatovići. Jedino što, osim donekle zajedničkog porekla, "spaja" ove tri porodice za koje naš čitalac kaže da su od istog stabla, jeste njihova brojnost. Naime, Savići, Dragojevići i Markovići su nekada imali velika zadružna domaćinstva.

U monografiji o kraju g. Savića, pronašli smo nešto drugačije podatke. Dragojevići su se doselili u Robaje pred Kočinu Krajinu iz Drobnjaka u tzv. Staroj Hercegovini. Sa njima su u srodstvu Savići i Marijići u ovom selu, Jovanovići u Mratišiću i Tekići u Ključu. Početkom 20. veka bilo ih je 13 kuća i svi su slavili Đurđevdan, a donedavno su i preslavljali Sv. Savu. Mijatovići su među starijim doseljenicima u Robaje i oni su dobili ime po rodonačelniku Mijatu. Doselili su se iz Nikšićke župe i slave Sv. Luku, kao i Markovići u Robajama. Markovići su imali jednu etapu u seobi i ovde su se naselili iz Bistrice u Polimlju. pa ih zovu i Limci. Po slavi, ovi su srodni ili srođeni sa Rovčanima.
Toliko o poreklu Savića, Dragojevića i Markovića. Ukoliko Vas zanima drobnjačko poreklo Savića, javite nam se, jer bi to bilo opširnije, dodatno angažovanje pošto se radi o sasvim drugim prezimenima, starijim od ovih.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:02 PM   #33
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (33)


Gušavac

Iz Sidneja, gde živi od 1967, g. Dragomir Gušavac piše da vidi kako "razni ljudi po celom svetu" traže svoje "poreklo (korene)" pa je odlučio da nam se obrati. Rođen je u selu Kanjani (Drniš, Split), slavi Đurđevdan, a čuo je da Gušavaca ima i u Gračacu, u Lici. Ovo je prilika da (svima onima koji bi želeli mnogo opširnija objašnjenja i nama zameraju što, uglavnom, "samo prepričamo" ono što su nam oni napisali skrenemo pažnju da su i ti podaci neophodni, jednako kao i rezultati naših traganja, odnosno "pronalaska" - kako to reče g. Dragomir - njihovog porekla i istorije porodice. Samo tako se, naime, o njima dobija celovita slika. Uostalom, kao što dobro znamo, i kuća se gradi od temelja.
Što se prezimena Gušavac tiče, M. Radeka u "Karlovačkom vladičanstvu" ih navodi samo kao "jovanjštake". Među prezimenima u Hrvatskoj, prema popisu od pre pola veka i važećem do devedesetih godina, Gušavaca je, pored onih u rodnom mestu čitaoca, Kanjanima (Drniš), gde su najbrojniji, bilo i u Vukovaru, Gračacu, Dalju (Osijek), Dubrovniku, Karlovcu i Šibeniku. Narodnost i vera ostali su nepoznati.
Za svaki slučaj spomenućemo i oblik Guša, interesantan zato što bi to moglo da znači da su Gušavci cincarskog porekla, odnosno da je to bilo njihovo izvorno prezime. Ima ih u okolini Benkovca (Bilišane i Kula Atlagića), Zadru, Splitu, Trogiru, Stari Gradu, Jelsi i Vrbovskom, na Hvaru, a najbrojniji su u Donjem i Gornjem Zemuniku.
Inače, što je možda i verovatnije, prezime Gušavac je moglo da nastane i od nadimka za gušu, telesnu manu usled uvećanja štitaste žlezde.

Savić

Gđa Radmila Savić, na predivnoj raglednici iz Hanovera, gde živi poslednjih 35 godina, piše: "Draga Redakcijo, mnogo me raduje što sam se vratila unazad 50 godina i čula za svog kuma Šoguru, rođenog u selu Urduk, i za familiju Mandić, iz Doljana kod Pazarića. Ja sam u selu Trnčići (Pazarić), opština Hadžići" (kod Sarajeva). Gđa Savić je bila ratno siroče i nije zapamtila oca Lazara. Imala je stričeve, Neda i Vladu, a pamti i kuću Krstića koji su živeli uz njih.
O svojoj porodici jedino još zna slavu - Sv. Tomu, 19. oktobra. Misli da sada u Trnčićima žive samo Muslimani, to jest Bošnjaci, a Savići u Resniku i Rijeci (poštanski broj 0511). Zna da joj se majka zvala Ana Šaraba, iz sela Osenik, i da je njena slava Aranđelovdan. U nadi da će još nešto doznati o svojima, pozdravlja sve u rubrici "Koreni" angažovane "na proučavanju korena našeg pravoslavnog naroda, za koji eto - piše gđa Savić - neko konačno nešto značajno čini". Moli da objavimo njen telefon u Hanoveru (0173-7721895).
Savići, kojih ima dosta i u Bosni i Hercegovini i u Srbiji, vrlo su retki sa slavom Tomindan. Prema podacima Pravoslavne crkve s kraja 19. veka, bilo ih je samo u parohijama Pazarić (Sarajevo) i Pečenogovci, kod Prnjavora.
Interesantno je da Savića sa slavom Sv. Toma ima i u Srbiji i u Lici. Prema M. Radeki, Savića sa raznim slavama, ali i sa ovom, ima na prostorima celog Karlovačkog vladičanstva (Lika, Banija, Kordun, Gatačka župa, Krbava i Kapelsko). U Srbiji se beleže samo u selu Suvodnju, u valjevskom kraju, ispod Medvednika. Oni se direktno vezuju za stare doseljenike Belanoviće (Bjelanoviće) koji su među prvima, kao preci današnjih porodica, naselili ovaj kraj još u 16. veku. Ovo više i nije prezime nego je više ime za džemat (deo sela). Poreklom su od Livna i Mostara.
I danas ih ima u Bosni, pod istim prezimenom, rasturenih po mnogim srpskim zapadnim krajevima. U selu Suvodnju, od Bjelanovića sa slavom Sv. Toma su Markovići i Savići. Ono što je karakteristično jeste stalno njihovo seljakanje, turski surgunisanje, usled progona. Naime, Turci su ih iseljavali kad god bi se vodile borbe sa hajducima jer su ih, u takvim situacijama, smatrali nepouzdanim elementom.
Zanimljivo je da u Rakovici, u Sarajevskom polju, žive i Savići i Bjelanovići, ali su muslimani, a smatraju se starosedeocima.

Razumić

"Moje devojačko prezime Razumić, kao i devojačko prezime moje majke (Sein), vrlo je retko i neuobičajeno. Želja mi je da mi pomognete koliko je moguće da saznam svoje poreklo" - piše nam gđa Božena Popović iz Kelna. Rođena u Karlovcu, u Keln je otišla veoma rano, sa 16 godina, zaposlila se, ali se ubrzo udala za svog sadašnjeg supruga Nenada Popovića. Često zajedno odlaze u njegov rodni kraj koji sada smatra svojim zavičajem, jer u svom nema nikoga. S ponosom ističe da je srećno udata majka troje dece, da je pravoslavne veroispovesti, krštena i venčana u pravoslavnoj crkvi.
Spominje krsnu slavu, Nikoljdan, ali nije dovoljno jasno da li je to slava njene nove porodice ili njena devojačka.
Pošto nam nije navela slavu Seina, možemo samo da kažemo da to jeste retko prezime, ali da mu se može ući u trag. Ima ih oko Ključa (Stražice) sa slavom Sv. Luka, i u Rogušcu, kod Bugojna, sa slavom Jovanjdan, a u ličko-krbavskoj županiji se beleže u Trnovcu (bez podataka o krsnom imenu).
Što se Razumića tiče, stvar je malo teža, jer ih M. Radeka u "Karlovačkom vladičanstvu" ne spominje, što može da znači da su se tek kasnije doselili u Karlovac, ali ne iz oblasti koju je obuhvatalo ovo vladičanstvo (Like, Banije, Korduna, Gatačke župe, Krbave i Kapelskog), ili barem ne kao Srbi i pravoslavni.
Ali, uvidom u hrvatsku istoriografsku literaturu, pronašli smo vlasteosku porodicu Razumenić koja je zabeležena u Dugopoljcima (Bužim) još 1487. godine. Mi smo poodavno istraživali i porodicu Vukša i Vukšić koja se ovde sreće kao stara srpska vlasteoska porodica naseljena u vreme cara Dušana, a koja je stolovala u Bužimu i držala selo Staru Vas. Spominjemo ih jer su ovde paralelno sa njima zabeleženi i Razumenići kao "plemeniti ljudi" koji su svedočili u nekim sporovima oko zemlje.
Dakle, vaši preci nisu nikako bili obični seljaci, kmetovi. Frankopani, koji su ovde imali vlast, ne bi im davali tolike povlastice i mesto u tzv. Rotnom stolu (sudu), pa ni mesto svedoka u sporovima. Te funkcije su bile rezervisane samo za plemstvo. Osim toga, nazivi mesta u ovim krajevima, Humčani i Zahumići, podsećaju na imena srpskih zemalja Hum i Zahumlje, a Dugo Polje, Ostrovica i Dubac na neka mesta u nemanjićkoj Srbiji.
Sasvim je moguće da su Razumići nastali skraćivanjem od Razumenića. U prilog ovome govori i to da ovog prezimena nema na teritoriji Hrvatske. A to se s njihovim prezimenom i dogodilo jer su izgubili identitet i verski i nacionalni, naime, u međuvremenu se pokatoličili, na identičan način kao i neke Vukše i Vukšići, koji su nesumnjivo bili srpska srednjovekovna vlastela.
Sve napred rečeno potvrđuje još jedan podatak iz "Leksika prezimena SR Hrvatske", urađen 70-ih godina 20. veka, koji Razumiće i Razumoviće (bez podataka o veroispovesti i nacionalnosti) navodi u okolini Karlovca, kao njihovom glavnom centru. Isto tako i da su se pokatoličili, jer ih Radeka ne uvršćuje u pravoslavne porodice. Razumenići se više nigde i ne spominju, to jest da igde postoje.
Razumića ima najviše u Bratovancima, Brezniku, Fratovcima (u stvari, Bratovcima) Oziljskim, Rešetovu i Malom Erjavecu. Sva mesta su kod Karlovca. Još ih ima u Bokšiću kod Vukovara, Splitu i Zagrebu. Razumovića ima u Slavoniji, ali i u Rijeci i Zagrebu. Osim toga, mnogobrojni su Razumi - po Slavoniji i severnoj Hrvatskoj.
Eto, gospođo Popović, Vi ste plemenitog roda. Javite nam se.

Radulović

G. Miroslav Radulović, u Nemačkoj od 1970, rodio se i odrastao u Musinoj Reci, kod Kraljeva, odakle potiču i njegovi roditelji, deda i pradeda. Nas pita odakle su tamo došli. Slava im je zimski Sv. Stefan, 9. januara. Dodaje da u susednim Vrdilima i u Kraljevu postoje familije Radulović, ali da im nisu rod. Roditelji su umrli, a od tetke je saznao da su poreklom iz Police, kod Berana (ranije Ivangrad). Pita da li je to "verodostojno" i, ako jeste, kad je to moglo da se dogodi.
Gospodine Raduloviću, verovatnije je da su druge Police Vaše ishodište, one kod Trebinja. Naime, Radulovića poreklom iz Dvrsna, u Krivošijama (Boka Kotorska) ima u Slivnici, na putu za Konavle, odakle su se, krajem 18. veka, odselili najpre u Volujac, pa u Police. Od istog roda su i oni u Tuljima, preko reke Trebišnjice, kao i Radulovići u Mostaru, samo su stariji od ovih u Slivnici. Predanje veli da su iz okoline (kasnije osnovanog) Danilovgrada, a istoriografska literatura istu beleži ovde već od 1718. godine. Poreklom su od Mihojevića, iz plemena Riđana. U Tuljima je, sa braćom, živeo predak Radul i od njega su Radulovići. Jedan od predaka zvao se Šćepan. I ovi Radulovići slave Jovanjdan, a samo oni u Slivnici slave Šćepandan ili Stevanjdan (9. januar).
Kažu da ih u Krivošijama, u Boki, ima mnogo više, ali samo Radulovići u visokoj Hercegovini slave Sv. Stevana. Radulovići se spominju kao priložnici za obnovu manastira Zavala negde krajem 19. veka. Uz manastir su bile stare crkve posvećene Sv. Petru i Sv. Petki, a i razvaline nekog velikog manastira iz 10. veka. Iznad Zavale, u Popovom Polju, Hercegovina, po narodnom predanju, je "grad hercega Stjepana", u ruševinama i sav obrastao bršljanom.
Dragi g. Raduloviću o vašim korenima bi se još dalo pisati, pa ako želite više podataka javite nam se, da se dogovorimo o uslovima našeg angažovanja.

Petreš

Iz Nojminstera, u Nemačkoj, gde živi već dvadeset godina, čitalac g. Borko Petreš piše kao pravi Krajišnik: "Rodit sam u selu Jaružane, opština Laktaši, Banjaluka". Želi da "znade" odakle su Petreši (slava im je Jovanjdan), odnosno "klicu" od koje su ponikli. Pita se i da li su se ranije drugačije zvali kad ih nema mnogo: "Prije moj djed i otac nisu puno pričali o Petrešima pa me sada interesuje da mogu svojoj djeci reći."
Prezime Petreš je zaista retko i u Bosni se susreće krajem 19. veka samo u okolini Banjaluke i to (prema popisima Pravoslavne crkve) u parohiji Blaško, koja obuhvatala i okolna sela, među njima i Jaružane. U obliku Petraš - uzimamo ga u obzir jer je, izgleda, slične osnove Petreš - susreću se u još jednoj parohiji kod Banjaluke, u Gradini, ali sa slavom Nikoljdan.
Daljim istraživanjem ustanovili smo da drugde nema ni Petreša ni Petraša, ali da je isto vreme bilo Petrušića i to u više mesta u Bosni i sa različitim slavama.
Petrušići sa slavom Sv. Arhiđakon Stefan su oko Dervente i Maglaja, u Brusnici i Vozući. Petrušići kod Prnjavora u Vijačanima slave Đurđevdan, a u Štrpcima Ilindan. U Sokolovićima, kod Rogatice, slave Đurđevdan, u Zenici i Drageljima, kod Gradiške - Nikoljdan, a u Banjaluci - Trojicu ili Duhove. U Cerovici kod Tešnja slave Časne verige Sv. apostola Petra.
Ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo, ali je moguće da je oblik Petreš nastao od Petrus (na grčkom Petar). Petrus je cincarsko ime, a Cincari su se, kao zanatlije i trgovci, krajem 18. veka naseljavali po Bosni. M. Filipović navodi da su Petrušići, ili Petrusi, u Banjaluci - Cincari, kao i to da se neki njihov predak doselio u drugoj polovini 18. veka i držao han na Sitnici.
U Sarajevu se 1682. godine pominje Petar Grk, kalajdžija i trgovac. Svi Cincari koji su dolazili kao samci u Bosnu, obavezno su se kao pravoslavci ženili Srpkinjama, pa tako i pomenuti Petar ili Petrus. 1906. godine u Sarajevu je umro ugledni Srbin, poreklom Cincarin, Petro Petrović-Petrakija, rodom iz Korče kod Moskopolja (čuvenog cincarskog trgovačkog i zanatskog centra na Balkanu) čije je prvobitno prezime bilo Ekonomul (posrbljeno Ikonomović).
Druga bitna činjenica koja upućuje da su Petreši bili Cincari jesu mnogobrojne i različite slave. Pošto su kao pravoslavni živeli pod uticajem grčke crkve i kulture, oni nisu imali slavu, nego imendan. Dolaskom u srpsku pravoslavnu sredinu oni su poprimali sve srpske običaje i nisu se razlikovali od svoje sredine. Da bismo, međutim, tačno odredili poreklo ovog prezimena treba zagledati u arhivski materijal, a to sada nije moguće.
Uzgred, za Petra Kočića - pisali smo da su i Kočići, koji su se pribili uz gačanske Maleševce, poreklom Cincari, u stvari najstariji Srbi na Balkanu - od milja su zvali Petrašin.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:03 PM   #34
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (35)


Guteša

G. Aleksandar Guteša, iz Minhena, u želji da sazna korene svoje porodice, piše da mu je deda Marko rođen u okolini Bihaća. Sve što nam od podataka pruža je da potiču iz Gutešinog Vrela, u Lici, ali on to mesto ne može da pronađe na karti. Krsna slava Guteša je Sv. Nikola. Interesuje ga odakle su se i kada naselili u Liku.
Poštovani g. Aleksandre, vidimo da ste vrlo pismen čovek, pa recite, "po duši, ako ste iole pratili naše priloge u "Vestima", zašto niste naveli one uobičajene podatke koji su - kako "papagajski" ponavljamo - neophodni da bismo Vam ispunili želju. (Vaše i očevo mesto i godina rođenja, zanimanje, otkad ste u inostranstvu, da li ste čuli za kakvo predanje o "starini" pre Like, šta je Gutešino Vrelo - kad ne kažete ni da li je selo ni zaselak itd.). Bez toga, mogli smo Vaše pismo, sa žaljenjem, da stavimo "ad akta"?
Da, ipak, o poreklu Guteša navedemo bar onoliko koliko smo uspeli da saznamo.
Gutešino Vrelo se zaista ne navodi u "Imeniku mesta" bivše Jugoslavije,čak ni kao zaselak. Možda ga ima na sekcijama, vojnim mapama malih razmera, ali njih nemamo. Ne beleži se ni u "Leksiku prezimena SR Hrvatske" (iz 1976), dakle ni znatno pre najnovijeg menjanja mnogih srpskih naziva naselja.
"Leksik", međutim, ali bez podataka o veri i nacionalnosti, evidentira Guteše u više opština i sela: Bjelovar (Ivančani), Gračac (Bruvno, Mazin, Cerovac, Daruvar, Đakovo, (naravno) Zagreb, Rijeka, Split (sam grad i Trogir, te naselja: Donji Seget, LJubitovnica) i Šibenik (grad i selo Dvornice). U Koprivnici je popisana i jedna porodica Gutesa).
Gutešino Vrelo bi moglo da bude u ličkim opštinama Gospić i Gračac.
R. Grujić, u "Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije" (iz 1915), navodi da je Guteše našao samo u tri naselja ovog kraja - u Bruvnu, Gračacu i Škarama kod Gospića, a M. Radeka ih u "Karlovačkom vladičanstvu" (Lika i manji predeli po njenom obodu), beleži samo kao pravoslavne sa slavom Nikoljdan.
U Bosni su Guteše krajem 19. veka živele u parohijama Bihać i Hrgar, i kod Dorblina i Suvaje. Oni su se, nakon povlačenja Turaka, doselili sa leve obale Une. I svi su slavili samo Svetog Nikolu.
Prezimenom slični Gutići - za koje bi se, po korenu, moglo pretpostaviti da su istog porekla, odnosno da je jedan od ta dva oblika bio primaran - prilično su brojniji od Guteša, ali slave Sv. arhiđakona Stefana, Sv. Vasilija, Sv. Grigorija i Sv. Jovana Krstitelja. Različite slave, međutim, ukazuju da je mala verovatnoća da im je prezime nastalo iz istog korena, odnosno da su Guteše prezime dobile po nadimku nekog davnog pretka koga je fizički karakterisao poremećaj štitne žlezde, pa na grlu imao guku koju još nazivaju i guta ili "guša" ...
Za dalje i opširnije traganje čitalac može da nam se obrati jedino neposredno.

Jerosimić

Iz Inzbruka, Mile Jerosimić, koji inače stalno živi u Novim Karlovcima, u Vojvodini, odaje nam priznanje: "Stvarno ste super, samo nastavite tako. Pošto često dolazim u Austriju, ne propuštam priliku da čitam vaše novine, a posebno ovu rubriku." Želi da sazna što više o svom prezimenu. Porodična krsna slava mu je Aranđelovdan. Rođen je u selu Pješćanica, opština Vrginmost, na Kordunu.
Poznanik Jerosimić iz Alibunara, sa slavom Jovanjdan, rekao mu je da je poreklom iz Hercegovine i pita da li bi i njegovi mogli biti otuda, a očev stric je saznao da su Jerosimići poreklom sa Kosova. Interesuje ga i etimologija prezimena - da li je nastalo od imena Jevrosima. Jedan sveštenik mu je rekao da su u familiji svakako "imali popa, jeromonaha" i da su dotadašnjem prezimenu Simić, "u čast tog pretka", dodali Jero" i tako dobili novo prezime - Jerosimić. Ali:
Pre će biti da je ovo prezime, verovatno, nastalo sažimanjem dužeg oblika Jerosimović koje pravoslavna crkva tako beleži u svojim šematizmima na Kordunu. Slava je ista kao i čitaoca - Aranđelovdan. U Hrvatskoj ih je, do poslednjih ratova, bilo i u Zagrebu, Karlovcu, Budrovcima kod Karlovca, Slavonskom Brodu i Vrginmostu. U Bosni ima Jerosimovića u Tešnju i okolini, ali sa slavom Arhiđakon Stefan.
Ako ne prihvatimo zdravo za gotovo mišljenje sveštenika koga spominje čitalac, o kombinaciji Jero-Simić (jer ona nema osnova u realnom životu i pravilima monaškog reda), može se reći da je u pitanju patro - ili matronimičko prezime nastalo ili od muškog imena Jerosim ili ženskog Jerosima. Oba su nastala od grčkog Eufrosinos sa značenjem radost. U narodu je čak bio običniji oblik, bez v, što pokazuje i Vuk u svom "Srpskom rječniku".
Ipak, s obzirom na neobičnost, srodnost većine spominjanih prezimena od Jerosimića preko Jerošimića i Jerosinića, do Jerosimovića, uopšte nije isključena.

Lovrić

Iz Sidneja nam se javio Stojan Lovrić, rođen u selu Vrsta, kod Bihaća. Po pričanju starijih u Bosnu su došli 1912. godine iz mesta Široka Kula, kod Ličkog Osika. Slave Sv. Nikolu. Želi da sazna više o svom poreklu
U "Karlovačkom vladičanstvu". Radeka za Lovriće kaže da su i pravoslavni i rimokatolici. Pravoslavni slave Lazarevu subotu, Petrovdan i Nikoljdan.
U nekadašnjoj ličko-krbavskoj županiji, po istraživanjima R. Grujića, Lovrića ima u Gospiću i Širokoj Kuli.
Na zadarskim ostrvima ima Lovrića u Preku, na Ugljanu, doseljeni su sa Livanjskog polja na posed vlastelina Jurinih u 19. veku. Na Murter, kod šibenskog vlastelina Divnića, došli su još u 1453. godine kao čobani sa Vrane. Selo je inače zasnovala porodica Dragojevića koje više nema.
Lovrića, pravoslavnih Srba, ima i u Livanjskom polju, u Bastasima, Donjem Žabljaku i Odžaku. Zabeleženo je da su se u Donji <ĐŽ>abljak i Rapovinu (zaselak Žabljaka) doselili iz Odžaka, gde su stigli od Sinja, u Dalmaciji. U Zastinju ih jebilo već 1741. godine. U 20. veku bilo ih je dosta u Sinju i po Cetinskoj krajini. Odatle su se naselili po Bosni.
U Sanici, u zapadnoj Bosni, Lovrići su od nekog popa Lovre sa Glamoča, gde su se zvali Jelići. Slave Časne verige apostola Petra. Isto i Lovrići u Pounju, u selu Zborište, pod planinom Previjom na Baniji. Ima ih i u selu Glinici, na međi sa Banijom. Doselili su se krajem 19. veka iz Like, i slave spomenute Časne verige. Lovrića sa slavom Nikoljdan ima samo u Drakseniću kod Dubice.
Ovo je prezime nesumnjivo patronimičko, od imena Lovro koje je poodavno uobičajeno u srpskom narodu, još od srednjeg veka. Nastalo od imena Lovren, a ono grčkog - Lavrentije. Ali, danas je veoma rasprostranjeno - potpuno pogrešno - mišljenje da je Lovro katoličko ime.

LJuboje

Gđa Dragica Šogura, iz Australije, gde - kako piše - živi "privremeno od poslednjeg građanskog rata u Bosni", interesuje se za svoje devojačko prezime LJuboje. NJen otac Ilija LJuboje (kaže nikako LJuboja) - a isto ime i prezime imali su i njegovi deda i otac - živeo je u selu Presjenica, u opštini Trnovo. Slave Sv. Jovana, ali imaju uokvirenu i ikonu Svetog Đorđa, iako ga nisu slavili. Prema nekim saznanjima, dalje poreklo vode iz Hercegovine.
Po ustaljenom tumačenju porekla porodičnih prezimena koje je prihvatio i podržao i Jevto Dedijer, LJuboje su od nekadašnjih LJubovića iz Stoca. Prezime su dobili po nekom dvoraninu Hercega Stjepana koji se zvao LJubo. To piše u begovskim poveljama LJubovića koji su primili islam.
Isto predanje ima i srpska porodica Tamindžića u Kljenu pod Volujcem. Zanimljiv je i podatak o daljem poreklu Tamindžića (nekad Kašikovići, sa Vranjskih) koji su od LJubovića. Oni su daljom starinom Riđani od Nikšića i slave Đurđevdan. Možda bi to bilo objašnjenje o ikoni Sv. Đorđa koja se čuva u kući naše čitateljke, a slavi se druga slava - Jovanjdan! Mi smo, pak, mišljenja, da je to tek naknadno tumačenje, a da im je prvobitno prezime bilo LJubojević, pa su ga poislamljeni skratili, a to kasnije prihvatili i neki koji su ostali pravoslavni. Predak je, dakle, bio LJuboje.
Oblik LJuboja, pa i prezimena istog oblika, nastao je kasnije, što ne mora da znači da prvobitno nisu bili LJuboje (u jednini).
Iz Hercegovine (mesta Slat, koje je postojalo i u vreme Hercega Stjepana), već poislamljeni LJubovići su se nastanili u Odžake, u Livanjskom polju (ime sela, Odžaci, nastalo je po kućama, odžacima LJubovića), gde su se vratili u pravoslavlje. Ovo njihovo doseljavanje poklapa se sa padom Hercegovine, krajem 15. veka pod tursku vlast.
Oni koji nisu hteli da prime islam verovatno su se tada vratili starom prezimenu LJuboje, pa je jedan njihov krak otišao prema Ključu. Poznato je da je ovo bila tvrđava koja se poslednja predala Turcima. Verovatno da je stoga i zabeleženo predanje da su LJuboje u nekoliko mesta u Livanjskom polju poreklom od Ključa.
Čak je i slava druga - Markovdan. Ovo je, međutim, slava većine vlastelinskih familija u okolini Ključa, moguće i zato što je to bio svetac zaštitnik utvrđenog srednjovekovnog grada Ključa. Tako se porodice sa prezimenom LJuboje u Livanjskom polju, u selima Odžaci, Nuglašica, Crni Lug, Jaruga i Pržine smatraju najstarijim "plemenom" koje slavi Sv. Marka.
A, izričita tvrdnja nosilaca prezimena LJuboje da nemaju nikakve veze sa onima kojima je prezime LJuboja uopšte nije redak slučaj, već tipičan za srpskog međuporodično nadmudrivanje, nadgornjavanje i inaćenje.

Trkulja

Čitalac Rade Trkulja, poreklom iz sela Podosoje, opština Kotor Varoš, odakle su mu i otac i deda i pradeda. Sa porodicom živi u Nemačkoj, s sprekidima od 1969. godine. Krsna slava im je Jovanjdan.
U Bosni, Trkulja sa ovom slavom ima u Agićima i Božićima, Vlaškovcima (Dubica), Bistrici, Boškovićima, Gomionici, Javoranima, Laktašima i Mahovljanima (Banjaluka), Bihaću i Hrgaru (Bihać), Bukovači (Petrovac), Mrkonjić Gradu, LJuvši i Volarima (Mrkonjić Grad), Glavicama (Glamoč), Grahovu i Crnom Lugu (Livno), u Kukuljama (Gradiška), Oštroj Luci, Starom Majdanu (Sanski Most) i u Sanskom Mostu, Prijedoru, te u Stroicama (Gerzovo) i Trnjinića Brijegu (Unac).
Jovanjdan slavi i jedna porodica u Rašinovcu, u Bjelajskom polju, doseljena iz Bukovače, početkom 20. veka. U Petrovcu, dve kuće, doseljene u istom periodu, jedni iz Bukovače, drugi iz Ličkog Petrovog Sela. U Bukovači ih je bilo dve kuće, u Budžaku, a doselili se u prvoj polovini 19. veka iz Grahova.
U Pounju ih ima u Malom Radiću, jedna kuća, doseljeni iz Mekinjara (Lika) posle okupacije. U Bihaću je jedna kuća iz Ličkog Petrovog Sela, u Glinici dve kuće, iz Kulen Vakufa, u selu Crnaji jedna kuća, takođe iz Mekinjara.
U Uncu su Trkulje "jedan rod" sa Čegarima i Agićima, od pre pet-šest kolena iz Berića kod Drniša. Zbog nemaštine i nedovoljno zemlje otišli su u Bosnu - Čegari na Podić, Agići i ogranak Jelići u Poljicu, a Trkulje - u Grahovo. Iz njihove priče - kaže Rađenović - nazire se da su starinom iz Hercegovine. Od Trkulja su ogranci Petkovići i Škorići.
U Livanjskom Polju, Trkulje su, kao i drugde, pravoslavni Srbi i to ijekavci. Do 90-ih godina živeli su u selima Grkovci i Crni Lug.
Prema predanju, tri brata u Grkovcima, inače starinom iz Ravnih Kotara, u neko vreme su se razdvojili - jedan ode u obližnje Marikovce, kod Bosanskog Grahova, drugi u Crni Lug, a treći, srednji, ostane u Grkovcima. Iz Grkovaca je još u 19. veku jedna grana familije otišla u Halapić, u Glamočkom polju.
Trkulje u Crnom Lugu tvrde da su od Banjaluke. Svi, međutim, slave Sv. Jovana Krstitelja.
Prema "Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije" Trkulja je u ovoj oblasti, oko Prvog svetskog rata, bilo u 25 kuća - u Dabru, Mekinjaru (Udbina), Gospiću, Kiku (Lovinac), Ličkom Petrovom Selu i Rebiću (Udbina). Beleži ih i Nakićenović u "Kninskoj krajini" - sedam kuća u Zvjerincu. Autor kaže da su zaostali od Napoleonove vojske u 18. veku. Slava je Sv. Jovan.
U "Leksiku prezimena SR Hrvatske" (iz 1976), Trkulje su zabeležene u mnogim opštinama.
Postoji i legenda - "Trkao se negdje u svatovima na pleće", pa ga prozovu Trkulja. Ali, pre će biti da je to simpatična porodična anegdota, da bi potisnula podrugljivi nadimak Trkulja, odnosno njegov prvobitni oblik - Potrkulja. Nastao je jer su stalno u žurbi, a još i krakati - dugih i nogu i ruku. Javlja se i asocijacija na motku, pritku, kojom se nešto podupire - voćka kad prerodi, a kasnije konopac za prostiranje rublja. Naziva se i trklja, a u zapadnim srpskim krajevima trkulja. Naravno, oba tumačenja su manje epska od onog svatovskog.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:10 PM   #35
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (36)

Kokot i Kokotović


Od g. Kokotovića (ime nije naveo!) dobili smo više nego šture podatke, osim konstatacije da su njegovi starosedeoci (više od dva veka) u Kosinju, u okolini Gospića u Lici. Slava ove porodice je Sv. Jovan.
R. Grujić u "Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije" (iz 1915), navodi dve varijante ovog prezimena, kraću i širu, nastale od iste osnove i potpuno ih izjednačuje - Kokot i Kokotović. Za Kokotoviće veli da žive u 68 kuća i to poglavito oko Kosinja odakle je i ovaj čitalac. To su Gornji i Donji Kosinj i Lipovo Polje (Kosinj), te Gospić, Baljevac (Zavalje) i Kvarte (Perušić). Za Kokote navodi da ih ima u svega sedam domaćinstava, u naseljima Kijani, Tomingaj (Gračac) i Vrebac.


M. Radeka u "Karlovačkom vladičanstvu", koje se odnosi, između ostalog, i na ovaj prostor, kaže da Kokotovići slave isključivo Sv. Jovana Krstitelja, isto kao Kokoti, s tim što ih ima i katolika.
Prema hrvatskom izvoru o naseljima Like (autor Stjepan Pavičić), Kokotovići su na kosinjsko područje nastanjeni još krajem 17. veka sa "kranjske" (današnje slovenačke) međe. U tom, prvobitno većinski srpskom naselju kod Kosinja, Kokotovići su zauzimali krajeve ili zaseoke Zamost (dve kuće), Zamršten (15 kuća), Podobljaj (tri), Poljan (27) i Krš (šest).

Kokotovići su, dakle, ovde živeli još pre stvaranja austrijske Vojne granice. Verovatno su izbegli pred Turcima, kad su stigli čak do granice sa Kranjskom pokrajinom. Austrija nije izmeštala ta stara srpska naselja, ali su se Kokotovići kasnije selili prema Lici i Krbavi i postepeno ispraznili područje kod Kosinja. Pored njih ovde je bilo i Uzelaca, Mileusnića, Kordića, Munjasa, Bogavaca, Varićaka i drugih.
Prema šematizmu dabro-bosanske eparhije, već krajem 19. veka, u Bosni je bilo i Kokota i Kokotovića i to mnogo raznovrsnijih slava nego u Lici. Stoga i smatramo da su oni zapravo sa ovih strana (ili preko njih) stigli do Like i Dalmacije. U Bosni, Kokotovića ima samo u Visokom, sa slavom Sv. Nikola, ali zato Kokota ima sa više krsnih imena. Ovo je bitno i stoga što je kraći oblik prezimena po pravilu i znatno stariji, a to može biti značajno za utvrđivanje korena ili puteva kojima su se kretale ove porodice.

Najbrojniji su Kokoti sa slavom Sv. Nikola u Sarajevskom Polju i samom Sarajevu, dok Kokoti u Gudavcu kod Krupe slave Đurđevdan, a Sv. Jovana Krstitelja u Bihaću i Hrgaru (Bihać).
U Kobilj-Dolu, uz Kasidolski potok, Kokotovići su bili u istoj kući sa Štakama koje slave Đurđevdan, te su i oni uzeli istu slavu.
Idući tragom hercegovačkih Kokota/Kokotovića, našli smo ih u Biogradu (u dnu Nevesinjskog polja), gde su se doselili 1692. godine iz plemena Banjana u Staroj Hercegovini. Daljom starinom su iz stare Crne Gore, ali kako se to sve dešavalo u vremenu i prostoru, nemamo, nažalost, dovoljno ni vremena ni prostora da obrazložimo. Stoga, i u ovom slučaju važi poziv čitaocu da se javi ako želi više podataka.

Predović

G. Milan Predović, sin Dane, poslao nam je pismo iz Pariza u kome je izrazio želju da sazna više o svom poreklu. Rođen je 1940. godine u Škarama kod Otočca, u Lici. U jednom kraćem periodu posle Drugog svetskog rata živeo je sa roditeljima u Ilincima kod Šida, a od 1956. godine u Valpovu kod Osjeka u Slavoniji gde i sada ima blisku rodbinu, potomke svog brata. Jedan od bratanaca g. Predovića živi u Kanadi i tvrdi da ih i tamo ima sa ovim prezimenom. Čitalac navodi da ima i tetku u Starčevu kod Pančeva koja je svojoj deci dala prezime Predović. Stric Mane Predović je između dva svetska rata živeo u Beogradu, a potom u Argentini i Parizu. Ne zna se da li je imao potomstvo. Nije siguran, ali misli da ih ima nastanjenih i u Beču.
Prema očevoj priči, u gradskoj arhivi u Otočcu je bio zapis o Predovićima, prema kome su oni, sa Uzelcima, bili prve porodice koje su se tu nastanile iz Ovčeg Polja. Slava svih Predovića našeg čitaoca je Sv. Jovan.
I u "Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije" (iz 1915), R. Grujić navodi da su u ono vreme, početkom 20. veka, u Škarama bila samo dva domaćinstva sa ovim prezimenom, a M. Radeka ih u "Karlovačkom vladičanstvu" beleži među srpskim porodicama kao starosedeoce, sa slavom Jovanjdan. Interesantno je da istu slavu imaju i Predojevići, za koje se može mirne duše pretpostaviti da su istog korena - ne samo zbog iste slave, već i zbog istog korena prezimena (samo razvijenijeg oblika).

Prema "Leksiku prezimena SR Hrvatske", sa podacima do sedamdesetih godina 20. veka, koji jasno ocrtavaju situaciju pred poslednja ratna zbivanja na ovom zapadnom balkanskom prostoru, Predovića je bilo u više mesta i opština - u Škarama (Otočac) samo jedna porodica, a najbrojniji su u Krupi (Benkovac) i u Liješću (Karlovac), kao i u Zagrebu. U Kašljarima (Bjelovar) ih ima dosta, a alternativno se zovu i Predojević (kako je zabeleženo u "Leksiku"). Takođe u Osijeku, Sisku, Splitu, Obrovcu i Brinju.
(Predojeviće ostavljamo za drugu priliku, tj. nadajući se da će se u međuvremenu javiti neki čitalac ovog prezimena!)
Prema Stjepanu Pavičiću, sredinom 17. veka u okolinu Otočca, pa i Škara, nastanile su se mnoge srpske porodice iz Primorske krajine, iz Srba i uopšte sa brinjskog područja. Krajiška komisija dala je ovim naseljenicima zemlje u Humu, Podhumu, Zalužnici i Škarama. Među mnogobrojnim porodicama bili su i Predovići. U spiskovima nije navođen broj naseljenih porodica, nego samo prezime, tako da se ne zna koliko ih je tada uistinu doseljeno. U svakom slučaju, Primorska krajina je nastala mnogo pre, pa se doseljenje Predovića, ili njihov starosedelački status može zasigurno pomeriti na 16. ili čak 15. vek.

U Bosni, Predovića samo sa slavom Jovanjdan ima u okolini Prijedora, u Bistrici i Ferićima.
Inače samo ime Predoje i varijante kao Predislav i slična, a od njih su nastala nekolika patronimička prezimena, datiraju još od srednjeg veka. Dedijer tvrdi da su kneževi Predojevići jedna od najstarijih hercegovačkih vlasteoskih porodica, a u "Letopisu popa Dukljanina" (12. vek) stoji da je postojao kralj Predimir koji je vladao u Humskoj zemlji (na prostoru današnje Hercegovine) koju je potom podelio četvorici sinova.

Cvijetić

"Vrlo cijenjeni i poštovani (...)" - počinje pismo g. Borisava Cvijetića iz Memingena, u južnoj Bavarskoj, gde živi sa svojom porodicom od 1968. godine. Rodom je iz Prnjavora. Deda Đuro Cvijetić, otac Đorđo i stric Jevto su već počivši. Otac i stric su imali po petoricu sinova. U Derventisada živi njegov brat od strica Trivo, koji ima tri sina.
Sve što zna o poreklu svojih Cvijetića jeste da se deda Đuro doselio u Prnjavor iz okoline Mrkonjić Grada, iz sela Cvijetići koje se tako zvalo bar do Drugog svetskog rata. Smatra se da se njegovo stanovništvo doselilo nekad davno iz Crne Gore. Krsna slava im je Đurđevdan. Zna da istoimenih porodica, ali ne i srodnih, ima i u Prnjavoru , Banjaluci i Vrbanji kod Banjaluke, Bugojnu, Bosanskoj Dubici, Srpcu, Pribiniću (kod Teslića), Sremskoj Mitrovici, Sarajevu, Beogradu i Novom Sadu, kao i u Sokolovićima (Han Pijesak), čak oko 30 porodica. Tvrdi da ih ima i u Crnoj Gori". Pita odakle potiču Cvijetići iz Prnjavora?
U Bosni ima zaista raznorodnih Cvijetića. Slave Aranđelovdan - Travnik, Glamoč, Gradiška, Livno, Sv. Arhiđakona Stefana - oko Banje Luke, Travnika, Visokog i Maglaja, Sv. Vasilija - Banjaluka, Sv. Jovana Krstitelja - oko Banjaluke i Travnika, Miholjdan - Sokolovići, Sv. Simeona Bogoprimca - Maglaj i Tešanj, Nikoljdan - oko Banjaluke i Tešnja, Đurđevdan - u parohijama Dobrlin i kod manastira Moštanice (Dubica), u Kaocima (Prnjavor), u Osinji kod Tešnja i u Tešnju.

Cvijetići iz Prnjavora zasigurno potiču iz Bosanske krajine, a bili su poznati pod različitim prezimenima - Krkeljaši, Stankovići, Pustivuci, Milidrazi. Preci našeg čitaoca su najverovatnije od Mićovića-Vraneša iz Krajine koji slave Đurđevdan. Starinom od Mandića (Mileševića) iz Prigrede u Banjanima, a još daljom od Pljevalja (Poblaće, Miholjci, Gotovuša). Odatle su se iseljavali preko Banjana u Nevesinje, pa u Livanjsko polje i odatle u zapadnu Bosnu ili Bosansku krajinu.
Bez daljih istraživanja, ne možemo reći da li je ovo prezime patro ili matronimičko. Osim raznih i muških i ženskih imena kojima je koren cvet, ijekavski cvijet, zabeleženo je i muško ime Cvijeto. A žensko Cvijeta je opštepoznato.

Dulikravić (2)

U prošlom broju „Vesti", objavili smo neke glavnije delove iz pisma g. Branka Dulikravića, iz Koprivnice, Hrvatska, s podacima o porodičnom poreklu. Na kraju opširnog pisma pita "šta je prava istina" o poreklu njegove familije, jer ima mišljenja da potiču ili iz Stare Hercegovine, ili iz Južne Srbije, ili, pak, iz okoline Užica.
Poznavaocu seoba našeg stanovništva od srednjeg veka naovamo, posebno pred Turcima ili nakon njihovogo osvajanja Balkana, a i dela Panonije do samog Beča, ovo pitanje bi bilo neumesno. Ali, da podsetimo:
U vreme najveće ekspanzije srpske srednjovekovne države, a to znači u doba Dušanovog carstva, Stara Srbija je zahvatala i prostor skoro čitave današnje Albanije (Berat je bio Belgrad), severne Grčke i jugozapadne Bugarske. Otud nije neobično da hercegovački Maleševci potiču sa istočne granice današnje Makedonije, a da su u Pounje stizale porodice, na primer Milanovići, čak sa Crne Reke kod Bitolja. Ili da je toponomastika (imena mesta) Albanije gotovo 80 procenata - srpska.
Većina ovih činjenica je naučno utvrđena i zapisana ali su one, nažalost, malo ili nimalo poznate čak i našim državnim vođama, a kamoli onima kojima to nije struka.
Drugo, iznesena kretanja su utvrđena na globalnom, makroplanu, ali u najboljem slučaju samo za vladarske familije i najveću vlastelu, a ne i stotine hiljada običnih porodica.

Ako odbacimo mogućnost da je oblik Dulikravić nastao od Duniskvarić, odnosno kako je to narod izokrenuo u Duniskravić (prva reč nema objašnjivo značenje, osim ako je, veoma nategnuto, dovedemo u vezu sa Đunisom!), najpre se nameće asocijacija na prezime Derikravić. Ono je, nesumnjivo, nastalo od nadimka Derikrava, a ovaj je, mora biti, proistekao uz praktične potrebe skidanja kože sa uginule krave, da se bar koža iskoristila... Ostaje, međutim, zagonetan njen prvi deo.
Koren bi mogao biti isti kao i u prezimenima Duletići, Dulovići i Dulići. Ali, dok su prva dva nesumnjivo patronimičkog postanka, od hipokoristika Duleta i Dulo, od Dušan, treće je moglo nastati samo od korena grčkog porekla dul(os), u značenju sluga. Tako je nastalo ime Hristodulos, to jest Hristov sluga, koje su neke pogrčene cincarske familije uzele za prezime, dok su druge prezivale jednostavno Duleo.
Prezime Dulići, danas u Srbiji poznato po dvoje visokih funcionera, kod nas se u istorijskim izvorima javilo najpre u okolini Gacka, još krajem srednjeg veka, oko 1325. godine, kao srpska (ili bar vraćena u srpstvo) stočarska familija, pravoslavne vere. Po dolasku Turaka, napuštaju ovaj kraj i od njih, kao uspomena, ostaje samo ime jednog malog sela. Kasnije su jedni primili islam, a drugi su se, tokom seobe ka Bosanskoj krajini i Vojnoj granici, prvo pounijatili, pa onda prešli u katoličku veru.

U Lici i okolnim manjim oblastima, uključujući Velebit, otad su tretirani kao Bunjevci, da bi se nakon Prvog svetskog rata, pod uticajem katoličke crkve i velikohrvatskih šovinista, počeli većinom izjašnjavati kao Hrvati.
Do daljeg, ostaje da nagađamo kako je i kada neki od njih dobio nadimak Dulikrava, ali je to verovatno bilo još u vreme njihovog prolaska kroz Liku, gde se zadržalo kao prezime. Dodajmo da pravoslavni Srbi Dulići u Bosni slave Đurđevdan, upravo kao i Dulikrave i Dulikravići. A oblici Duniskvarić, odnosno Duniskravić biće da su samo naknadno izmenjeni kad se već poodavno izgubilo sećanje na prvobitni oblik od izvornih Dulića
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:12 PM   #36
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (37)


Radaković

G. Boško Radaković, nastanjen sada u Spirvudu, u Australiji, želeo bi da zna svoje, odnosno poreklo roditelja i dede, za koje zna odakle su. Rođen je 1929. godine u Tornju kod Pakraca, u Slavoniji, Hrvatska, gde je živeo i radio, sve do penzije 1991. godine, a u Beogradu, kao izbeglica, od kraja te godine do septembra 1996. Tada je, preko humanitarnog programa, dobio vizu i sa suprugom Dragicom se iselio za Australiju, u okolinu Perta. NJegovi roditelji su se iz Jošana, opština Udbina u Lici, oko 1919. godine preselili u Toranj, baveći se, uglavnom, zemljoradnjom sve do proleća 1944. godine kada su ih streljale ustaše. Deda Jovan, koji je takođe doseljen u Toranj i živeo sa sinom i snahom, nedugo posle njihovog streljanja je umro. Porodična slava Radakovića je Nikoljdan i nije menjana.
Od ostale familije u starom kraju ostao je još samo sinovac Vasilije Radaković sa porodicom, dok rođeni brat Stevo, sa sinom i ćerkom i njihovim porodicama, živi u Dubravama kod Gradiške, Republika Srpska. Brat od strica Petar Radaković živeo je u Bačkoj Topoli, kao i njegovih šest sestara, ali o njihovim prezimenima i porodicama ne zna više ništa.

Koliko zna, Radakovića ima još u selima Kukunjevac, Subocka i Bujavica, kod Pakraca, i Batinjanima, kod Daruvara, ali ne zna da li su srodnici. Pita i za svoje ujake i majčinu rodbinu, sa prezimenom Lemajić, ali o toj porodici ćemo pisati neki drugi put ili može, ako mu se žuri, da nam se obrati telefonom ili imejlom koji su već objavljivani.
Prema "Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije", Radakovići su na ovim prostorima bili doista mnogobrojni. U početku Prvog svetskog
rata, bilo ih je, prema R. Grujiću, 270 domaćinstava. Samo u selu Jošani kraj Udbine bili su nastanjeni u čitavih 100 kuća, dok ih je u Doljanima (Lapac) bilo u 50 kuća i nešto više u Mogoriću. Nastanjivali su i Divoselo, Gračac, Gospić, Donji Lapac, Omsicu (Bruvno), Melinovac (Zavalje) i Zavalje, Osretke (Srb), Ličko Petrovo Selo kao i okolna sela Rešetar i Zeljavu, Ploču i Tomingaj (Gračac).

M. Radeka, u "Karlovačkom vladičanstvu", među srpskim pravoslavnim porodicama spominje i Radakoviće sa različitim slavama: Jovanjdan, Đurđevdan i Nikoljdan, ali dodaje da ih ima i katolika.
Radakovići i Radakovi (smatramo da su istog porekla) doselili su se u Liku u 17. veku "iz turskih krajeva". Prvi su otišli najpre u Dalmaciju, kod Obrovca, gde su prvi put zabeleženi 1686. godine, a drug kod Benkovca. Neki od njih su pokatoličeni već u južnoj Dalmaciji, a bilo ih je koji su primili islam (ili prevedeni na ovu veru) u zapadnoj Bosni. Jedni su se, kasnije, povukli s Turcima, a drugi ostali i vratili se u pravoslavlje. U okolini Subotice Radakovići su katolici - Bunjevci.
Prema šematizmima za Bosnu s kraja 19. veka bilo je i Radaka i Radakovića sa različitim slavama. Doduše, ne možemo garantovati da svi oni nisu u srodstvu, menjanje slave nije bilo poželjno, ali se dešavalo iz raznih razloga.

Gunjević

Iz Minhena nam se javlja g. Milenko Milojević, sa pitanjem o očevoj familiji i prezimenu koje sam ne nosi: Gunjević. (Za Milojeviće je video da su objavljivani, pošto redovno prati našu rubriku u "Vestima".) Poznato mu je, prema podatku koji su saznali u susednom selu Gornji Smrtići, kod Prnjavora u Republici Srpskoj, da su se Gunjevići u Šereg-Ilovu doselili oko 1800. godine. Krsna slava je Sv. Simeon. Koliko se zna, prezime i slava nisu menjani. Ovde ih je, prema porodičnom predanju, na svoje opustele posede naselio neki beg, tako da se ne zna odakle su.
Prema podacima Srpske pravoslavne crkve za parohije Prnjavor i Smrtići, zna se da su postojale porodice sa dvojakim prezimenom istog korena i slave (Sv. Simeun Bogoprimac). Jedni su bili Gunj (kraći oblik i zasigurno stariji), a drugi Gunjević. Prezimena Gunj nigde više nema, osim u okolini Prnjavora, dok Gunjevića ima ubedljivo najviše oko Dervente (Donja Dubica i Novi Grad) i u Osinji (Tešanj), odakle su i mogli da se nasele u okolinu Prnjavora.

Na Glasinačkom polju, postoje dva toponima koji bi mogli da upućuju na starije etape seljenja Gunjevića. To su brdo Gunj u Novoseocim, gde više nema pravoslavnih porodica, već tu isključivo žive muslimani, i selo i brdo istog imena Smrtić (samo u jednini), a u blizini sela Smrtići kod Prnjavora su nastanjeni Gunjevići našeg čitaoca. Pretpostavljamo da su ih iz tog Smrtića Turci "poterali" prema Novoselcima gde su bili čifčije. U ova dva naselja stanovništvo je, inače, uglavnom poreklom iz Hercegovine, od Gackog, a daljom starinom od plemena Riđana (Nikšić). U ovim krajevima ih danas, a možda i odavno, nema.
Prezimena Gunj, pa Gunjević, nesumnjivo su došla od nadimka ili za jednog pretka ili za čitavu familiju koji su nosili ovaj topli haljetak.

Spasojević

G. Neđo Spasojević piše "Vestima" iz Švajcarske, iz Oberenštringena: "Veoma cijenim rad Vaših etnologa koji su mnogima pomogli da dođu do svojih korena, da doznaju ko su i odakle su." Onda prelazi na stvar: želi da sazna i o svom poreklu, tj. o prezimenu Spasojević. Rodio se 1955. godine, od oca Sime i majke Jovanke, u selu Piperima kod Lopara u Republici Srpskoj. U Piperima žive još trojica njegove braće: Mitar, Jovo i Ilija.
Po predanju u porodici, od njihovih predaka (ne znaju ime njihovog oca) ovamo su se doselili Pero i Jovo krajem 19. veka iz Crne Gore, iz plemena Piperi po kojima je i nazvano mesto koje su naselili u Bosni. Slave Aranđelovdan. Naš čitalac, dakle, zna da je Jovo bio njegov "šukunđed" a da je imao šest sinova: Lako (njegov pradeda), Spasoje, Mihailo, Tešo, Ostoja i Vasilija. Deda našeg čitaoca zvao se Ilija i rodio se 1903. godine.
Konkretno pitanje g. Spasojevića glasi: da li u Piperima, u Crnoj Gori, ima Spasojevića i ako ima, da li se može dokazati da su u krvnom srodstvu?

U okviru istraživanja Majevice šezdesetih godina 20. veka, dr M. Filipović je ustanovio da selo Piperi ima dva dela - Gornje i Donje Pipere, a interesantan je i toponim Crnčevo Brdo koji postoji u tom kraju. Crnci su, pak, selo i bratstvo u plemenu Piperima, a u njemu postoji planinska kosa slična ovoj gde je Crnčevo brdo na Majevici, i na njoj se nalazi Radovče Crnačko ili Poljice, predeo sa plodnom zemljom i sa još dva toponima interesantna za nas - Spasojeva Glavica i Spasojev grob. Nema podataka, niti se pamti, koga Spasoja. Idući odatle na istok (u plemenu Piperima) je Crnač-Do. Sva bratstva u ovom kraju u Piperima slave od starine Aranđelovdan.
Danas u plemenu Piperi nema Spasojevića nego žive bratstva Vukotići, Lazarevići, Petrovići i Đurkovići. Oni su pak srodni sa Lutovcima u plemenu Bratonožićima. Zajednički im je predak Gojko, a od njegovog sina Mijajla (oni u Lutovu) su, kao i u Piperima, koga ovde zovu Mijalj, sva pobrojana bratstva. Od svih pobrojanih bratstava u plemenu Piperima na pretke našeg čitaoca nekako najviše podsećaju Vukotići i to njihov ogranak Božovići, jer u svojoj genealogiji imaju jednog Spasoja Jankovog koji je bio unuk Bože Vukotića. Za Božoviće se još spominjalo da im je jedan predak izbegao iz rodnog sela Stijene zbog neplaćanja danka, ali ga na prevaru uhvati "prijatelj" beg Zotović iz Spuža, te pošalje u Skadar. Odavde je ipak uspeo da pobegne, a pošto je, vraćajući se kući, preplivao Moraču upravo na Mitrovdan, uzeo je ovog sveca za krsnu slavu. Međutim, svi Božovići i inače "užižu" sveću na Aranđelovdan, koji im je stara krsna slava. Božovići su se većinom raselili: jedni su otišli za Nikšić u Stračevinu, drugi u Banjane ili Pješivce, a treći stigli do Gackog. M. Filipović za Spasojeviće u Piperima kod Lopara na Majevici kaže da su poreklom iz Hercegovine, kao i većina doseljenih familija u ovom kraju.

Da rezimiramo, mnogi Piperi su se, iz socijalnih i ekonomskih razloga, često menjajući ili prezime ili slavu, najpre iselili u Banjane, tj. staru odnosno "visoku" Hercegovinu, a onda se u "trećem" kraju vraćali porodičnim korenima i predanju. Ovo je, svakako, bio upravo i slučaj sa Spasojevićima.
Spomenuli smo bratstvo Crnci i lokalitete Crnač-Do i Crnčevo brdo koje je i na Majevici, te Radovče Crnačko. A, Crnci (navodno po pretku koji je bio tamnoputiji pa imao nadimak Crnac - ali ima i drugih tumačenja) su bili od Lužana, najstarijeg i nekad veoma jakog srpskog plemena u Crnoj Gori.
Dakle, uvaženi čitaoče, ovo je samo delić vaše istorije. Javite nam se.

Adrović

Iz Niderola u Nemačkoj, gde živi od 1974. godine, piše redovni čitalac "Vesti" od prvog broja, g. Izet Adrović. On bi želeo da zna da li je istina da (H)Adrovići potiču iz Ceklina kod Cetinja i to od bratstva Đuraškovića, kako je čuo, te da su u nekom trenutku primili islam. Zanima ga i zbog čega se to dogodilo.
Inače, Izet je rođen u selu Vrbici kod Petnjice, opština Berane (nakon Drugog svetskog rata pa doskora Ivangrad) u Crnoj Gori. U tom čisto muslimanskom selu je 99 odsto od familije (H)Adrović. U taj kraj su se doselili sigurno pre 1900. godine, ali čitalac ne zna tačno kada.

Selo Vrbica kod Petnjice nalazi se na samoj južnoj granici oblasti Bihor koja se nalazi u Gornjem Polimlju, pretežno na desnoj obali Lima, a bliže je Beranama nego Bijelom Polju. Stanovništvo mu je, prema proučavanjima akademika M. Lutovca iz šezdesetih godina prošlog veka, poreklom srpsko, malim delom starosedelačko, a znatno većim iz Crne Gore i Brda. U Vrbici je, preciznije u Donjoj Vrbici, tada bilo oko 100 kuća Adrovića. Rodonačelnik im je, prema predanju, bio Andro koji je došao iz Ceklina ali čak pre skoro 350 godina, kad i ostali njegovi pravoslavni rođaci u Lušcu kod Berana: Tomaševići, Popovići, Pajkovići, Vekovići, Radičevići i drugi. Prof. Lutovac nije sumnjao u njihovo poreklo od Đuraškovića. Tako se i sada preziva jedan deo ceklinskih bratstava u Budimlji i Dapsiću. Adrovići su bili ugledno i borbeno bratstvo, pa mu je pripadao gornjobihorski "barjak". Iako su veoma razgranati, Adrovići se do pre pola veka nisu uzimali međusobno.

U Petnjici takođe ima Adrovića u 20 domaćinstava. Doseljeni su iz susedne Vrbice, a jedna grana se iselila u Bor u istom kraju, pre skoro 180 godina, a ima ih u nekoliko kuća i u Ličinama (Paćar-Selu).
U Ceklinu, odakle potiču Adrovići, od Đuraškovića, ima zaista familija pravoslavnih Srba sa takvim prezimenom. Slave Sv. Nikolu (19. decembra). Pored Ceklina, nastanjeni su i u Rijeci (Crnojevića) Oćevićima, Riječanima, Mihaljevićima i Dodošima. S početka 20. veka bilo ih je 44 domova u tzv. Riječkoj nahiji. Daljim poreklom su Klimenti - od dolaska Turaka u 15. veku poarbanašeni Srbi-katolici - a iseljavali su se u Bihor, Gusinje, Bjelopavliće, Berane, Ulcinj i Podgoricu.
Izgleda da su Adrovići primili islam tek u Bihoru koji je, od Berlinskog kongresa 1878. do Prvog balkanskog rata 1912, bio najistureniji i najzapadniji deo Turske, dok je na levoj strani Lima bila knjaževina, potom kraljevina Crna Gora. Zbog toga je pojačana islamizacija i počela relativno kasnije, tek od 18. veka, ali svakako nije bila prisilna. Za Adroviće nemamo nikakvih podataka o razlogu promene religije.

Jedno vreme je, još sredinom 19. veka, bilo čak dvoverskih domaćinstava, pa "jedan brat veruje u Hrista a drugi u Muhameda, jedan klanja, a drugi se krsti". Ili: "U nekim kućama ima tri brata i sva tri drže da su Turci, a otac im Srbin, i tako sinovi klanjaju, a otac se krsti; a kad Bajram dođe, svi zajedno proslave, otac ide u crkvu, a sinovi u džamiju." - Kad se ovo uzme u obzir - pisao je prof. Lutovac - nije čudo što i danas žene održavaju neke hrišćanske običaje o Božiću i drugim većim praznicima.
G. Izet je, na samom kraju pisma pitao: "Da li smo se mi prezivali Đuraškovići i prešli u islam i zbog čega?" Dakle, Adrovići nisu poislamljeni dok su bili Đuraškovići.

Jovanović

Iz Švajcarske, gde živi poslednjih 26 godina, piše nam g. Bogić Jovanović, rođen u selu Poljane kod Istoka u Metohiji, ali je posle živeo u Kraljevu. Krsna slava porodice Jovanović je Đurđic (16. novembra). Želeo bi da sazna poreklo svojih roditelja.
Sažeto nema šta! Nema podataka ni o tome odakle su roditelji čitaoca, ni da li su u Poljanama živeli deda i baba, ni kada su se preselili u Kraljevo itd.
Kako mislite da vam se ponudi kvalitetan odgovor? Ovo pitanje je i vapaj zbog celokupnog stanja našeg naroda na ovim prostorima i nedovoljnih znanja koja o njima uopšte imamo. Jer Jovanović je najčešće prezime srpskog naroda! O samoj Metohiji ima malo i nedovoljno podataka, pa ako ni ljudi iz tih krajeva ne daju više, šta li će ostati zabeleženo za potomstvo? Naravno, nije g. Jovanović kriv za sve dosadašnje propuste u podacima za Metohiju (i za Kosovo su ponekad više nego oskudni), kriva je naša nauka, posebno su krivi etnolozi, antropogeografi i istoričari koji su malo šta zabeležili,

(krajem šezdesetih godina prošlog veka su naučnici prema projektu Srpske akademije nauka i umetnosti i Filozofskog fakulteta nekoliko godina obavljali istraživanja Metohije pa ništa od toga nije objavljeno kao ni dvadesetak godina kasnija ispitivanja Kosova),
a nadasve je kriva višedecenijska državna politika i nebriga za srpski narod na ovim prostorima, još od 1918, od Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa od 1945, kad je zabranjen povratak velikog broja Srba koji su kolonizovani iz raznih krajeva (Like, Dalmacije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, čak Vojvodine) na napuštena i kupljena imanja izbeglih turskih veleposednika.

Ali, upravo zato, svakako ćemo se potruditi da barem nešto kažemo o poreklu ovog čitaoca. Nije čudo da je nastanjen u Kraljevu, ono je zaista stecište mnogih izbeglih, ali i ranije doseljenih Srba sa Kosova i Metohije. Prirodnim putem, koristeći dolinu Ibra, mnoge iseljene srpske familije, još iz vremena Velike seobe pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine, i one pod patrijarhom Jovanovićem-Šakabentom, 1731, stizale su upravo u centre nemanjićke Srbije. Veliki broj Jovanovića verovatno se iselio na sever i dolinom Morave, naročito u istočnu Srbiju. O tome svedoče svi Jovanovići, povratnici ili kolonisti na Kosovu od Zaječara, Niša, iz Toplice, ali i iz potkopaoničkih sela i tzv. Podibra i Gokčanice, ali i na sever sve do Srema. Oni su se naselili, ili vratili na svoja ognjišta u Plemetinu, Pantin, Kosovo Polje, Dobro Selo, Slovinje, Vrelo, Raskovo i mnoga druga posle balkanskih i Prvog svetskog rata.
Sasvim je bilo prirodno da su i Vaši preci, uvaženi g. Jovanoviću, sišli iz "zaklona" u Podibru i Gokčanici, prvo u Metohiju, preko Mokre Gore, a potom i na Kosovo.

U Gokčanici koja se nalazi kod ušća Ibra u Moravu, ima Jovanovića upravo sa slavom Đurđic i preslavom Đurđevdan, u mestu Cerje, gde ih nazivaju i "Kuzmancima", a došli su u 19. veku iz susednih Predola. U Ibru ih ima u Gotovcu, Metikošima, zatim u Vranešima, Brezni, Ribnici i Kovanluku sa istom ovom krsnom slavom.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:13 PM   #37
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA


Matić

G-đa Jelena i g. Nenad Matić, iz Vindzora u Kanadi, pišu drugi put, interesujući se za svoje prezime, pošto smo ranije odgovorili o čitateljkinom devojačkom prezimenu, Tešić. Krsna slava porodice Matić je Nikoljdan, dok o precima znaju vrlo malo. Predak Stanko rođen je 1890, negde u regiji Trebave (Doboj-Modriča), imao je dućan u vreme austro-ugarske okupacije (1878-1918) i za ono vreme bio prilično obrazovan. Ne kažu da li se bavio isključivo trgovinom i kojom robom je trgovao, a to bi nam bio dragocen podatak za dalje traganje o Matićima, kojih ima raznih, na raznim stranama. Imao je sina Stanišu, rođenog 1923. u Koprivni (Trebava). Iz priče znaju da je Stankov otac bio sveštenik i da je živeo negde u Crnoj Gori, odakle se i doselio. Nažalost, upravo ovaj podatak o svešteničkom pozivu otežava istraživanje jer nije morao da dođe svojom voljom u ovaj kraj, nego po potrebi službe.
Prema rasprostranjenosti porodica Matić sa slavom Nikoljdan u Bosni, moglo bi se zaključiti da su u Trebavsku oblast stigli uz Drinu i preko Romanije, pošto ih ima i na Majevici, u Vlasenici, Srebrenici, ali i u Visokom i oko Dervente i Prnjavora. Oni su se najpre, i to kao Čovići, naselili negde sredinom 18. veka iz Bijelog Polja u Crnoj Gori u selo Voljevce, tzv. Sokolske nahije pored Drine, na granici Rađevine i Azbukovice. Poreklom su iz plemena Kuča, ispod planine Kom, odakle su se iseljavali preko Rovaca, ali i preko Zete i Crnogorskog primorja, tražeći bolje uslove za život. Ovi Čovići koji su došli u Bosnu, granaju se na Ristivojeviće, Čoviće i Matiće.
Kao jednoj od posebnih grana Kuča, glavna slava bio im je Sv. Dimitrije, dok im je preslava bio Nikoljdan. Ali o toj specijalnosti ovih Kuča kojoj pripadaju naši čitaoci, možemo samo posebno da govorimo, jer je isuviše ekskluzivno za jedan novinski tekst. Stoga se, dragi Matići, javite na naš mejl rdr_vstŽeunet.yu mailto:rdr_vstŽeunet.yu kako bismo vam opširnije odgovorili o vašem poreklu.

Purić

G-đa Rajna Simić, rođena Purić, koja od 1994. godine živi u Melburnu u Australiji sa suprugom i dvoje dece, pita nas o svom devojačkom prezimenu i porodičnim korenima. Rođena je u LJutićima, selu na putu Pljevlja -Bijelo Polje, u visokom planinskom kraju. Od srodnika ima braću i sestre koji i sada žive u Pljevljima. Porodična slava je Sv. Arhanel Mihailo i, koliko zna, nije nikad menjana.
Zahvaljujemo se cenjenoj čitateljki na ukazanom poverenju u našu stručnost, tim pre što je navela i istraživanja svog strica. Još nas obaveštava da Purići, počev od Brodareva, na Vidovdan 2002. godine, svake godine održavaju svoje sabore u isto vreme, ali u drugom mestu. Pozdravljamo ovu značajnu inicijativu od sveg srca i čestitamo na uspešnom organizovanju bratstva Purića.
Prema predanju koje navodi, Purići su potekli iz Hercegovine, a ime su dobili po knezu Raške oblasti, Purku, koji je živeo u doba Stefana Nemanje. NJegovi potomci su se kasnije vratili u Hercegovinu, a u tursko doba - prema istraživanju čitateljkinog strica - raselili se u tri pravca - Dalmaciju i Liku, Bosnu i u Moraču.
Grana Purića od koje potiče naša čitateljka došla je u oblast Morače pre četiri veka i naselila se u LJutiće. Sada su najbrojniji Purići u pljevaljskom odnosno novovaroškom kraju, Priboju, Prijepolju, Valjevu i, naravno, u Beogradu. Na kraju dodaje da su Purići, po tradiciji bili sveštenstvo i da je u crkvi u Dubočici kod Pljevalja zapisano da su samo oni u njoj služili dva veka, sve do popa Vasilija Purića koji se zbog turskog zuluma pred kraj 18. veka iselio u pravcu Nove Varoši.
Sve navode iz pisma smo proveravali i zaista nemamo šta da dodamo ovoj porodičnoj tradiciji, osim tri stvari: 1. U porodičnom predanju je nastanak prezimena malo "doteran". 2. Purića, osim u LJutićima, ima i u Obardama i Zalugu. 3. Prema starijim istraživanjima Cvijićevih saradnika za Srpsku kraljevsku akademiju 1902. godine, Purići su poreklom od Kolašina, a ne iz Hercegovine, ni one najšire, poznate kao Stara Hercegovina.
Što se tiče porekla prezimena po imenu Purko, nemamo istorijskih podataka o ovoj ličnosti, ali je izvođenje prezimena nesumnjivo proizvoljno. Od imena Purko, moglo je da nastane i nastalo je samo prezime Purković, a nikako Purić. Međutim, prema "Rečniku ličnih imena kod Srba", Milice Grković, nekad je postojalo upravo i lično ime Pura (Puro, Puren i slična).
U dve verzije dečanske hrisovulje zabeležen je, pak, nadimak ili protoprezime Purkić (ili Purčić, Purćić, jer se ne može se znati kako se tačno izgovaralo) koje je moglo biti izvedeno samo od pretpostavljenog imena Purke (ili Purče/Purće). Pitanje je koji je koren imena Pura i njegovih varijanti. Pura je u nas kaša (turski kačamak), ali i kao pozajmica iz italijanskog, francuskog - pire. U upotrebi je tek pošto je kukuruz iz Amerike stigao na Balkan, 1612. godine, pa je verovatnija pretpostavka da je koren imena Pura u praslovenskoj reči purga (mećava, vejavica). Ona i danas postoji u ruskom jeziku, kao pozajmica iz karelskog dijalekta finskog jezika...
To znači da je Puro, možda, kraći oblik od Purko. Dodajmo da je u Bosni, u parohiji Visoko, zabeleženo prezime srpske porodice Pura, sa slavom Nikoljdan, ali o njima, i možda o vezi s Purićima, nekom drugom prilikom.

Šobat / Šobot

G. Dragan Šobat, iz Melburna, pozdravlja našu rubriku i sugeriše da, u nastavcima (verovatno misli na feljton) objavimo "kada su i koja bratstva i prezimena prešla u druge vjere". To je dobra ideja, za stručni tekst, ali moramo naglasiti da u druge vere nikada nisu prelazila čitava bratstva, već pojedine porodice ili njihovi ogranci.
Pita da li je njegovo prezime nastalo omaškom nekog službenika (mogao je to biti i sveštenik) koj je zapisao Šobat umesto Šobot. Kaže da Šobata ima najviše u Drvaru, odakle i sam potiče, sa slavom Mitrovdan, kao i u glamočkoj, petrovačkoj i ključkoj opštini.
Na prostoru između Save i Banjaluke, porodice s prezimenom Šobot zabeležene su u devet parohija, sve sa slave Sv. Dimitrija. Pretpostavka o omašci je osnovana, pogotovo što je oblik Šobot stariji (i ispravniji), jer u Vukovom "Rječniku" nalazimo samo oblike imenice šobot i glagola šobotati, kojima se označava potmuli zvuk iz neke šupljine. Iz tih izraza je mogao da nastane nadimak za pretka koji je tako govorio (kao da je mumlao). Takođe, u parohiji Nožička (Prnjavor) nalazimo prezime Šobota (ali, ne slavi Mitrovdan, već Sv. Trifuna).
U vreme bosansko-hercegovačkog ustanka, Srbi u Bosanskoj krajini, sa područja Drvara, iseljavali su se mahom u Dalmaciju i Liku. Prema predanju, neki su Šobati (tada su verovatno još bili Šoboti) krenuli u Pakrac, gde ih je zadesila velika zima i onda su, pošto su baš na Nikoljdan uspeli da se izbave, ovog svetitelja uzeli za svog zaštitnika.
Čitalac još pita da li su njegovi poreklom iz Šaranaca, u Crnoj Gori, gde se sreću prezimena Šobota, Šobajić, Šobotović i Šobić, da li su se odatle iselili u Srbiju, oko Kraljeva, kao i - da li su svi oni iste loze.
Ne možemo da kažemo da je to isključeno, ali je malo je verovatno da su sve pobrojane familije međusobno srodne. Doduše, to što u Crnoj Gori, koliko znamo, ne postoji prezime Šobota, već samo Šobotić, Šobić i Šobajić, nije nikakav dokaz da su, bar u daljoj liniji srodni i davnašnjeg zajedničkog porekla. Čini se da je prezime Šobat samo iskrivljeno od Šobot(a), ali ni to se bez čvršćih dokaza ne može sa sigurnošću tvrditi. Za pomenutu porodicu u Bosanskoj krajini, na primer, navodi se da je poreklom od Otona u Dalmaciji ili iz Kotara, doseljena još pre Janković Stojana. Rađenović veli da ih samo u Uncu ima oko 60 kuća i da svi slave istu slavu - Mitrovdan. Odavde su se iseljavali u okolinu Petrovca i u oblast oko Save.
O Šobatima ima podosta podataka, kao i o njihovom eventualnom poreklu od Mrnjavčevića. Ako ste radi da Vam i te podatke dostavimo, javite se, g. Dragane. Naravno, to košta.

Dragić 2

G-đa Miroslava Šile (Schiele), rođena Dragić, u Toleju, u Nemačkoj, uživajući u penzionerskim danima, piše o svom životu i poreklu svoje porodice, da ostane deci za uspomenu. Broj "Vesti", sa napisom o Dragićima iz Bosne, dobila je od brata, na svadbi u Parizu, gde su bili svi Dragići iz Srbije, Holandije, Francuske, Nemačke i Amerike. Taj tekst ju je zbunio jer su svi njeni Dragići bili ubeđeni da su poreklom iz Otišića, u Dalmaciji. Zato nas moli da joj razjasnimo enigmu, koja je njihova postojbina - Bosna ili Dalmacija, a pri tom ne kaže koja im je slava.
U odgovoru g. Branislavu Šćepanoviću iz Sidneja, o poreklu devojačkog prezimena njegove majke, saopštili smo da Dragići potiču iz Slavonije, iz sela Svetoblažja kod Đakova.
Prema podacima iz šematizama Srpske pravoslavne crkve za Slavoniju i severnu Hrvatsku, prvo srpsko stanovništvo doselilo se u Svetoblažje (ime je dobilo po katoličkoj crkvi Sv. Blaža), najranije u vreme raspada turske uprave krajem 17. veka. U susedno selo Hrkanovci Srbi iz Bosne naselili su se 1696. godine, mada su prvi austrijski popisi rađeni 1702. Prema podacima iz tog popisa ovde je bilo 18 srpskih kuća. Jedna od njih je porodica Zaviše Dragića. Iako nemamo podataka o krsnoj slavi ove porodice, ne sumnjamo da su to bili preci našeg čitaoca, mada, naravno, ne možemo to da tvrdimo sa stopostotnom sigurnošću. Smatramo da su u Svetoblažje doseljeni kasnije. Uzgred, navedimo zanimljivu činjenicu da su u Svetoblažju prvobitno bili nastanjeni i preci patrijarha srpskog Pavla (Stojčevića).
Interesantno je, međutim, da Dragića sa slavom Ilindan nema u "Karlovačkom vladičanstvu", ali ima ih sa druge dve slave - Đurevdan i Jovanjdan. Slično je i sa prezimenom Dragić u Bosni, iz koje su se Dragići - kako se tvrdi u izvorima za Slavoniju - doselili u Svetoblažje. U šematizmima dabrobosanske mitropolije Srpske pravoslavne crkve, Dragići su tamo zabeleženi u velikom broju mesta i sa čak devet slava, među kojima nije Ilindan!
Ni u Hercegovini im nismo pronašli tragove, mada to može da znači i nešto drugo. Naime, da su se ili svi iselili u Bosnu, a potom u Slavoniju, ili da su daljom starinom iz Crne Gore. Jer, Dragića ima u Mojkovcu, Gornjoj Morači, Podgorici, Kotoru i Boki. Da bismo definitivno mogli da utvrdimo tačno njihovo poreklo i nastanak prezimena (za koje nije izvesno ni da li je patro ili matronimičko - od pretka koji se zvao Drago ili udovice Drage) potrebno je mnogo više proučavanja. Ukoliko čitateljka želi detaljnija istraživanja, može, kao i svi drugi koje interesuju dodatne informacije, može da nam se obrati privatno. U svakom slučaju, Dragića ima podosta, ne samo u Dalmaciji. I ima ih od obe hrišćanske vere.

Čale, Čalija, Čalić

Iz Frankfurta, g. Daniel Čale, rođen, kao i njenov otac Milan, u Beogradu, piše da mu deda Jerko, pradeda Anto i ostali preci potiču iz Gruda, kod Mostara, i da su tu živeli od vajkada. Prema porodičnom predanju Čale, katolici, jedna su loza sa Čalićima iz Čardaka, kod Modriče.
Čalića, Srba ili poreklom Srba, ima i u Hercegovini, Bosni i Slavoniji, kao i u Karlovačkom vladičanstvu - Liki, na Kordunu i Baniji i u okolnim manjim oblastima. Ima ih sve tri vere - ubedljivo najviše pravoslavne, ali i grko-katoličke, unijatske i rimokatoličke. Pravoslavni slave Jovanjdan i Nikoljdan. A poreklom su od Čalija, familije koja je prvobitno imala to prezime, koje su neki zadržali, drugi mu kasnije dodali -ić, a treći ga skratili u Čale.
Problem je, dakle, prvobitni zavičaj ove familije sa tri različite varijante prezimena. G. Daniel navodi da su, prema porodičnom predanju, starinom iz Gruda, kod Nevesinja, i da se grana, koja se prezvala u Čalić, odavno preselila u selo Čardak, kod Modriče.
Cvijićev učenik Jevto Dedijer, u "Hercegovini", uopšte ne spominje Čale katolike, dok porodice Čalija, pravoslavne, evidentira u nekoliko mesta istočne Hercegovine - u Bežeu, DŽinovu Dolu i Zijemljama. Za sve navodi da su srodne i istog porekla, iz Crne Gore, iz Bajica kod Cetinja, odakle su krenuli pre skoro 300 godina, i sa istom slavom - Sv. Jovan Krstitelj. Prethodno su se neko vreme zadržali u Riđanima, izmeću Nikšića i Trebinja. I Erdeljanović, u delu "Stara Crna Gora", navodi da Čalije, poreklom iz jednog od najstarijih bratstava, potiču iz sela Bajice i da su se prezivali Bajičići. I tada su slavili Jovanjdan.
Uspešni biznismen g. Risto Čalija, rodom iz sela Zijemlje, koji je dugo sticao u inostranstvu, da bi se sa suprugom Nemicom i petoro odrasle dece skrasio u Beogradu, suvlasnik firme "Sent George"" koja ima prodavnice i u Srbiji, na primer, veruje u porodično predanje da su njihovi preci Radulovići, iz Crne Gore, odakle su, zbog ubistva nekog Turčina, prebegli u istočnu Hercegovinu i promenili prezime u Čalije. Nažalost, provera raspoložive literature ne potvruje ovo predanje o poreklu od Radulovića.
Inače, ovo prezime je nastalo od nadimka prema turskoj reči čalija, što znači grmlje, trnje, bodljike, odnosno šikara. A Čale i Čalići, koji su stigli do Modriče, pokatoličeni su tek negde početkom 19. stoleća, kada su Čale, verovatno, i preinačili prezime koje je ispalo kao neki nadimak.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:13 PM   #38
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (39)


Brujić / Bruić

G. Slavko Brujić, iz Ahena, u Nemačkoj, gde živi od 1976. godine, ovako nam se obraća: "Vrlo ste savremeni, ulazite tako duboko u prošlost naših predaka, prosto vam se divim, sa velikom željom da i meni pomognete, da otkrijem bar jedan deo istine. U duši ću vam biti zahvalan."
Rođen je 1956. u Vrhovinama, u Lici, gde su živeli njegov otac Petar i deda Milo. NJihov nadimak je bio Sumilovi, a slava Nikoljdan. Naglašava da u Ahenu ima podosta Brujića, potomaka njegovog oca koji je u Nemačkoj bio ratni zarobljenik i posle se oženio Elizabetom Binder, koja se tamo o njemu brinula, i s njom dobio dva sina i dve ćerke. A kuća Brujića u Vrhovinama, stara dva veka, ostala je pusta. U ovom mestu ima i drugih Brujića, ali nisu u srodstvu.
Još kao mlad pokušavao je da od starijih sazna odakle su im koreni, a deda mu je govorio da su verovatno poreklom iz okoline Kragujevca, Niša ili Valjeva, odakle su se doselili bežeći pred Turcima.
Prema "Karlovačkom vladičanstvu" M. Radeke, u Lici i okolnim krajevima (Banija, Krbava, Gacka, Kapelsko) zabeleženi su i Brujići koji slave Sv. Nikolu, ali je mnogo više bilo onih sa slavama Jovanjdan, Đurđevdan i Sv. Arhiđakon Stefan.
U "Leksiku prezimena SR Hrvatske", iz 1976, bez podataka o veroispovesti i nacionalnosti, navode se Bruići i Brujići u mnogim mestima u raznim opštinama, ali je pitanje koliko ih još ima posle "Bljeska" i "Oluje".
U Bosanskoj krajini, u Pounju, bilo je krajem 19. veka samo Bruića, ne i Brujića. Kaže se da su svi, neku deceniju pre austrougarske okupacije, došli iz Like, a oni sa slavom Đurđevdan - iz Bruvna.
Nažalost, nemamo podataka odakle su došli u Liku, mada je više nego sigurno da su se, kao i ogromna većina stanovništva ovih krajeva, naselili ili bežeći pred Turcima ili posle njihovih osvajanja prostora na levoj obali Une - iz Bosne, Hercegovine, pa i Srbije.
To što g. Slavko navodi da im je raniji zavičaj bio područje Niša, Kragujevca ili Valjeva ne mora biti isključeno. NJihovi susedi Varićaci tvrde da su poreklom Marjanovići od Kragujevca, ali su ih graničarske vlasti kasnije premestile iz Srema u Liku.
Prezime je još zagonetnije od porekla. Ne postoji, odnosno nije zabeleženo ni jedno lično ime iz koga je ovo prezime moglo da bude izvedeno. Imamo imenicu bruj za jedan poseban zvuk i glagol brujati, ali možemo samo da nagađamo da je od ovih reči, eventualno, nastao nadimak - na primer Brujo, a od njega prezime.
Ali, za to nema potvrde u literaturi.

Vrućinić

G. Mirko Vrućinić, iz Banjaluke, interesuje se za svoje korene, pošto je - kako piše - sasvim slučajno došao do "Vesti" i video rubriku "Koreni". I sam se bavi etnologijom, pre svega poreklom podgrmečkih porodica, i navodi literaturu s kojom raspolaže i spisak mesta u krajeva u kojima žive Vrućinići. Svi slave Sv. Jovana Krstitelja. Dodaje da nemaju preslavu, ali nagađa da je to možda bio Sv. Sava ili letnji Sv. Jovan.
Uz opis "fizičkog tipa" Vrućinića (da su "svetle puti i zeleno-plavih očiju, srednjeg rasta i mirne naravi"), dodaje da ovo prezime potiče od ličnog imena Vrućo i da postoje toponimi Vrućino vrelo, selo Vrućevce i njiva Vrućinac. I još mnogo toga, pa je - kako sam piše - s tolikim materijalom "sve više upadao u živi pesak".
Proverili smo sve podatke koje nam je ovaj slučajni čitalac poslao i utvrdili da sve te činjenice stoje. Sve, izuzev njegove pretpostavljene osnove za prezime - Vrućo. Ono nigde nije zabeleženo, ni kao lično ime ni kao nadimak - ni kasnije, a kamoli u "Dečanskim hrisovuljama". A ni kao toponim.
Posle provere dodatne relevantne literature mislimo da bi - istina samo posredno - ipak mogao da se izvede zaključak o poreklu Vrućinića.
Nećemo vam soliti pamet, g. Vrućiniću - s obzirom da kažete da se bavite etnologijom - time koliko je ova nauka složena. Mi, ni posle studija na fakultetu koje traju četiri godine i dve decenije rada, ne uobražavamo da sve znamo, jer to prosto nije mogućno. U svakoj nauci, pa i ovoj, učenje traje čitavog života. Cenimo to što želite da se iščupate iz "živog peska" u koji ste zapali.
Pošto koristite internet, pogledajte elektronsko izdanje "Vesti" - naći ćete našu adresu - pa nam se obratite privatno ako želite da pomognemo u razjašnjavanju vaših, ne malih, nedoumica.

Krklješ / Krkljuš

Prvog maja prošle godine, u odgovoru g-đi Srbijanki Krkljuš iz Amerike, o prezimenu njenog muža, spomenuli smo i varijante Krklješ i Krkliš. Mladi g. Daniel Trninić, koji u Hanoveru studira socijalni rad i socijalnu politiku, interesovao se i za prezime svoje bake - Krklješ. Pošto je moguće da nije video taj prilog, ponovićemo samo najvažnije podatke.
Krkljuši o kojima smo pisali poreklom su iz Šajkaške u Vojvodini, nekadašnje austrijske Vojne granice. Pronašli smo dve porodice sa ovim prezimenom, u nešto izmenjenom obliku - Krkliš, 1850. godine, i Krkljuš, što je i naziv jednog potesa u Ledincima, u Sremu.
S obzirom na to da su u Šajkaškoj većinom Srbi, poreklom iz zapadnijih krajeva, to smo Krkljuše potražili u Slavoniji i celoj Hrvatskoj. Opet je u pitanju nekoliko varijanata istog prezimena, zavisno od toga kako su ga zapisivali austrijski činovnici . Mi smatramo da se radi o istim familijama, na nesreću različito zapisivanim.
Krklješi se javljaju ponajviše oko Benkovca - u Bjelini, Tinju, Lišanima Tinjskim i Vrani, zatim u Silašu kod Osijeka, u Sjeničku Lasinjskom (Vrgin Most) i u Zagrebu. Druga varijanta prezimena je Krkljuš - u Klokočevcu (Bjelovar), Kostajnici i Prkosu Lasinjskom (Karlovac). Zabeleženo je i prezime Krkljus, u Sisku.
Pokušali smo da rekonstruišemo i slavu Krkljuša, preko podataka u "Karlovačkom vladičanstvu" M. Radeke i pronašli da su tamo zabeleženi jedino sa slavom Sv. Jovan.
Ni onda, u odgovoru g-đi Srbijanki, nismo se upuštali u tumačenje prezimena pa ne bismo ni sada. Jedino možemo da uputimo na tursku reč "krk" koja znači broj četrdeset. Postoji izreka "Krk-kvrk" koja znači da su ljudi preko četrdesete - suvišni. Turci su je doneli iz Azije gde su stočarima nomadima, zbog tegobnog života i stalnog kretanja po često teškim terenima, četrdesetogodišnjaci bili samo na smetnji, pa nije bio greh da ih "kvrknu"!
Istina, ta reč, krk, ima i druga, uglavnom izvedena značenja, a od nje je valjda nastao tako čest u velikim gradovima, ali i kod nas, u zavičaju - krkljanac.

Radović

G. Radoje Radović iz Betankura, već 36 godina u Francuskoj, kaže da potiče iz Rasovače, kod Priboja na Limu. NJegovi, od čukundede Petra, Perašina, pradede Ilije i dede Novice, do oca Radenka, nikada nisu menjali slavu - Sv. Đorđa. Daljom starinom su, piše o svojim Radovićima, iz Krnjače, kod Pljevalja, odakle su se selili u okolna mesta - Meljak, Zaostro, DŽurovo, Vrbužin, Rasovaču i Ostojićevo, i dalje po Polimlju. Mi dodajemo da ih ima i u Krajčinovićima, između Priboja i Pljevalja, sa istom slavom, Đurđevdan.
Interesuje ga odakle su došli u Krnjaču, koje su još familije srodne sa Radovićima ili postale od njih. Navešćemo nekoliko mogućnosti.
Prema ispitivanjima našeg velikog etnologa, autora "Stare Crne Gore", akademika Jovana Erdeljanovića, Radovića ima najviše u Katunskoj nahiji. Oni su bratstvo u Gradcu, uporedo sa bratstvima Kažići, Kovači, Marovići i Rajičkovići, a grana su bratstva Gvozdenovića u Gluhom Dolu. Takođe postoje kao bratstvo u Kosijerima i još kao grana bratstva Ozrinića u Baicama, ali - ne slave Đurđevdan.
Ovu slavu ima samo grana bratstva Radonjića, u NJegušima, koji su istog korena kao i Radovići - od potomka Radonje - Rada. Radovići su se doselili kasnije, u 17. ili 18. veku, zajedno sa Perovićima. Na njihovoj teritoriji je bila crkva Sv. Đurđa pored koje su svi sahranjivani.
Erdeljanović navodi i Radoviće u Gornjim Pješivcima, u Stubici, kao ogranak Nikčevića, zatim Radoviće kao bratstvo u Crmnici i Radoviće (Bašoviće), Pende, u cetinjskom plemenu u Kopitu.
Za Raičeviće i Herakoviće od kojih ovi Radovići vode poreklo, zna se da su se sa drobnjačkim plemenima iselili u Bosnu (ne zna se pouzdano da li u Zenicu ili Travnik), te da su se vratili u NJeguše posle pada Hercegovine 1483. godine. Prvo su doseljeni u Gacko, a postoji i predanje da su bili pod planinom NJegoš, te da su se po njoj i prozvali NJegoši (Petar I Petrović NJegoš je od te grane Herakovića i Raičevića).
U monografiji o Drobnjacima, Radovići su deo bratstva Miloševića koje se doselilo iz Banjana u Drobnjake. Pripadaju plemenu Novljana. Prezime su dobili po Radu Miloševiću, koji je, po predanju, živeo mnogo pre Kosovske bitke. Za jednu veliku kulu se tvrdi da su je podigli Radovići pre Kosovske bitke, te da su je pokrili japijom sa Bojnika.
Iz jednog drugog zapisa saznajemo da je Jovo Radović 1685. godine svoju njivu u Malinskoj prodao igumanu manastira Malinska za hiljadu aspri.
Sredinom 18. veka gotovo svi su nestali. Postojala je samo jedna familija Radovića, Trifkova kuća, od koje su današnji Radovići. Zapravo od njegovih sinova Rada, Janka, Laka i Vaska.
U Podibru ima Radovića (Golomanovića) u Kruševici. Slava im je Aranđelovdan. NJihovi srodnici u Vrbi, međutim, slave Sv. Luku i prislužbicu Markovdan. Ima ih iseljenih u Kovanluk i Zaklopaču, od iste grane Radovića.
U srednjem Polimlju i Potarju, Radovići su zabeleženi u Meljaku, Zaostru, DŽurovu, Krnjači, Vrbi, Tupcima, Žinu i Ostriću. Doselili su se, kako tvrdi izvor, iz Završja. Slave Đurđevdan.
Ali, za temeljnija ispitivanja treba da nam se obratite direktno.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:14 PM   #39
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA

Davidović

G-đi Dušanki Davidović-Crnić poodavno smo odgovorili o njenom devojačkom prezimenu, Puvačić, a sada je na red došlo prezime njenog prvog, pokojnog supruga - Davidović. Iz tog braka ima sina te, radi njega, želi da sazna više o poreklu ove porodice.
Deda njenog pokojnog muža Branka povukao se u Belu Crkvu iz Čakova (danas u rumunskom delu Banata) kad je ova oblast poklonjena Rumuniji, 1921. godine. Tada smo od ovih suseda (koji su nekad bili Vlasi i Moldavci, pripadali srpskoj crkvi, pisali ćirilicom i imali više od polovine reči srpskog porekla), dobili kraljevsku snahu i kraljicu, Mariju, suprugu kralja Aleksandra.
Davidovići su se posle Bele Crkve iselili u Zemun. Slavili su Nikoljdan. Za sebe su uvek tvrdili da su Vojvođani, ali naša čitateljka misli drugačije. Budući da postoji selo Davidovići u Hercegovini, smatra da su otuda poreklom. Kumovi čitateljkine majke su Davidovići iz Bosanske Gradiške, a u Nemačkoj je upoznala porodicu Davidović, katolike koji se izjašnjavali kaoHrvati.
Kao nikoljštaci, Davidovići su poreklom iz Banjana, u nekadašnjoj Staroj Hercegovini, oblasti preko koje su se iseljavali u Dalmaciju, Liku i Bosnu. Pleme Banjani inače vodi poreklo sa Kosova, iz Banje i od manastira Banjske. Nije isključeno da je familija za koju pita naša čitateljka zaista došla sa Velikom seobom. Naravno, pod pretpostavkom su bili podanici Brankovića, vladara Kosova, koji posle pada Srbije pod Turke odlaze upravo u (temišvarski) Banat i tamo vladaju.
Nema, dakle, slučajnosti u dalekim lokacijama na koje su dospevali Davidovići. A ovde, u tzv. Rumunskoj Crnoj Gori, pogotovo oko reke Karaš, bili su izloženi najpre unijaćenju, potom i pokatoličavanju, što je vodilo denacionalizaciji, negiranju srpskog porekla naših Karaševaca, za koje je Erdeljnović tvrdio da su čuvali genetsko nasleđe najstarijeg srpskog sloja u Banatu.
Davidovića zaista ima više grana i nisu svi srodni među sobom. Davidovići naše čitateljke doselili su se u Velikoj seobi, a možda i mnogo ranije, jer je grad Čakovo veoma rano bio nastanjen Srbima. Pripadao je tamiškoj županiji i 1551, kad su ga osvojili Turci, bio je srpski grad. Po oslobođenju od turske vlasti u 18. veku imao je 38 srpskih domova, a sredinom 18. veka važio je za srpsko-nemačko naselje, da bi u njemu, posle 1830. godine i iseljavanja Srba na jug, počeli da prevladavaju Vlasi, to jest Rumuni i Mađari, uz domaće Nemce. U njemu su rođeni Dositej Obradović, Dimitrije Tirol, Kosta Hadžić, Dimitrije Ružić i druge viđene ličnosti vojvođanskih Srba.
Davidovići su krajem 18. veka dobili i plemićku titulu - za posebne zasluge za bečki Dvor. Ali, o plemićima ovog prezimena zasad nećemo da pišemo, osim ako nam se posebno javite.
A i Crnići su veoma zanimljivi, pa - ako su i Vama - javnite nam se opet sa više podataka.


Đukić

Iz Minhena, g. Andreja Đukić piše da nije imao prilike da od starijih sazna o svojim korenima, pa moli da mu mi pomognemo u tome. Kaže da potiče iz Avramovine, opština Gradačac u Bosni i Hercegovini. Krsno ime porodice je Sv. Jovan Krstitelj, 20. januara. Čuo je da Đukića ima nastanjenih i oko Banjaluke i Bosanskog Novog, kao i u Crnoj Gori.
Što se tiče brojnosti i rasprostranjenosti Đukića naš čitalac nikako ne greši, ali treba imati na umu da je to patronimičko prezime nastajalo od imena Đuka u raznim krajevima. O tome svedoče i razne slave Đukića, što takođe ukazuje na njihovo različito poreklo.
Samo u Bosni, prema šematizmu Dabro-bosanske eparhije, Đukići slave 22 različite slave. Dajemo samo geografski pregled Đukića sa slavom Jovanjdan. Ima ih od Porječine kod Maglaja do Ključa, Starog Majdana, Bugojna, Livna, Bočca kod Banjaluke, Krupe, Dervente, Prnjavora, Prijedora i Travnika. Takođe, u Gornjoj Vogošći, jošaničkom selu Svrake, na levoj obali Bosne. Doselili su se 1922. godine iz Čekrčića, a starinom su iz Hercegovine.
Sredinom 19. veka Đukići su se iz Hercegovine doselili u Podrinje, u povlensko selo Ovčinu. Doveo ih je neki pop Đukić od Nevesinja. On je prvo sagradio kapelu na svom imanju, a za crkvu sazove mobu, pa su u gradnji učestvovali i stanovnici susednog sela Gvosca. Kasnije ga je nasledio sin, ali je ubrezo otišao u Tronošu i Korenitu. Ovde ih je ostalo 19 kuća. Slave svi Jovanjdan.
Na Glasincu smo pronašli "opasnog", naravno po Turke, hajduka Jovu Đukića koji je zadavao mnogo glavobolje Muji Oblakoviću koji je bio sagradio čardak na Palama, ali mu hajduci ne dadoše mira... Ovo je, međutim, poduža priča. Javite nam se, da Vam je do kraja ispričamo jer ona to zaslužuje.


Jakovljević

U lepom i podužem pismu, iz Australije, gde živi otkad je njegovo selo Jakovac u zapadnoj Slavoniji u poslednjem ratu nestalo sa mape, g. Dimitrije Jakovljević navodi da su se njegovi preci tu doselili iz sela Čaglin, u severoistočnom delu požeške kotline. Piše da su svi stanovnici Jakovca, po tom selu, imali nadimak Čaglini.
U šematizmima za pakračku eparhiju stoji da su u Čaglinu, oko 1700. godine, živele četiri porodice koje se posle više ne spominju. To je vreme kada se preci našeg čitaoca doseljavaju u Jakovac, kasnije Jakobovac, kako su ga, prema katoličkim imenu Jakob umesto srpskog Jakov, preimenovale vlasti Vojne granice.
G. Dimitrija interesuje odakle su njegovi došli u Čaglin? Da li sa Velikom seobom pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, sa Kosova, ili - prema Kašićevim podacima za Slavoniju i severnu Hrvatsku - iz zapadne Srbije, u masi nekih 6.000 srpskih duša? Poznato mu je da su u Jakovcu/Jakobovcu njegovi živeli u kući br. 7 prema prvom austrijskom popisu iz 1729, pa sve do 1991. godine kada je kuća sravnjena, kao i selo, čije je katoličko ime Jakobovac u vreme Kraljevine Jugoslavije ponovo dobilo prvobitni naziv - Jakovac.
Od osnivanja, u selu su bile samo dve porodice - Jakovljevići i Slavujevići. Izgleda da su se zajedno tu i doselili. Slavili su istu slavu - Sv. Jovana, uvek se lepo slagali i međusobno sklapali brakove, tako da je čitavo selo bilo u rodbinskim vezama. Posle rata 1991-95, svi su se raselili po svetu.
Poštovani gospodine Jakovljeviću, Vaši preci su mogli da stignu u okolinu Pakraca samo sa juga, dakle, kao Krajišnici. A da je to zaista tako svedoči nam i M. Radeka koji u "Karlovačkom vladičanstvu", među srpskim svečarima navodi i tri porodična prezimena - Jakovac, sa slavama Jovanjdan i Nikoljdan (dodaje i rimokatolike sa tim prezimenom) i Jaković i Jakovljević koji slave samo Jovanjdan.
U Krajinu su mogli da se dosele preko Livanjskog polja ili Glamoča. U Livanjskom polju su zabeleženi u selu Pržno, pored puta Livno-Grahovo, doselili su se od Cetine. Ovo je verovatno bila povratna seoba. Drugi Jakovljevići su iz Glavice sa Glamoča, gde su došli iz Nuglašice oko 1890. godine, dok su Jakovljevići u Gornjem Vukovskom, u Vukovskom (polju), doseljeni od Duvna početkom 19. veka, a poreklom su iz Hercegovine. Svi slave Jovanjdan.
Na kraju, da vam otkrijemo da je staro prezime Jakovljevića bilo Slavujević. A postoje bar još dva i to mnogo starija. Jakovac je mogao biti vrsta porodičnog nadimka, skraćeno od Jakovljević, pa su i selo u koje su došli nazvali tim nadimkom. Toliko zasad. Javite nam se.


Karakaš

U pismu iz Ciriha, g. Vukašin Radić (već smo mu odgovorili o njegovom prezimenu), interesovao se i za prezime srodnika Karakaša iz Sanskog Mosta. Naveo je da su se doselili od Bosanskog Petrovca. Iako nam njihovu slavu nije otkrio, ispunjavamo mu molbu, pošto je ovo poznato prezime, a i dosta retko.
Prezime je, nesumnjivo, nastalo po nadimku nekog pretka, od turske reči karakaš - crna obrva. Kao primer, "Rječnik turcizama" navodi narodnu pesmu "O, đevojko karakašli, Na plotu ti jagluk našli" (jagluk je duguljasta ukrasna maramica, izvezena zlatom u jednom uglu).
Među srpskim prezimenima u Bosni, po pravoslavnom šematizmu Mitropolije i arhidijeceze dabro-bosanske za 1882. godinu, Karakaši, sa jednom jedinom slavom - Đurđevdan, zabeleženi su u parohijama Bihać i Hrgar (Bihać), Kukulje i Stapari (Gradiška), Palanka (Sanski Most) i Prkosi (Petrovac).
U Pounju, u selu Založje, na padinama Grmeča prema bihaćkoj dolini, ima Karakaša sa slavom Nikoljdan za koje se kaže da su poreklom od Bjelajskog polja, u istoj oblasti, ali da su se tamo prezivali Vučković. Karakaša sa slavom Đurđevdan ima i u Bravskom polju.
Vučkovići su veoma značajna porodica u Bosanskom Petrovcu, jer je Filip Vučković, otac čuvenog Gavre Vučkovića, u njemu prvi zasnovao srpsko naselje i pozvao trgovačke porodice iz Sarajeva i Banjaluke - Đuriće, Vujičiće, Jankoviće, Kovačeviće - da se tu nasele. Do prve polovine 19. veka Petrovac je bio turska kasaba, a već šezdesetih godina ima - čak i pre nego crkvu, koja je bila u selu Koluniću - prvu školu.
Gavro Vučković je značajan jer je pokrenuo obnovu manastira Rmanj u Uncu. Manastir je nastao u 17. veku, uz srednjovekovni grad istog imena kojim su u 15. veku gospodarili Frankopani. Među poslednjima je bila udova Anža Frankopana, Katarina, našeg porekla. Za manastir Rmanj je karakteristično da je paljen više puta u 18. veku, a za njegovo obnavljanje najviše se zauzeo Gavro Vučković, zajedno s Petrom Uzelcem 1865. godine, koji je već uveliko bio stanovnik Bosanskog Petrovca.


Radlovački

Iako u devetoj deceniji života - kako za sebe kaže u pismu iz Australije - g. Živa Radlovački se ne interesuje za svoje prezime već za druga. Pri tom, energično traži i zahteva odgovore na pitanja, na svoju adresu.
Piše da je "pre nekoliko nedelja" pitao za prezime Nikolašev. Nažalost, to pismo u redakciju "Vesti" nije stiglo. U ovom pismu - naslovljenom na "Etnografische institut am Serbise, Her & Frau Radomir & Vera Rakić" - ima novu molbu. Ponukan smrtovnicom Mileve Mice Dinjaški, u "Vestima" od 16. avgusta - traži da mu naši etnolozi kažu sve što znaju o ovom prezimenu, jer bi mu to, piše, pomoglo da otkrije poreklo prezimena svoje majke. Dodaje i da u selu Dinjašu postoji porodica sa nadimkom Kurjakovi, verovatno poreklom iz sela Kurjakovo u Banatskoj Crnoj Gori, severno od Temišvara. Ostaje pri molbi da mu se dostavi "obaveštenje o prezimenu Nikolašev na gornju adresu" (u gradu Vakolu, u Kvinslendu)!
Što se "Etnografskog instituta Srba" tiče, on postoji samo u mašti, u vidu dvoje saradnika "Vesti", potpisanih Rakića. Mi Srbi, naime, nismo te sreće, ili da kažemo pamet, da imamo Srpski etnološki institut. U svakom slučaju, zahvaljujemo mu na časti: Rakići, skroman bračni par sa svoje dve glave i četiri ruke, rade posao kojim bi morala da se bavi ustanova sa desetostruko više saradnika. U našim radovima, a saradnja u "Vestima" je samo deo toga, bavimo se lingvistikom i istorijom, kako političkom tako i etničkom i demografskom, pa i kulturalnom, što inače sve to zajedno ne radi nijedan naučni institut. Zato bi nam milije bilo da nas je g. Živa nazvao Vukovim sledbenicima, jer je i on sam isto tak sam radio.
Dakle, g. Radlovački, molimo Vas da nam se ponovo javite sa svim potrebnim podacima koji bi nam pomogli da vam odgovorimo na molbu o prezimenu Nikolašev.
Što se tiče prezimena Dunjaški, ne samo zato što nemate prava na podatke o drugim osobama, već i zato što o poreklu porodice i prezimena svoje majke moćete dobiti direktan odgovor, umesto da do toga dolazite posrednim putem. Zato Vam predlažemo da nam takođe pišete o porodici svoje majke, sa svim podacima koji se i inače traže.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:14 PM   #40
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA

Žarković

Prezime Žarković već smo obradili (20. novembra prošle godine), na molbu čitaoca iz Sidneja, a sada odgovaramo Nebojši Žarkoviću iz Magdeburga. "Kao i svaki Srbin", želi da sazna nešto više o svojim korenima.
O sebi kaže da potiče iz sela Koreničani, u zapadnoj Slavoniji i da slavi Sv. Stevana. Jednom je u Ličkom Petrovom Selu od nekog starca saznao da je čitavo jedno selo u okolini Korenice preseljeno u okolinu Daruvara, pa otud i ime sela Koreničani. Pretežno su bili Žarkovići i slavili Sv. Stevana.
Uzimajući u obzir i podatke iz odgovora g. Žarkoviću iz Sidneja, sada možemo bolje da zaokružimo naše tumačenje porekla familije sa ovim prezimenom.
Prezime Žarković, zabeleženo je kako u Srbiji, tako i u najzapadnijim srpskim krajevima bivše Jugoslavije, u Lici. Prema Stjepanu Pavičiću, bilo ih je u Perušiću, Trnovcu, u smiljanskoj oblasti i Jadovnu, zabeleženim u starim krajiškim popisima iz 1712. godine.
Prema prezimenima u "Karlovačkom vladičanstvu", M. Radeke, Žarkovići su pravoslavni i slave samo i isključivo Nikoljdan.
Prema šematizmu Dabro-bosanske eparhije krajem 19. veka, zabeleženi su samo u Sarajevu, ali sa prezimenom Žarko (bez vić), sa slavom Nikoljdan. U Hercegovini se sreću i kao Žarko i kao Žarković.
Žarkovići su nekad živeli u Srđevićima, na osojnoj strani Gatačkog polja, ali su se zbog turskog zuluma povukli u Bodežišta. Po predanju, ovde je u vreme Baja Pivljanina, živeo knez Žarković, od koga su, kao uspomena, ostale ruševine Kule Žarkovića, pored takođe znamenite Kule Čengića. O poreklu iz Hercegovine, iz Korjenića, svedoči i mesto Korenica, u Lici, kao i zavičaj g. Nebojše - Koreničani, u Slavoniji. Objašnjenje nalazimo u činjenicu da je Austrija, kad je zaposela Slavoniju posle povlačenja Turaka, u ove krajeve naseljavala svoje graničare iz Dalmacije i Like.
Prezime Žarković je nesumnjivo patronimičko, od pretka po srpskom imenu još od srednjeg veka - Žarko.
Što se tiče najstarijeg zavičaja, u pitanju je granično područje Stare Crne Gore, one koja pre 1878. nije obuhvatala i Staru Hercegovinu (Drobnjak, Pivu, Banjane, Nikšićki kraj do Grahova) i današnje Hercegovine.
A o Branilovićima, možda nekom drugom prilikom, ili posebno ako nam se neko obrati jer je to vrlo zanimljiva istorija.


Obućina

Bosanka Savić, iz Esena, u Nemačkoj, gde živi od 1970. godine, moli da joj pomognemo da više sazna o poreklu njenog devojačkog prezimena Obućina, odakle su se doselile Obućine i u kom veku. Navodi da potiču iz Bačevaca, sa Bačevačkog visa, kod Dračića. Oba naselja su u oblasti Valjeva i reke Tamnave. Porodična slava je Đurđevdan.
Prema raspoloživoj literaturi, Obućine su se relativno skoro naselili u Bačevce, pošto ih s početka 20. veka tamo uopšte nije bilo, mada je mogućno i da nisu bili zabeleženi.
U okolini Užica Obućine su nastanjene u Staparima, a doselili su se iz Mojkovića, u okolini Kolašina, zajedno sa Ješićima i Jevtićima. Slave Sv. Jovana.
Usputne stanice Obućina iz Kolašina bili su Zvijezd i Kozica, kod Pljevalja, gde su promenili slavu u Đurđevdan. Danas u tom kraju više nema pravoslavnih Obućina, već samo muslimana s tim prezimenom.
U teškim istorijskim prilikama u 18. veku, kad su pravoslavci biili pod velikim pritiskom da prime islam, mnogi su se iseljavali na sever, ali i u Bosnu i Hercegovinu, pa u Dalmaciju, Liku i Slavoniju. Zato ih tamo ima u većem broju - i pravoslavnih, i katolika, i muslimana.
U "Karlovačkom vladičanstvu", M. Radeka beleži Obućine sa slavom Nikoljdan. Preko Vojne krajine u Slavoniji dospeli su i u Bosnu, u okolinu Dubice - u parohije Demirovac, Draksenić i Međeđa. U svim ovim selima slave Đurđevdan, dok u Sarajevu slave Đurđic.
Obućine, zanatska kuća poreklom iz Tripkove, kod Užica, sa slavom Đurđevdan živele su uz Drinu, u LJuboviji. Moguće je da su se odavde i naselili u Bačevce ili su to učinili direktno sa Zlatibora.
Prezime je, po svemu sudeći, nastalo od nadimka nekog pretka koji je, možda, nosio veliku obuću. U svom "Srpskom rječniku" Vuk piše da je "obućina" augmentativ, uvećavajući oblik reči obuća.


Ojdanić

Iz Haga nam se veoma lepim pismom javio g. Dragoljub Ojdanić, general u penziji, trenutno haški optuženik. Zahvaljuje redakciji koja jedina brsplatno šalje "Vesti" haškim optuženicima, a čitaju ih svi, bez obzira iz kojeg su dela bivše Jugoslavije, dok Hrvatska svojim zatvorenicima u Sheveningenu dostavlja svu dnevnu štampu! G. Ojdanić odaje priznanje i nama etnolozima na trudu i mukotrpnom poslu da svakom Srbinu koji to želi pomognemo da sazna svoje poreklo.
Posle usvajanja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, prvi je od optuženih dobrovoljno otišao u Hag, u aprilu 2002. godine.
Rođen je 1941, u selu Ravne kod Užica, u seljačkoj porodici. Navodi gde sve u Srbiji i drugim delovima bivše SFRJ ima Ojdanića, čija se slava, Đurđic, nije menjala. Kaže da su Ojdanići u selima Ravne i Visoka poreklom iz Lubnice, kod Berana. Prema legendi, u 18. veku su na širi prostor Zlatibora došle tri sestre - Smiljana, Ojdana i Simana - po kojima su potomci dobili prezimena Smiljanići (u selima LJubiš i Ravne), Ojdanići (Visoka i Ravne) i Simanovići (selo Kruščica, kod Arilja). Drugi izvor kaže da su Ojdanići došli u Lubnicu iz nekog daljeg kraja Crne Gore i da su se prezivali Šćekići.
U knjizi "Hronika Ravne", iz 1998, pronašao je navod da su se Ojdanići i Smiljanići doselili na Zlatibor u 16. veku sa Kosova, iz sela Hasa.
Legenda o trima sestrama je čest motiv u porodičnim predanjima. Što se tiče podatka da su Ojdanići poreklom sa Kosova, iz sela Hasa,
verovatno je reč o oblasti Has, pod Paštrikom. Odatle su njihovi preci mogli da krenu u oblast plemena Bjelopavlića, između Stare Hercegovine i Stare Crne Gore, gde su živeli kao Pešići, a onda prešli u selo Lubnicu u Vasojevićima. Kao i svi Bjelopavlići, slavili su Sv. Petku, a posle preseljenja za slavu uzeli Đurđevdan.
Za Ojdaniće se pripoveda da su poreklom od spomenute Ojdane. Pored Pešića i Ojdanića, među stanovnicima ovih krajeva su i Šćekići, Obradovići, Rakovići, Slavkovići i Božovići, al su samo Pešići, Šćekići i Ojdanići slavili nekad istu slavu svih Bjelopavlića - Sv. Petku. U selu Zaostro, u dolini Lima, pored Đurđevih stupova, ima Ojdanića, srodnika sa Šćekićima, sa tom starom plemenskom slavom.
Preci g. Ojdanića su, međutim, u nekom periodu boravili u oblasti Bihor i Korita i tamo su, kao Pešići i Šćekići, slavili Đurđic.
I prema autoru "Plemena Vasojevići", R. Vešoviću, Ojdanići koji su potekli od Pešića, u plemenu Vasojevića, u Gornjim Selima i Zaostru, daljim poreklom su iz Bjelopavlića, a srodni su i sa Šćekićima, Raičevićima, Nišavićima, Radnićima, Senićima, Lončarima i Kljajićima. Mnogi od njih su direktno potekli iz lijevoriječkog dela doline Tare, krajeva oko Kolašina, da bi nastavili preko Ravne Rijeke kod Bijelog Polja, odnosno Bihora i Korita, koje smo napred spomenuli.
Na drugom mestu se opet navodi da ima Pešića i Ojdanića koji su se, zajedno sa Bakićima i Pantovićima, odselili u okolinu Ivanjice i u Poreč, kod Donjeg Milanovca. Od ove druge familije je bio i Avram Petronijević-Šćekić, ustavobranitelj u vreme prve vlade Kneza Miloša Obrenovića.
Ojdanići su zabeleženi i u popisu iz 1863. godine koji su turske vlasti izvršile radi razrezivanja poreza po glavi odraslog domaćina, ali taj podatak ne pomaže utvrđivanju porekla porodice i prezimena. Prezime Ojdanića je - i prema porodičnom predanju i prema našim saznanjima iz sličnih slučajeva - matronimičko, od udovice nekog pretka sa retkim imenom Ojdana. U "Rečniku ličnih imena kod Srba" Milice Grković navodi se kao veoma staro, izvedeno od izvornog oblika Hojdana (ima i Hajdana). Autorka ne iznosi nikakvo objašnjenje porekla ni značenja, ali se čini da bi moglo biti vizantijsko odnosno grčko i da je u vezi sa znanjem jer joj je koren "oida" (znam), koji nam je poznat u izreci velikog grčkog filozofa Sokrata "Znam da ništa ne znam" /"Oida hoti unden oida")!


Čulić

S g. Nikolom Čulićem, iz Hamiltona u Kanadi, imali smo mali "elektronski" nesporazum koji je potrajao više od godinu dana - kako da dobije odgovor koji, evo, sledi. Uz odgovor o njegovom prezimenu čestitamo mu i slavu koju danas slavi - Časne verige apostola Petra.
Rođen je u selu Crni Lug, kod Bosanskog Grahova, a "pokojni deda, koji bi, da je živ, sada imao 150 godina" pričao mu je da su Čulići došli na Grahovo sa čukundedom odnekud od Mrkonjić Grada. Kaže da Čulića nema mnogo, da ih ima i u Gradišci, a sada, posle onog strašnog rata, širom sveta - po državama bivše Jugoslavije, u Evropi, Americi, Kanadi, Australiji.
Najpre mala ispravka, da Mrkonjić Grada pre 150 godina nije bilo, odnosno da se to mesto tada nazivalo Varcar Vakuf i da je današnje ime je dobilo posle Prvog svetskog rata u čast Petra Mrkonjića, kako se Petar Prvi Karađorđević zvao kao učesnik Bosansko-hercegovačkog ustanka 1875. godine.
U oblasti Livna, u mestu Crni Lug na putu Livno-Grahovo, zabeleženi su Čulići doseljeni od Mrkonjić Grada koji, kao i naš čitalac, slave Časne verige. Za njihove srodnike sa istim prezimenom u Kamenu, Glamočko polje, autor Milojević piše da su nepoznatog porekla iz grupe starijih doseljenika.
Čulića ima i u Krupi, u Pounju, doseljenih iz Dalmacije, ali slave Nikoljdan. Prezime su dobili po pretku harambaši koji je, po porodičnom predanju, u jednom okršaju s Turcima ostao bez uha i dobio nadimak Čule.
U "Karlovačkom vladičanstvu", M. Radeka beleži Čule - koji su jedna varijanta u nizu sličnih prezimena - i kao pravoslavne Srbe i kao katolike.
Prema "Leksiku prezimena SR Hrvatske" (1976), Čulića i Ćulića, Čula i
Ćula bilo je u raznim krajevima ove republike, previše da nabrojimo sva mesta.
Po svemu sudeći, Čulići/Čule su starinom od Ibra. Bilo ih je u Ribnici i Kruševici, gde su ih zvali Čulje, a slavili Sv. Mratu. Tamo su izumrli, ali ih još ima u Meljanici, Matarugama i Rasini. Ranije prezime im je bilo Pavlović.
Ne dovodeći u sumnju postojanje onog pretka harambaše, dodajemo da je još pre Turaka postojao hipokoristik Čule. Po Milici Grković, nastao je od starih srpskih imena Čudomir i Čudomil pa je imao i izvedenice Čuda, Čudan, Čudina i Čulko. Ako uzmemo u obzir i prezime Čulina, čini se da je ovo objašnjenje - bar za neku liniju ove familije - ipak prihvatljivije nego ono prvo, epsko.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Zaključana tema

Bookmarks

Opcije teme
Način prikaza

Opcije postovanja
Ne možete kreirati novu temu
Ne možete poslati odgovor
Ne možete dodati priloge
Ne možete prepraviti svoju poruku

BB kod je uključen
Smajliji su uključeni
[IMG] kod je uključen
HTML kod je uključen


Slične teme
Tema Temu otvorio/la Forum Odgovora Poslednji post
Poreklo prezimena - vas rodoslov ? MARLI Istorija 973 20.10.2014 01:13 AM
Žene sa dva prezimena! ivana Brak 110 31.01.2012 06:34 PM
Poreklo evropske ideje (EEZ, EU) Duh Sekire Istorija 3 10.07.2011 12:07 AM
..::Poreklo astrologije::.. Yeca Astrologija 5 22.07.2009 12:42 AM
Muke sa izgovorom nasih imena/prezimena Bojan Dijaspora 19 29.07.2008 12:43 AM



Forum Right Top
Forum Left Bottom Forum Right Bottom
 
Right Left
Korisnicki pristup
Zaboravili ste šifru?
Forum LeftForum Right


Forum statistike:
Korisnika: 52,041
Tema: 19,248
Poruka: 831,668

Trenutno je 503 aktivnih korisnika na forumu.
Forum LeftForum Right


Forum LeftForum Right


Izdvajamo:
Forum LeftForum Right


Preporucujemo:
Forum LeftForum Right


Radio:
Forum LeftForum Right


Marketing:
Forum LeftForum Right


Reklame:
Forum LeftForum Right
Right Right
Right Bottom Left Right Bottom Right