Header


Forum Left Top



Istorija Kažu da je istorija učiteljica života. Koliko smo zaista naučili od nje?

Zaključana tema
 
LinkBack Opcije teme Način prikaza
Old 20.02.2009, 04:51 PM   #21
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (20)


Bikicki

Dok smo pripremali odgovor na pismo gđe Milanke Bikicki, iz prošlog novembra, krajem marta je stiglo njeno drugo pismo u kojem se pita da li je toliko teško doći do porekla ovog prezimena, njenog i njenog supruga. Navodi da njen suprug nema živih predaka, osim brata od strica u Kovilju, i imena predaka sve do pradede Sretena. Kao slučajno, dodaje podatak za koji smo uvek napominjali da je bitan za naša istraživanja - krsnu slavu porodice, Sv. Jovana Bogoslova. Svi su oni živeli u Kovilju kod Novog Sada.
Pošto je Kovilj (postojali su Gornji i Donji) osnovan kao šanac, odbrambena fortifikacija u austrijskoj Vojnoj granici, prezime Bikicki smo pronašli još u to daleko vreme, u Šajkašu 1853, a poslednji put 1867. Interesantno, jer se i prezime Bikić javlja još ranije - u Šajkašu 1749, u Čeneju 1801, u Turiji 1806, a u Žablju kasnije, 1883.
Dušan Popović beleži mesto Bikić u Bačkoj, u tzv. Bodroškoj županiji, kao stari lokalitet poznat još 1340. godine. Za turske vladavine pripadao je bajskoj nahiji i 1580. imao je već 47 srpskih domova. Oko 1598. godine najveći broj Srba iselio se odavde u Ostrogon, u Mađarskoj, koji je bio pustara sve do 1700. godine.
Posle Velike seobe, oko 1727, ovde su zapisane 23 poreske glave. Na ovo naselje kao srpsko - piše Popović - podseća prezime Bikicki. Još 1782. godine bilo je u Sivcu pet porodica sa ovim prezimenom. U Sivac se krajem 18. veka naselilo više od sto porodica Nemaca protestanata. Moguće da su se tada Bikicki iselili u Kovilj.
Bez detaljnijih uvida u austrijske i mađarske popise stanovništva, vojnih obveznika ili poreske popise, ne možemo da kažemo da li su Bikicki stara srpska porodica nastanjena i pre Velike seobe ili se samo docnije, iz egzodusa pred Tatarima, vratila u Ostrogon. Zna se, međutim, da je Gornji Kovilj, kao šanac, utvrda, prvobitno naseljavan Srbima iz okoline Subotice. Bilo kako bilo, kao stariji doseljenici u Bikić, Bikicki su u njemu evidentno imali drugo prezime, a potonje su dobili po ovom toponimu, kada su iz ovog mesta prešli u drugo.

Bardak

Đoko Bardak i njegova supruga Radmila (rođena Kokić), iz Švajcarske, uz zahvalnost redakciji "Vesti" na ovoj rubrici i mogućnosti da od stručnih ljudi dobiju pravi odgovor, pitaju za poreklo svojih prezimena. Ako se sećate, upozorili smo na pravilo - jedno pismo, jedan odgovor. Odgovor o prezimenu Kokić stiže kasnije, ili nam ponovo pišite.
G. Đoko je rođen u selu Poloj, opština Bosanski Brod. Navodi da su Bardaci oduvek živeli u ovom selu sve dok se 1971. nije raselilo zbog čestih poplava. Porodica Bardak je oduvek bila brojna i ugledna. Danas ih ima u Bosanskom i Slavonskom Brodu, Novom Sadu i Beogradu. Krsno ime porodice je Sv. Stevan. Selo Poloj je bilo nastanjeno stanovništvom poreklom iz Crne Gore. Pitaju i za muslimane Bardake i, naravno, odakle uopšte potiču Bardaci.
Đoko i Radmila daju i tumačenje reči bardak - testija, glineni vrč za vodu u našim krajevima, odnosno (turski) - čaša. Mi dodajemo objašnjenje A. Škaljića (iz rečnika turcizama) da je ova reč pozajmljena iz persijskog i znači posudu za piće, pa bardak može da bude i kablić ili burence za vino ili rakiju.
Među prezimenima u Bosni s kraja 19. veka familija Bardak, sa slavom Arhiđakon Stefan, zabeležena je u okolini Dervente i Bosanskog Broda, a u okolini Banjaluke (Jošavka) sa slavom Sv. Vasilije (Veliki). Jedna porodica Bardaković bila je u selu Majevac, kod Dervente, sa istom slavom kao bračnog para Bardak - Arhiđakon Stefan (ili Sv. Stevan).
Prema V. Skariću, "stefanjštaci" su poreklom iz Stare Srbije (Raška, Kosovo i Metohija). Najverovatnije su se doselili preko Stare Hercegovine u 18. veku.
U oblasti Velike, u Crnoj Gori, zabeleženo je prezime Bardakić, kod poislamljene familije Šćepala iz Zatrijepča u Kučima, izvorno Šćepović, koji su se delom iselili u Plav i Gusinje, gde su primili islam i novo prezime, a drugi su bili oko Nikšića i Podgorice.
U zetskoj oblasti, u mestu Dajbabe i sada postoji toponim Šćepovića Kuće, ali bez Šćepovića koji su se iselili. Ovde je, svakako, neki njihov predak dobio nadimak Bardak, kao što je bilo, i sada ima, mnoštvo drugih nadimaka po predmetima (Tesla) ili posudama (Varićak, Ćup, Čutura) od kojih su kasnije nastala prezimena. U nekim slučajevima i dodavanjem ić/ović (Teslić, Ć/Čupić). Treba napomenuti da se u Crnoj Gori i Hercegovini slava Sv. Stefana bila imenovana kao Šćepandan.
Na poreklo Bardaka, iz Kuča, crnogorskog plemena ispod Komova i na granici sa Albanijom, inače vrlo borbenog, koje je najkasnije prišlo crnogorskoj državi, ukazuje i činjenica da je "prislužba" svih Kuča bio Sv. Stevan (letnji). Tako su silom poislamljeni Bardakići prebegli možda u Bosnu gde su se vratili na hrišćanstvo i, kao uspomenu na svoje staro prezime Šćepovići/Šćepci, preuzeli preslavu za slavu, Stevanjdan.

"Askurđelizmi"

Neobično je zanimljiva materija srodničkih, predačkih i potomačkih naziva, ali prostor ne dopušta da iole opširnije odgovorimo na pitanja čitalaca o čudnim nazivima predaka, koje oni smatraju posebno bitnima za utvrđivanje korena.
Za dedu, pradedu i čukundedu, babu, prababu i čukunbabu svi znamo, ali kako imenovati pretke iz još ranijih generacija? Jedan čitalac nam je poslao čitavu tabelu s naslovom "Nazivi rodbine u rodoslovu", u kojoj je naveo i ove: navrndeda-navrnbaba, kurđel-kurđela, askurđel-askurđela, kurđup-kurđupa, pa onda i kurdlebalo-kurdlebala, sukurdov-sukurdova i surdepač-surdepača???!!!
U prvi mah smo se zadivili ovom blagu i pomislili da su te nazive koristili njegovi srodnici, a onda smo uočili zvezdicu uz naslov za napomenu na dnu ove tabele - "Po Miloradu Paviću". Što znači da te i takve nazive nisu koristili njegovi srodnici, već je Pavićev roman uzeo kao naučni izvor. Odnosno, ti nazivi se ne mogu uzeti kao autentičan etnografski podatak iz jezičkog fonda jedne sredine.
Mogli smo pustiti čitaoce da iz naših tekstova sami (u)vide da takvih izmišljotina nema u stvarnom narodnom jeziku, ali kad nam je g. Branko Berjan iz Bruklina poslao taj isti spisak termina koji je našao u jednoj reportaži objavljenoj u "Vestima" od pre dve i po godine. U njoj, izvesni 66-godišnji penzioner iz ljubinjskog kraja, u Hercegovini - dakle, kraja u kojem se sačuvao najčistiji vukovski govor - prepričava svoj snove. U njima mu se, navodno, javljao davni predak, iz 17. veka, koji mu je naveo "nazive predaka za 16 kolena" u njihovoj familiji - od dede i navrndede, preko kurđela i kurđupa, do surdepača! I iz još daljih "pasova" - parđupan, ožmikura, kurajber, sajkatava i beli orao.
U toj priči je bilo mnogo pojedinosti na osnovu kojih se moglo zaključiti da su svi ti nazivi "samo fond izmišljanja, kobajagi šala dokonih ispičutura" - kako je tačno ocenio istoričar J. Mitrović, podsetivši da su isti takvi i slični bili ispisani i na zidu jedne bačke čarde. Dakle, kao što je prvopotpisani koautor priloga u ovoj rubrici konstatovao u svom magistarskom radu "Terminologija srodstva u Srba" (1969, štampan 1990), - u pitanju je samo kafanski folklor koji se nikako ne sme uzimati ozbiljno. Uostalom, srodnički nazivi žive dok se koriste, a pretke, kao stvarne ličnosti, pamtimo tek tri-četiri generacije unazad.

Sudar

Iz Sidneja u Australiji se javlja Vladimir Sudar, rođen u selu Kraguj, blizu Pakraca, ispod Psunja, u Hrvatskoj. Po nacionalnosti Srbin, pravoslavac, slavi, kaže, ali - iako "nije neki veliki vernik" - slavi, kao i svi Sudari iz njegovog kraja, Aranđelovdan (21. novembar). Prezime i oca i majke (devojačko) je Sudar, ali nisu u srodstvu. Po predanju, nadimak im je bio Jugovići. Ne znaju odakle su se doselili u Kraguj, ali pretpostavlja da su iz Bosne ili Like ili sa tromeđe Srbije, BiH i Crne Gore. Čuo je da kod Donjeg Miholjca ima katolika Sudara koji su se ne samo pokatoličili još u vreme Marije Terezije, već promenili i nacionalnost. Kraguj je, verovatno do poslednjeg rata, imao oko 100 domaćinstava, od kojih su Sudari činili trećinu.
Proverom podataka za oblasti iz kojih - kako čitalac pretpostavlja - potiču njegovi preci, nismo našli tragove koji direktno povezuju njegovu familiju sa Jugovićima (mada se ovo prezime pojavljuje, ali sa drugom slavom). U Bosanskojkrajini nema Jugovića, dok su u Lici zabeleženi sa drugim nadimcima i slavama.
U Bosni ih je bilo jedino kao Sudara, a u Sarajevu kao Sudarevića. Slava obe porodice, poreklom iz Hercegovine, je Đurđevdan.
U Hercegovini, u oblasti Mostarskog blata, u Biogracima, ima Sudara za koje Dedijer beleži da su se nekad zvali Milovanovići, a slave Đurđevdan. M. Petrić, istraživač porekla stanovništva u opštini Lištica (Široki Brijeg), u zapadnoj Hercegovini, našao je 70-ih godina 20. veka šest kuća Sudara, kao jedinih pravoslavaca u inače čisto katoličkom selu Biograc i u srpsko-muslimanskom selu Međine. Po njihovom kazivanju, današnje prezime su dobili po tome što su "pravili sudove" (reč "sudar" je novijeg porekla koju Vuk nije zabeležio), a ranije su se prezivali Bodići. Inače, prezime Sudar se izgovara sa naglaskom na drugom slogu (na glasu a).
Bodića nema ni u ovoj, ni u susednim oblastima, pa je moguće da je to bilo privremeno, sekundarno prezime, a da je staro prezime Sudara ipak bilo Milovanovići. Ako, dakle, uzmemo kao ispravnije Dedijerovo tumačenje da su Sudari starinom Milovanovići, onda ih nalazimo u Drobnjaku i to objašnjava one Sudare koji slave Đurđevdan. Za Milovanoviće se još kaže da su poreklom od Novljana iz Banjana (Stara Hercegovina), mada se ne kaže da li su i preci našeg čitaoca najpre otišli u Drobnjak, ili su, pak, iz Banjana, pravo krenuli put Like i Slavonije. A jedna od dve glavne slave Banjana, pored Jovanjdana je upravo Aranđelovdan koji slavi Vladimir.
NJegovi preci su se, znači, ili iz Hercegovine, a neki možda i od Sarajeva, naselili u Vojnoj granici. Tako ih nalazimo u nekadašnjoj ličko-krbavskoj županiji i Lici, pored Đurđevdana, sa slavama Stevanjdan i Nikoljdan. U mnogim naseljima širom Slavonije ima i Sudarevića, sa slavom Đurđevdan, kao i Sudara, Sudarovića i Sudarića. U Vojvodini su postali Sudarski, kao u Šajkaškoj, u Čurugu, još od 1748. godine. Posle Prvog, odnosno Drugog svetskog rata, u periodima kolonizacije, pojavili su se i Sudari.

Radumilo

Rođen u Livnu, do proterivanja, u poslednjem ratu, u Šumnjacima kod Glamoča, rodnom selu oca i dede, Velimir Radumilo se obreo u Nemačkoj. Iz priče svog dede zapamtio je da familije sa njihovim prezimenom ima i u Mrkonjić Gradu. Po drugim tvrdnjama, njihovi preci su "prebegli iz Crne Gore ili Hercegovine u Bosnu". Slave Đurđevdan.
Po našim podacima, u rasponu od kraja 19. veka do Drugog svetskog rata, porodice Radumilo su zabeležene u parohijama Glavice, Glamoč (a u okviru jedne od njih i Šumnjaci, u Vaganu, kod Glamoča) i Livno. U Banjaluci je zabeležena porodica Radumilović. Sve, kao i Velimir, slave Đurđevdan.
Imajući na umu napomenu prof. Radoslava Grujića "da narod vrlo rado kazuje prezimena u skraćenom obliku" (kao Počuč, Bogdan, Prerad, Brkljač) nameće se pitanje koji je oblik ovog prezimena prvo nastao - skraćeni ili neskraćeni, Radumilo, kao provincijalizam od Radmilo, ili Radmilović, Radomilović.
U Hrvatskoj, do druge polovine prošlog stoleća nije zabeležena nijedna porodica Radumila, dok ih je u obliku Radmilo, Radmilović, Radomilović i Radmilić bilo u nekoliko naselja nekadašnje Vojne granice. Ovo bi, mislimo, potvrđivalo pretpostavku da je Radumilo noviji oblik od Radmila, tj. da su prešli u Austriju pre nego što je ovo prezime delimično preinačeno.
Ostajemo dužni i odgovor o daljim korenima Rad(u)mila/Rad(u)milovića i sličnih prezimena za koja verujemo da su uglavnom jednog porekla. Ispitivač Kupreškog, Ravnog i Glamočkog polja, B. Milojević, piše da su se Radumile doselile od Knina početkom 19. veka, ali ne kaže odakle su stigli u Knin. Zato, naravno, ne treba isključiti i Crnu Goru i Hercegovinu, kako je to i g. Velimir nagovestio. To što ih danas tamo nema, može da znači da su se svi iselili, možda i sa nekim drugim, starijim prezimenom.

Jov(i)čić

O svom prezimenu i korenima g. Simo, koji nam piše posredstvom J. Stojića iz Švajcarske, malo zna, čak ne zna da li je Jovčić ili Jovičić. Matičari su prezime članova ove familije pisali različito, kao što to sada čini i sam Simo - u zaglavlju pisma štampanim slovima piše Jovčić, a u potpisu Jovičić. Kao slavu navodi Pantelijindan, 8. avgusta. Potiče iz sela Radomirovac za koje kaže da se ranije zvalo Svinjuha, a da je novo ime dobilo posle Prvog svetskog rata, po vojvodi Radomiru i Putniku.
Ovo je primer kako i pisani dokumenti mogu biti nepouzdani, jer je nekada neki službenik ili i sveštenik menjao prezime Jovičić u Jovčić, ili obrnuto, zavisno od toga za koji je oblik mislio da je pravopisno pravilniji, nezavisno od toga koji je u narodu uobičajen. Ranije smo u tom smislu naveli Ajdukoviće.
I pored toga što o svom prezimenu malo zna, g. Jov(i)čić navodi pričanje da su se njegovi preci u Radomirovac (u stvari, u Svinjuhe) doselili u 17. stoleću ili sa juga Srbije ili iz Crne Gore i da im je ranije prezime bilo Vuković. Stoga smo, između nekoliko desetina grana Vukovića (i Vukova) raznih slava, potražili svečare Sv. Pantelije jer je to njegova slava. Našli smo ih u nekoliko naselja u oblasti Sanice i Pounja, kao i jedini podatak da su u te krajeve došli iz Dalmacije, Kninske krajine ili Like.
Analogija sa seobama i kretanjima nekoliko hiljada familija sa ovih zapadnih strana upućuje da je njihov prazavičaj mogao biti u južnoj Srbiji, u Crnoj Gori, pa i u današnjoj severnoj Albaniji. Tamo ih, međutim, nismo pronašli sa ovom slavom, iz čega se može zaključiti ili da su se svi iselili, a preostali pomrli, ili, kao i Jov(i)čići, promenili prezimena.
Samo prezime nije zagonetno. Nastalo je od imena pretka Jovice, koje je hipokoristik od Jovan, ali je u jednom kraju sačinjeno prezime Jovičić, a u drugom je sažeto u Jovčić, zbog gutanja samoglasnika, uobičajenog u zapadnim srpskim krajevima.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Sponsored Links
Old 20.02.2009, 04:53 PM   #22
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (21)

Mijatović

G. Ivan Mijatović piše iz Graca, gde živi od 1997, da je rođen u Leskovcu, ali je odrastao i do odlaska u Austriju živeo u Kruševcu. Matica Mijatovića je selo Veliki Kupci na 18. kilometru puta Kruševac-Priština. Slava im je Nikoljdan, 19. decembra. Preklo porodice - od oca Ivanovog Radivoja, preko dede Radosava, pradede Vučića, čukundede Avrama i njegov oca Jevrema - doseže do rodonačelnika Mijata, od koga potiču svi potonji Mijatovići. Na žalost, ne zna njegovo prezime, ali se, možda, i sam prezivao Mijatović, a jedino zna da se "doselio odnekud iz Bosne" i da je bio jako bogat.
Piše i o majčinoj familiji, Anđelkovićima, ali to prezime možemo da razmatramo ako se javi drugim pismom i sa podrobnijim podacima.
U monografiji o Kruševcu i okolini pronašli smo Mijatoviće u Belici, selo Mijatovac (na nekadašnjem carigradskom drumu Ćuprija-Jagodina) koje je dobilo ime prema nekakvom Mijatu osnivaču sela. Legenda kaže da se on tu prvi doselio oko 1700. godine "od Sjenice", i da je imao preko hiljadu ovaca, od kojih su 300 bile "galjaste" (vrane). Jednom prilikom, pripovedalo se dalje, zanoći kod njega neki spahija, pa da bi okušao njegovo poštenje, sutradan na polasku hotimično zaboravi veliku sumu novca. Po njegovom odlasku Mijat nađe novac, pa potrči za spahijom i preda mu ga. Zato mu spahija pokloni veći deo svoga spahiluka, i ovaj je posle zadugo bio najbogatiji čovek u mestu i okolini. Danas je Mijatovac selo sa više od 200 porodica, a Mijatovići ili Stamatovići, potomci spominjanog Mijata, bili su u prošlom veku nastanjeni ovde u desetak kuća i slavili su Nikoljdan. Doselili su se, kako kaže izvor, u isto vreme kad i Mladenovići koji su došli sa Kosova.
Ima ih i još južnije, u Podibru, a to je oblast od doline Ibra kod Zvečana i Kosovske Mitrovice na jugu, do Zapadne Morave na severu, i ovaj deo se zove Ibarski ili Stari Kolašin ili Mitrovački Kolašin koji je na istoku zatvoren Kopaonikom i Željinom, a na zapadu Rogoznom i Golijom. U selu Dragosinci žive četiri domaćinstva Mijatovića sa slavom Nikoljdan. Oni se smatraju starosedeocima, ali - nepoznatog porekla. No, kako u Kolašinu, i u severnom delu Kosova uostalom, ima dosta doseljenika iz Kuča ispod Komova u Crnoj Gori, nije isključeno ni da su Mijatovići starinom od njih.
Ipak, ostala je neobjašnjena legenda da se Mijat doselio "odnekud iz Bosne". Uvidom u šematizme Srpske pravoslavne crkve koji se odnose na Bosnu krajem 19. veka, pronašli smo Mijatoviće sa krsnom slavom Nikoljdan u ovim mestima i parohijama: Ašani (Krupa), Vedovnica (Dubica), Zenica, Travnik, Kralupi (Visoko), Liješanj (Srebrenica), LJuvša (Varcar-Vakuf, sada Mrkonjić Grad), Pofalići (Sarajevo) i Hrge (Maglaj). Zato nije nemoguća ni legenda o Mijatu koji je iz Bosne stigao na Sjenicu, pa onda u okolinu Kruševca. Jer grana Mijatovića iz Podibra, a možda i iz Kuča ili Kolašina, nije odmah krenula na sever, već je najpre otišla preko Stare Hercegovine u centralnu Bosnu, a potom se vratila. Nije nemoguća ni hipoteza da su to samo dve različite grane iste familije Mijatovića, od kojih je jedna ostala u Srbiji, a druga se odselila prema Bosni i to čak do Bosanske krajine.

Postolović

Iz Ahena, u Nemačkoj, gde živi još od 1969. godine, javlja se nam g. Svetislav Postolović, poreklom iz sela Crkvenca u opštini Svilajnac, kod Jagodine. Iz istog mesta su i njegovi otac Stojimir i deda Dimitrija, dok mu je majka LJubinka iz Bajaluca. Prezime nije menjano, a krsna slava je Sv. Aranđeo. U jednoj knjizi (?) je pročitao da su Postolovići iz Grabovca, opština Svilajnac, ogranak velikog roda Lukića u tom mestu. Pismo ne sadrži pitanje - da li je tačno to što je pročitao u nekoj neimenovanoj knjizi ili nas samo obaveštava o tome, a od nas traži odgovor! Zaista nam nije jasno!
Postolovci su starinom iz oblasti Pologa, oko Demir Kapije, u Makedoniji, i cincarskog su porekla. Ova familija je nastanjivala varošicu Negotino gde su se bavili trgovinom. Prezime Postolović je skraćeni oblik od Apostolović, a to što su Postolovci iz Makedonije ne znači da su Makedonci, nego Srbi odnosno Cincari koje mi smatramo prvobitnim Srbima iz Grčke.
Postolovi/ći su se doselili preko Toplice i Kopaonika u Levač, gde ih je, u selu Bogdanje, našao istraživač toga kraja Todor Bušetić, ali sa slavom Sv. Nikola. Moguće je da su se prizetili ili nasledili zemlju od neke familije koja slavi Aranđelovdan, ali to sigurno nisu Lukići, ni oni u Levču, ni oni u okolini Svilajnca, pošto oni slave sasvim druge slave, nego neki drugi, s tim što su zadržali prezime. To bi mogao biti odgovor na čitaočevo pitanje da li potiču od Lukića. Moguće je da je u pitanju neka druga familija sa ovom slavom, ali isključivo radi nasleđivanja zemlje neke porodice koja je bila pod zaštitom Sv. Arhanđela.
Postoji još jedna mogućnost, a to je da su se zavetovali ovom svecu (Sv. Arhanđelu), ali su u nekom trenutku i slavu promenili. Ukoliko su, kako mi i pretpostavljamo, poreklom iz tzv. Stare Srbije (koja je obuhvatala i teritoriju današnje Makedonije) i cincarskog porekla, onda nije ni čudo da im nije bilo teško da menjaju slavu, jer je njihovo shvatanje bilo da je svetac zaštitnik privredne delatnosti, tj. zanatske, trgovačke, ili zemlje od koje se živi. U tom slučaju to može biti Sv. Nikola, Sv. Atanas ili Sv. Ar(h)anđeo, u zavisnosti od posla kojim su se bavili ili zemlje koju su nasledili.
Ovo je samo tvrdnja prema letimičnom pregledu etno-geografskih oblasti koje Postolovi/ći nastanjuju, a da bi se dobila tačna slika potrebno je konkretno arhivsko istraživanje celokupne istorije porodice, te upućujemo čitaoca da nam se privatno javi.

Jelisavac

"Rođen sam u selu Hadrovci, bivša opština Budimlić Japra, srez Sanski Most, Republika Srpska. Tako je bilo u moje doba, kako je sad i kome pripada ne znam" - piše nam iz Australije Pero Jelisavac koji je rodni karj napustio još 1965. U istom selu su rođeni i njegov otac Marko i majka Anica, čiji su roditelji poreklom iz Dalmacije, a prezivali su se Gambiroža. Oni su se najpre doselili u selo Hašani.
Oca nije zapamtio, jer je poginuo u ratu od "Švaba i izdajnika", a majka mu je umrla 1986. godine, a sam je malo toga zapamtio. Čuo je da u Slavoniji postoji "gradić" sa imenom njegovog prezimena.
Dragi Pero, s obzirom da si u "zlatnom dobu" (kao i prvopotpisani ove rubrike), otpisujemo ti, koristeći staru reč za odgovor na pismo, iako nisi naveo krsno ime Jelisavaca jer smo, prema popisu "kršnjaka" u Bosni, sigurni da i slaviš Sv. Jovana Krstitelja (20. januara). Prema ovom pregledu svečara, Jelisavci slave samo Jovanjdan, a zabeleženi su u parohijama Agići, Brekinja, Demirovac, Dobrljin, Kostajnica, Poljavnice, Svodna i Čitluk (sve u sastavu protoprezviterijata ranije BosanskeDubice), zatim Gomionica (Banjaluka), Dragovići (kod Prnjavora, sada i zvanično Drugovići, kako je narod radije izgovarao), Zborište (kod Krupe) i Hadrovci (kod Sanskog Mosta). Kao i u slučaju Hašana, zvanični pravopis nije dozvolio narodski izgovor Adrovci i Ašani.
Jelisavaca možda još ima, tj. bilo ih je do hrvatskog "domovinskog rata", i u Karlovačkom vladičanstvu (Lika i okolni krajevi), sa istom slavom. Jelisavci su evidentirani u selima Kukunjevac (kod Pakraca), Migalovci (Slavonska Požega), Strmen (kod Kostajnice, ubedljivo najviše) i Tenjski Antunovac (Osijek). Podsećamo da su to bila skoro stopostotna srpska sela. A na ovom prostoru "Leksik prezimena SR Hrvatske" (iz 1976) beleži samo Jelisavčiće (Udbina, kao i u Šibeniku i Zagrebu), za koje smo, iako ne znamo koje su veroispovesti, uvereni da su takođe Srbi i istog korena kao i bosanski, samo što su dodali ić. To važi i za jednog u Zagrebu koji je, verovatno pokatoličen, postao Jelisavec!
A što se "gradića" Jelisavac u Slavoniji tiče, "Imenik naseljenih mesta u FNRJ" (1951) beleži selo Jelisavac u srezu Našice. Više je nego sigurno da je ime ovog naselja nastalo prema prezimenu porodica Jelisavaca koji su ga svojevremeno nastanjivali.
Za dalja naša istraživanja bitno je gde su "nestali", Jelisavci iz sela Jelisavca i gde je i kada nastalo ovo prezime koga, kao i Gambiroža (o kojima ćemo pisati drugi put), nema u Kninskoj Krajini, ali ni nigde južnije od dubičkog kraja u Bosni, kao ni u Hercegovini, dok je, međutim, prema nedovoljno pouzdanim podacima, u Crnoj Gori bilo Jelisavčića, poreklom iz Pive. Ova lokacija, ipak, nije bez osnova ako znamo da je Jovanjdan i kod Pivljana i kod Banjana bio najčešća slava. U Pivu su mogli, pak, doći sa Kosova. To bi, opet, značilo, da im je ovo bilo prvobitno prezime, prema nekoj udovi Jelisavi (muško ime Jelisav novijeg je porekla), pa su ga po dolasku u Bosansku krajinu i Liku skratili.
Uzgred, g. Pero, mnogo je prošlo od 1965, pa da podsetimo da tada nije bilo Republike Srpske. Samo Bosna i Hercegovina koja je podeljena tek Dejtonskim sporazumom 1995, a Hadrovci su, za razliku od Hašana, pripali Federaciji BiH, a ne Republici Srpskoj.

Ciganović

G–đa Marica Erkić iz Berlina piše da je u "Vestima" pročitala naš odgovor sestričini svog supruga, Biljana Erkić iz Štutgarta, i moli nas da joj dostavimo dve legende o Erkićima koje smo pomenuli na kraju teksta. Kao što smo više puta isticali, za sve dopune objavljenih tekstova molimo da se obratite na našu adresu, i-mejlom ili telefonom, jer je to za nas vanredan posao i trošak koji nisu obuhvaćeni ugovorm sa redakcijom.
Čitateljka pita i za prezimena oca Ilije Ciganovića i majke Jovanke Berić. Kao što nalaže starinski red, opredelili smo se prezime oca, za Ciganoviće, čije je poreklo Žagrović kod Knina, a slava Nikoljdan (19. decembra).
Svojevremeno nan je jedan prezimenjak čitateljke pisao da "Ciganovići vode poreklo iz Srba, u Lici", ali i da ih ima i na teritoriji Bosne, Dalmacije, Vojvodine i Srbije. Odgovorili smo da su familije Ciganović zaista najviše su nastanjene na tromeđi Like, Dalmacije i Bosanske krajine, tako da je, kao i za mnoge druge slučajeve porodica naseljenih na ovoj tranzitnoj teritoriji, teško Ako se za Ciganoviće u Kninskoj krajini, u Žagroviću (tri domaćinstva, slava Sv. Nikola), kaže da su poreklom iz Bosne, doseljeni u 17. veku, onda su oni naseljeni u Liku sa ovih teritorija kao vojska u u vreme Tturaka. Tako ih "Seobe i naselja u Lici" spominju u krajiškim (austrijskim) popisima kao posadu stare turske tvrđave Barlete i Ostrovica još 1712. godine. R. Grujić u "Plemenskom rječniku", sa podacima do 1915. godine, navodi 37 domaćinstava Ciganovića u ličko-krbavskoj županiji. Prema "Lekskiku prezimena SR Hrvatske", Ciganovića je bilo u raznim mestima od juga (od Dubrovnika) do Vojvodine, a posebno na prostoru Vojne granice. Prema našim saznanjima, većinom su Srbi, iako ima i pokatoličenih.
Monografija "Bjelajsko polje i Bravsko" navodi da su se Ciganovići, sa slavom Sv. Nikola, doselili iz Srba oko 1900. godine i prvi naselili Male Stijenjane. U "Srpskim prezimenima u Bosni", Ciganovići sa istom slavom spominju se kao stanovnici jedino zapadne Bosne - Vođenica (Petrovac), Vrbljani (Gerzovo) i Dobroselo (Krupa).
Izloženi podaci jasno ukazuju da Ciganovići nikako nisu, kako bi moglo da se pomisli, ciganskog porekla, već isključivo Srbi. A prezime im je najverovatnije došlo od uvredljivog nadimka za nekog davnog crnomanjastog pretka, koji njegovi potomci nisu mogli izbeći.

Cigani uglavnom muslimani
U Bosni i Hercegovini, Cigani (danas Romi, a možda i Bošnjaci) bili su ili muslimani (pre austro-ugarske okupacije, kad god su mogli izdavali se za "Turke", pa i "Arnaute") ili formalni pravoslavci iz Vlaške (današnje Rumunije), zvani Karavlasi, a oni, sve i da su hteli, zbog svoje izrazite tamnoputosti ne bi mogli da se predstavljaju kao Srbi. Pogotovo ne u sredini jakih srpskih nacionalnih osećanja.
U okolini Bihaća, u selu Pijesci, zabeležena je samo jedna muslimanska porodica s prezimenom ovog korena, Cigić, ali nije navedeno da su Romi.
A Cigani se u Evropi javljaju još Vizantiji, pa srednjovekovnoj Srbiji, ali i u drugim delovima Balkana, na primer sve od Zagreba, preko Splita, do Dubrovnika.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:53 PM   #23
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (22)


Jelić

G. Dejan Jelić iz Manhajma, rođen je 1975. u Karlsrueu, pita od kojih Jelića on potiče. Navodi sve što zna o njima - da su mu otac Dragan, deda Petar i pradeda Zarija iz sela Slatina kod Berana -Andrijevice, iz plemena Vasojevića. U ovom selu, Jelići su nastanjeni u dvadesetak kuća već čitav vek i po. Svi Jelići, kao i svi Vasojevići, slave Aranđelovdan.
Svi Vasojevići se dele na tri osnovne grupe: Rajeviće, Novakoviće i Mijomanoviće, a ovi opet na manje grane i ogranke, pa smatramo da naš čitalac traži da mu kažemo od koje grane su njegovi Jelići u Slatini.

Jelići potiču od grane Novakovića i to od njihovog jačeg ogranka Račića u Slatini. Prezime nose od svog pretka pre desetak pasova (generacija). Oni se opet dele na manje grane: Vukiće, Jeliće i Račiće (ovaj ogranak je zadržao staro prezime). Predak Jelića, po imenu Kadri Jela, pre jedno sedam pasova bio je zapamćen u čitavom plemenu kao okretan, snalažljiv predstavnik svoje sredine. Bio je između ostalog pregovarač, pomirnik i posrednik između turskih vlasti i svojih saplemenika. Nadimak Kadrija (inače, turcizam) ostao mu je iz vremena čobanovanja u Raškoj (Novopazarskom sandžaku), jer se Turcima predstavljao kao čoban–baša ili predvodnik, starešina svih čobana.
Svi Jelići su se isticali u borbama protiv turskih osvajača. Tako je Jovan kadri-Jela ubio u Vranještici kolašinskog prvaka Mumina Kurbašića.

Radonja Zekov je bio perjanik i barjaktar u vreme vojvode Miljana Vukova, dok je Miloš Radojev Jelić, barjaktar i stotinaš, bio zapažen kao vešt i mudar sudija u sporovima. Znamenit je bio i narodni poslanik Milutin Jelić u Skupštini Kraljevine Jugoslavije, kao i pravnik i pravni pisac Ilija Jelić.

Autor monografije "Vasojevići" R. V. Vešović, koji je i sam bio Vasojević, piše o naravi stanovnika Slatine: "Zapažena je izvesna uznemirenost i lako uzbudljiv temperament, a inače su otresiti i valjani. Starinu vode s Dušaka u Lijevoj Rijeci. U mlađoj generaciji imaju naprednih i sposobnih elemenata (sudija, profesora i školske mladeži)." Uzgred, oduvek su se smatrali, pa i danas smatraju, pravim nepokolebljivim Srbima. Uostalom, jedan od njih je bio i narodni poslanik Puniša Račić koji je pucao (s kobnim ishodom) na hrvatske nacionaliste u Narodnoj skupštini Kraljevine SHS upravo zbog njihovih uvreda Srba i potcenjivanja "srpske krvi" prolivene u Prvom svetskom ratu.

Kumbara

G. Branko Kumbara, iz Melburna, gde živi od 1973. godine, piše da su pre njega "tri generacije Kumbara živelo su u mestu (selu) Trošelji, Nova Topola, Gradiška, Bosna i Hercegovina, bivša Jugoslavija". Dodaje da prezime nije menjano kao ni slava, Sv. Jovan Krstitelj, 20. januara. I njegov brat Miloš Kumbara bio je u Australiji, u Sidneju, bar do 1965. kada mu se poslednji put javio, ali od tada s njim nije nikako mogao da stupi kontakt.
Među "Srpskim prezimenima u Bosni" Đ. Janjatovića nailazimo i na prezime Kumbara i to samo u dve eparhije Gradiške - Gradiška-Laminačka i Junuzovci. I slave Jovanjdan, kao što kaže čitalac.
U susednim oblastima ovog prezimena gotovo nigde nema. Postoji jedino kao prezime Kumbare/Kumbarići kod muslimana u Visočkoj nahiji o kojoj piše M. Filipović. Nastanjeni su u mestima Trnovci, Bulčići, Visoko, Zbilj i Grajani. Prema predanju, poreklom su od Užica, gde su, navodno, došli iz stare Hercegovine.
Reč kumbara je persijskog porekla i značila je vrstu starinske granate, bombe ili sam top koji izbacuje kumbare. U rečniku "Turcizmi u srpsko-hrvatskom jeziku" A. Škaljića navodi se stih iz narodne pesme: "Iz kuduza topa velikoga, što kumbaru u gradove baca." Ova reč je kod nas stigla preko Turaka u ovom značenju, mada u persijskom ona znači i mali ćup, ćupić. Ako se prisetimo topova srpskih ustanika u 19. veku, videćemo da su bili u obliku dugih ćupova koji su se punili kuglama i palili na fitilj. Ustanici su ih pravili i od drveta, a Turci, Austrijanci i drugi uveliko ih izlivali od metala.
Moguće je da su preci Kumbara bili ili tobdžije ili majstori oružari. To je samo jedna pretpostavka. Druga je da vode poreklo iz Boke, hercegnovskog primorja, gde postoji mesto Kumbor, gde je mestu u srednjem veku, u vreme vlade Balšića, postojao grad-tvrđava Vrbanja. Nije isključeno da su Turci neku familiju iz ovog mesta, vičnu izradi ovakvih topova, Turci poveli na silu sa sobom u dalja osvajanja, sve do Bosanske krajine, a onda ona po svom zanimanju ili bivšem rodnom kraju dobila prezime Kumbara.
I danas u Kumboru, kod Herceg Novog, postoje dve familije koje slave Sv. Jovana Krstitelja i od čijih bi predaka mogli da potiču i preci našeg čitaoca. To su Dabižinovići, iz Orahovca u Boki, i Vidovići, poreklom iz Risna u ovoj oblasti.
Druga je pretpostavka da je reč kumbor nastala od mletačkog naziva za predgrađe - konborgo.

Denić

"Već duže vremena razmišljam da Vam se javim" - piše g. Aleksandar Denić iz Pariza. Kaže da su se 1949-50. godine, njegov deda Dimitrije i pradeda Trajko, sa ocem našeg čitaoca Radivojem, iz Sijarinske Banje (selo Sijarin kod Medveđe) doselili u u selo Bojnik, u okolini Leskovca. A u Sijarin, od Gnjilana, doselili su se otac pradede Diče Denić i njegov otac Dena Savić - rodonačelnik Denića. Naime, po Deni Saviću svi njegovi potomci su Denići. Ovo mu je kazivao pradeda Trajko koji je poživeo 101 godinu, do 1993. Potomci braće Dene Savića žive danas u Knjaževcu, Zaječaru, Grockoj kod Beograda, u Beogradu, Francuskoj i Australiji, i svi nose prezime Denić. Krsna slava im je svima Sv. Jovan i "to se nikad nije menjalo".

Čitalac moli da mu javimo kad će izići prilog o Denićima, jer ne može uvek da nabavi novine, budući da ih kupuje samo u jednoj novinarnici kod naše crkve u Parizu.

Uvaženi g. Deniću, s obzirom na to da je Vaše poznavanje sopstvene porodične istorije zaista impozantno, pogotovo u odnosu na mnoge druge naše čitaoce, za Vas možemo da uradimo tri stvari - da Vam objasnimo poreklo vašeg prezimena, da Vam kažemo odakle sa Kosova potiču Savići-Denići ili da nam se javite ako želite da se objavi manja knjiga o Denićima, sa pojedinačnim istorijama koje su nesumnjivo interesantne, pa i potresne. A ima i veoma zaslužnih Denića, kao što je to bio Miomir (1913–1996), jedan od naših najvećih scenografa. Ako ste zainteresovani, javite nam se običnom ili elektronskom poštom, ili telefonom, radi daljeg dogovora.

Samo prezime Denić je patronimičko, od imena muškog rodonačelnika Dene. Vi znate i njegovo ime i prezime. Dena je omiljeno ime kod Srba na Kosovu i Metohiji. Ono je, prema M. Grković, koja je naš najveći autoritet za poreklo ličnih imena kod Srba, hipokoristik od imena Mladen (ili Desimir). Mi smatramo da je Dena nastalo od Mladen, jer je ovo ime mnogo češće, ako ne i omiljeno na Kosovu i Metohiji i uopšte u južnijim srpskim oblastima. Susreće se još u "Dečanskoj hrisovulji", a nosio ga je i jedan o Nemanjića, Vukanov sin, inače rodonačelnik Mladenovića pa, potom, Brankovića. (Spomenimo sveštenika Denu tj. Mladena, Debeljkovića koji i sam potiče iz ovih krajeva, a kao etnograf, jedan je od najboljih pisaca koji su objavili građu za proučavanje života Srba na Kosovu i Metohiji s kraja 19. i početka 20. veka.

Prelistali smo nekoliko monografija o Kosovu i Metohiji, potkopaoničkoj oblasti i ostalim krajevima u kojima naš čitalac navodi da ima Denića i otkrili da su Savići sa slavom Sv. Jovan Krstitelj, bili nastanjeni od davnina u selu Žegovac kod Prizrena. Negde sredinom 18. veka Arbanasi su ih opkolili sa svih strana i "ponudili da se razmene" - da pređu u arbanaško selo Parteš u Gornjoj Moravi. Savići su se tada iselili u ovo mesto zajedno sa desetinama drugih srpskih porodica. Parteš je na putu Gnjilane-Uroševac i još tridesetih godina 20. veka bilo je Savića jovanštaka, doseljenih iz Žegovca. Nosili su još i nadimak Kikerci.

U Grockoj, Denići, prema R. Nikoliću, priređivaču monografije "Sela okoline Beograda" (1903), nastale na osnovu građe ispitivanja studentskih terenskih ekskurzija, nisu, nažalost zabeleženi, ali to ne znači da ih nije bilo jer su i u ovom, kao i nekoliko drugih naselja, zapisane samo neke, a ne sve familije. Ostaje da se ide u Arhiv Beograda kao i u matičnu kancelariju Grocke, i to sa pismenom, sudski overenom saglasnošću potom(a)ka, da bi se bar desetak radnih dana strpljivo i pažljivo pregledale matične knjige.

Preradović

I g. Ratko Preradović, iz Hamburga, želi da mu nešto više kažemo o poreklu njegovih predaka. Navodi mesto rođenja, selo Donja Mravica, opština Prnjavor. Što se tiče prezimena nije mu poznato da su "išta menjali u skorije vreme". Poznato mu je da na teritoriji opštine Prnjavor živi više od sto porodica sa prezimenom Preradović.
Po porodičnom predanju, koje je čuo od oca Vaskrsija Krše Preradovića, njihovi preci doselili su se u sela Donji Vijačani i Vršani, odakle su njegovi stari, oko 1850. godine. Krsna slava Preradovića je Sv. prorok Ilija (2. avgusta).
U knjizi Đ. Janjatovića "Prezimena Srba u Bosni", nastaloj po tzv. šematizmima Srpske pravoslavne crkve, Preradovića, ali i Prerada ima u najvećem broju u Prnjavoru i oko njega. Međutim, ne znamo da li su u prošlosti bili jedinstvena familija, pa se iz različitih razloga i potreba razdvojili sa slavama, na primer, radi uzajamnog posećivanja, ili zbog zavetovanja drugom svetitelju, odnosno zbog nasleđene zemlje koja već ima svog patrona (preko supruge ili rođaka po majčinoj liniji srodstva). Tako Preradovića sa različitim slavama ima upravo oko Prnjavora: Sv. Arhiđakona Stefana slave u Kaocima, Prnjavoru i Smrtićima, Đurđevdan u Prnjavoru, Smrtićima i Viočanima, a Nikoljdan u Prnjavoru i Smrtićima. Slavu našeg čitaoca Sv. Iliju slave u selima Vijačani, ranije Viočani, Kokori i Šarinci. Preradi, koji su samo skraćeni oblik prezimena, a možda i stariji, sa slavom Sv. Ilija zabeleženi su u Galjipovcima, sa slavom Đurđevdan u Omarskoj (Prijedor), dok Sv. Vrače, Sv. Kozmu i Damjana, slave u Busnovima, Jelićima i Ferićima (sva mesta oko Prnjavora) i u Banjaluci.

Interesantno je da i Prerada i Preradovića ima i u "Gornjokarlovačkom vladičanstvu", tj. u Lici, Krbavi, Kordunu, Baniji i drugim krajevima koje su nekad nastanjivali Srbi, ali - ne slave Sv. Iliju, već Jovanjdan, Đurđevdan i Lučindan. Ova poslednja slava nas je i navela da ih potražimo u Ibarskom Kolašinu i Nikšiću gde se ona najčešće i slavi, te smo tako pronašli Preradoviće u Pljevaljskom Polju i Mrzovićima gde su se naselili iz Kolašina, ali slave Đurđevdan. Među prezimenima u Crnoj Gori za Preradoviće stoji da su u okolinu Pljevalja doseljeni od Bileće, a za Prerade u Savini, Herceg Novi, da su se doselili od Mostara. Zaista i tamo ih ima, samo sa slavom Nikoljdan.

Preradovića su, po svemu sudeći, staro hercegovačko plemstvo od srednjeg veka. Sve se čak poklapa sa imenima mesta u Hercegovini i oko Prnjavora (ovo ime je grcizam, od proneios, što znači manastirsko selo, a ovde su u blizini bila dva značajna manastira, Stuplje i Liplje) koje nastanjuju familija čitaoca i mnogobrojni srodnici. Samo prezime, sa ić ili bez njega, nastalo je od ličnog imena Prerad, za koje spominjana M. Grković smatra da je "superlativ za rad uzet za lino ime". Za sada toliko, a Vi se, g. Preradoviću, javite kako bismo dovršili priču o vašem poreklu kao i rasprostranjenju Prerada i Preradovića, od kojih je (iz Slavonije) i veliki hrvatski pesnik, Srbin, general Petar Preradović.

Daković

Iz Umkirhena u Nemačkoj, gde živi od 1966. godine, javlja se g. Danilo Daković. Poreklom iz Lukavca, opština Nevesinje (Republika Srpska, Bosna i Hercegovina), krsna slava Sv. Nikola, piše da su se njihovi stari, prema porodičnom predanju, pre dva do tri vekadoselili na teritoriju istočne Hercegovine. Zna da, Dakovića ima još na teritoriji Grahova, u Crnoj Gori.

Dakoviće smo, u Dedijerovoj "Hercegovini", pronašli u Donjem Polju, na obodu Lukavačkog polja, ispod planine Grebenika, na visini od 800 metara, gde stanovnici daju poetična imena vetrovima, koji ovde neprestano jako duvaju - "Sunčanik" i "Podsunčanik" ili, prema obližnjim mestima, "Slaćanin" i "Dabranin". Mesto je ime Lukavac dobilo po paši Lukavici koji je ovde živeo. Posle njega, gospodari su bili muslimani Haznadarevići.

Za Dakoviće, Dedijer veli da su se doselili oko 1800. godine sa Grahova sa Stevanovićima, sa kojima su istog porekla. I jedni i drugi slave Sv. Nikolu, a prislužuju Petrovdan. Oni su kao i Stevanovići "sa Meduna u Srbiji", a starinom su Obrenovići. Prvo su se doselili u oblast Nikšića, u Riđane, ali su, kad su ubili dva Turčina, prebegli u Lukavac pre nego je paša Mahmut Bušatlija porobio Čevo, dakle pre četiri veka. U isto vreme Dakovići se nasele u Kazance, gde se danas zovu Perišići. U Donjem Polju ili Lukavcu, početkom 20. veka, živeli su u četiri kuće. Ali, za prikaz načina doseljavanja u Hercegovinu i dalju starinu Dakovića, te celokupnu njihovu istoriju, treba daleko više prostora da bi se ispričala nego što je naša rubrika. Gospodine Dakoviću, javite nam se na našu adresu ili telefon u Beogradu.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:54 PM   #24
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (23)


Bevanda

Iz Kela na Rajni, g-đa Sofija Dragović interesuje se za svoje devojačko prezime Bevanda. Roditelji su bili kolonizovani u Karađorđevo, ali su se vratili nazad svoje Jošane, gde se ona rodila, a kasnije se ipak udajom u Apatinu, vratila u Bačku. Krsna slava očeva je Sv. Nikola.
Smatra da je ovo prezime jedinstveno jer nigde nije čula ni pročitala da postoje druge Bevande, osim jednih koji su pre pola veka iz Like otišli u Zagreb. Čula je da je prezime turskog porekla, da su doseljeni iz Hercegovine, a možda iz hrvatskog Primorja ili Italije.
Prezime Bevanda nije tako retko, a kamoli izuzetno. Sudeći po podacima iz "Leksika prezimena SR Hrvatske" od pre 30 godina, u ovoj republici su evidentirane dve varijante faktički istog prezimena - Bevanda i Bevandić. Oba, u mnogim mestima.
Prema M. Radeki, na prostoru "Karlovačkog vladičanstva" (Lika i okolne oblasti) i Bevande i Bevandići slave samo Nikoljdan.
Sasvim je evidentno da su njihovi preci poreklom iz Primorja. Sklanjajući se pred Turcima, iz Hercegovine (gde ih i danas ima) naselili su se na severnom delu jadranske obale, konkretno u Senju. To je ono što pouzdano možemo reći, jer to potvrđuje i hrvatski autor o Lici, Stjepan Pavičić. On između ostalog tvrdi da su se oni naselili još u 16. veku u Jasenicu u novigradsko Primorje, a odatle ih je sredinom 17. veka mletačka vlast raselila po ostrvima i Velebitu.
Prema prof. J. Erdeljanoviću, Bunjevci Bevande i Bevandići pripadaju grupi Srba doseljenih od reke Bune od Dubrave, Stoca i Počitelja u Hercegovini koji su naselili hrvatsko Primorje od Podgorja do Ledenica i Zagona na Velebitu i delom jugozapadni deo Like. Pripadaju razgranatom rodu Rukavina. A P. Rađenović kaže da su i u Bosni i u Lici i Dalmaciji, Rukavine ogranak Rađenovića, koji su poreklom iz Boke i Stare Hercegovine. U Hercegovini, Dedijer beleži samo Bevande sa slavom Sv. Nikola u mestima oko Mostarskog Blata: u Kruševu, zaselak Podgorje, u Jasenici na reci Buni i u Jarama i Sretnici kod Biogradaca.
Čitateljka navodi da je rođena u selu Jošani, ali smo u pregleda prezimena po "Leksiku" našli da je oravilan naziv ovog sela - Jošan, a tako je zabeleženo i u "Imeniku naseljenih mesta FNRJ" iz 1951. i na novijim geografskim kartama.
Sigurni smo, međutim, da je Jošani pravi, stariji naziv sela, slično kao Jošane, zaselak Zemunika kod Zadra, ali su jezikoslovne "nevježe", tj. neznalice, verovatno samovoljno skratile ime mesta u današnji oblik.
Prezime Bevandi(ća) moralo je nastati po nadimku pretka koji je prvi probao istoimeno piće i možda ga toliko trošio, hvalio i spominjao da mu se prosto "zalepilo" uz ime. (Bevanda je - od italijanske reči beva, piće - popularan naziv za vino s vodom. Vuk je to nazvao "zabijeljeno vino").
G-đa Dragović moli i za objašnjenje porekla Vlatkovića, familije svoje majke o kojima takođe ništa ne zna, osim da je mnogo češće prezime od očevog. Mi je molimo da za njih ponovo javi (bar sa osnovnim podacima: zavičajno selo ili bar kraj porekla, krsna slava).
Usput, molimo i sve ostale čitaoce da ovaj dogovor i red poštuju kako bismo svima pomogli. I još nešto, što može biti uputno i za druge čitaoce. G–đa Sofija kaže da deo godine provodi u Apatinu, pa je uzajamnim podsećanjem sa svojim rođacima mogla da sazna i više nego što (ne) zna, da se svi bolje prisete još nekih detalja iz prošlosti familije, i da nam o svemu tome piše.

Bundalo

Iz Berlina se javlja g. Marko Bundalo, poreklom iz sela Pobrđani, u Potkozarju. Linija njegovih predaka počinje od čukundede Marka i redom pradeda Đurađ, deda Marko i otac Mirko. Interesuje ga odakle su došli u ove krajeve. Čuo je da Bundala ima i u okolnim mestima, pa da li su u srodstvu. Svi njegovi slave Sv. Jovana Krstitelja, 20. januara.
Raspoloživi podaci kažu da su porodice sa prezimenom Bundalo zabeležene 80-ih godina 19. veka u sledećim parohijama u mnogim mestima u Bosni, sa istom slavom. Jedini sa slavom Sv. Nikola bile su porodice u parohiji Međeđa, kod Dubice.
U Kninskoj Krajini i Karlovačkom vladičanstvu nisu evidentirane porodice ovog prezimena, a "Leksik prezimena SR Hrvatskoj", koji registruje stanje u periodu posle 1950. godine, a pre tragičnih 90-ih godina, porodica Bundalo bilo je samo u Slavoniji - u Milanovcu, opština Orahovica, u Velikoj Pisanici i Severinu, opština Bjelovar, u Žegaru, opština Benkovac i Zagrebu.
U Dubrovniku i selu Mrcine u dubrovačkoj opštini popisana su četiri domaćinstva s prezimenom Bunda. U Iloku (Vukovar) - Bundački, a u Borovom Selu (takođe kod Vukovara) - Bundalevski ... Nažalost, ovaj izvor ne navodi ni veroispovest ni nacionalnu pripadnost. Nije isključeno da su neke od ovih porodica ranije bile pokatoličene (pogotovo one u dubrovačkom kraju), a poslednja, Bundalevski, možda je doseljenici iz Makedonije.
Po tvrđenju Vladimira Skarića, Bundale pripadaju starijoj familiji Bogunovića, poreklom iz Raške. On navodi da je čuo da su došli iz Stare Srbije (u njegovo vreme, pre jednog veka) pre tri stotine godina, što znači pre 400 godina u odnosu na naše doba. Najpre su bili na Zmijanju pod Bjelajem, a kad su Mlečani oslobodili Liku od Turaka, naselili su su i tamo, na Zrmanju. Kasnije, pošto su se narodili, raseljavali u Vranovinu (Bjelajsko polje). Ne zna se tačno vreme kada je počelo razrođavanje "plemena Bogunovića" - da li pre ili posle seobe u Dalmaciju i Liku. Poznato je samo da se dele na tri velika ogranka (Lika, Dalmacija, Bosanska krajina), sa po više porodica srodnika koji nose različita prezimena. Isto tako, bar do 20–ih godina prošlog veka, nisu stupali u brakove između sebe. Ukupno ih je bilo 396 kuća sa 22 prezimena. Svi su slavili Sv. Jovana.
Najznamenitiji među Bundalima bio je Trivo Bundalo iz Ašana, vojvoda u bosansko-hercegovačkom ustanku 1875–1878. godine. Prezime je, najverovatnije, nastalo po nadimku koji je možda prvobitno bio Brundalo, za čoveka koji brunda, mumla nerazgovetno kao medved. Istina, videli smo da ima i Bunda, pa bi se moglo pomisliti da je došlo od reči bunda (navodno mađarskog porekla), ali nam je logičnije i verovatnije da je u pitanju skraćivanje.

Đuričić

Iz Beča, u koji je stigao 1972. godine i gde sada uživa penzionerske dane sa porodicama svoja dva sina, piše nam g. Milorad Đuričić. Rođen je u Žabarima, 1968. godine preimenovanih u Pelagićevo. Kao redovni čitalac "Vesti", kaže, zaslužio je dobije odgovor u rubrici "Koreni".
Po očevom kazivanju, Đuričići potiču iz Smoluće kod Tuzle. U Pelagićevu i danas ima desetak porodica sa ovim prezimenom. Svi slave Sv. Klimentija, 8. decembra, a dve kuće slave Sv. Jovana Krstitelja, 20. januara.
U Crnoj Gori, u plemenu Cuce, postoji bratstvo Đuričića nastanjeno u Rovinama, Pretinom Dolu i Kobiljem Dolu. Neki ih smatraju jednim od najstarijih bratstava, a oni samo kazuju da su iz LJeškopolja, od Komana, od Bandića. Predak Đuričića se zvao Vuko Bandić. Prvobitna slava im je bila Sv. Jovan Krstitelj, a onda su uzeli Nikoljdan, i Malu Gospođu kao prislužbicu. Ima ih, raseljenih, u Hercegovini (u Nevesinju, gde se iselio jedan od Vukovih sinova), u Nikšiću i u Srbiji (Lukovo).
Zna se da je jedna grana Đuričića-Šagovnovića (neki vele Šagunovića) stigla do Bileća, u Hercegovini. Mesta gde su živeli i njihove kuće narod naziva šagomuše. Verovatno je ovo prezime, po pretku Šagovana, prvobitno bilo Šagovanovići. Na ovo ime ukazuju i toponimi - u Bosni selo Šagovići, u Slavoniji selo Šagovina.
Erdeljanović smatra da su bratstvo Đuričića u Cucama i njihovi iseljeni srodnici, dvojnog porekla. U njima su se stopili predstavnici najstarijih cuckih bratstava sa potomstvom nekog doseljenika koji je verovatno bio u srodstvu sa precima Bandića u Komanima.
Druga grana, a možda se radi i o istoj, jesu Đuričići iz Ceklina, u nekadašnjoj Katunskoj nahiji u Crnoj Gori. Ceklinjani ili Đuraškovići, kako se još zovu, vode poreklo iz Klimenta (oblast između Albanije i Zete u vreme Ivana Crnojevića). Nastanjeni su u Rijeci, Dodošima, Ceklinu, Mihaljevićima i Oćevićima. U starom kraju su slavili Sv. Nikolu, pošto se predak Leka oženio iz Pipera i privio najpre uz njih, u LJeševiće. Sinu je odredio da slavi Nikoljdan, a pastorku - Đurđevdan.
Preci našeg čitaoca bi mogli biti i iz Bihora, od onih Srba koji nisu primili islam (druge porodice jesu i oni su sada Adrovići). Jedna grupa se preko Raške naselila najpre na Zlatibor (gde ih i danas ima), a druga je uz Drinu stigla do Posavine. Slavu Sv. Kliment, uzeli su kao spomen na svoje poreklo iz Klimenta. Mnogi od Đuričića bavili su se trgovinom kao i oni u Užicu i u Valjevskoj Tamnavi.

Župljanin

Od g. Slavka Župljanina dobili smo vrlo kratak dopis, sa krajnje šturim podacima. Rođen u selu Maslovare, kod Kotor Varoši, od 1969. živi u Nirnbergu. Prema priči, doseljeni su u Maslovare. Ali, ko se doselio, kada i odakle - ne kaže. Slavu, Sv. Aranđela (21. novembra), nisu menjali.
Termin župa, od kojeg je nastalo prezime Župljanin, čovek iz župe, kao geografskom pojam znači pitomi, ravničarski predeo, obično kao proširenje doline neke reke. U oblasti odakle potiče g. Slavko, postoje uz Vrbas tri takve Župe - na desnoj obali reke Slatine i Lašva i Luke. Za stočare, župa je stalno stanište ili zimovnik, mesto za ispašu na planinama.
Mišljenja smo da bi naš čitalac mogao da bude potomak jedne od dveju starih familija iz ovog kraja koje slave Aranđelovdan. Jedni su Novakovići, koji su se najpre doselili u još jednu, Saničku župu, sa reke Zrmanje u Dalmaciji, a otud su mogli i da se prozovu Župljanima. Pored njih, u ovom kraju Aranđelovdan slavi i familija Vujnović. Oni su neka vrsta "starosedelaca", jer im se ne zna vreme doseljavanja i smatraju da su došli iz obližnje Lužnice u Šišavi.
Porodica Župljanin ima i u Gruži, ali im je prezime nastalo prema kraju iz kojeg su došli - Aleksandrovačke župe.

Knežević

Za g-đu Danijelu Otašević iz Milhajma, evo još jednog, poslednjeg odgovora na njena četiri zasebna pisma - prezime Knežević koje je imao njen deda, pre nego što je uzeo drugo, Marković. NJegova dedovina je, po mnogim izvorima, Sjenica, a mi dodajemo Raška oblast. Deda je rođen u Beloljinu, ali su se njegovi, kad je imao šest godina, iselili na Kosovo, u selo Balovac kod Podujeva. G-đa Danijela se ne seća slave Kneževića, ali zna da je deda, kao Marković, slavio Sv. Vasilija (14. januara) i Sveta tri Jerarha (12. februara).
Kaže da je deda retko pričao o svom detinjstvu, ali zna da su sigurno poreklom iz Crne Gore odakle su preci morali da beže zbog krvne osvete i verovatno da su tad menjali i prezime. Zna još da se pradeda zvao Svetozar Marković, a deda je mlad umro, pa nema više informacija o njemu.
G-đo Otašević, vi ste, izgleda, prava pravcata Vasojevka! A oni su se vazda osećali i bili pravi Srbi. Oni pripovedaju da su naslednici ili potomci Nemanjića, i da je iz njih potekla i druga srpska dinastija Karađorđevići.
Mada su vaši Kneževići, nastanjeni u Budimlji, drugoplemenici u Vasojevićima, ipak im pripadaju, odnosno "broje se" u Vasojeviće. Kneževići su ogranak Obradovića sa NJeguša koji su se, prema bratstveničkom predanju, pre četiri veka odvojili od Herakovića sa kojima su u nesumnjivom srodstvu. Svi slave Vasiljevdan, a prislužuju Sv. Iliju. Vaši su možda kao prislugu uzeli slavu Markovića Sv. Tri Jerarha.
Po predanju, Obradovići su se posle silaska s NJeguša nastanili na manastirskoj zemlji kod manastira Morače (inače posvećenog Sv. Iliji), u Fočje, gde su ostali tri decenije. Odatle su krenuli sa kaluđerima u Lubnicu, a odatle u selo Štavalj kod Sjenice. Srodnici su im Otovići, Pešići i Lalevići-Kolašinci i Delevići. LJudi su krupni i snažni, brzo se množe i napreduju u svakom pogledu, kaže izvor.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:55 PM   #25
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (24)


Dragičević

Iz Engleske nam se javio g. Petar Dragičević, poreklom iz sela Burića pod Kozjak planinom, nedaleko od Knina. Kaže da su raseljeni iz mnogih mesta po “cijelom svijetu tokom zadnjih desetljeća, pa ih ima i u Kanadi, Americi, Australiji i Evropi, kao i u delovima bivše Jugoslavije (u Hrvatskoj ih ima i pravoslavnih i katolika), a najviše u Beogradu i Banatskom Novom Selu. Svi Dragičevići slave istu slavu, Sv. arhanđela Mihaila". Želi da sazna više o poreklu “plemena Dragičevića, a usput i o poreklu svoje majke iz istog sela iz plemena Andić".
Prema “Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije, Dragičevića ima u Boričevcu, Dnopolju, Gračacu, Dragičevskim Podima, u Jezerima, Rakovici i Jablancu (Jablanac), Gornjoj Kladi, Lukovu, Donjim Pazarištima, Raduču, Rudopolju, Senju i Starigradu. U “Karlovačkom vladičanstvu", M. Radeka je za Dragičeviće zabeležio da slave samo Jovanjdan, a za Dragičeviće – Stevanjdan. U Bosni je slična situacija: Dragičevića ima puno, ali nijedna familija ne slavi Aranđelovdan.
U Boki, Nakićenović navodi Dragičeviće u Podima, u hercegnovskoj oblasti. Veli da su se 1692. godine sa popom Savatijem LJubibratićem iselili iz Popova u Hercegovini. Slava im je Sv. arh. Mihailo. Iz ove familije su dva značajna čoveka zabeležena u arhivu hercegnovske opštine: pop Isaija Dragičević i predsednik opštine Jovo Dragičević.
Gotovo smo sigurni da ovi Dragičevići iz Popova predstavljaju samo povratnu seobu u Boku, a da su nekad bili u Potpeću, u Piperima, gde i danas ima osam kuća Dragič/ćevića koji su se spustili potom u Zavalu i potisnuli starosedeoce Banaševiće ili se pomešali sa njima. I jedni i drugi slave Aranđelovdan, a prislužuju Petkovdan.
A što ima i katolika Dragičevića očigledno je, što i sam čitalac zna, rezultat mnogovekovnog procesa menjanja vere i denacionalizacije.
A što se prezimena Andić tiče, čekamo posebno pismo.

Gružić

Skoro godinu dana od nesporazuma, u pitanju je bila poruka elektronskom poštom, g. Dejan Gružić se ponovo javio - pismom iz Morfelden Valdorfa, da mu konačno odgovorimo na pitanje o njegovom poreklu. Hvala mu na strpljenju i što se ponovo javio. Tek kad je u pismu naglasio da njegovi slave tri slave, to nam je bilo nerazumljivo.
Čitalac smatra da je prezime Gružić vrlo retko i kaže da u Pepeljevcu, kod Kruševca, rodnom mestu dede i oca, postoje svega tri porodice sa ovim prezimenom, koje se prvi put javlja 1885. godine po pradedinom dolasku u ovaj kraj. Glavna slava im je Sv. Alimpije Stolpnik, 9. decembra, a zatim i Aranđelovdan, 21. novembra i Đurđevdan, 6. maja. Pita nas da li prezime ima veze sa Rusijom, jer je preko interneta došao do nekih Gruziča u Rusiji, kao i da li su srodni sa sličnim prezimenima: Grujić, Ružić, Grujičić.
Što se porekla samog prezimena tiče, ono je zaista veoma retko, bar u oblasti iz koje potiču preci našeg čitaoca. Etimološki, prezime nema ama baš nikakve veze sa Grujić, Grujičić i Ružić. Prva dva su patronimička, od muškog imena Gruja, Grujica, a treće je matronimičko, prema nekoj Ruži. Isto tako nije ni blizu Gruzičima u Rusiji, jer reč “gruz" na ruskom znači teret, tovar, a “gruzčik" je nosač, utovarivač. U ovom slučaju, pošto se prezime retko javlja, a i to tek od 1885. godine kad je deda došao i oženio se meštankom (koja je sigurno donela i zemlju u miraz, time se objašnjava i onaj naš “fatalni" nesporazum sa tri slave, koje su verovatno nasleđivane ženidbama vaših dede i oca, zajedno sa imovinom njihovih žena). Ne zna se otkud se doselio prvi predak familije našeg čitaoca u Pepeljevac, ali pretpostavljamo da je to bilo iz obližnje Gruže ili sela sa obale istoimene reke, koja i nije tako daleko od Kruševca, pa po tome i dobio nadimak Gružanin, od koga je i nastalo prezime – Gružić.
Bezbroj je mogućnosti da bilo koja porodica iz oblasti Gruže bude preteča vaših Gružića. I, zaista, bez detaljnijih arhivskih istraživanja, na ovo pitanje je nemoguće precizno odgovoriti. Evo, zasad tri pretpostavke koje bi mogle da budu najpribližnije odgovoru i ukazivale na pravac daljih istraživanja. Prvo, to je familija Đorovići koja i danas postoji u Čestinu (Gruža) u zaseoku Dobrošu. Po predanju ovde se doselio Stojča Dobričanin iz Dobriča i zasnovao mahalu Dobroš i to odmah posle kosovske bitke. U Prvom srpskom ustanku uzeli su aktivno učešće, pa su 1813. morali da beže u Srem. Potom su se vratili u Čumić, a iz Junkovca, gde su bili, iselili su se pre vek i po i tada dobili nadimak – Gružani. Međutim, slavili su Sv. Luku. A mogli su i da promene slavu ... Udrugom slučaju, Gružići bi mogli da budu potomci familija Babić iz Knića koji su se takođe raseljavali i koji slave Sv. Alimpija. Poreklom su sa Kosova. I u trećem, to bi mogli da budu Ivanovići iz Knića, kojih je bilo početkom 20. veka svega dva domaćinstva. Poreklom su od Sjenice, naseljeni u vreme Karađorđa, a slave Sv. Alimpija Stolpnika.

Jeftić

G. Dragan Jeftić piše iz Frankfurta opširno o svom poreklu - u želji da mi pronađemo njegove starije korene kaže da: Jeftići su iz Donje Jošanice (Vogošća kod Sarajeva), slave Sv. Jovana, kao i to da su se tri brata, pradedovi pokojnog dede g. Dragana, doselili u Jošanicu na imanja aga koje su potom oterali i uzeli im zemlju. Prema jednom predanju, došli su od Kolašina, a po drugima iz beogradske okoline. Uzgred nam saopštava i da je njegova baba Danica od čuvene familije Moćevića iz Crne Gore, pa bi voleo da sazna i o toj familiji ponešto.
I ovim povodom naglašavamo da se držimo pravila jedno pismo - jedan odgovor. U ovoj rubrici se ne bavimo likovnim predstavljanjem porodičnog stabla, jer je to sasvim druga vrsta istraživanja, koja dolazi u obzir u privatnom aranžmanu, a ne preko novina.
Što se tiče Jeftića i Jevtića to je isto prezime. Da li će biti sa f ili sa v, zavisilo je od zapisivača. Glas f inače izvorno nije srpski ni slovenski, a nije ni mnogo omiljen u srpskom narodu. Upotrebljavali su ga uglavnom oni koji su se smatrali učenijim, a u narodu je obično zamenjivan sa v (vildžan, umesto fildžan i slično).
U monografiji “Sarajevsko polje" Trifkovića, zabeležen samo oblik Jevtići. I u drugoj monografiji u kojoj su pobliže opisane Jošanica i Vogošća, pojavljuju se samo Jevtići i “Jošile", a ne i Jeftići. Selo Jošanica je dobilo ime po potoku, ali je vrlo staro i pominje se u sidžilu sarajevskog mule 1565. godine. Jovandići (za koje naš čitalac kaže da su kumovi Jeftića) imali su han, a kao prvi Srbi koji su imali svoje zemlje ovde se spominju Ćurčije.
“Jošile" su se prizetile u Srbljanoviće i nisu najstarije stanovništvo u ovom kraju. Oni se spominju jedino kao zemljaci Jevtića, jer su poreklom iz Kolašina i slave istu slavu – Ilindan i to u Jošanici kod Vogošće. M. Filipović kaže da ih ima još u Visočkoj nahiji u Čifluku i Tušnjićima.
Nadalje, Jevtići se pominju u Krivoglavcima prema Reljevu u sarajevskom Polju, ali sa slavom Đurđevdan. Pradeda im se doselio iz Banjana i zvao se Petar. NJega i sestru sa 300 ovaca zarobio je beg LJubović od Nikšića i prodao kao robove paši Čengiću u Mostar. Sestru uzme paša, a Petar ode na imanje Čengića u Zagorje. Tu se oženi i ode na Pinjino Brdo, pa u Marije i u Krivoglavce u Vogošći. Tamo su došli pred veliku kugu (ne znamo kad je to bilo) i dobi sinove Maksima i Jefta. Moguće je da su Vaši preci od Jefta, te da su i slavu promenili u drugu, koja je zapravo preslava u Banjanima, a to je Sv. Jovan.

Janković


G. Branko Janković, iz Stokholma, daje nam dosta podataka, ali malo saznanja o ranijoj istoriji porodice Janković.
Poštovani g. Jankoviću, za odgovor o svakom prezimenu imamo malo prostora - najviše stranicu kompjuterskog teksta. Ako želite opširniji odgovor, javite se privatno. Ovog puta odgovaramo na vaše pitanje o poreklu Jankovića iz sela Zeoka kod Guče.
Tu su se doselili Maksim (Amidža), od koga su Jankovići, i brat mu Risim od koga su Risimovići. Janko je bio njihov otac i po njemu su Maksimovi zadržali prezime Jankovići. Zna se još da je Maksim učestvovao u Hadži–Prodanovoj buni 1814. godine, ali se ne zna koliko je bio tada star. Čitalac daje pregled godina rođenja od svog dede 1887, ali se za Maksima opet ne zna koji je on srodnik na lestvici.
Krsna slava Jankovića je Sv. Aranđel Mihailo. U selu ih je malo, kao i Risimovića. Ima ih nešto u Kotraži i Lisi kod Guče, u Beogradu, a po svetu su rasuti po Australiji (Pert).
U selu Zeokama postoji stara porodica tzv. Zeočani kojima se ne zna poreklo. Staro ime im je bilo Berjani (Berjanovići). Oni su bili jedna od najvećih porodica u selu početkom 20. veka sa 25 domaćinstava. Oni su činili čitav zaselak Zeoke i samo po slavi Aranđelovdanu se zna da je ovo mnoštvo porodica (sada sa različitim prezimenima) istog porekla. To su: Risimovići, Jankovići, Nikolići, Gavrilovići, Ilići, Mićići, Petrovići, Vukovići, Savići i Mandići. Iz drugog zaseoka Skoka su im i srodni Tupajići. Oni su se svi već razrodili i uzimaju se međusobno.
Evidentno je da su se ovde naselili iz Starog Vlaha i Sjenice, ali njihovo dalje poreklo teško je utvrditi. Postoje Berjani u Kučima, ali je ovo pleme moglo da bude samo etapa u seobi Zeočana ili mesto gde su se sklonili pred Turcima kao i mnoge druge znatne i ugledne porodice u 15. i 16. veku. Po drugom zeočanskom zaseoku Kojićima moglo bi se pretpostaviti da su poreklom sa Kosova i Stare Srbije, jer se ime Koja, Kostadin, Konstantin sreće samo u tim oblastima. Osim toga, za Kojiće se pretpostavlja da su bili rudari – Sasi, dok je za Berjane (kao što smo to iznosili u jednom ranijem prilogu), realna pretpostavka da su jermenskog porekla i da su se još u srednjovekovnoj Srbiji bavili trgovinom.

Legen

Iz Beča, g. LJubomir Legen reporterski opisuje zavičajnu Veliku Klisu u zapadnoj Slavoniji, stradanje od ustaša u Drugom svetskom ratu i ovo novo, 90-ih godina, ali ne navodi gde je rođen. Po predanju, Legeni (tri brata s porodicama) došli su, verovatno početkom 18 veka, iz sela Vrebac u Lici kao prvi naseljenici. Slave Sv. Jovana. U međuvremenu su se razdelili u tri ogranka. Kaže da prezime Legen ne zvuči nimalo slovenski, možda je pretrpelo germanizaciju ili mađarizaciju, pošto su ti krajevi bili pod Austro–Ugarskom. A možda je i od turcizma legen (leđen), to jest lavor. Kaže još da u bečkom arhivu ima podatak o Legenima u Tešnju.
Činjenica je da su familije sa ovim zaista neobičnim prezimenom zabeležene u dva odvojena kraja u Hrvatskoj, a i u Bosni i Hercegovini.
Prema “Leksiku prezimena SR Hrvatske (1976), Legena je bilo jedino u opštini Virovitica. Osim u spomenutoj Velikoj Klisi, odakle je g. LJubomir (15 domaćinstava sa 46 osoba), evidentirani su i u Maloj Klisi (samo dva jednočlana domaćinstva), kao i u Borovi i Gvozdanskoj. U Dubrovniku su zabeženi kao Legeni. “Leksik“ ne navodi krsnu slavu, ali sam g. LJubomir navodi da je to Sv. Jovan Krstitelj.
Na teritoriji današnje BiH, (prema knjizi Đ. Janjatovića “Prezimena Srba u Bosni", Sombor, 1993), Legeni su zabeleženi jedino u parohiji Brestovo, sa slavom Časne verige. U parohiji Jelanska, pak, nalazimo Legenoviće, sa istom slavom. Može se pretpostaviti da je reč o istom prezimenu, samo u drugom slučaju produženog oblika - sa ović.
Prava zagonetka se ispostavi kad se u trećoj parohiji istog protoprezviterijata, Tešanj, pojavi prezime Legenora, pogotovo što i ova familija ima istu slavu - Časne verige Sv. apostola Petra.
Krsne slave slavonskih i bosanskih Legena se, dakle, razlikuju mada su vremenski blizu, deli ih samo devet dana. Iz ovih ili onih razloga one su mogle biti pomerene u toku kretanja bilo prvih ka srednjoj Bosni, bilo ovih od Tešnja. Takva kretanja su i istorijski potvrđena. Turci su srpsko stanovništvo gonili ili selili preko Une i Save da bi se, kako su pogrešno verovali, učvrstili na tim prostorima – pa su tešanjski Legeni, u novim naseljima, uzeli i novu, mnogo češću slavu, Jovanjdan.
Što se porekla prezimena tiče, prva pretpostavka je bila da je neki davni predak imao u to vreme izuzetno redak predmet - metalni lavor, legen (govori se i leđen). Ova reč nam je došla iz turskog, a inače je persijskog ili grčkog porekla. Moguće je da se hvalio njime, pi zato dobio nadimak – Legen. Zadovoljili bismo se tom varijantom, ali smo našli podatak da su naši prastari Srbi, Cincari, poreklom iz Gramoste, u današnjj severozapadnoj Grčkoj, proterivani od Turaka i Arnauta počev od sredine 18. veka, imali i familije Lega. Oni su svojim, najčešće dvosložnim prezimenima, ponekad dodavali ora ili ura, pa je tako od Lega postalo Legenora.
Najzad, solidnim etnološkim proučavanjima utvrđeno je da su se ovi Cincari upravo u spomenuto vreme naseljvali i u Bosnu, a da su se, osim trgovinom i drugim zanatima, bavili i kalajdžijskim pa, izmeću drugih predmeta, izrađivali i lavore. Zaključak je da je neki Lega, po zanimanju kalajdžija, dobio nadimak Legen koji je potomcima ostavio kao prezime.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:56 PM   #26
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (25)

Klisurić


G-đa Đurđica Popratnjak-Klisurić se javila među prvima i još u novembru dobila odgovor o svom devojačkom prezimenu, a sada joj ispunjavamo želju da objasnimo i prezime muža - Klisurić. Kaže da Klisurići potiču iz sela Baljci, u opštini Drniš, u Dalmaciji. Krsna slava im je Lazareva subota. Sada su u Australiji, u Adelaidi.
U oblasti Lima i Tare postoji rod Klisure, starosedeoci u mestima Sjeverinu i Košutici. Slave Đurđevdan. Bežeći od krvne osvete, odlazili su u Drobnjak i na Durmitor. Kao stočari, iseljavali su se u Hercegovinu i na Glasinac, a potom u Primorje. U Bosni se sreću prezime Klisara - oko Glasinca (Aranđelovdan), Sarajeva (Sv. Vrači) i Bugojna (Đurđevdan) i Klisarić - u Donjem Vakufu (Bugojno, Đurđevdan).


Prezime je, nesumnjivo, tzv. geografskog porekla, od klisura, kojih je na celom Balkanu prosto bezbroj. Reč je grčkog porekla, za usku i duboku dolinu između planinskih masiva, isto što I klanac, suteska, odnosno sutjeska.
Klisura/Klisara i Klisurići/Klisarići su van svake sumnje klisurani, potomci iseljenika od grada Klisura, u planinskom delu severne Grčke, koji su, u stvari, najstariji, prvi Srbi na Balkanu, ali su bili pogrčeni, a onda jezički poromanjeni. Zbog jezika su nazivani Ar'mani, a ostali su ih zvali Cincarima i Vlasima. Posle uništenja njihovih glavnih varoši Moskopolja i Janjine, u drugoj polovini 18. veka, iseljavali su se na sever prema većim srpskim gradovima i dalje u Beč, Budim i Peštu, ali i u Slavoniju, Bosnu i Dalmaciju. Tako su stigli i u Vojnu krajinu.

Među tim porodicama Cincara koje su se iseljavale do Krajine i Slavonije možemo da navedemo sledeće: Barako, Baša, Darvar, Vulko, Gavela, Vučo i druge. Pošto su inače pravoslavci, vremenom su prihvatali i slavljenje krsne slave (umesto imendana starešine domaćinstva), a time su se konačno "posrbljivali".
Bez konkretnih arhivskih istraživanja, sada praktično nemogućih, vrlo je teško reći koje je bilo prvobitno prezime porodica koje su prozvane Klisura, Klisurić i slično. Jedino se zna za Klisariće u Karlovcu (prethodno su bili u Neradinu), da su starinom iz Klisure, iz koje im se doselio pradeda, čiji je sin Dimitrije bio šegrt kod Janje (Cincarina) Stankovića. Slavili su Svetu Petku.

Jevtić

Pismo g. Milomira Jevtića, iz Beča, stiglo je poodavno, ali se "nekako zagubilo". Izvinjavamo što toliko kasnimo sa odgovorom. Interesuju ga poreklo prezimena i selo u kome je rođen - Polatna, Žabare kod Velike Plane. Krsna slava njegovih je Sv. Aranđel Mihailo.
Kad je selo naseljavano, familije još nisu bile podeljene na manje ogranke, porodice s posebnim prezimenima. To je, piše, nastalo tek kasnije pa su tako i njegovi Jevtići nastali od Švabića, počev od 1865. godine. Od starijih je čuo da i ime sela i njegovi žitelji potiču sa Kosova. To ga je čak i ljutilo "kako to da su oni Arnauti i došli čak ovamo", ali je isti podatak našao i u knjizi o Moravi - da je Polatna i selo u srezu labskom, na Kosovu, a da je ova u Pomoravlju naseljena 1750. godine. Pročitao je da su stručnjaci smederevskog muzeja istraživali nastanak sela Glušce, Polatna i Brankovinac i ustanovili da je Polatna osnovana 1457-1458. godine. Od kustosa je čuo da je Polatna kod Smedereva nastanjena 1458. godine i da se raselila sa Velikom seobom 1690. godine. Pita nas za mišljenje.
G. Jevtiću, nije to neka velika misterija i dobro je što nas pitate o imenu Polatne u Požarevačkoj Moravi i na Kosovu i o vašem ranijem prezimenu Švabić i sadašnjem Jevtić. Upravo je oblast iz koje Vi potičete, naseljena tzv. kosovsko-metohijskom migracionom strujom još od Velike seobe 1690. godine, a i manjim seobama u kasnijim vremenima, naročito od oslobođenja od Turaka. Tako su i nazivi mesta u oblasti požarevačke Morave i smederevskog Podunavlja zapravo "preslikana" iz okoline Prištine, Gnjilana, Vučitrna i oblasti Laba, gde je takođe postojalo selo Polatna.
Vaše selo Polatna nastalo je raseljavanjem sela Živice (majur), pored Starog sela uz Moravu koja ga je stalno plavila. Deo njegovih stanovnika se naselio u obližnji Kočetin. To se zbivalo krajem 18. i u prvoj polovini 19. veka. Sasvim je logično da su i Vaši preci Švabići, sa slavom Aranđelovdan, nastanjeni u Polatni, poreklom sa Kosova i da su ovamo doseljeni sa velikom seobom. A prezime Švabić, dobili su po nadimku koji se davao za sve Srbe i pripadnike drugih nacija koji su živeli sa one strane Save i Dunava, u Austriji i Ugarskoj, jer se to sve smatralo "švapskom" zemljom. Vaši su pre seobe "preko", bili svakako ili Jevtini ili Jevtići, jer i takvih prezimena ima u obližnjim selima. Za Jevtiće u Mirijevu (slava Aranđelovdan) zna se da su došli iz Erdelja (u kome su proboravile možda i nekolike generacije), dok se za druge Jevtiće kaže da su iz Bavaništa u Banatu.
Tzv. Temišvarski Banat (Erdelj) bio je posle Velike seobe pun Srba, pa nije čudo da su se i vaši Jevtići - ili su možda imali i neko drugo, još starije prezime - našli tamo, a po povratku u Srbiju bili prozvani "Švabićima". Kad je, pak, knjaz Miloš odredio da se ustaljuju prezimena, Vaše Jevtiće je neko pismeniji i "učevniji" prekrstio u "Jeftiće", kao, navodno, ispravniji oblik.

Marić

Iz Minhena se javlja g. Zoran Marić. Rođen je i odrastao na Žabljaku pod Durmitorom, a poslednjih 15 živi izvan zemlje. Kaže da se "porodična loza" njegovih Marića "sa sigurnošću može utvrditi u poslednja dva veka" i navodi delove knjige A. Luburića "Drobnjaci - pleme u Hercegovini". Prema tom rodoslovu, Marići su od Veselina koji je došao u Tepca oko 1810. godine. Predanje upućuje da je on mogao da dođe sa planine Romanije u Bosni gde takođe ima Marića sa kojima su njegovi u srodstvu. Po drugim izvorima Marići su od Tomića, poreklom iz Paštrovića, iznad Bara, što mu se ne čini logičnim jer je u neskladu sa sačuvanim predanjem. Osim toga Marići slave Đurđevdan. Interesuje ga sve što se odnosi na Mariće pre 1810. godine, dakle, njihovo starije poreklo i istorija.
Gospodine Mariću, lepo je što želite da više saznate o korenima loze Veselina Marića iz Tepaca, ali ako ste već imali monografiju "Drobnjak" A. Luburića, mogli ste videti šta tamo piše o starijoj prošlosti ove loze - da su Marići od Rajičevića, a ovi opet od Trepčenjana. Trepčenjanima se zove grupa porodica u Tepcima, prema mestu Trepčima u Nikšićkim Rudinama, odakle su se doselili u Drobnjak. I jedna i druga oblast su u Staroj Hercegovini, a poreklo stanovništva koje ih je naselilo je iz Bosne, od navodnog plemena "Novljana", o čijem se poreklu nema istorijskih podataka. Na jezera pod Durmitorom došli su pre skoro četiri veka, a dotle su bili na Pirlitoru u Međužvalju. Izgleda da su otud braća Rajič i Staniša i stric Stojan ili Smoljan krenuli u Drobnjak u vreme Kandijskog rata (Mlečana i Turaka, gde su Srbi bili na strani Mlečana). Do doseljavanja u Tepca slavili su Nikoljdan, a onda su preuzeli opštu drobnjačku slavu Đuđevdan.
Potomci Rajiča su, osim Marića, i Golubovići, Jovovići, Drinčići, Lauševići, Ćetkovići i Vujičići. Svi su nastanjeni u Tepcima, a od odseljenih u Bosni bile su samo Bartule na Glasincu, potomci Stojana ili Smoljana.
Što se tiče starijeg porekla Trepčenjana od stare porodice Tomića (Armenko) iz plemena Midžor, koji su naselili Goli Vrh u Midžorovom kršu, oni su se po jednom predanju doselili posle Kosovske bitke, a po drugom još u sedmom veku, iz Dukađina. To je oblast koja obuhvata deo današnje Albanije i Metohiju, uglavnom dolinu reke Drim. Sasvim je moguće da Trepčenjani vode poreklo od gore pomenutih Tomića u Paštrovićima, jer je i njihova slava bila Nikoljdan, kao i doseljenika u Tepce.

Vrančić

G. Milenko Vrančić, iz Ciriha, piše "sav sretan da ima neko" da mu pomogne da sazna više o svom poreklu. Osim toga pun je pohvala za rubriku "Koreni". On je mlad čovek, rođen i do 2000. godine bio u Beogradu. Prerana smrti oca uskratila mu je mogućnost da od njega sazna više o svom poreklu. Zna da sdu mu deta I otac iz sela Boškovići, kod Banjaluke, ali ne zna da li je pradeda iz tog sela ili se doselio.
Od prijatelja sa hrvatskog primorja zna za Vrančiće oko Šibenika i Zadra, a u literaturi je sretao imena Srećko i Fausto Vrančić iz istih krajeva, kao i za nekog Vrančića, matematičara koji jev kad je sa vrha neke crkve skočio sa prototipom padobrana. Vrančići slave Sv. Jovana, posnu slavu.
Po šematizmu za banjalučki protoprezveterijat Srpske pravoslavne crkve Vrančići u Boškovićima, i Nožički kod Prnjavora, slave Sv. Jovana Krstitelja, a to bi bilo 20. januara, što nije posna slava, jer se slavi u vreme posle velikog Božićnjeg posta (osim ako ne "padne" u petak koji dosledni vernici redovno poste). Moguće da je Janjatović, autor knjige "Srpska prezimena u Bosni", zanemario o kojem od četiri moguća praznika ovog svetitelja se radi, a ni naš čitalac nije možda bio dovoljno precizan. U svakom slučaju posna slava Sv. Jovan može biti samo Usekovanje glave Sv. Jovana, 11. septembra, posni dan za sve hrišćane ili, pak, Začeće Sv. Jovana, 6. oktobra, jedno od četiri sveta začeća koja se slave u Pravoslavnoj crkvi, pored Hristovog i Bogorodičinog začeća.
U centralnoj Bosni (Visoko) katolici Vrančići su od familije Antića, a ovi su opet od Bebeka iz LJubuškog, odakle su se doselili sredinom 19. veka. Nekad su živeli i na Jasikama i zvali se Škrobe, Bajići i Vrančići.
U Piperima, oblasti Rogami u Stijeni postoje mnogi toponimi sa pridevom Vranićke i Vranicke, Vranjićska (NJiva, Stijena, Glava, Polje, Potok, Žljebina, Ulica), kao i mesto Vranići na levoj obali reke Zete, što bi ukazivalo na staro bratstvo Vranića. Oni su odavno nestali ili se iselili. Tako u Šumadiji, nedaleko od Beograda, ima selo Vranići koje su možda baš oni zasnovali.
Poreklo porodice Vrančić potražili smo u Boki, jer se tamo pojavljuje prezime Bošković zajedno sa vlasteoskom porodicom Vojnovića (Vladisavića) za koje se zna da su u Bosansku krajinu došli seleći se pred Turcima. Međutim, i za njih stoji da su izumrli ili se iselili. Na Prevlaci, u Boki, Đuraševići su dobili ime po Đurašu Vranjčiću, unuku viteza cara Dušana koji je ovde pogreben u kapeli crkve Sv. Jovana. U vreme ratova Balšića i Mlečana neki pokatoličeni Vranjčićevi potomci su se iselili prema Dubrovniku i Primorju, a drugi preko Hercegovine u Bosnu.
Da su ovde zaista bili Vrančići/Vranjčići svedoče srednjevekovni utvrđen Vranjin grad i Vranja glava na kojoj se nalazi crkvica Sv. Jovana. Ovim nije iscrpen sav materijal koji posedujemo o Vran(č)ićima, pa čitalac, ako je zainteresovan, može da nam se javi.

Milivojević

Već 37 godina g. Vaso Milivojević živi i radi u Nojmisteru, u Nemačkoj. O svom poreklu ništa ne zna, osim da je rođen u Suvom Polju kod Bijeljine, u Semberiji i da je krsna slava njegovih Milivojevića Sv. Stevan, 9. januara, to jest da je pravoslavac. Kao i većina čitalaca koji nam se obraćaju, smatra da su i njegovi preci doseljenici. Ali, nije uvek bilo tako. Ima i starosedelaca, jer se srpski narod retko selio svojom voljom ili željom da pronađe nešto bolje, mada je i toga bilo, već je najčešće iz nevolje, zbog istorijski teških prilika i nedaća pod tuđinskom vlašću. Često suga tuđinski osvajači silom iseljavali.
Prema šematizmima za Bosnu, Milivojevići, sa slavom Sv. Stevan, nastanjeni su krajem 19. veka u oblasti Gradiške (Dragelji, Mašići i Romanovci, Gradiška-Laminačka) i u Brusnici kod Maglaja. Prateći Milivojeviće sa drugim slavama, mogli smo da utvrdimo u kojim su se
Pravcima kretali, odnosno gde im je matica. Ima ih svuda po Bosni - od Višegrada, Sreberenice, Tešnja i Maglaja, preko Gradiške, Dubive, Prijedora do Livna. Nažalost, Semberija, kao i čitava severoistočna Bosna, etnološki i antropogeografski gotovo da nimalo nije proučena.
U Gornjem Ibru ima Milivojevića kao starosedelaca i doseljenih, ali sa različitim slavama. U Šarpelju, grana Vatalovića iz Stare Srbije slavi Đurđevdan. Na Moravi, u Cvetkama i Konarevu, takođe iz Stare Srbije (Vučitrn), ali slave Petrovdan. Iz Oplenića na Moravi, gde su starosedeoc, doselili su se u Obrvu i slave Nikoljdan. U Sirči su starosedeoc I slave Jovanjdan, dok u Metikošima u Podibru, doseljeni iz Deževe, slave sv, Vrače, a u Milakovcu, u Gruži, su od Đermanovića, iz Gledića, i slave Tomindan.
U Tamnavi (selo Krtinska) su došli posle 1827. godine iz Rađevine (selo Vragočanica). Slave Sv. Stevana. Ovamo su se doselili iz nekadašnje Sokolske nahije (Gornje Podrinje) iz sela Pilice u srednjem i gornjem toku istoimene rečice. Oni potiču od Nikolića koji su se prezvali Milivojevići po rodonačelniku Milivoju. slave Sv. Stevana. Ovde ih je bilo početkom 20. veka 17 kuća. Doselili su se sa Nikolića brda u Kremnima, gde su se prezivali Kurlage.
O Milivojevićima može još mnogo da se napiše, pa i ovom čitaocu nudimo posebno angažovanje, ako nam se javi radi dogovora.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:58 PM   #27
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (26)

Jov(i)čić



O svom prezimenu i korenima g. Simo, koji nam piše posredstvom J. Stojića iz Švajcarske, malo zna, čak ne zna da li je Jovčić ili Jovičić. Matičari su prezime članova ove familije pisali različito, kao što to sada čini i sam Simo - u zaglavlju pisma štampanim slovima piše Jovčić, a u potpisu Jovičić. Kao slavu navodi Pantelijindan, 8. avgusta. Potiče iz sela Radomirovca za koje kaže da se ranije zvalo Svinjuha, a da je novo ime dobilo posle Prvog svetskog rata, po vojvodi Radomiru Putniku.

Ovo je primer kako i pisani dokumenti mogu biti nepouzdani, jer je nekada neki službenik ili sveštenik menjao prezime Jovičić u Jovčić, ili obrnuto, zavisno od toga za koji je oblik mislio da je pravopisno pravilniji, bez obzira na to šta je u narodu uobičajeno. Ranije smo u tom smislu naveli Ajdukoviće.
I pored toga što o svom prezimenu malo zna, g. Jov(i)čić navodi legendu da su se njegovi preci u Radomirovac (tada u Svinjuhe) doselili u 17. stoleću sa juga Srbije ili iz Crne Gore i da im je ranije prezime bilo Vuković. Stoga smo, između nekoliko desetina grana Vukovića (i Vukova) raznih slava, potražili svečare Sv. Pantelije, jer je to njegova slava. Našli smo ih u nekoliko naselja u oblasti Sanice i Pounja, kao i jedini podatak da su u te krajeve došli iz Dalmacije, Kninske krajine ili Like.

Analogija sa seobama i kretanjima nekoliko hiljada familija iz ovih zapadnih krajeva upućuje da je njihov prazavičaj mogao biti u južnoj Srbiji, u Crnoj Gori, pa i u današnjoj severnoj Albaniji. Tamo ih, međutim, nismo pronašli sa ovom slavom, iz čega se može zaključiti ili da su se svi iselili, a preostali pomrli, ili, kao i Jov(i)čići, promenili prezimena.
Samo prezime nije zagonetno. Nastalo je od imena pretka Jovice, koje je hipokoristik od Jovan, ali je u jednom kraju sačinjeno prezime Jovičić, a u drugom je sažeto u Jovčić, zbog gutanja samoglasnika, uobičajenog u zapadnim srpskim krajevima.

Došen

Na pitanje o poreklu Došena, iz Kalendera u Potkozarju, a daljom starinom iz Teočka kod Bihaća, sa slavom Sv. Jovan, odgovaramo sažetim delovima teksta iz naše knjige, naslovljenog "Došen, Došenović, Došlo", ali sa dopunama.
Čitalac izričito "zna" da "prezime Došen nema nikakve veze sa Došan, Došanović, Došenović". Ostavljajući po strani što čitalac Milan Došen ne navodu na osnovu čega to "zna", navodimo da Milica Grković, naš najveći autoritet za onomastiku (lingvističku granu o stvaranju i vrstama imena), u knjizi "Rečnik ličnih imena kod Srba, kaže da je je "Došen, izvedeno od Doš(a)". To isto piše i za ime Došan. Ona osnove ovih imena, Doša i Doš, objašnjava kao izvedenice od imena Dobromir, Dobroslav i slična.
Naravno, mogli su postojati preci koje su jedni zvali Došen i drugi sa Došan, pa su vremenom nastala različita prezimena potonjih familija. Ali, podaci koje navodimo potvrđuju da se radilo samo o zamenama jednog glasa drugim ili dodavanju nastavka -ović.

U oblasti Like i Krbave, Došeni su bili naseljeni u velikom broju mesta. Početkom Prvog svetskog rata zabeleženo je 166 domaćinstava familije sa ovim prezimenom, bez odrednice krsnog imena - Brušanima, Buži, Doljanima, Drenovcu, Gospiću, Gračacu, Kaniži, Kućištima, Gornjem Lapcu, Lukovom Šugarju, Mušaluku, Ličkom Osiku, D. Pazarištu, Počitelju, Rešetaru, Ribniku, Rizvanuš, Rudopolju, Smiljanu, Tomingaju i Vagancu.
Hrvatski autor Pavičić ih naziva "Bunjevcima" i kaže da su se u Gospić doselili sa smiljanskog i pazariškog područja, dok o istom prezimenu u Počitelju kaže da su srpska porodica koja je živela na ovim prostorima (tursko utvrđenje Ribnik, gde spada i Počitelj) još s kraja 17. veka. Za Došene u oblasti Metka, Pavličić ističe da su ih doselile turske age kao radnu snagu sa ostalim srpskim porodicama iz primorskih mesta. Popis ih ovde spominje kao Došenoviće.
Došena je bilo i u Bosanskoj krajini, u Petrovcu i Bukovači, doseljenih iz Like pre 150 godina, sa slavom Sv. Jovan. Došeni u Krnjeuši bili su katolici.

Janjatović, među srpskim prezimenima u Bosni do kraja 19. veka, beleži
Došene sa slavama Sv. Jovan Krstitelj, Sv. Nikola, Đurđevdan i Aranđelovdan.
U "Leksiku prezimena SR Hrvatske", 1976, navedeni su i Došani i Došeni u mnogim opštinama, ali i Došen-Dabar. M. Radeka navodi da Došeni na prostoru "Karlovačkog vladičanstva" slave Đurđevdan i Nikoljdan, a ima ih i katolika, dok su Došenovići isključio pravoslavni, sa slavama Sv. Jovan i Sv. Luka.
Prema D. Popoviću u Sremu gotovo da nema porodice koja nije ovde doseljena sa zapadnih strana: iz Bosne, Like, Slavonije, a među njima su i Došeni.
Što se Došena Bunjevaca tiče, J. Erdeljanović, u knjizi "O poreklu Bunjevaca", piše o Došenima u Bačkoj - da ih, i katolika i pravoslavnih, ima u Podgorju i Lici, da su pravoslavni oko 1683. primili katoličanstvo. Lopašić pak tvrdi da su Došeni poreklom iz severne Dalmacije i navodi pravoslavne Došene i Došenoviće u zapadnoj Bosni. A u severnoj Dalmaciji, kod Obrovca, postoji katoličko seoce Došenove NJive.

Pavković

Za poreklo svog prezimena i korene porodice interesuje se Milan Pavković iz Frankfurta. NJegov pradeda, poreklom je iz mesta Donji Srb, Lika, dok mu je baba od familije Rađenović. Čuo je da prezime Pavković vodi poreklo iz okoline Danilovgrada, Crna Gora, i da tamo i danas postoje prezimena Pavko i Pavković. To jest, da su se neki od njih davno odselili u Liku. Krsna slava porodice Pavković je Sv. Vasilije Veliki (14. januar).
U "Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije", R. Grujić navodi da je Pavkovića, pred Prvi svetski rat, bilo u Dugopolju (Srb), Jošanima (Udbina), Krbavici, Suvaji, Vrelu (Zrmanja), i najviše u Osrecima (Srb). M. Radeka u "Karlovačkom vladičanstvu", kaže da su Pavkovići pravoslavni i da slave Sv. Vasilija, Jovanjdan, Đurđevdan, Nikoljdan, a da ih ima i rimokatolika.

Što se tiče vremena doseljavanja u Liku, Pavičić navodi da se to zbilo u vreme turskog prodora u ove krajeve, a u sam Srb i okolinu srpske porodice su se naselile posle Svištovskog mira, 1791, kada je Austriji pripala uska pruga teritorija s leve strane Une, od Vaganca do Srba, koja je dotle sva pripadala Bosni. Posle iseljenja Turaka, u utvrđenjima ostaju samo jake srpske porodice kojima posede potvrđuje uprava Vojne granice, tj. Austrija. Ovo područje su posle naselile srpske porodice sa poteza od Gvozda do Zrmanje, osim što su u Brotnju bili Bunjevci Ivezići, poreklom iz Štikade. Pavkovići su se tada naselili u Osretke, Suvaju i Dugo Polje.

Mnogobrojne porodice sa ovim prezimenom u Bosanskoj krajini, koja je bila prelazna, etapna seobna oblast prema Dalmaciji i Lici, jedan su od dokaza da su Pavkovići, kao i tolike druge porodice stigle iz Stare Srbije ili Crne Gore, preko visoke Hercegovine i zapadne Bosne, odnosno Bosanske Krajine. Tako Pavkovića, sa slavom Vasiljevdan, nalazimo zabeležene u Dobrljinu i Poljanicama kod Dubice i u Ruiškoj kod Krupe.
Što se tiče daljeg i starijeg porekla Pavkovića, naš čitalac je dobro obavešten da su oni iz Crne Gore i to iz plemena Bjelopavlića. Pleme je dobilo ime po Bijelom (sedokosom) Pavlu koji se u oblast oko današnjeg Danilovgrada i manastira Ostroga doselio sa narodom posle Kosova. Prema predanju, preci Belog Pavla doselili su se iz oblasti Dukađin (Metohija) koju nastanjuje najstarije srpsko stanovništvo naseljeno pre sedmog veka u današnjoj severnoj Albaniji. Seoba iz severne Albanije preko Dukađina u Staru Srbiju, dogodila se početkom 15. veka i predvodio ju je despot Stefan Lazarević. Pavkovići su dobili ime po sinu Bijelog Pavla, Pavku, i činili su deo plemena Bjelopavlića - Pavkoviće koji su se granali na više drugih rodova.

Ovde nemamo dovoljno prostora da o svemu tome pišemo, pa nam se za opširniji tekst javite privatno. Da kažemo i to da su vaši preci Pavkovići svakako promenili slavu da bi zametnuli trag, pa su uzeli ovu kao uspomenu na velikog vladiku Vasilija Ostroškog koji je u mirskom (svetovnom) životu bio od Jovanovića, ogranka Pavkovića iz Bjelopavlića. Uostalom, i manastir Ostrog je podignut na teritoriji ovog plemena. Ovo je verovatno trebalo da bude i čuvanje uspomene na kraj iz koga su se iselili, s obzirom da je plemenska slava Bjelopavlića Sv. Petka, a Sv. Vasilije Veliki dosta retka slava. Štaviše, u vreme iseljavanja Pavkovića Sv. Vasilije Ostroški još nije bio kanonizovan (proglašen za svetitelja), iako ga je narod smatrao "živim svecem koji hoda".

Karakaš

Od dve želje g. Vukašina Radića iz Ciriha, a rodom iz sela Meline (sela Kočićevog Davida Štrpca), opština Bronzani Majdan kod Banjaluke, ispunjavamo drugu: objašnjenje prezimena Karakaš. NJegovi nosioci, kaže čitalac, poreklom iz Sanskog Mosta, a doselili su se iz Bosanskog Petrovca.

"Karakaš" je turska složenica koja znači crna obrva (reč kaš se koristi i za uzdignute lučne krajeve sedla), pa nema nikakve sumnje da je neki od predaka ove familije imao upravo takve obrve, crne i izrazite. Bilo ih je sve do posle Prvog svetskog rata, a nadamo se da ih još ima, u samom Bihaću i selu (Srpsko) Založje, sa slavom Nikoljdan.
Poreklom su od Vučkovića, iz Bjelajskog polja. Iz ove familije je bio Filip (otac poznatog srpskog ustanika i javnog radnika i pisca knjige "Robstvo u slobodi ili ogledalo pravde u Bosni" Gavre Vučkovića), koji se kao prvi Srbin naselio u Petrovac. Vučkovići su se, pak, u okolinu Petrovca doselili iz Dabra, u Sanici, ali im je starina, po jednoj verziji iz Skradina u Dalmaciji, a po drugoj iz Korenice u Lici. Međutim, i ta mesta su bila samo prelazne lokacije između 16. i 18. veka, a dalje poreklo treba tražiti u južnijim srpskim krajevima, Staroj Hercegovini ili Crnoj Gori, a možda i današnjoj severnoj Albaniji, na Kosovu i Metohiji ili današnjoj zapadnoj Makedoniji. Karakaši su, pak, svoje prezime svakako dobili među susedima muslimanima u Založju.

Odgovor o Radićima obećavamo već za sledeći broj našeg i vašeg lista pošto nam je čitalac dostavio dovoljno podataka za istraživanje.

Šormaz

G-đa Nada Stanisavljev, koja ima dve adrese, u Ingolštatu u Nemačkoj i u Tarašu u Srbiji, smatra da je Šormaz težak zadatak za nas etnologe, dok druga prezimena i nisu tako teška za objašnjavanje. Kaže da Šormazi potiču iz Crnog Luga - Pržina - selo Zajaruge. Oni su, kao i njen otac Milojko, slavili Sv. Nikolu, dok su oni "iza Jaruge" slavili Sv. Panteliju. Piše da ih je bilo svega nekoliko porodica, ali da su se brakovima mešali sa drugima, i etnički i konfesionalno, pa ih danas ima svuda po bivšoj Jugoslaviji, u Australiji, Kanadi i Velikoj Britaniji.
(Prenosi nam i želju svog prijatelja da objasnimo i njegovo prezime, Dmitrović, ali ponovo skrećemo pažnju da za "duplikat" prezimena mora da se pošalje posebno pismo).

Ne želimo da mislimo loše o načinu na koji nam se obraća ova čitateljka, ali smatramo neukusnim što misli da može da nam "daje zadatke", a uz to je vrlo komotna kad navodi mesta iz kojih potiču njeni Šormazi. Ne kaže, na primer, gde je taj njen Crni Lug, jer ih u bivšoj Jugoslaviji ima sedam. Ali, neka vam je, g-đo Stanisavljev, kao i svima onima za koje nam se čini da potcenjuju ovaj naš vrlo ozbiljan, i stručni i naučni, rad.

Šta, dakle, može da se kaže o Šormazima iz jednog od sedam Crnih Lugova, s obzirom na to da ga duhovita čitateljka ne locira: pretpostavljamo da se radi o onom kod Bosanskog Grahova, mada bi mogao biti i onaj u Glini. Ali, po analogiji sa položajem drugog pomenutog mesta sela, Zajaruge (Glamoč) i Jaruge (Livno) skloniji smo bosanskom Crnom Lugu, na putu Livno-Grahovo. Zapravo, sva mesta koja ona pominje nalaze se u Livanjskom polju.
Za Šormaze u Crnom Lugu zabeleženo je da su poreklom sa Kosova, kod Knina, i da slave Nikoljdan. Šormazi u selu Jaruga, udaljenom svega kilometar od Crnog Luga, istog i porekla i slave kao oni u Pržini, koja je jugoistočno od Crnog Luga. M. Petrić, u napisima o stanovništvu Livanjskog polja, mišljenja je da su Šormazi srpsko-vlaška mešavina, što je interesantna teza. Naše mišljenje, na osnovu mnogih podataka koje posedujemo sasvim drugačije. Isto tako i o poreklu same reči šormaz.

Čitateljka je pitala i za knjigu o svom poreklu, ali mi joj samo možemo posavetovati da nam se privatno obrati, jer smo mi među retkima koji pišu o poreklu porodica, a o Šormazima još niko nije napisao ni jednu stranu, a kamo li knjigu: g-đo Stanisavljev javite se telefonom ili pismom (broj i adresa su objavljivani u "Vestima") da bismo vam otkrili vaše inače vrlo staro i poznato poreklo.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:59 PM   #28
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (27)


Đukanović

G-đa Suzana Kotur iz Nemačke, zahvaljujući na odgovoru o njenom prezimenu, pita sada za svoje devojačko prezime i njegovo poreklo - Đukanović.
NJen otac Đukan se rodio u Priboju, kod Tuzle, na planini Majevici. Deda Stevo, koga nije upoznala, poginuo je braneći rodni Priboj od napada ustaškog generala Francetića. Pradeda se zvao Đukan, a njegov otac, čukundeda čitateljke, Stevo, jer su se u porodici naizmenično davala ta dva imena - Stevo i Đukan.
Ne zna se kada su Đukanovići došli na Majevicu, ali se pretpostavlja da su iz Stare Hercegovine, iz Čeva (pleme Cuce), između Cetinja, Nevesinja i Nikšića. Krsna slava im je Sv. Nikola.
U monografiji o Majevici, zaista piše da su u Priboju Đukanovići "nikoljštaci", mnogobrojni sredinom 20. veka, poreklom "odozgo, iz gornjeg kraja, iz Hercegovine". U samoj Hercegovini nema Đukanovića, a autor je očigledno mislio na tzv. Staru Hercegovinu u čijim su granicama bili i delovi sadašnje Republike Crne Gore. Tako su Đukanovići iz plemena Cuca, iz mesta Krajišta od bratstva Ivanovića. Oni su potomci čuvenog kneza Šćepana Ivanov(ić)a, a sada se prezivaju Mijatovići, Ivanovići, Zukovići i Đukanovići, i svi se ubrajaju u Krivokapiće.
Oni su starinačko cucko stanovništvo, ali se zna da su nekad davno ipak došli ovamo iz Čarađa u Hercegovini. Bili su veliki borci protiv Turaka i stoga su se više puta raseljavali da bi sačuvali glavu. Knez Šćepan je živeo u 17. veku i zbog ratovanja s Turcima jedan njegov ogranak iselio se i u Banjane, u "visoku" Hercegovinu. Kako su u Cucama Ivanovići slavili letnjeg Sv. Nikolu kao "prislužbicu", to su je, kad su došli u Banjane, prihvatili kao svoju glavnu slavu. Odatle su se docnije zbog nerodnih godina i turskih progona iselili uz Drinu na sever sve do Majevice. Zasad toliko.

Stegić

"Sa pretpostavkom da ćete mi mnogo više kazati o istorijatu i putešestvijima plemena Stegić unapred vam se najsrdačnije zahvaljujem", piše g. Stojan Stegić iz Niderkasla u Nemačkoj. Želi da sazna poreklo i rodoslov Stegića, za koje zna da su malobrojni i da ih ima svega desetak porodica. Svi slave Srđevdan ili Sv. Sergija (20. oktobra). Međutim, čuo je da ih ima svuda u pojasu od Kornata i Šibenika do Like, Bosanske Krajine, Posavine, Semberije i Vojvodine, do granice sa Rumunijom. Ne kaže, međutim, odakle je on sam, niti poreklo svoje grane Stegića.
Što se porekla i kretanja Stegića tiče, dobićete odgovor, a za rodoslov, koji je posebno pitanje, a i ne bi mogao da se smesti u stranicu "Vesti", preostaje da nam se obratite za privatni odgovor.
U "Karlovačkom vladičanstvu", M. Radeka kaže da su Stegići samo pravoslavni, slave isključivo Sv. Srđa (Srđevdan). Kao što čitalac kaže, ima ih i na ostrvima - na Murteru u mestu Tisno i selu Rogoznici. Po narodnom predanju došli su iz šibenskog zaleđa (Ivinje i Dazlina) i naselili se na ostrvu, ali su zadržali imanja na kopnu. Ovamo su se sklonili pred Turcima u 17. veku.
U severnim delovima Hrvatske i Slavoniji, Stegići su prisutni najverovatnije još od nastanka Vojne granice u 16. veku, a posle toga su išli sve dalje na istok, po potrebi službe, i do Šajkaške. Docnije se javljaju i u Vojvodini kao kolonisti iz Like i Zapadne Bosne. Među srpskim prezimenima u Bosni Stegića sa slavom Srđevdan ima u parohijama: Boškovići (Banjaluka), Dobrlin (Dubica), Miloševo Brdo (Gradiška), Dragovići i Smrtići (Prnjavor) i Palančište (Prijedor), a sa slavom Sv. Toma, u Nožičkoj (Prnjavor).
Prezime je teško objasniti osim kakvim nadimkom pretka. Ima nekoliko mogućnosti. Stega znači kruto društveno (državno) postupanje prema narodu, ali i naziv stroge policije. To je i stolarska i mašinbravarska sprava. U Srba, kao i Hrvata, steg je i zastava. Vojvoda vojne jedinice župe koja je imala posebnu zastavu imao je titulu stegonoša. Ovo je manje verovatan koren.
Najpre će biti da su preci čitaoca bili majstori za pravljenje stega, pa po tome dobili nadimak koji je postao prezime.

Ćeha

U želji da sazna svoje poreklo piše nam i g. Dragan Ćeha iz Švedske, iz grada Helsinborga. Kaže da je rođen u Sarajevu, a po ocu, Dimitriju, potiče iz malog mesta na dvadesetak kilometara od Čajniča, Krivače, podno Zaborka, sada u Republici Srpskoj. Iz tog istog mesta potiču i njegov deda Miloš i pradeda Joso. Porodična krsna slava je Sv. Đorđe. Poznato mu je da Ćeha ima još i u selu Kranjčevići kod Rudog, a puno ih je iseljeno u Kanadu. G. Dragan je čuo da su promenili prezime u Ćeha kako bi izbegli poturčivanje, a pre toga su se prezivali Vukomanović. Interesuje ga koliko je ova priča verodostojna.
Među srpskim prezimenima u Bosni s kraja 19. veka nema ovog prezimena, ali postoji duža varijanta iste osnove, a slava je ista: prezime Ćehajić na Glasincu kod Rogatice. Inače, na samom Glasincu, u Nepravdićima, ima Ivan-Ćajića, takođe sa slavom Đurđevdan i smatraju se Bosancima. Neki dalji predak je bio u najmu kao ćaja (predvodnik) stočara kod nekog muslimana, a po drugom predanju jedan od predaka zvao se Ivan i bio je pod Turcima knez, pa su se po njemu nazvali zapravo Ivan-Ćajići, skraćeno od Ivan-Ćehajić, budući da su naši stari nerado koristili glas h. <ĐŽ>iveli su u Mjedeniku (u zaseoku Bogovići). Sve ih je, osim jednog dede i babe, pomorila kuga, pa je ovo dvoje pređu u Bogoviće. Kuća se opet napuni, ali ponovo izbije kuga i sve pomori, osim dede Jova. On je prešao u Nepravdiće gde im je bila stoka. U jednom zapisu o selu Snagovu kod Zvornika postoji beleška o familiji Ašćerića koji su se zvali i Ćajići, po jednom pretku koji je bio "kramar, ćaja nad čobanima".
U mestu Korita, u oblasti Visokog, u srednjoj Bosni, postojala je i izumrla (nije ih bilo već sredinom 20. veka) muslimanska familija Ćehajići. Bili su poreklom od Trebinja, ali ih ima, kao starosedelaca, takođe muslimana, u Monjarima i u Tušnjićima, Visokom i Bukovlju. Neki od njih su se prezivali Sulejmanović, u Visokom, a drugi Ćajić (Čajić), u Čifluku.
Interesantno je da blizu Čajniča teče reka Će(h)otina, desna pritoka Drine. Da li su po njoj Ćehe dobile ime ili je ona, kao rečna dolina i zimovnik za stoku, nazvana po njima, ostaje da se istraži, kao i njihov veza sa Vukomanovićima.

Ćirković

"Želim nešto više da saznam o svojim precima i prezimenu Ćirković. Naša krsna slava je Sv. Petar i Pavle, Petrovdan", piše g. Miloš Ćirković Ćiro, rodom iz Zolja, kod Tuzle. Odrastao je u Tuzli, u domu za ratnu siročad, jer su mu otac i stričevi stradali u Jasenovcu. Od 1970. je u Nemačkoj, a brat od strica u Australiji. NJegov deda se doselio u Zolje kod Tuzle iz sela Osmaka kod Zvornika, gde su živela i njegova tri brata. Po porodičnom predanju, potiču iz Stare Hercegovine. Pošto su njihovi očevi izginuli u borbama s Turcima u Crnoj Gori, udovice su se s decom doselile u Osmake. Deo njih je otišao u Brezik kod Zvornika, drugi u Zavidoviće, a treći u okolinu Užica.
Naš čitalac potiče od grane koja se doselila u Osmake, a njihov najstariji poznati predak je bio Ćirko Ćirković sa tri sina. Od sunarodnika iz Osmaka, prof. Milorada Ćirkovića, čuo je da vode poreklo sa Kosova odakle su pred Turcima otišli u Crnu Goru, a odatle u druge krajeve.
Sudeći po mnogobrojnim slavama koje slave Ćirkovići u Srbiji, Crnoj Gori, na Kosovu, u Bosni, skloni smo da pomislimo da su oni raznorodnog porekla i da im je prezime nastalo po hipokoristiku Ćirko, od imena Ćirilo (kao i Kirilo) od grčkog Kirilos, a ono od kirios /kir/,gospodin.
Koliko smo uspeli da pronađemo u Bosni, samo Ćirkovići našeg čitaoca i oni u Papraći kod Vlasenice slave Petrovdan. Ostali - Đurđevdan (u Krajini), Sv. Avramija (Slapašnica, Srebrnica), Sv. Vasilija (Vozuća, Maglaj), Lazarevu subotu (Sokolovići, Višegrad), Sv. Jovana (Pazarić, Sarajevo) i Sv. Nikolu (Golići, Vlasenica, i Rebrovac, Banjaluka).
I u Srbiji je slična situacija. Ćirkovića ima i u centralnoj, zapadnoj i istočnoj Srbiji (u Temniću znaju za srodnike u Negotinskoj krajini), kao i na Kosovu, gde su brojni pa, možda, i istog porekla. Zanimljivo je da u najvećem broju slave Sv. Nikolu. Sasvim je moguće da su preci našeg čitaoca sa Kosova prešli u Staru Hercegovinu, pošto ih nalazimo u Bjelopavlićima (koji su po predanju sa Kosova), u Vražegrncima (istoimeno selo se nalazi i kod Bora). Odavde su, pak, odavno odselili u Zatrijebač u Kuče, pa otud i Sv. Nikola, kao slava većine.
U okolini Užica ih ima iz Pive, a odatle naseljenih i u Rađevini. Oni slave Aranđelovdan. U Gruži, Takovu i užoj Šumadiji doseljeni su iz Polimlja, a ovamo iz Kolašina i slave Lazarevdan.

Panović

Ovaj slučaj je nešto kao kuriozitet. Gospodin Panović ne otkriva čak ni svoje lično ime, ne vidi se odakle piše, ne interesuje ga ni poreklo porodice, ali nas pita - otkud prezime Panović. Inteligentno zaključuje da je sadržano u našim prezimenima Stepanović, Šćepanović, u Rusiji i Bugarskoj se sreće kao prezime Panov. Pita se otkud na Tajlandu Šarapan (teniser), naziv države Panama ili ime junak iz priče za decu Petar Pan? Pan se javlja u gotovo svim plemenima i narodima sveta, bilo na početku, u sredini ili na kraju reči.
Iz osećanja odgovornosti prema čitaocima, udovoljavamo ovom gospodinu Panu.
U antičkoj Grčkoj poštovano je božanstvo Pan, a u grčkom jeziku pan znači sve: Heraklit kaže Panta rei! - Sve teče. Kao prefiks, u značenju sve, deo je stotina reči - od pandemije, pangermanizma, pankreasa, panorame, panoptikuma do Panteona i Pante, Pantelejmona (od grčkog pantaleon, u svemu lav). Postaje i imenica geografskih pojmova, kao Panonija i Panama koju čitalac spominje.
U vizantijskom, i uopšte pravoslavnom zidnom slikarstvu, postoji ustaljena novozavetna shema predstavljanja Hrista Pantokratora (Svevaladoca), smeštena u kalotu kupole ili najviši deo crkvenog zdanja. Sličan termin postoji i u latinskom - katolikus (sveopšti), pa otuda i katolička crkva.
Imena Stepan i Šćepan, od kojih su izvedena prezimena Stepanović i Šćepanović, uvaženi Pane, samo su dve varijante od imena Stefan (Stefanos = ovenčani), pa nemaju nikakve veze sa pan, koji vas toliko fascinira. Niste se, recimo, setili reči župan, titula vladara župe. U poljskom, slovačkom i češkom, pan je gospodin, ali je Panov kod Bugara nastao pre od nekog Pane, nego od gospodina. Tvrdnja da rečca pan postoji kao prefiks, sufiks ili prosto umetak u sredini reči "u svim plemenima i narodima" ne stoji. To što se ta prosta rečca sreće u nekim drugim imenima ili toponimima samo može da posluži tek za puko nagađanje i domišljanje.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:59 PM   #29
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (28)


LADOLEŽ

G. Veljo Ladolež, iz Bara, Švajcarska, kaže da se njegov otac nastanio u mestu Ušće, u dolini Ibra, između Kraljeva i Raške. Poreklom su iz mesta Gradac gde su i istoimeni manastir i prva ženska škola kraljice Jelene Anžujske, supruge kralja Stefana Prvovenčanog. NJegov stric, očev brat, odselio se u Kraljevo, sestra se udala u Raški, dok je jedan blizak rođak u Novom Sadu. Čtalac je gotovo siguran da u drugim krajevima nema Ladoleža, jer je pre dolaska u Švajcarsku putovao po bivšoj Jugoslaviji i svuda tražio, ali nigde nije nalazio prezimenjake.
Stoga je sasvim razumljivo da nas pita odakle oni potiču?
U mestu Gradac pronašli smo porodicu sa prezimenom Ladolež. Mesto je između Kruševačke reke i Brvenice, rašireno po brdima Lazu, Borju i Glogovaku. Autor monografije o ovom kraju kaže da vode poreklo iz Stare Srbije iz mesta Tušimlje i zaseoka Bekove. Porodična slava je Sv. Petka.
Ovo prezime se ubraja među ona neobičnija u ovom kraju. Po pravilu, sva govore ili o njihovoj starini ili plemenitom poreklu. U naseljima u oblasti gornjeg Ibra i Rudničke Morave navodi se porodica sa prezimenom Ladolež, osim ove u Gradcu, i u Rudnom, ali je i ona doseljena iz Gradca. I jedni i drugi slave istu slavu, Sv. Petku.
Zanimljivo je da Vuk u prvom izdanju svog "Srpskog rječnika", iz 1818. godine, nema reč "ladolež" dok je u drugom, iz 1852, navodi u dva oblika, kao ladolež i kao hladolež, i dva značenja - kao vrstu biljke puzavice i cveta, i u prenesenom - "čovjek koji ne radi rado, nego hoće da živi u hladu".
U tom svetlu nam se čini sasvim mogućim da je neka stara srpska familija plemićkog porekla, iz srca nemanjićke Srbije, dobila ovo prezime najpre kao podsmešljiv nadimak, jer su se njeni članovi teško navikavali na rad i život običnih ljudi. A potvrdu njihovog plemenitog porekla nalazimo u njihovoj malobrojnosti, pa i malom priraštaju koji odlikuje gospoda u svim vremenima i na svim prostorima.
Ali, odavno su druga vremena, srpskoj naciji gotovo da preti izumiranje, pa bismo čitaoca i sve njegove podsetili na stih "Pusti vrežu, ladoležu!" To jest, uključite se u boj protiv "bele kuge" pa ćete opstati bar još toliko vekova, makar i sa drugim prezimenima.

Vitor

Iz Čikaga piše g. Bogdan Vitor, rođen je u Sarajevu, živeo je u Tarčinu, na tridesetak kilometara od puta Mostar-Konjic, odakle potiču i njegovi drugi bliži srodnici. Drugi Vitori žive u varošici Korči, na drugoj strani planine, pet kilometara od Tarčina. U čitavoj oblasti ovo je jedino prezime u tom originalnom obliku, to jest bez dodatka ović, na primer Vitorović.
Deda je pričao da su došli iz Crne Gore (iz oblasti između Kolašina i Mojkovca). Najpre su se doselili u mesto Odžak, kod Tarčina, ali se tu jedan od predaka, u svađi, ubio dvojicu vršnjaka islamske veroispovesti. Pošto se povervalo da je to bilo slučajno, presuđeno je da se presele u obližnju Korču, iz koje je na njihovo, u Odžak, preseljena porodica Golub. Iz porodice Golub je i supruga čitaoca.
U Korči je bilo 27 kuća Vitora, ali su se većinom iseljavali ili odlazili na "ženovinu", u druge krajeve. Tako jednih Vitora ima u Odžaku, a drugih na drugoj strani Bjelašnice u selu Gornja Bioča. Treće mesto gde ih ima je Donja Bioča, gde živi Bogdan Vitor, prizet u porodici Varagića. Jedni Vitori, među njima i naš čitalac, slave Savindan (27. januara), a drugi Cveti, u šestoj nedelji Velikog (ili Uskršnjeg) posta.
Prema porodičnom predanju, Vitorima su rod Vitorovići na Romaniji i u Beogradu. Posle Drugog svetskog rata, pripadnici familije Vitor razišli su se na sve strane - u Australiju (Adelaida), Ameriku (Milvoki, Čikago, ali i Florid i Viskansin), a ima ih i u Republici Srpskoj (Bratunac, Višegrad, Bijeljina).
O poreklu ovog prezimena, M. Grković, u knjizi "Lična imena u Srba", navodi srednjovekovno ime Vitor, ali ga tumači kao izvedeno od Viktor. Međutim, tu ubraja i Vito, Vitoje, Vitodrag, Vitomir i desetine drugih, za koje kaže da su složenice sa slovenskom osnovom vit. Ali, kako objasniti ime planine Vitor ("Ja se care poturčiti neću, dok dovedeš vodu iz Vitora". Ovaj stih iz narodne pesme Vuk navodi u drugom izdanju "Rječnika"). Ili ime druge planine, Vitorog, i pridev vitorog? Biće, dakle, da je ovo prezime, ipak, nastalo od starog srpskog imena.
G. Vitor pita i za familiju svoje supruge Jovanoviće-Ćurčije, iz Semizovca, ali odovor ostavljamo za neki drugi put.

Nedić

U više nego kratkom dopisu, g. Željko Nedić, iz Sen Galena, Švajcarska, od kada se njegovo prezime javlja na području Modriče i odakle njegovi potiču. Kaže da im je poreklo iz sela Skugrić, u opštini Modriča. ali ne pominje koja im je slava. S obzirom da Nedići u Bosni imaju desetak krsnih imena, ponudićeno nekoliko mogućih rekonstrukcija korena njihove bosanske grane.
Jedni Nediću su, pouzdano, poreklom od znamenitog drobnjačkog bratstva Kosorića koje je, prema predanju zabeleženom kod etnograf A. Luburića, "još u petom veku doseljeno u ove krajeve kao deo plemena Novljana". Ima ih u Donjoj Bukovici, a prezime su dobili po Nedi, udovici popa Stevana Kosorića koga su Turci posekli u Pljevljima 1806. godine. Slave Đurđevdan, glavnu drobnjačku slavu, a prislužuju Nikoljdan.
Nedića ima i u Pivi. Jedni izvori kažu da su starosedeoci, a drugi da su od Koprivica iz sela Zeba, u Banjanima. redanje kaže da su se uzdizali uz Durmitor; to jest u Drobnjake.
U Borkovićima postoji kraj kojise zove Nedići i u njemu 23 kuće bratstva Nedića. Poreklom su od zeta Delića koji je po majci Nedi uzeo prezime Nedić, pošto se zapopio. U Brezni ima tri kuće Nedića, sa slavom Sv. Jovan, koja je najčešća banjačka slava (druga je Nikoljdan).
U selu Pešci, u Vasojevićima, Nedići su od Mališića, familije iz bratstva Miomanović. Pominje ih autor monografije "Pleme Vasojevići", R. Vešović, kao izdržljive, istrajne, borbene i, dodaje, "prodiru u školama". Od ovih Nedića potiču i ostali, sa slavom Sv. Arhanđeo Mihailo, pa i oni u Sremu, u fruškogorskom mestu Jazak, gde je i čuveni manastir.
Nedića ima i u drugim krajevima, verovatno iseljenih iz ove dve postojbine, ali slave razne svetitelje, što može, ali ne mora biti dokaz da su istog porekla.
U Srbiji Nedića ima u kolubarskom kraju i Podgorini,u selu Bošnjaković, slave Sv. Jovana, doseljeni iz Osata u istočnoj Bosni, kao i oni u Brezovici, u okviru familije Mojići, koji slave Miholjdan, dok u Leliću slave Sv. Nikolu, a poreklom su iz Banjana (Stara Hercegovina).
U Sremu se Nedići prvi put spominju u Starim Banovcima, tada Tusi, 1734. godine, ali im se ne zna slava. Ako su rod Nedićima u Jazaku, slavili su Sv. Arhanđela Mihaila.
Nesumnjivo je da su svi spomenuti Nedići poreklom od popadije Nede, udovice sveštenika Stevana iz Banjana. Potomci su krenuli preko Pive, Drobnjaka i Vasojevića, pa od Osata, područja na levoj obali velike krivine Drine. Tu je, u okolini Srebrenice, ostala neka familija, drugi su prešli Drinu i nizvodno se spustili u Pocerinu i Kolubaru, kasnije su neke porodice prešle i Savu i stigle na Frušku Goru, a druge preko Dunava otišle u Šajkašku i dalje. Druga struja je od Osata pošla na severozapad, većina se zaustavila kod Maglaja i Tešnja, drugi skrenuli u okolinu Travnika, a treći stigli do Dervente.
Na toj liniji su i preci našeg čitaoca koji su se obreli u Skugriću, kod Modriče. A kad je sve to bilo? Odgovor na taj ne manje težak deo njegovog pitanja može da dobije ako nam posebno obrati.
antrfile /uz Nediće/
U dvotomnom delu „Srbija, zemlja i stanovništvo", austrijski istraživač starina, etnograf i putopisac, Feliks Filip Kanic (1829-1904), opisuje kako je u Pocerini, u selu Desić, bio gost u velikoj i uglednoj zadružnoj kući Nedića, čiji je starešina bio seoski kmet. Nema dovoljno pohvalnih reči da opiše njihovu prostosrdačnu gostoljubivost i svoje uživanje u njihovom domu u kojem se naslušao junačkih pesama uz gusle i priča iz davnih vremena. Oduševljen, ovu posetu je ovekovečio lepim crtežima seoskog domaćinstva i prikazom starca kako priča bajku o caru Trojanu, nadomak razvalina Trojanovgrada.

Vještica

G. Dušan Vještica, sada u Nemačkoj, piše da potiče iz mesta Gračac, na granici Dalmacije i Like, sa reke Zrmanje. Od dede je slušao da su se, pred Turcima, doselili iz Bosne, od Sanskog Mosta, u gudure sela Kusac, gde i sada stoje ruševine kuća Vještica. Odatle su četiri brata krenuli u brda, u zaseoke Pribudića - Glavicu, Podbrdo i Šariće. Imali su kolibe, na ispašama, i vremenom se tu zakućili. Po predanju, sadašnje Vještice su poreklom iz Pribudića, u kojima je bilo i drugih familija sa prezimenima Novaković, Škundrić, Šijan, Dimić, Zec i Dragišić. Imali su imanja i zajedničke zimovnike na Vranjskom jezeru, gde su gonili stoku zimi.
Po jednom tumačenju, bili su proterani i iselili se u Pribudić, gde su sagradili crkvu u kojoj zajedno slave Sv. Petku. Verovatn je reč o seoskoj slavi, zavetini, jer ostale familije imaju druge slave. Vještice slave Đurđevdan.
M. Radeka u "Karlovačkom vladičanstvu" navodi samo jednu slavu Vještica - Đurđevdan, a isto se odnosi i na njihove prezimenjake koji su još od kraja 19. veka bili nastanjeni oko Sanskog Mosta (Palanka), Dubice (Manastir Moštanica, Svodno), Glamoča (Brda), Gerzova (Strojice) i Livna (Vrbica i Tiškovac).
U Livanjskom Polju su Vještice u selu Sajkoviću odmah uz put prema Grahovu. U Glavice kod Glamoča oni su se doselili iz Zrmanje nadomak Knina. U Uncu, u selu Veliki Štrpci, Vještica ima u zaseocima Podić, Šainovac i Župa i svi slave Đurđevdan. Po predanju, doselili su se krajem 18. veka sa Zrmanje u Lici. U Gornjim Vrtočama u Uncu, doselili su se iz Tiškovca, a u Tiškovac, gde su uljezi u kući Rodića, Vještice su se doselile takođe sa Zrmanje i isto slave Đurđevdan.
Na kraju, da sebi dopustimo da ne poverujemo u objašnjenje prema kojem je ovo prezime nastalo od reči vješt, odnosno od umeća da se "vešto probija kroz šumu"! Prednost dajemo reči vještac - muški rod od vještice u jekavskom narečju - koja mora biti pravi koren prezimena Vještica. Ali, potomcima je više odgovaralo tumačenje prema kojem je nadimak vešt postao prezime, jer prvi oblik, nažalost, nije simmatičan.
antrfile uz Vješticu
Pošto su sve ove porodice iz Pribudića, kako kaže čitalac, "išle zajedno", zanima ga i njihovo poreklo. Ovog puta na to ne možemo da odgovorimo, zbog vremenskog i prostornog ograničenja, ali ako ponovo javi, on ili neko iz tih porodica, svakako ćemo, jedno po jedno, protumačiti.
G. Vještica dodaje da njegove familija ima još u Crvenki, Novom Sadu, Kačarevu, Pančevu i Beogradu. Zna da ih ima i u Sanskom Mostu i u Lici, mada su sve njihove komšije iz Pribudića proterane sa svojih ognjišta u Srbiju. Nešto malo ih se vratilo, ali nema struje, nema puta, nema posla - dakle, s pravom zaključuje - nema uslova za život.

Subotić

Iz mesta Mers, u Nemačkoj, g. Svetozar Subotić nas pita za svoje korene: Rođen je 1926, u selu Bravsko, koje je, kao i Rašinovac iz kojeg su njegov otac Đuro i deda Luka, kod Bosanskog Petrovca. Po predanju, doselili su se iz Dalmacije, iz sela Ervenika, i svi slave istu krsnu slavu - Sv. Jevanđelista Marka. Interesuje ga da li je to predanje tačno i kada su se doselili u Bosnu.
Za Subotiće u Rašinovcu stoji da su se doselili iz Dalmacije sredinom 19. veka, ali se ne kaže odakle. Samo se navodi da su služili u najmu, najpre oko Petrovca, pa se posle doselili u Rašinovac. Slava im je Markovdan.
Među prezimenima u Bosni s kraja 19. veka zabeleženi su Subotići sa mnoštvom različitih slava, od Srebrenice i Tešnja, preko Visokog, pa sve do Bosanske krajine. Jevanđelistu Marka slave samo oko Petrovca u selu Kolunić, u selu Međeđa, kod Dubice, i u samom Prijedoru.
M. Radeka navodi da je u Karlovačkom vladičanstvu (a to je teritorija Like, Krbave, Gatska, Kapelskog, Korduna i Banije), Subotić prezime više pravoslavnih familija sa slavama Jovanjdan, Đurđevdan i Markovdan.
Prema "Leksiku prezimena SR Hrvatske" (iz 1976), Subotića je bilo u više od 30 opština, a nnajviše u Dubici (kod Kostajnice), Gornjem Miholjcu (Podravska Slatina), Jakšiću (Slavonska Požega), Magića Mali (kod Nove Gradiške), Otišiću (kod Sinja) i - Erveniku, čak 51 domaćinstvo sa ukupno 329 članova!
A pored Subotića, ima i Subotina ali, kao i Subotiča - ne samo na ovom prostoru nego i u Vojvodini i drugim oblastima Srbije.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:00 PM   #30
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (29)


Radaković

G. Boško Radaković, nastanjen sada u Spirvudu, u Australiji, želeo bi da zna svoje, odnosno poreklo roditelja i dede, za koje zna odakle su. Rođen je 1929. godine u Tornju kod Pakraca, u Slavoniji, Hrvatska, gde je živeo i radio, sve do penzije 1991. godine, a u Beogradu, kao izbeglica, od kraja te godine do septembra 1996. Tada je, preko humanitarnog programa, dobio vizu i sa suprugom Dragicom se iselio za Australiju, u okolinu Perta. NJegovi roditelji su se iz Jošana, opština Udbina u Lici, oko 1919. godine preselili u Toranj, baveći se, uglavnom, zemljoradnjom sve do proleća 1944. godine kada su ih streljale ustaše. Deda Jovan, koji je takođe doseljen u Toranj i živeo sa sinom i snahom, nedugo posle njihovog streljanja je umro. Porodična slava Radakovića je Nikoljdan i nije menjana.
Od ostale familije u starom kraju ostao je još samo sinovac Vasilije Radaković sa porodicom, dok rođeni brat Stevo, sa sinom i ćerkom i njihovim porodicama, živi u Dubravama kod Gradiške, Republika Srpska. Brat od strica Petar Radaković živeo je u Bačkoj Topoli, kao i njegovih šest sestara, ali o njihovim prezimenima i porodicama ne zna više ništa.
Koliko zna, Radakovića ima još u selima Kukunjevac, Subocka i Bujavica, kod Pakraca, i Batinjanima, kod Daruvara, ali ne zna da li su srodnici. Pita i za svoje ujake i majčinu rodbinu, sa prezimenom Lemajić, ali o toj porodici ćemo pisati neki drugi put ili može, ako mu se žuri, da nam se obrati telefonom ili imejlom koji su već objavljivani.
Prema "Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije", Radakovići su na ovim prostorima bili doista mnogobrojni. U početku Prvog svetskog
rata, bilo ih je, prema R. Grujiću, 270 domaćinstava. Samo u selu Jošani kraj Udbine bili su nastanjeni u čitavih 100 kuća, dok ih je u Doljanima (Lapac) bilo u 50 kuća i nešto više u Mogoriću. Nastanjivali su i Divoselo, Gračac, Gospić, Donji Lapac, Omsicu (Bruvno), Melinovac (Zavalje) i Zavalje, Osretke (Srb), Ličko Petrovo Selo kao i okolna sela Rešetar i Zeljavu, Ploču i Tomingaj (Gračac).
M. Radeka, u "Karlovačkom vladičanstvu", među srpskim pravoslavnim porodicama spominje i Radakoviće sa različitim slavama: Jovanjdan, Đurđevdan i Nikoljdan, ali dodaje da ih ima i katolika.
Radakovići i Radakovi (smatramo da su istog porekla) doselili su se u Liku u 17. veku "iz turskih krajeva". Prvi su otišli najpre u Dalmaciju, kod Obrovca, gde su prvi put zabeleženi 1686. godine, a drug kod Benkovca. Neki od njih su pokatoličeni već u južnoj Dalmaciji, a bilo ih je koji su primili islam (ili prevedeni na ovu veru) u zapadnoj Bosni. Jedni su se, kasnije, povukli s Turcima, a drugi ostali i vratili se u pravoslavlje. U okolini Subotice Radakovići su katolici - Bunjevci.
Prema šematizmima za Bosnu s kraja 19. veka bilo je i Radaka i Radakovića sa različitim slavama. Doduše, ne možemo garantovati da svi oni nisu u srodstvu, menjanje slave nije bilo poželjno, ali se dešavalo iz raznih razloga.

Gunjević

Iz Minhena nam se javlja g. Milenko Milojević, sa pitanjem o očevoj familiji i prezimenu koje sam ne nosi: Gunjević. (Za Milojeviće je video da su objavljivani, pošto redovno prati našu rubriku u "Vestima".) Poznato mu je, prema podatku koji su saznali u susednom selu Gornji Smrtići, kod Prnjavora u Republici Srpskoj, da su se Gunjevići u Šereg-Ilovu doselili oko 1800. godine. Krsna slava je Sv. Simeon. Koliko se zna, prezime i slava nisu menjani. Ovde ih je, prema porodičnom predanju, na svoje opustele posede naselio neki beg, tako da se ne zna odakle su.
Prema podacima Srpske pravoslavne crkve za parohije Prnjavor i Smrtići, zna se da su postojale porodice sa dvojakim prezimenom istog korena i slave (Sv. Simeun Bogoprimac). Jedni su bili Gunj (kraći oblik i zasigurno stariji), a drugi Gunjević. Prezimena Gunj nigde više nema, osim u okolini Prnjavora, dok Gunjevića ima ubedljivo najviše oko Dervente (Donja Dubica i Novi Grad) i u Osinji (Tešanj), odakle su i mogli da se nasele u okolinu Prnjavora.
Na Glasinačkom polju, postoje dva toponima koji bi mogli da upućuju na starije etape seljenja Gunjevića. To su brdo Gunj u Novoseocim, gde više nema pravoslavnih porodica, već tu isključivo žive muslimani, i selo i brdo istog imena Smrtić (samo u jednini), a u blizini sela Smrtići kod Prnjavora su nastanjeni Gunjevići našeg čitaoca. Pretpostavljamo da su ih iz tog Smrtića Turci "poterali" prema Novoselcima gde su bili čifčije. U ova dva naselja stanovništvo je, inače, uglavnom poreklom iz Hercegovine, od Gackog, a daljom starinom od plemena Riđana (Nikšić). U ovim krajevima ih danas, a možda i odavno, nema.
Prezimena Gunj, pa Gunjević, nesumnjivo su došla od nadimka ili za jednog pretka ili za čitavu familiju koji su nosili ovaj topli haljetak.

Spasojević

G. Neđo Spasojević piše "Vestima" iz Švajcarske, iz Oberenštringena: "Veoma cijenim rad Vaših etnologa koji su mnogima pomogli da dođu do svojih korena, da doznaju ko su i odakle su." Onda prelazi na stvar: želi da sazna i o svom poreklu, tj. o prezimenu Spasojević. Rodio se 1955. godine, od oca Sime i majke Jovanke, u selu Piperima kod Lopara u Republici Srpskoj. U Piperima žive još trojica njegove braće: Mitar, Jovo i Ilija.
Po predanju u porodici, od njihovih predaka (ne znaju ime njihovog oca) ovamo su se doselili Pero i Jovo krajem 19. veka iz Crne Gore, iz plemena Piperi po kojima je i nazvano mesto koje su naselili u Bosni. Slave Aranđelovdan. Naš čitalac, dakle, zna da je Jovo bio njegov "šukunđed" a da je imao šest sinova: Lako (njegov pradeda), Spasoje, Mihailo, Tešo, Ostoja i Vasilija. Deda našeg čitaoca zvao se Ilija i rodio se 1903. godine.
Konkretno pitanje g. Spasojevića glasi: da li u Piperima, u Crnoj Gori, ima Spasojevića i ako ima, da li se može dokazati da su u krvnom srodstvu?
U okviru istraživanja Majevice šezdesetih godina 20. veka, dr M. Filipović je ustanovio da selo Piperi ima dva dela - Gornje i Donje Pipere, a interesantan je i toponim Crnčevo Brdo koji postoji u tom kraju. Crnci su, pak, selo i bratstvo u plemenu Piperima, a u njemu postoji planinska kosa slična ovoj gde je Crnčevo brdo na Majevici, i na njoj se nalazi Radovče Crnačko ili Poljice, predeo sa plodnom zemljom i sa još dva toponima interesantna za nas - Spasojeva Glavica i Spasojev grob. Nema podataka, niti se pamti, koga Spasoja. Idući odatle na istok (u plemenu Piperima) je Crnač-Do. Sva bratstva u ovom kraju u Piperima slave od starine Aranđelovdan.
Danas u plemenu Piperi nema Spasojevića nego žive bratstva Vukotići, Lazarevići, Petrovići i Đurkovići. Oni su pak srodni sa Lutovcima u plemenu Bratonožićima. Zajednički im je predak Gojko, a od njegovog sina Mijajla (oni u Lutovu) su, kao i u Piperima, koga ovde zovu Mijalj, sva pobrojana bratstva. Od svih pobrojanih bratstava u plemenu Piperima na pretke našeg čitaoca nekako najviše podsećaju Vukotići i to njihov ogranak Božovići, jer u svojoj genealogiji imaju jednog Spasoja Jankovog koji je bio unuk Bože Vukotića. Za Božoviće se još spominjalo da im je jedan predak izbegao iz rodnog sela Stijene zbog neplaćanja danka, ali ga na prevaru uhvati "prijatelj" beg Zotović iz Spuža, te pošalje u Skadar. Odavde je ipak uspeo da pobegne, a pošto je, vraćajući se kući, preplivao Moraču upravo na Mitrovdan, uzeo je ovog sveca za krsnu slavu. Međutim, svi Božovići i inače "užižu" sveću na Aranđelovdan, koji im je stara krsna slava. Božovići su se većinom raselili: jedni su otišli za Nikšić u Stračevinu, drugi u Banjane ili Pješivce, a treći stigli do Gackog. M. Filipović za Spasojeviće u Piperima kod Lopara na Majevici kaže da su poreklom iz Hercegovine, kao i većina doseljenih familija u ovom kraju.
Da rezimiramo, mnogi Piperi su se, iz socijalnih i ekonomskih razloga, često menjajući ili prezime ili slavu, najpre iselili u Banjane, tj. staru odnosno "visoku" Hercegovinu, a onda se u "trećem" kraju vraćali porodičnim korenima i predanju. Ovo je, svakako, bio upravo i slučaj sa Spasojevićima.
Spomenuli smo bratstvo Crnci i lokalitete Crnač-Do i Crnčevo brdo koje je i na Majevici, te Radovče Crnačko. A, Crnci (navodno po pretku koji je bio tamnoputiji pa imao nadimak Crnac - ali ima i drugih tumačenja) su bili od Lužana, najstarijeg i nekad veoma jakog srpskog plemena u Crnoj Gori.
Dakle, uvaženi čitaoče, ovo je samo delić vaše istorije. Javite nam se.

Adrović

Iz Niderola u Nemačkoj, gde živi od 1974. godine, piše redovni čitalac "Vesti" od prvog broja, g. Izet Adrović. On bi želeo da zna da li je istina da (H)Adrovići potiču iz Ceklina kod Cetinja i to od bratstva Đuraškovića, kako je čuo, te da su u nekom trenutku primili islam. Zanima ga i zbog čega se to dogodilo.
Inače, Izet je rođen u selu Vrbici kod Petnjice, opština Berane (nakon Drugog svetskog rata pa doskora Ivangrad) u Crnoj Gori. U tom čisto muslimanskom selu je 99 odsto od familije (H)Adrović. U taj kraj su se doselili sigurno pre 1900. godine, ali čitalac ne zna tačno kada.
Selo Vrbica kod Petnjice nalazi se na samoj južnoj granici oblasti Bihor koja se nalazi u Gornjem Polimlju, pretežno na desnoj obali Lima, a bliže je Beranama nego Bijelom Polju. Stanovništvo mu je, prema proučavanjima akademika M. Lutovca iz šezdesetih godina prošlog veka, poreklom srpsko, malim delom starosedelačko, a znatno većim iz Crne Gore i Brda. U Vrbici je, preciznije u Donjoj Vrbici, tada bilo oko 100 kuća Adrovića. Rodonačelnik im je, prema predanju, bio Andro koji je došao iz Ceklina ali čak pre skoro 350 godina, kad i ostali njegovi pravoslavni rođaci u Lušcu kod Berana: Tomaševići, Popovići, Pajkovići, Vekovići, Radičevići i drugi. Prof. Lutovac nije sumnjao u njihovo poreklo od Đuraškovića. Tako se i sada preziva jedan deo ceklinskih bratstava u Budimlji i Dapsiću. Adrovići su bili ugledno i borbeno bratstvo, pa mu je pripadao gornjobihorski "barjak". Iako su veoma razgranati, Adrovići se do pre pola veka nisu uzimali međusobno.
U Petnjici takođe ima Adrovića u 20 domaćinstava. Doseljeni su iz susedne Vrbice, a jedna grana se iselila u Bor u istom kraju, pre skoro 180 godina, a ima ih u nekoliko kuća i u Ličinama (Paćar-Selu).
U Ceklinu, odakle potiču Adrovići, od Đuraškovića, ima zaista familija pravoslavnih Srba sa takvim prezimenom. Slave Sv. Nikolu (19. decembra). Pored Ceklina, nastanjeni su i u Rijeci (Crnojevića) Oćevićima, Riječanima, Mihaljevićima i Dodošima. S početka 20. veka bilo ih je 44 domova u tzv. Riječkoj nahiji. Daljim poreklom su Klimenti - od dolaska Turaka u 15. veku poarbanašeni Srbi-katolici - a iseljavali su se u Bihor, Gusinje, Bjelopavliće, Berane, Ulcinj i Podgoricu.
Izgleda da su Adrovići primili islam tek u Bihoru koji je, od Berlinskog kongresa 1878. do Prvog balkanskog rata 1912, bio najistureniji i najzapadniji deo Turske, dok je na levoj strani Lima bila knjaževina, potom kraljevina Crna Gora. Zbog toga je pojačana islamizacija i počela relativno kasnije, tek od 18. veka, ali svakako nije bila prisilna. Za Adroviće nemamo nikakvih podataka o razlogu promene religije.
Jedno vreme je, još sredinom 19. veka, bilo čak dvoverskih domaćinstava, pa "jedan brat veruje u Hrista a drugi u Muhameda, jedan klanja, a drugi se krsti". Ili: "U nekim kućama ima tri brata i sva tri drže da su Turci, a otac im Srbin, i tako sinovi klanjaju, a otac se krsti; a kad Bajram dođe, svi zajedno proslave, otac ide u crkvu, a sinovi u džamiju." - Kad se ovo uzme u obzir - pisao je prof. Lutovac - nije čudo što i danas žene održavaju neke hrišćanske običaje o Božiću i drugim većim praznicima.
G. Izet je, na samom kraju pisma pitao: "Da li smo se mi prezivali Đuraškovići i prešli u islam i zbog čega?" Dakle, Adrovići nisu poislamljeni dok su bili Đuraškovići.

Jovanović

Iz Švajcarske, gde živi poslednjih 26 godina, piše nam g. Bogić Jovanović, rođen u selu Poljane kod Istoka u Metohiji, ali je posle živeo u Kraljevu. Krsna slava porodice Jovanović je Đurđic (16. novembra). Želeo bi da sazna poreklo svojih roditelja.
Sažeto nema šta! Nema podataka ni o tome odakle su roditelji čitaoca, ni da li su u Poljanama živeli deda i baba, ni kada su se preselili u Kraljevo itd.
Kako mislite da vam se ponudi kvalitetan odgovor? Ovo pitanje je i vapaj zbog celokupnog stanja našeg naroda na ovim prostorima i nedovoljnih znanja koja o njima uopšte imamo. Jer Jovanović je najčešće prezime srpskog naroda! O samoj Metohiji ima malo i nedovoljno podataka, pa ako ni ljudi iz tih krajeva ne daju više, šta li će ostati zabeleženo za potomstvo? Naravno, nije g. Jovanović kriv za sve dosadašnje propuste u podacima za Metohiju (i za Kosovo su ponekad više nego oskudni), kriva je naša nauka, posebno su krivi etnolozi, antropogeografi i istoričari koji su malo šta zabeležili,
(krajem šezdesetih godina prošlog veka su naučnici prema projektu Srpske akademije nauka i umetnosti i Filozofskog fakulteta nekoliko godina obavljali istraživanja Metohije pa ništa od toga nije objavljeno kao ni dvadesetak godina kasnija ispitivanja Kosova),
a nadasve je kriva višedecenijska državna politika i nebriga za srpski narod na ovim prostorima, još od 1918, od Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa od 1945, kad je zabranjen povratak velikog broja Srba koji su kolonizovani iz raznih krajeva (Like, Dalmacije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, čak Vojvodine) na napuštena i kupljena imanja izbeglih turskih veleposednika.
Ali, upravo zato, svakako ćemo se potruditi da barem nešto kažemo o poreklu ovog čitaoca. Nije čudo da je nastanjen u Kraljevu, ono je zaista stecište mnogih izbeglih, ali i ranije doseljenih Srba sa Kosova i Metohije. Prirodnim putem, koristeći dolinu Ibra, mnoge iseljene srpske familije, još iz vremena Velike seobe pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine, i one pod patrijarhom Jovanovićem-Šakabentom, 1731, stizale su upravo u centre nemanjićke Srbije. Veliki broj Jovanovića verovatno se iselio na sever i dolinom Morave, naročito u istočnu Srbiju. O tome svedoče svi Jovanovići, povratnici ili kolonisti na Kosovu od Zaječara, Niša, iz Toplice, ali i iz potkopaoničkih sela i tzv. Podibra i Gokčanice, ali i na sever sve do Srema. Oni su se naselili, ili vratili na svoja ognjišta u Plemetinu, Pantin, Kosovo Polje, Dobro Selo, Slovinje, Vrelo, Raskovo i mnoga druga posle balkanskih i Prvog svetskog rata.
Sasvim je bilo prirodno da su i Vaši preci, uvaženi g. Jovanoviću, sišli iz "zaklona" u Podibru i Gokčanici, prvo u Metohiju, preko Mokre Gore, a potom i na Kosovo.
U Gokčanici koja se nalazi kod ušća Ibra u Moravu, ima Jovanovića upravo sa slavom Đurđic i preslavom Đurđevdan, u mestu Cerje, gde ih nazivaju i "Kuzmancima", a došli su u 19. veku iz susednih Predola. U Ibru ih ima u Gotovcu, Metikošima, zatim u Vranešima, Brezni, Ribnici i Kovanluku sa istom ovom krsnom slavom.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Zaključana tema

Bookmarks

Opcije teme
Način prikaza

Opcije postovanja
Ne možete kreirati novu temu
Ne možete poslati odgovor
Ne možete dodati priloge
Ne možete prepraviti svoju poruku

BB kod je uključen
Smajliji su uključeni
[IMG] kod je uključen
HTML kod je uključen


Slične teme
Tema Temu otvorio/la Forum Odgovora Poslednji post
Poreklo prezimena - vas rodoslov ? MARLI Istorija 971 15.07.2014 01:41 PM
Žene sa dva prezimena! ivana Brak 110 31.01.2012 06:34 PM
Poreklo evropske ideje (EEZ, EU) Duh Sekire Istorija 3 10.07.2011 12:07 AM
..::Poreklo astrologije::.. Yeca Astrologija 5 22.07.2009 12:42 AM
Muke sa izgovorom nasih imena/prezimena Bojan Dijaspora 19 29.07.2008 12:43 AM



Forum Right Top
Forum Left Bottom Forum Right Bottom
 
Right Left
Korisnicki pristup
Zaboravili ste šifru?
Forum LeftForum Right


Forum statistike:
Korisnika: 51,553
Tema: 19,098
Poruka: 828,552

Trenutno je 655 aktivnih korisnika na forumu.
Forum LeftForum Right


Forum LeftForum Right


Izdvajamo:
Forum LeftForum Right


Preporucujemo:
Forum LeftForum Right


Radio:
Forum LeftForum Right


Marketing:
Forum LeftForum Right


Reklame:
Forum LeftForum Right
Right Right
Right Bottom Left Right Bottom Right