Header


Forum Left Top



Istorija Kažu da je istorija učiteljica života. Koliko smo zaista naučili od nje?

Zaključana tema
 
LinkBack Opcije teme Način prikaza
Old 20.02.2009, 05:40 PM   #11
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (10)


Todić

"Želeo bih da saznam odakle potiču moji predaci i moje prezime" - piše nam g. Slobodan Todić iz Australije. Navodi imena roditelja sa mestima (oba sela kod Šapca) i datumima rođenja, kao i devojačko prezime majke, pa imena deda i baba sa obe strane, čak i dva brata dede po ocu, ali ne kaže koja im je krsna slava. Srećom, naveo je svoju i-mejl adresu, a pošto smo već obrađivali porodice koje slave Sv. Trufuna i, među njima, u Tuzli, našli i porodicu sa ovom slavom cincarskog (staro-srpskog) porekla, obratili smo mu se elektronskom poštom: "Poštovani g. Todiću, primili smo Vaše pismo preko redakcije 'Vesti' i počeli da spremamo odgovor, kad smo primetili da niste naveli koju su krsnu slavu imali (odn. imate) Vaši Todići. U Bosni, iz koje su, najverovatnije, došli Vaši preci, Todići slave tačno 15 (petnaest) raznih krsnih imena pa Vas molimo da nam odmah (povratnim i-mejlom) javite taj podatak. Srdačno, Rakići."
Nije prošlo ni 48 sati do odgovora: "Postovani, ne verujem da su nasi poreklom iz Bosne, ali nasa slava je Sveti Luka. Majka je rođena u Drnovcu iz porodice Gazibarić--Srbija Mačva, a takođe i tata Trifun iz Zminjaka Mačva ... Verujem da su poreklom Čačani, ali nismo sigurni. Zamolio bih vas da mi pomognete, unapred zahvalan Slobodan."
Dakle, dragi Slobodane, Vaši preci nisu iz Bosne i ne slave Sv. Trifuna, ali to ne menja naše iskazano uverenje da su upravo spomenutog staro-srpskog porekla. Eto, Vaš otac se zvao upravo Trifun, vrlo često cincarsko ime, a Cincari su, kao što smo to već spominjali, pod grčkim uticajem, umesto porodične krsne slave, praznovali imendan domaćina. Ali, dolazeći u severnije, srpske krajeve ponovo su počeli da slave krsna imena porodica. Todići sa slavom Sv. Luka, koliko, smo mogli ustanoviti prema raspoloživoj literaturi, najranije su, još krajem 19. veka, zabeleženi u Kučima, u Raćesima, a bilo ih je i u Baru, kao jedna od familija iseljenih Bulatovića, jednog od najjačih bratstava plemena Rovci. Bulatovići (o kojima smo, svojevremeno, objavili jednu knjižicu), vode poreklo iz Hercegovine, a "ulasci" - da i na to podsetimo - odnosno primanje nesrodnika u bratstvo, koji uopšte nisu bili retki, naprotiv, podrazumevali su i primanje opšte slave bratstva odnosno plemena, u ovom slučaju Sv. Luke.
A kako su, i kojim pravcem Vaši Todići stigli od Kuča do Mačve, to bi bi mogao biti predmet duže priče koju tek treba da proveravamo.
P.p.: Spomenusmo Rovca, pa je to prilika da se zahvalimo čitaocu g. Branislavu Šćepanoviću, iz Sidneja, koji nas je upozorio na omašku, kad nismo istakli razliku između Rovaca i Moračana. Ova dva plemena su, zaista, prvi susedi na reci Morači, ali su često bila u rivalstvu i svako poistovećivanje im je bilo skoro ravno uvredi. Mi smo, koliko se sećamo, samo rekli da su Rovca na Morači, ali se, stoga, svejedno, najiskrenije izvinjavamo pripadnicima i jednog i drugog plemena ...

Milojević

G–đa Desanka Vondroš, rođena Milojević, poodavno nam se javila, ali doista sve do sada nismo mogli da joj iziđemo u susret. NJeno pismo je ispisano pravim krasnopisom na gotovo pune tri strane, sa dve legende i nešto manje činjenica, a sve je to trebalo proveriti ili bar razmisliti o njenim pitanjima. A ona su se kretala od čisto geografskih, do pitanja porekla i prvobitnog prezimena njene već razrođene familije, o kojem ne zna ništa, i to od doseljavanja u Slavoniju u 15. stoleću, pa zaključno sa današnjim vremenom. Ovo je, dakle, preveliki zahtev i za brojniju ekipu stručnjaka od našeg dvočlanog tima. Ali, pošto nam čitateljka piše da je na pragu osamdesete i da je pamćenje izdaje, a brojnim unucima i praunucima želi da ostavi nešto o svom i njihovom poreklu, potrudili smo se da nešto pronađemo.
U pismu stoji da su Milojevići, tj., njihovi preci pod nekim drugim prezimenom (čitateljka se i sama, vrlo ispravno, pita da li je bilo prezimena u to vreme ili su ona formirana kao kod Rusa kao prisvojni pridev od očevog imena) došli sa Kosova u 15. veku u Nabrđe, u požeškoj kotlini (Slavonija). Isto tako ona nas pita ispod koje planine se nalazi selo Nabrđe (postoje Veliko i Malo).
U nama dostupnoj literaturi za Slavoniju i oblast Požeške kotline, krajem 15, i početkom 16.I veka ovaj kraj je bio pod upravom srpskih despota Brankovića posle čije se smrti njegova udovica Jelena, udala za hrvatskog plemića Ivaniša Berislava, te je srpsko despotstvo prešlo na Berislaviće. NJihov potomak Stevan Berislavić, nije bio u mogućnosti da zaustavi tursko osvajanje Slavonije posle 1536. godine. Austrijski car prenosi dostojanstvo sa Berislavića na despota Pavla Bakića, a uz njega jedini svetao lik (docnije je i postao svetitelj) bio je Stefan Štiljanović. NJih dvojica predvode Srbe na strani hrišćanske države protiv Turaka na području Slavonije.
Na opustela slavonska naselja sa kojih su pred Turcima izbegli mađarski i hrvatski kmetovi, naseljava se srpsko stanovništvo iz Stare Srbije (a to podrazumeva i Kosovo i Metohiju), iz donjeg Podrinja, severne Bosne, Mačve i Baranje. Naša čitateljka kaže da su se, prema porodičnoj legendi, njeni preci prvo naselili u Nabrđe. Prema crkvenim knjigama dati su podaci o Slavoniji po D. Kašiću, ali oni, na našu veliku žalost, potiču tek od 1702. godine. Malo i Veliko Nabrđe su kod Đakova pod planinom Diljem. Te godine je zabeleženo 15 pravoslavnih i još četiri rimokatolička domaćinstva, ali je do kraja 18. veka bilo 50 kuća pravoslavnih. Ako naša čitateljka kaže da su bili 'pleme', onda se može pretpostaviti da su došli od Peći, gde takođe postoji selo istog imena, Nabrđe, a oni su nekad bili gospodari Kosova i Metohije, a potom i delova Slavonije, pa nije isključeno da su preci Milojevića došli u talasu seobe pre Arsenija Čarnojevića, 1690. godine.
Potom, g-đa Vondroš-Milojević, iznosi poetičnu legendu o razlozima preseljenja u Markušicu, navodno zbog traganja jednog od braće za ljubimicom ždrebicom Mrkušom, po kojoj je i mesto Markušica dobilo ime. Na ovo ne možemo ništa da kažemo, osim da se divimo našem narodnom folkloru koji oplemenjuje i inače prelepi predeo slavonskih šuma koje izgledaju čarobno i vilinski onostrano.
Porodično predanje, koje iako legenda, treba da ostane zabeleženo ne samo za potomke naše čitateljke, jer i ono otkriva dušu jednog napaćenog naroda, ali spremnog da se tako visoko duhovno uzdigne iznad surove stvarnosti, kao što su dolazak u daleku zemlju, snalaženje u tuđini, rat i izbeglištvo, adaptacija na nove životne sredine i ratne uslove druge države, a opet i želja da se sačuva sopstvo, identitet i čista duša. Dakle, po predanju, u Markušicu (opet blizu Đakova), doselila su se petorica braće: Miloje po kome su Milojevići, Novak od koga su nastali Novakovići, Obren - Obrenovići, Stojan - Stojanovići i Stanoje - Stanojčići. Svi, i onda kao i danas, slave isto krsno ime, svoga zaštitnika - Sv. Arhanđela Mihajla.
U Markušici, na žalost, nije bilo prezimena koje spominje naša čitateljka ni 1705. ni 1732. godine kad su vršeni popisi u crkvenim knjigama. Ali, nailazimo na jedan interesantan podatak da je u drvenoj pravoslavnoj crkvi, posvećenoj Vaznesenju Gospodnjem, koju su doseljenici ovde podigli još 1705, od 1733. godine služio izvesni Georgije Teodorović, star 30 godina, koji je učio u Vukovaru kod egzarha Jova. Imao je nešto bogoslužbenih knjiga i nešto odežde i pet sinova i tri kćeri. Pošto smo proverili prezime Teodorović otkrili smo da potiče iz Pipera, a njihova plemenska slava je Aranđelovdan. Ne smatramo da je ovim nešto do kraja utvrđeno što se tiče porekla Milojevića i njihovih predaka, ali smatramo sasvim uputnim i nedvosmislenim da se u ovom pravcu dalje istražuje.

Vujmilović

Iz Vajsenburga u Nemačkoj piše nam g. Milan Vujmilović rođen u Slatini kod Laktaša (Banja Luka). Kaže da Vujmilovića nema puno u Slatini, ali ih zato ima u Gornjim i Donjim Kadinjanima (Banja Luka) odakle potiče i njegov pokojni otac Mirko, a čuo je da ih ima i u Rebrovcu i Lijevče Polju, takođe kod Banje Luke. Krsno ime ove porodice je Sv. Jovan Krstitelj (20. januara). Pita koje je njihovo poreklo.
Sâmo prezime Vujmilović vodi poreklo od starog imena zabeleženog u Dečanskoj hrisovulji, po M. Grković, a koje glasi Vujimil, složeno ime od hipokoristika Vuja i slovenskog korena "–mil", čije su varijante Vujmil, Vujmilo i slično.
Prema tome, Vaše poreklo je, g. Vujmiloviću, u Raškoj, tačnije u oblasti Podibra i Gokčanice i najzad, najdalje, u mestu Plana u Studeničkoj oblasti, gde postoji selo Vujmilovići. U Gokčanici u nekoliko sela žive porodice koje nazivaju Vujmilovci a koji potiču iz spomenutog sela Vujmilovića. U selu Ribnici postoji i izvor Vujmilovska Česma, a u selu i familija sa ovim prezimenom a tamo ih zovu i Šućuri odnosno Rsovci. Prezime Šućuri su dobili po Jaćimu Šućuru junaku iz Prvog ustanka iz ove familije, a Rsovci, prema mestu Rsovcu (Trstenik) gde su se u jednom trenutku privremeno iselili. Tamo se i danas jedan potok zove Šućurov, kao uspomena na Vujmilovce. Istog porekla su i Vujmilovci i Tanaskovići u Rudnjaku, od Vujmilovića u Planoj, kao i oni u Gračacu. Svi ovi rodovi slave Jovanjdan, a "prekađuju" na letnjeg Sv. Jovana (praznik koje pada 7. jula, poznatiji kao Ivanjadan). Samo za jedan ogranak (koji bi mogao da bude trag odseljenih predaka našeg čitaoca), u selu Vukušica u istoj ovoj studeničkoj oblasti, kaže se da više ne postoji, tj. da su "izumrli", a mi uvek dodajemo: možda su, zapravo, nekud odseljeni. Na njihovu zemlju naselili su se neki Durkalići (Guzonje) iz Gračaca.
Vulin
Iz Gilonga u Australiji piše nam g-đa Boja Bojanić i pita za svoje devojačko prezime Vulin. Koliko zna, prema porodičnom predanju – Vulini su se doselili kao tri brata sa porodicama i to pre turskih osvajanja u oblast između Ključa i Banje Luke. Jedan se nastanio na Crni Vrh, drugi na Manjaču i treći na Kuk. Smatra se da su braća doseljena odnekud iz Crne Gore. Ne zna se da li su tada imali ovo prezime i kad su ga dobili ali, sa sigurnošću, tvrdi da ono nije menjano. Krsno ime porodice Vulin je "Sveti Mihajlo, 12. oktombar" – kako piše g-đa Bojanić. 12–og oktobra (po starom kalendaru 29. septembra) je, međutim, praznik Sv. Kirijaka Otšelnika, pobožnog hrišćanina koji je, kao mladić, bez znanja roditelja, otišao (otud mu nadimak) iz Kartagine u Severnoj Africi u Svetu zemlju (Palestinu), i tu doživeo duboku starost (umro je 557. godine). Ovaj blagdan je krsna slava nekih srpskih familija ali je, u narodu, mnogo poznatiji kao "Miholjdan" iako istorija hrišćanstva ne ne daje osnova da se povezuje sa Arhanđelom Mihailom, koji se praznuje 21. novembra, takođe kao krsno ime, i to daleko mnogobrojnijih porodica. Čitateljka, dalje, navodi da Vulina danas ima u Bosni, Srbiji, Republici Srpskoj i Hrvatskoj a eto, naravno, i u Australiji.
P. Rađenović beleži Vuline nakon I svetskog rata u Rašinovcu kod Petrovca (Bjelajsko polje). Kaže da su se doselili pre jednog i po veka (što bi značilo oko 1770. godine) i da "ne znaju oklen su došli". Odatle su, kako beleži isti autor, doseljeni u Kolunić krajem XIX veka. Slave, zaista, "Mijoljdan".
U Pounju, u selo Gornji Bušević, Vulini su doseljeni iz Bjelajskog Polja u prvoj polovini 19. veka. Takođe slave Miholjdan. Istog su porekla i sa istom slavom i Vulini u selu Gudavac u Pounju. I na obroncima Grmeča, u selu Donjoj Suvaji, bila je jedna porodica ovog prezimena poreklom iz Bjelajskog Polja kao i dve prethodne a i u Ćoralićima, takođe u ovoj oblasti, Vulini su se doseli iz Polja (misli se na Bjelajsko) i to "prije Bune" (1875. godine). Slava: Miholjdan.
M. Karanović kaže da su Vulini u Pounju deo jedne mnogo šire grupacije srodnih porodica u ovoj oblasti. Još dodaje da je to starinačka skupina familija: Ivančević, Dakić, Kenjalo i Vulin. Početkom 20. veka bilo ih je nastanjenih u 118 kuća sa 9 različitih prezimena i to: Dakića u 38 domaćinstava u 8 naselja; Kenjala 34 u 12 naselja, Ivančevića 15 u 3 naselja, Vulina 8 u 4 naselja, Ćopića 13 u 5 naselja, Mirića 2 u 2 naselja, Beuka 2, Radusina 5 i Ilića–Bekeza 3 kuće u po jednom naselju. "Svi su, vele, 'jedno', pa su se nekako razrodili i slave retku slavu Miholjdan."
Dalje poreklo Vulina je dosta tamno, ali ne i nemoguće otkriti, upravo zbog ove slave, Miholjdana, koja se vezuje za neka određena područja idući na jug od Bosanske krajine koju nastanjuju Vulini i njima srodne familije. To zahteva mnogo više prostora i vremena za preciznije lociranje, pa vas molimo da nam se posebno javite na našu adresu kako bismo se dogovorili o eventualnom nastavku istraživanja vašeg porekla.
Inače, poreklo prezimena nije teško rastumačiti. Zapravo samo se kazuje. U nauci se taj tip, stručno naziva "patronimički" a nastao je prema pretku kome je bilo "ime od milja" Vule/Vula/Vulo ali tek od XV veka kad je u osnovnom imenu od koga je izvedeno, "Vlúk" (sa tvrdim poluglasom iza "l") tj. Vuk, ranije "lú" pocelo da prelazi u "u". Kod Bugara se ova ista reč za vuka, i ime koje se davalo sa zaštitnom funkcijom (kako to i sâm Vuk Karadžić objašnjava u svom "Srpskom rječniku"), zadržala u tom obliku, kod Čeha i Slovaka je izostavljen poluglas dok se kod Rusa menjala u Volk, a kod Poljaka u NJlk, s što je tu izgovor l bliži u.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Sponsored Links
Old 20.02.2009, 05:41 PM   #12
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (11)

Vujičić



G. Tomislav Vujičić, nažalost katastrofalno nečitko, na maloj raglednici Minhena, piše da je poreklom iz zlatarskog sela Provaševo (ili slično), da Vujičića ima i u susednom selu Aljinovići (čuo je da su poreklom iz Crne Gore i svi slave Aranđelovdan), kao i u Hercegovini. Interesuje ga da li su svi oni rođaci.
U Hercegovini, u Popovu polju, Vujičića ima u Orahu kod Bileće, sada se prezivaju Kuduzi i Stankovići i naseljeni su u Poljicama. U Trebinju su živeli Batine, "nikoljštaci", ranije Vujičići iz Gradca sa Kosova. Neki su se iselili u Borač, neki u Neum-Klek i u Slavoniju. Sudeći po slavi (Sv. Nikola), srodstvo sa ovim Vujičićima nije verovatno, ali to nije sigruno, jer su možda promenili slavu.

U plemenu Piperi u Crnoj Gori, u trouglu između reka Morače i Zete, na teritoriji današnjeg sela Baća, u Rsovoj Rudini, postoji toponim Vujičića kućište. To je jedina uspomena na nekadašnje bratstvo Vujičića o kome se ništa ne zna.
I u Bjelopavlićima, u Staroj Gori, ima Vujičića u mestu Šobajići (ranije Dubravčići). Pre doseljavanja Bjelopavlića (od Peći), na ovoj teritoriji su živela stara srpska plemena kao što su Lužani. Za njih se kaže da su se pod pritiskom pridošlica napustili ovu oblast i odselili se preko Pipera u Boku i Hercegovinu. Kao što smo videli, u selu Baći gde je nekad bilo Vujičića, sadašnja plemena slave Sv. Arhanđela (pipersku plemensku slavu) i Petkovdan (plemensku slavu Bjelopavlića).

Narodna pedagogija

G. Vujičić, kao ljutito, takođe pita "koliko puta treba da nam piše da bi dobio odgovor". Evo šta mislimo o takvom obraćanju i takvim pismima:
On nije jedini koji se javlja drugi i treći put, nestrpljiv ili očekujući da time pre dođe na red. Moramo da zamolimo čitaoce da se od toga uzdrže, izuzev kad se interesuju za drugo, dodatno prezime.
U ovom slučaju držimo se prakse u koju smo se lično osvedočili na londonskom aerodromu Hitrou: kad se jedan putnik provukao ispod trake koja "održava red", da bi se čekirao preko reda, službenik ga je hladnokrvno, i nemilosrdno, vratio na kraj reda.
Tako bi trebalo postupati prema svima koji pokušavaju da svoje želje reše guranjem, bez obzira na red i pravila pristojnosti. U našem narodu, istina u patrijarhalno doba, kada su se svi u selu međusobno dobro znali, takvo ponašanje nikad nije nailazilo na odobravanje. Svako ko bi neprilično štrčao izbijao je na loš glas.
Događa se da neki naši ljudi kad odu iz zemlje, a neki i kad dođu iz sela u grad počnu da se ponašaju neprimereno. To su, po pravilu, oni koji misle da ih u novoj sredini niko ne zna, da neće biti ukoreni, kao što bi to učinili njihovi stari. Dragi čitaoče, nemojte da nas shvatite pogrešno. Ovim primerom samo podsećamo na našu, srpsku tradicijsku kulturu u koju spada i narodna pedagogija. Zato, setite se dede i babe i zapitajte se šta bi vam oni rekli kad vam se omakne da postupite kao onaj putnik na londonskom aerodromu.

Đokić

Iz Austrije su nam se javili Desanka i Miodrag Đokić, sa željom da saznaju poreklo ne samo Đokića, već i Ostojića (familije Miodragove majke iz Osojana) i Stevića, iz Istoka (Desankino devojačko prezime). Ni za jednu od ovih porodica nismo dobili podatke o slavama po kojima bismo ih našli mnogo lakše. Zato molimo da nam dostavite podatke o slavama, jer bez njih ne možemo da utvrdimo u koju od mogućih pet-šest grana spadaju vaše porodice. Poseban motiv nam je položaj naših sunarodnika na Kosmetu i onih koji su ga napustili, pa ako su čemerne sudbine ili bez zavičaja, bar da saznaju svoje poreklo.
Evo, da na primeru porodice Đokić pokažemo od kolikog je značaja slava u traganju za korenima neke porodice. (Naravno, ne smatramo da svi pravoslavni vernici slave, jer ima i pripadnika tzv. "malih verskih zajednica" koji ne praznuju krsno ime, a ipak se osećaju Srbima. Uostalom, imamo Srbe-katolike i Srbe-muslimani. U ovom slučaju, pretpostavljamo, sve tri porodice imaju slavu ili bar zanju koju su slavu slavili njihovi stari).
G. Đokić kaže da je iz sela Belo Polje, ne onog kod Peći, već onog na pola puta Peć-Mitrovica, koje, nažalost, kako sam kaže, više ne postoji. Interesuje se za poreklo porodice i prezimena, s obzirom da mu se deda Đorđe, sa ocem Božidarom, doselio iz Crne Gore. Po majčinom kazivanju, došli su od Andrijevice ili, kako neko kaže, iz Kraljskih Bara, odnosno od Morače i da im je ranije prezime bilo Šćepanović.
To su moguće varijante porekla Đokića i sve tri imamo pred sobom, ali tek kad bismo znali koja im je porodična slava mogli bismo da odredimo koja je prava.
Ako su Đokići od Andrijevice i Kraljskih Bara, onda su ogranak Miomanovića, a prezime su dobili prema pretku Đorđu tj. hipokoristiku Đoki, a krsna slava im je bila Aranđelovdan.
Ali, ukoliko su od Šćepanovića, iz Morače, kojih ima i na Kosovu, onda slave Lučindan. Đokići u selu Radljevu su doseljeni 1913. godine iz Sjenice, a u Svetostefanskoj hrisovulji se navode Đokići koji su se oko 1800. godine naselili prvo na katun Bariljevo, sadašnje mesto Bariljevo na Kosovu, a onda u Babin Most, gde su, osim Srba, zatekli i Arbanase.
Dakle, ponovo molimo da nam se javite, i zbog vas i zbog nas, jer su nam svi podaci o porodicama sa Kosova i Metohije dragoceni i trebalo bi da se zabeleže i sačuvaju od zaborava. Obećavamo da ćemo vam brzo odgovoriti.

Bukvić

Iz Lugana, Švajcarska, g. Milenko Bukvić šalje opširno pismo, ali zbog njegovog "doktorskog" rukopisa možemo samo da naslućujemo sadržinu. Razumeli smo da je poreklom iz Hercegovine, da je slava Sv. Jovan Krstitelj i da ih ima i u drugim krajevima.
Bukvići sa drugim slavama prisutni su u raznim srpskim krajevima, ali mi ćemo zbog našeg čitaoca najviše ukazivati na "jovanjštake". Tako su u Višegradskom Starom Vlahu, u mestu Oštrine, Bukvići doseljeni krajem 19. veka iz Mokronoga, gde ih ima i danas. Slave Sv. Jovana. Bukvići koji slave Jovanjdan zabeleženi su i u Sokolovićima (Višegrad), a sa slavom Časne Verige Sv. apostola Petra u Vrbljanima (Gerzovo).
U Bosni ima i Bukvića i Bukvi. Prema Janjatoviću, slave različite slave. Bukve slave samo Arhiđakona Stefana i to u mestima Brekinja i Dvorište (Dubica) i Junuzovci (Gradiška).
U Hercegovini ima Bukvi u Sopilju, u Nevesinjskom polju, doseljenih, prema J. Dedijeru, iz Vranjevića sredinom 19. veka. Oni su muslimani. U Pobrđu su Bukvići pravoslavni, ali se ne navodi krsno ime. Potomci su Mirilovića, pošto je knez Mirilo sâm prešao na islam i od njega su, kao direktna grana, Elezovići. U Gornjem Hrasnom su Bukvići doseljeni s Pobrđa, a ovde su najpre imali samo staje. I u mestu Ubosko su Bukvići s Pobrđa, doseljeni početkom 19. veka. Muslimanske su veroispovesti, kao i oni u Gaju, u Gornjem Hrasnom. U Rječicama su bili Bukvići iz Hrasna naseljeni krajem 19. veka. Ima ih i u Opličićima, Stocu, Mostaru i u Metohiji. Slave Sv. Jovana.
U Dubrovniku postoji prezime Bukvić od 1897. godine. Doseljeni su iz Hrasnog u Hercegovini i slave Sv. Nikolu. Iste slave i porekla su i oni u Gružu, a doselili su se 1902. godine.
U "Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije" (iz 1916), R. Grujić navodi Bukviće u 33 kuće u Vodoteču. M. Radeka, u „Gornjo-karlovačkom vladičanstvu", beleži Bukve sa slavom Sv. Nikola i Bukviće sa slavama Sv. Stevan i Đurđevdan.
U Slavoniji je zabeležen Vujo Bukvić u Salniku, kod Rakovca, još 1622. godine. Bukve su u Velikoj i Maloj Peratovici od početka 18. veka, a smatra se da su se doselili iz Bosne i Srbije. U Gakovu i Topolovcima su zabeleženi od sredine istog stoleća, a na Moslavini (Vukovoje) su od početka 18. veka.
U "Rečniku prezimena Šajkaške" (18-19. vek) Bukvići su zabeleženi u Kuli 1867. godine.
Treba naglasiti da su Bukvići bili vlaški (stočarski) katun u srednjem veku u oblasti Hercegovine. Prezimenu Bukvić posvetili smo mnogo više prostora u prvoj knjizi svog višetomnog dela "Srpske porodice i prezimena".
Adresa za narudžbine
G. Bukvić, kao i neki čitaoci ranije, ispoljio je interes za našu knjigu, sa željom da je kupi. Naravno da je to mogućno. Bilo u nekoj od većih beogradskih knjižara ili neposredno od nas, autora.
Svako zaintereseovan za "Srpske porodice i prezimena I"" treba da nam na kućnu adresu / Radomir D. Rakić, 11000 Beograd, Ul. Tadeuša Košćuška 88, Serbia// pošalje 20 evra. To je iznos kojim će platiti i poštarinu. Naravno, i svoju potpunu adresu, jasno i čitko ispisanu.
Što se izrade "loze" porodice tiče, zainteresovane, pa i g. Bukvića, molimo da nam o tome pišu na istu adresu. Opet, čitko i ćitljivo, pisaćom mašinom ili "štampanim" slovima, ukoliko nema mogućnosti da to uradite na kompjuteru. Naša internet adresa je: rdr_vstŽEUnet.yu

Inđić

Gđa Dajana Tasevski iz Ofenbaha, u Nemačkoj, želi da joj pomognemo da nešto više sazna o poreklu svog devojačkog prezimena Inđić. Piše da je rođena u Bosanskoj Dubici, a odrasla u Prijedoru. Preci su daljom starinom iz Like, selo Kijani kod Gračaca. Krsna slava Inđića je Sv. Nikola. Posle Drugog svetskog rata, naselili su Grmeč, selo Korjenovo, opština Sanica. Pamte se imena predaka, od dede Đura, preko pradede Ilije do čukundede Jovana. Pita i za poreklo svoje bake, sa Kosova, koja se prezivala Kordić. Iako smo rekli da ćemo prezimena sa Kosova odmah objaviti, molimo čitateljku da pričeka, jer nam o Kordićima ne daje gotovo nikakve podatke, osim da su u 20. veku došli na Kordun.
Inđića je u poslednja tri veka bilo na prostorima Like i Bosanske krajine. Odakle su se ovamo doselili ne kaže ni jedan postojeći izvor precizno, ali predanje kaže da su iz Vrhovine u Lici. Dakle, Inđića je bilo i u Kijanu (Gračac) u Lici (sa slavom Sv. Nikola), upravo doseljenih iz Vrhovina.
U "Leksiku prezimena SR Hrvatske" (1976), na teritoriji Hrvatske do druge polovine, a možda i do 90-ih godina 20. veka, Inđići su bili naseljeni u opštinama Bjelovar, Vinkovci, Virovitica, Gračac, Grubišno Polje, Donji Miholjac, Zagreb, Kostajnica, Križevci, Našice, Nova Gradiška i Osijek. Najbrojniji su bili u Grubišnom Polju u selima Gornja i Donja Rašenica, Gakovo, Velika Dapčevica, zatim u Šegovini Mašićkoj kod Nove Gradiške i u Osijeku. Ovaj izvor, kako smo već više puta naglašavali, ne navodi podatke o veroispovesti i nacionalnom opredeljenju.
M. Radeka u "Karlovačkom vladičanstvu" (Lika, Krbava, Banija, Kordun, Gacka), navodi da su slave Inđića Aranđelovdan i Nikoljdan.
Prema Đ. Janjatoviću, u Bosni je krajem 19. veka bilo još Inđića, sa drugim slavama - Đurđevdan u selu Rujnicama kod Bihaća i u Sarajevu, Sv. Jovana u Dugom Polju kod Dervente i Bosanskom Brodu i Sv. Nikolu u Vođenici kod Petrovca i Kozarcu kod Prijedora. Sv. Tripuna su slavili Inđići u Bihaću i Hrgaru, Majkića Japri (Sanski Most), Kralupima (Visoko), Palanci i Umci (Sanski Most) i u Palančištu (Prijedor).
U dva mesta u oblasti Sanice, Korjenovo i Srpska Sanica, susrećemo Inđiće doseljene iz Like, slava Sv. Nikola.
Milan Karanović u monografiji o Bosanskoj krajini navodi da su prezime dobili "negde na vojsci u Ličkoj Vrhovini", prema imenu pretka ubeleženog u protokole Vojne granice. Prema predanju oni su jedan rod sa Drljačama, Bigama i Jeremićima, a prezime su dobili u neka davna vremena kad su dosta putovali po moru kao vojnici. Jedan od predaka se zvao Biga, drugi, Božanić, Inđić i Brkić. Jedan ogranak ove gupe porodica iz Prijedora su Borojevići, od kojih je možda i čuveni austrijski maršal Borojević.
U Pounju se spominju u dva mesta sa starim prezimenom Inđić, a sadašnjim Drljača u Donjem Buševiću i Milić-begovom Duboviku. Slava je ista, Trifundan.
Više o ovom prezimenu ima u našoj knjizi "Srpske porodice i prezimena I"".

Oklopdžija

G. Petar Oklopdžija javio nam se iz Melburna, u Australiji, gde živi već četiri decenije. Poreklom je iz Raduča u Lici, odakle potiču i njegovi roditelji, kao i deda i baba. Kaže da u obližnjem Medaku ima mnogo porodica ovog prezimena, ali ne i da li su u srodstvu. Deda i baba su se pre Drugog svetskog rata odselili u Ameriku i nisu se više nikad vratili u rodnu zemlju. Krsna slava njegove porodice je Sv. Nikola.
Prema priči jednog svog prezimenjaka koji se iz Kanade doselio u Australiju, gde su se i sreli, u Americi postoji knjiga o Oklopdžijama u kojoj se kaže da su bili ratnici "u ono doba", i da su na sebi nosili oklope, po kojima su i dobili naziv. Na Velebitu su pobedili u borbi Turke i posle se nastanili u Medaku u Lici. G. Petar još kaže da mu je njegov zemljak rekao i ime vođe tih oklopnika-ratnika, ali da ga je zaboravio, a ovaj njegov informator je, u međuvremenu, preminuo. Pita nas da li je ovo verodostojno tumačenje. Nije mu poznato da li su njegovi preci menjali prezime. Na kraju kaže da pozdravlja sve Oklopdžije širom sveta i poručuje im da "što dulje zadrže svoje ime".
U "Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije" (iz 1915), početkom 20. veka, u Raduču, rodnom mestu našeg čitaoca bila je samo jedna kuća Oklopdžija, a najbrojniji su bili u Medaku i selu Kruškovcu pored njega, u Donjem Lapcu i Mutiliću.
Ali, ono što nam je bilo mnogo interesantnije od rasprostranjenosti ovog prezimena, bili su nadimci u pomenutom delu koji se čine kao prava prezimena Oklopdžije. Osim Ćusa i Kusa, što su takođe nadimci, koji su nastanjeni na Zrmanji, svi su oni u Medaku. Kao Oklopdžije se navode Aglići, Brkići, Građani, Patrići, Plemenitaši ili Šapandrke i Ristići. Prezimena Građani i Plemenitaši (ili pak, samo nadimci) mogli bi da ukažu na njihovo zaista plemenito, odnosno, plemićko poreklo, jer su živeli u "gradu", utvrđenju, a i bili su "plemenitaši", tj. plemeniti građani ili plemići.
Ovu tezu još više podržava i prezime Ristić za koje se zna da potiče iz južne, tzv. Stare Srbije, odnosno Makedoniji, a možda i iz severne Grčke, kao što je pleme Građani u Crnoj Gori zauzimalo prostore oko Skadarskog jezera. Ovome u prilog govori i krsno ime, Sv. Nikola, najčešće vezano za Staru Srbiju i srpsko stanovništvo oko Skadra. Pred Turskim naletom sa Istoka, te prostore je napustilo mnogo starog srpskog plemstva i krenulo ka Dalmaciji i Lici, u krajeve gde je posede imala sestra cara Dušana, Jelena, udata za velikaša Šubića-Zrinskog.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:43 PM   #13
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (12)

Tintor



Sanja Tintor, rođena Stojanović, iz Berlina, gde je i rođena, izražava želju da joj odgovorimo o poreklu njene i suprugove porodice. Nismo "patrijarhalci", ali "mora da se zna ko je glava porodice". Šala, naravno. Opredeljujemo se za Tintore, kao prve, jer imaju samo tri slave i, izgleda, jednog su porekla, dok Stojanovića ima mnogo i raznih, različitog porekla i slava, i iz raznih krajeva.

Ova porodica Tintor je iz Slavonije, iz sela Batinjani kod Daruvara. Slavi Sv. Kuzmana i Damjana, tj. Svete vrače. Po pričanju dede Stevana, svekra, preci su se doselili sa Banije, iz sela Žirovac, u kojem Tintori žive u istoimenom zaseoku. Ne zna se kada su došli u Slavoniju. S obzirom na to da se pradeda Sanjinog svekra rodio u Batinjanima, može se pretpostaviti da je to bilo u drugoj polovini 19. veka. Dušan Kašić u knjizi "Srpska naselja i crkve u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji", navodi samo jedne Batinjane u 18. veku, u doljanskoj parohiji. U to vreme je u selu bivalo oko 20 domaćinstava, ali među njima nema prezimena Tintor. Zaključak je, da su preci naše čitateljke došli kasnije, ili krajem 18. ili u 19. veku.

Tintora ima sa još dve krsne slave. U Kninskoj krajini ih je bilo u selu Radljevac, sa slavom Sv. Vrači, odakle su se, sredinom 18. veka, iselili u Bastase, kod Unca. Sa istom slavom, bilo ih je i u Vedovici kod Dubice, u Vrelu kod Cazina, Gašici i Bijakovcu kod Gradiške, Glinici-Zborištu kod Krupe, u LJubiji kod Prijedora i u selu Osijek-Blažuj kod Sarajeva.
U Bihaću i okolnom Hrgaru slave, međutim. Sv. Jovana. U Kistanju i Uzdolju kod Knina slave Sv. Nikolu. U sarajevskom polju bilo je Tintora početkom minulog veka u selima Dobroševići (predak Todor se doselio početkom 18. veka iz Ravnih Kotara, u Dalmaciji, i ostao kao najamnik), kao i u Stranama i Glavici. Slava im se ne navodi.
U Dalmaciji, Lici i Slavoniji ima ih, odnosno bilo je 70-ih godina prošlog veka u mnogim selima opština Zadar, Benkovac, Knin, Gračac, Dvor, Glina, Kostajnica, Virovitica, Slavonski Brod, Daruvar, Našice, Koprivnica, Garešnica, Sisak, Osijek, Vinkovci, a i u Vojvodini, u koju su se doseljavali kao kolonisti posle Prvog i Drugog svetskog rata. Nažalost, ne znamo ni njihove slave.

U Komogovini, kod Kostajnice, 1815. godine služio je kao pravoslavni sveštenik Teodor Tintorović (nije isključeno da je on sam dodao ović, da bi prezime bilo srpskije, ili su to učinili njegovi roditelji), dok je u Pisarnici kod Bjelovara zabeleženo prezime Tintorić.

U knjizi Dušana Popovića "Srbi u Sremu do 1736/7" doslovno piše: "Nema sela u Sremu u kojem se ne nalazi po neka porodica iz tih krajeva", to jest iz Like, Banije i sa Korduna, doseljene uglavnom u drugoj polovini 18. veka. Pored Agbaba, Budisavljevića, Vurdelja, Gaćeša, Drakulića, Karleuša, Tesla, Ćuruvija i još mnogih drugih sa srpskih zapadnih strana, navodi i Tintore.

"Rječnik hrvatskog ili srpskoga jezika" (izdanje JAZU) navodi da je to prezime nastalo od nadimka tintor, pozajmljeno iz italijanskog, tintore, što znači farbar, ličilac. Nema sumnje da je nadimak nastao u Primorju, možda i nekog pretka koji je radio u brodogradilištu, već u 17. veku.
A 1698. se, kao senjski uskoci, navode tri brata Tintor. Svakako je bio uskok i neki Tintor-kapetan iz jedne narodna pesme.

Gajić

Vaso Gajić, iz Beča, rođen u selu Krbeti, kod Brčkog, takođe bi, kaže, voleo da sazna svoje poreklo. Piše da familije Gajić žive na prostoru oko Brčkog već dva i po veka, neke od njih - u koje i on spada - slave Sv. Proroka Iliju, a druge Nikoljdan. Čuo je, ali ne zna pouzdano, da potiču iz Crne Gore. NJegovi srodnici su, kaže, poslednjih 30 godina, rasuti po celoj, ali ih ima koji su ostali u selima oko Brčkog (Krbeti, Potočari, Pelagićevo, Donji Žabar itd). Zasigurno, međutim, zadatak da je njegov daleki predak u tom kraju, u vreme kad "počinje turska kapitulacija" (nemoguće je razumeti koje to vreme ima u vidu), od nekog bega kupio zemlju i podigao imanje koje danas nosi naziv Begov Han.
Gajići su, doista, kao mnogobrojni i starosedeoci, zabeleženi na prostorima većeg dela Bosne još u 19. veku. Slave desetak različitih slava, ali ne i Sv. Iliju. Sa slavom Nikoljdan, koju je slavio deo Gajića, kao i Đurđevdan, postoje Gaići (bez i), koje je Janjatović zabeležio u Podgracima, kod Gradiške, i nigde više. Prisustvo Gaića u Posavini moglo bi nekako da objasni "odsustvo" Gajića: kao što smo u više navrata govorili, možda se samo radi o nepreciznosti zapisivača prezimena, to jest da je izostavljanje slova j krivo što su od Gajića ostali samo Gaići. Možda. Ali, kako objasniti što ni oni, Gaići, ne slave Sv. Proroka Iliju, slavu našeg čitaoca i njegovih predaka. A ona nije baš tako česta u našem narodu.

Jedno od objašnjenja je da je slava promenjena zbog neke nužde, bolesti ili kakve druge porodične nedaće, a možda je povod bio i srećan događaj na sam Ilindan, pa su se neki preci, u znak zahvalnosti, zavetovali ovom svecu.
Prezime Gajić nastalo je od patronimika (muško ime rodonačelnika) Gaja ili Gajo, koji je, kao i Gavro, skraćenica od Gavrilo, imena starojevrejskog porekla.

Najverovatnije je da su se Gajići sa slavom Sv. Ilija u Posavinu doselili iz Hercegovine. Pošto ne možemo jasno da im pratimo trag, teško da se može izvesti drugi zaključak. Naime, porodice sa ovom slavom uglavnom su vezane za priobalni deo Balkana. Pošto je to slava klimatski toplijih krajeva, najviše se susreće u Dalmaciji, ali i kod ćeklićkih porodica u Crnoj Gori, nije isključeno da su koreni Gajića upravo u ovim krajevima. Molimo stoga i druge Gajiće da nam se jave kako bismo detaljnije istraživali i njihovo i poreklo ovog prezimena.

Vasiljević

G-đa Milka Drljača pita iz Kanade za poreklo svog devojačkog prezimena Vasiljević. NJen deda Pero i otac Milan živeli su u Kosovcu, kod Okučana, Hrvatska. Pouzdano zna da ime je slava Sv. Nikola i da su se po predanju doselili sa Korduna.

U "Karlovačkom vladičanstvu", koje između ostalog obuhvata i prostor Korduna M. Radeka je zabeležio porodice ovog prezimena, ali jedino sa slavama Sv. Vasilije i Krstovdan. Otuda sledi da su se Vasiljevići sa slavom Sv. Nikola već bili iselili sa Korduna ili, što je mnogo verovatnije, da su se tamo privremeno sklonili u vreme velike bežanije iz zapadne Bosne, odnosno "Laudanovog rata" u 18. veku, pa se ponovo vratili.

U Bosni, Vasiljevići su zabeleženi sa 15 različitih slava. Nikoljdan slave u parohijama Banjaluka, Bugojno, Derventa, Vlasenica, Dubravica (Srebrenica), Medna Dolnja (Gerzovo), Oštra Luka (Sanski Most), Sarajevo, Sokolovo (Ključ), Tešanj i Cerovica (Tešanj) i Cikote (Vlasenica).

Pregledom familija Vasiljević u zapadnoj Bosni zapaža se da većinom vode poreklo iz Hercegovine, tako da smo ih nadalje tamo i potražili u istoimenoj monografiji J. Dedijera, međutim, i tamo smo pronašli dve grane koje mogu biti nesrodne (što bi pokazala tek dalja istraživanja) ili srodne, ali sa zaboravljenim poreklom. To je slučaj onih u Bilećkim Rudinama za koje Dedijer veli da su se u 18. veku doselili iz Zasade i da su starinom Vujovići. A ima ih i sa prezimenom Gavrilović. Srodnici su im Grubišići od Vujovića, doseljeni iz Todorića, gde su bili Popadići. Svi slave Nikoljdan. Za onu drugu granu, iz Stepena u Gatačkom polju, zabeleženo je da su se, zbog siromaštva, doselili u prvoj polovini 19. veka iz Pive i da isto slave Nikoljdan.

Vasiljević je čisto patronimičko prezime, nastalo po srbizovanom obliku imena Vasilj (kao što imamo i Vasilije, pa i muško i žensko Vasilija, Vasiljko, Vasko i slična), izvedeno od grčkog Vasilios, nekad Basileos, sa značenjem carski. Najpre je davano samo monasima, vladarima i vlasteli, a onda, postepeno, po dolasku Turaka, prvenstveno u južnim srpskim krajevima, i deci običnih ljudi, seljaka.

Krkljuš

G-đa Srbijanka Krkljuš piše nam iz Klivlenda, u Americi. NJu zanimaju i prezime njenog supruga Krkljuš i njeno devojačko prezime Savić. Za sada odgovoramo samo na jedno: Krkljuš, ne stoga što dajemo prednost suprugu, već zato što nam čitateljka nije napisala slavu (svejedno da li i sada slave ili su samo ranije slavili), ni Savića ni Krkljuša. Ipak, opredelili smo se za Krkljuše, jer su malobrojniji, pa šta pronađemo o njima - bez ovog bitnog podatka. Barem neće zauzimati mnogo mesta, što sa Savićima nikako ne bi bio slučaj.

Pišete da su Krkljuši poreklom iz Šajkaša u Vojvodini. Pošto je to mesto pripadalo nekadašnjoj austrijskoj Vojnoj granici, tzv. Šajkaškoj, potražili smo ih među šajkaškim prezimenima i pronašli dve porodice sa ovim prezimenom, u nešto izmenjenom obliku: Krkliš, 1850. godine. Krkljuš je bio i naziv jednog potesa u polju u Ledincima u Sremu.
S obzirom na to da su u Šajkaškoj većinom poreklom Srbi iz zapadnijih krajeva, to smo Krkljuše potražili u Slavoniji i Hrvatskoj uopšte. Opet su u pitanju nekolike varijante, već prema tome kako su austrijski činovnici zapisivali njihova prezimena. Mi smatramo da se radi o istim familijama, samo raznoliko zapisanim. Tako se javljaju Krklješi, ponajviše oko Benkovca - u Bjelini, Tinju, Lišanima Tinjskim i Vrani, zatim, u Silašu kod Osjeka, Sjeničaku Lasinjskom (Vrginmost) i u Zagrebu. Druga varijanta prezimena je Krkljuš u Klokočevcu (Bjelovar), Kostajnici i Prkosu Lasinjskom (Karlovac) i Krkljus u Sisku.

Pokušali smo da rekonstruišemo i slavu Krkljuša, preko podataka u "Karlovačkom vladičanstvu" M. Radeke i pronašli da su tamo zabeleženi jedino sa slavom Sv. Jovan.

Eto, toliko od nas. Molimo javite se sa podacima o Savićima i dodatnom informacijom o slavi Krkljuša.

Karaga

G-đa Dušanka Karaga, iz Hamburga, hoće da zna gde sve ima Karaga, a zna da ih ima i na Kosovu (Prizren) i kod Bijelog Polja, kao muslimana, takođe u Bosni, oko Drvara, Prijedora i Sanskog Mosta, i u Hrvatskoj. Krsna im je slava Sv. Nikola, a "prislužna Sv. Đorđe-Georgije". Po pričanju njenog dede, došli su iz Hercegovine, odnosno "iz Rusije, sa Karpata, otišli ka Crnom Moru, a odatle dalje na jug, i tako stigli do granice današnje Makedonije, pa prešli preko Kosova do Nevesinja, tamo se zadržali neko vreme, ali zbog poplava krenuli dalje", u Ćirjakovac kod Mrkonjić Grada. Kaže još da je "u Hamburgu upoznala jednu Turkinju iz Turske koja ima skoro isto prezime, samo je razlika u jednom slovu (Kuraga) i ona nam je rekla da su njeni poreklom sa Kosova, pa bih mogla da povežem da su od Prizrena".
Nećemo se upuštati u to koliko je osnovana čitateljkina priča - da je poreklom Ruskinja s Karpata, što bi značilo da su njeni usput uzeli tursko prezime, na Balkanu se posrbili i počeli da slave. To smatramo svojevrsnom "narodna književnošću" i "narodnim etimologisanjem". Dragocen je, međutim, podatak, pored krsne slave i mesta (Ćirjakovac) odakle potiče familija Karaga, da ima petoricu braće u Australiji koji, takođe, željno iščekuju odgovor o svojim korenima.
Među prezimenima pravoslavnih žitelja u Bosni s kraja 19. veka nismo našli Karage, ali je bilo drugih sa osnovom Kara. Na primer, Karabatak, Karabu(v)a, Karavlah, Karagaće. Ova turska reč (znači crn) ima proširen oblik - karaca, to jest crnomanjast, ali je ona i naziv za crnooku srnu. Po A. Škaljiću, po ovoj reči su nastali najpre nadimci Karača (kako izgovaraju Turci) i Karadža, koje je neki pisar u zapadnim krajevima pisao kao Karaga, pa i Karađa. (Poznato je da muslimani i katolici gotovo ne razlikuju glasove dž i đ, kao ni č i ć). Ti nadimci su u nekim slučajevima postali prezimena, bez ikakvih dodataka, što važi i za prezime naše čitateljke, dok su neke familije su postale Karagići, Karadžići, Karađići i slično.
U Bosni ima i Karadža i Karača, ali su, kako je to čitateljaka ustanovila za one kod Bijelog Polja i na Kosovu, ili muslimani ili katolici. Stoga smo ovo i njemu srodna prezimena potražili u susednim oblastima u Hrvatskoj, i našli ih, u raznim oblicima, u bar stotinu naselja.
Pravoslavne Karadže zabeležio je jedino M. Radeka na prostoru Karlovačkog vladičanstva (Lika, Krbava, Banija, Kordun), sa slavom Đurđevdan. A u "Leksiku prezimena SR Hrvatske" (iz 1976) ima i Karaga i Karagića, kao i Karača, Karačića, Karadža/Karađa i Karadžića/Karađića i drugih.
Po našim saznanjima Karadžići su starinom iz Vasojevića, a dalje su se, preko Drobnjaka, raseljavali na razne strane (a ne samo u Vukov Tršić), pa po tome pretpostavljamo da su i Karače, Karadže i Karage, iz istog zavičaja, ako ne i istog porekla. U nepovoljnim okolnostima (moguće i iz vrlo racionalnih razloga), neki su sa pravoslavne vere prešli u islam, a drugi u katolike, nakon čega je, neumitno, usledila i denacionalizacija. Vaši, gospođo Dušanka, pretpostavljamo da nisu podlegli takvim nevoljama ili iskušenjima.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:44 PM   #14
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (13)

Maslić


Iz Kanade nam se javlja g. Simo Maslić kome smo odgovorili pre nekoliko meseci pa, zahvaljujući se na odgovoru, pita (u novom pismu) za poreklo majčinog devojačkog prezimena Pulja, a interesuje se i za više podataka o svom prezimenu Maslić, kao i gde bi mogao da nabavi prvi tom našeg zbornika "Srpske porodice i prezimena".

A sad nešto o Puljama. Majka g. Maslića zvala se Danica Pulja, rođena u Puljima, Ostrožin, Vrginmost. Odgajila ju je majka Milka, a otac Adam je poginuo u rudnicima Pensilvanije u SAD, 1903. godine. Slava Pulja je Sveti Nikola. Čitalac nas obaveštava da je čuo za prezime Pulja u Čikagu, ali da su oni Šiptari.

U "Leksikonu prezimena SR Hrvatske" (iz 1976), prezime Pulja zabeleženo je u Vukovaru, Bjelovaru, Vrginmostu (Ostrožin), Koprivnici, Virovitici i Zadru. Ubedljivo ih je najviše u Ostrožinu i uopšte oko Vrginmosta, zatim u Ždrelcu kod Zadra.

Kod M. Radeke, u "Karlovačkom vladičanstvu", za Pulje stoji da su pravoslavni i da slave Nikoljdan i Đurđevdan.
Kao varijante ovog prezimena, Puljić i Puljin su rasprostranjeni uglavnom u Slavoniji, ali i Dubrovniku, Puljanović u Imotskom i Splitu, ali i u Bosni, što ukazuje na poreklo Pulja iz Hercegovine ili još južnije, iz crnogorske krajine i primorja. Neki od njih primili su islam i poarbanašili se, kao Puljići na Kosovu i Pulji na Crnogorskom primorju (Bar). U južnoj Hercegovini su bili pravoslavnu u Hodovu, dok su oko Mostara i Splita već poislamljeni. Grana Pulja, kojoj pripada i vaša majka g. Masliću, prešla je na severnije prostore Balkana mnogo ranije ili je ona stigla onim krakom preko višegradskog Starog Vlaha i Tešnja gde su zabeleženi u Bosni još uvek kao pravoslavni.
Prezime Pulja, i druga, izvedena, moglo je doći od nadimka Pulja/Puljo, koji Vuk navodi u "Srpskom riječniku". Ta reč, pulja, turcizam vodi poreklo od persijskog pul, sa osnovnim značenjem novac, para (u Srbiji i Bosni u Vukovo vreme: novčić šest para, ali i kolutić od žute kovine kojima su se ukrašavale marame, taksena marka i slično). Izgovarala se kao pula, pulija, puce, pulka i puljka, sve sa značenjem dugme.

Bikarević

Pero Bikarević javio se gotovo telegrafski iz Sidneja u Australiji. Pita za svoje prezime navodeći podatke o svom ocu Stevanu Bikareviću rođenom 1905. godine u selu Strane, opština Ribnik, srez Ključ kod Mrkonjić Grada, Bosna i slavu porodice Miholjdan (12. oktobra). Otac 11946. doselio u Čestereg, kod Zrenjanina.
A šta je sa Vama, g. Pero, radi bismo znati malo više. Ipak, potrudićemo se da vam odgovorimo, jer i sami znamo ponešto o životu Srba u Australiji, pa ne zameramo što samo oca ističete.
Interesantno bi bilo da nam je čitalac javio da li su njegovi preci oduvek imali ovo prezime, jer je veoma retko. Među prezimenima u Bosni postoje samo Bikić, Bikalj i Bikeša (Sarajevo, Travnik, Bugojno, Livno), ali nijedna od ovih familija ne slavi Miholjdan. Međutim, u Hrvatskoj, od Fužina (Delnice) do Slavonije, u Slavonskom Brodu, Osijeku i Tovarniku (Vukovar) osim Bikić, ima i prezimena Bikar i Bikari.
Analogijom sa rečju volar, od koje je nastalo istoimeno prezime Volar, odnosno Volarević i Volarović, ili sa ranije objašnjavanim Vicelarevićem, jedino objašnjenje koje nam se čini logično jeste da je nekad postojalo i takvo zanimanje, odgajivača bikova, pa je od njega nastao najpre nadimak, pa onda i prezime.

Rakić

G. Jovica Rakić nam se poodavno javio iz Kelna (što naglašavamo da bi se videlo da "kod nas nema protekcije" ni za Rakiće). On je, i hvala mu, strpljivo čekao i dočekao naš ogovor.
NJegovo pitanje je vrlo zanimljivo. U krštenici, izdatoj u beogradskoj opštini Savski venac, prezime Rakić ima dva puta - po ocu, ali i po majci, jer je to njeno devojačko prezime. Zato ga interesuje njihovo poreklo. Otac je rođen u Miloševu (Banat) ili u Kikindi (nije siguran), a slava mu je Sv. Luka. Po jednima, oni vode poreklo iz Istre, a po drugima iz Like u Hrvatskoj. Pita šta je tačno. Majka mu je rođena u Bačincima, kod Šida, u Sremu, a krsna slava njenih Rakića je Sv. Stevan. Ovde pitanje glasi - otkud Rakići u Sremu. Čuo je da su dva brata došla u Srem iz centralne Srbije, a druga dva ostala u starom kraju.
Rakići koji slave Sv. Luku nisu poreklom iz Like, Krbave, Banije, Korduna, Kapelskog i Gacka, jer nam to jasno kaže M. Radeka u "Karlovačkom vladičanstvu". Rakići u ovim krajevima slave Jovanjdan , zatim Aranđelovdan i Nikoljdan. U Bosni, Rakića sa slavom Lučindan ima samo kod Tešnja, u selu Brestovu.
Verovatnije je da su Rakići po očevoj liniji našeg čitaoca u severnije delove Hrvatske, pa i u Istru, došli iz tzv. Stare Hercegovine, kod Nikšića. Zaista ih u Istri ima u okolini Rijeke, Pazina, Buzeta. Ovamo su se naselili preko Dalmacije u 16. i 17. veku, jer su zabeleženi u Dubrovniku, Splitu i Zadru. Velika crnogorska kolonija Peroj u Istri naseljena je u 17. veku, pa ne bi bilo nemoguće ni da su došli kao kolonisti s njima.
Rakići iz Bačinaca, u Sremu, mogli su se doseliti sa više strana, kako iz Srbije, tako i iz Bosne. Sama slava Stevanjdan ukazuje na poreklo sa prostora Stare Srbije ili Stare Crne Gore. Tako bismo Bosnu mogli odmah da isključimo, jer na tom prostoru, iako je ova slava iako vrlo rasprostranjena, nema Rakića s tom slavom, a najbliži "stefanštaci" su kod Prnjavora.
Međutim, u Kolubari i Podgorini, u selu Sedlari, za Rakiće sa ovom slavom zapisano je samo da su došli na svoje imanje iz Pakalja i da ih ima pet kuća. Paklje su selo, kao i Sedlari, na Jablaničkoj rei. Za Rakiće u ovom selu je zabeleženo da su starija familija koja se doselila sa Grahova u Crnoj Gori, kad i Živkovići sa kojima su u srodstvu. Slave Sv. Stevana.

Krkljić

Iz Mozburga, u Bavarskoj, Zoran Krkljić piše da je rođen u Ključu, BiH, a njegovi roditelji iz Vrbljana (otac Gornjih, majka, Donjih), selu 30-ak kilometara od Ključa. Zaselak Krkljići, iz kojeg potiče ova familija u Gornjim Vrbljanima, ima svega četiri domaćinstva. G. Zorana nam je poslao i poduži spisak svih prezimena i porodica koje nastanjuju ovo selo, na čemu smo mu neobično zahvalni. Posebno se zahvaljujemo na daru, njegovoj knjizi pesama "Pročitana knjiga". G. Krkljić je, inače mlađi čovek. Nadalje, naš čitalac kaže da deo njegovih prezimenjaka (da li i srodnika) živi u Banjaluci, a drugi u Vojvodini, u Novom Sadu i Temerinu.

Što se tiče porekla Krkljića ono se, po njegovom saznanju, može pratiti do sredine 19. veka, a nastalo je od reči krkanje, tuča, jer su njegovi preci bili ratoborni. Tome u prilog ide i činjenica da su napustili prvobitno stanište, zaselak Berići, u Donjim Vrbljanima. Krkljići slave Sv. Stevana (Arhiđakona Stefana), a interesantno je da i veći deo Berića u spomenutom zaseoku u Donjim Vrbljanima slavi ovu slavu.

Po svemu sudeći, Krkljići su, zapravo, i poreklom od Berića.
Krkljići su, zaista retka familija, što nam samo otežava posao. Odnosno, nipošto ga ne olakšava, kako bi nek mogao da pomisli, jer to nije kao u pregršti belog pasulja naći šareno zrno. Tumačenje porekla prezimena koje nan je preneo čitalac, samo je puko "narodno etimologisanje". Prvo, glagol krkati ima osnovno značenje obilno jesti, a kao pojam za tučnjavu novijeg je datuma i, čini nam se, više šatrovački izraz primljen posredstvom Turaka.
Pre će biti da je ovo prezime nastalo od nadimka u vezi sa turskom rečju krk koja označava broj 40, pa otud i krkluk, mali dukat od 40 groša. Moguće je, znači, da je predak od koga je nastalo prezime bio imućan čovek, pa dobio takav nadimak, a posle njegovi potomci prezime, kao i da su se, upravo zbog svog dobrog imovnog stanja, sklonili u brdskije, zabačenije predele.

Radić

G. Vukašin Radić iz Švajcarske obratio nam se za poreklo svog prezimena, ali je (nažalost nije jedini) zaboravio da navede krsnu slavu porodice. Navodi da Radića ima u Bronzanom Majdanu i Čelincu kod Banjaluke. NJegovi su iz sela Meline kod Bronzanog Majdana.

Đorđe Janjatović, međutim, navodi mnofo širu rasprostranjenost Radića u Bosni - Imate sreće, u Mitropoliji dabrobosanskoj bilo ih je, krajem 19. veka, u 96 parohija sa 20 slava. g. Vukašine, jer su vaši preci iz sela Meline pripadali parohiji Gomionica (sa čuvenim istoimenim manstirom) i banjolučkom protoprezviterijatu, tako da smo mogli da ustanovimo da su slavili Sv. Jovana krstitelja.

Radića sa Vašom slavom, bilo je između dva svetska rata u selu Očigrije u oblasti Unca. Ovamo su došli krajem 19. veka od Kulen Vakufa, ali im starije poreklo nismo mogli utvrditi. Spomenuti Janjatović je "jovanjštake" Radiće, zabeležio, osim oko Banjaluke, i u selima i mestima u okolini Bugojna, Dervente, Gradiške, Maglaja i Travnika, što bi moglo upućivati na dalju starinu u Banjanima ili Pivi, ali o tome nemamo nikakvih podataka.
Radića, inače, ima i katolika, danas pohrvaćenih, a zabeleženi su i muslimani u Koritima, ali ka Radiči. Po predanju, iz crnogorskih Brda su došli kao pravoslavni i tek u Koritima prešli na islam.
Prezime je, pre patronimičko, po pretku Radi - u jugozapadnim srpskim krajevima se izgovara kao Rade i Rado, u genitivu "od Rade", "od Rada", nikako "od Radeta" - nego matronimičko, jer je takav oblik ženskog imena ranije bio znatno ređi nego u današnje vreme.

Hornjak

Iz Engleske, g. Borislav Hornjak nam je i-mejlom, još krajem novembra, tražio odgovor - poštom. Živi u Londonu, gde, kako kaže, "Vesti" nisu dostupne", a kupovao ih je i čitao kad je, nešto ranije, bio u Nemačkoj.
G, Hornjak je, i svako drugi, morao znati da ne odgovaramo na lične adrese. Odgovor će dobiti elektronskom poštom. A u listu ga objavljujemo radi drugih čitalaca, jer je ovo prezime zanimljivo, pogotovo kad se ima u vidu njegov teško odgonetljiv spoj sa veroispovešću i nacionalnošću.
Rođen nešto malo pre Drugog svetskog rata, u Mošorinu kod Novog Sada, kao i otac mu Mirko i, možda, deda Velimir, g. Hornjak navodi da im je slava Sv. Arhanđeo Mihailo (21. novembra). U njegovom rodnom selu, kao i celom Banatu, ima još porodica sa istim prezimenom i, kaže, "svi su Srbi". Otac ništa nije znao da mu kaže o njihovom poreklu, kao što ni sam ne zna da gi objasni svojoj deci.

Prezime Hornjak van svake sumnje nije "izvorno" srpsko. Ali, etničko poreklo, kako smo više puta objašnjavali, ne mora da ima veze sa konfesijom, nacionalnim osećanjem i svešću o pripadnosti. Srpski bi glasilo Gornjak, Goranin (iz Gore, pod Šar-planinom), slovenački Gorenjec (iz Gorenjske), a u Bosni Vrhovac, poreklom iz Vr(h)ovin, planinskog kraja južno od Banjaluke. Naime, naziv svakako potiče od reči gora, planina, samo što zapadni Sloveni prvi suglasnik izgovaraju kao h (Česi uopšte i nemaju, a Rusi su otišli u drugu krajnost pa gotovo svako h iz stranih imena pretvaraju u g - Hegel je Gegelj). Konkretno, hornjak je slovačka reč koja je dobila funkciju i oronima (naziva vezanog za gorje), a onda i etnonima, Horniak (plural Horniaki) za žitelja severnog, planinskog dela Slovačke.
Iz istorije i istorijske etnologije je poznato da su se Slovaci, najviše luteranske protestantske vere, milom ili silom iseljavali iz svoje domovine, počev od 18. veka, najviše u Panoniju, tj. u Ugarsku, današnju Mađarsku i današnju Vojvodinu. Ogroman broj njih je, u sredini verski bliskih zatečenih protestanata-kalvina, pomađaren kao što je bilo i kod nas. Na primer, u Bajši, dok su u naseljima u Bačkoj, delimično Banatu i Sremu, u kojima su bili sami ili činili većinsko stanovništvo, ostali verni svojoj Slovačkoj evangelističkoj crkvi. Oni, pak, koji su se, sticajem životnih okolnosti, našli među srpskim življem, lakše su se utapali u Srbe, pogotovo mešovitim brakovima, a po prabilu si primali i pravoslavlje.

Tako je i neki predak g. Hornjaka stigao u Šajkašku gde porodice sa ovim prezimenom nalazimo zabeležene u Titelu, 1849, zatim u Žablju, 1861, a u razdoblju od 1879. do 1898. u Gospođincima. U Mošorinu, rodnom mestu našeg čitaoca i njegovog oca, po svemu sudeći i dede, u istoj ovoj oblasti, Šajkaškoj, u to vreme ih još nije bilo, što može da znači da su se doselili nešto kasnije, kao i oni koji su prešli Tisu i došli u Banat.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:45 PM   #15
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (14)


Zdravković

Iz Manhajma, u Nemačkoj, g. Zoran Zdravković bi hteo da sazna nešto više o svom poreklu. On i njegov otac Jovan su rođeni u Beogradu, u koji se deda Panta doselio iz Pirota. Krsna slava porodice je Sv. Nikola. Interesuje da i poreklo supruge Velinke, rođene Lepir, kao i poznanika Gostimirovića. Za njih bi, kao što smo mnogo puta isticali, trebalo ponovo da nam piše /pravilo - "jedno pismo -jedno prezime"). Zato odgovaramo samo na pitanje o poreklu Zdravkovića.
U Gornjoj Moravi i Izmorniku (oblast između Skopske crne gore i novobrdskog kraja na Kosovu), u selu Klokotu postoje Zdravkovi, preseljeni početkom 19. veka na čitluk Imer-bega Prištevca iz Cernice. Napominjemo da porodice u južnim srpskim oblastima svojim prezimenima nisu dodavale nastavke -ić i-ović ili su im, "kao srpski", zabranjivani u vreme "vladajuće" bugarske egzarhije. Tako je bilo i u Vojvodini, pod Austrijom. Sva tri domaćinstva Zdravkova, početkom 20. veka, slavila su Sv. Nikolu. U istom kraju, u selu Gošica, na obali istoimene reke, bila je i kuća Zdravkovića, doseljenika iz Kočure (Preševo) na kupljeno imanje, a starinom iz Grgurovca u Jablanici. Slavila je Sv. Nikolu i Sv. Dimitrija.

Zdravkovići su sasvim sigurno potekli sa juga Srbije, ali su se pred Šiptarima u tursko doba raspršili ili bili odvedeni kao čivčije na aginska imanja, sve do Prištine, u severnu Makedoniju ili današnju Bugarsku (Šopluk). I Jovan Cvijić je tvrdio (u vreme svojih antropogeografskih ispitivanja krajem 19. i početkom 20. veka) da su Srbi, sa očuvanom nacionalnom svešću, bili jedino pravoslavno stanovništvo sve do Veleske klisure na Vardaru, koja je bila severni međaš nekadašnje Makedonije.

U oblasti između Leskovca i Vranja, do Vinogošta i Klisure, u celom južnomoravskom slivu, nalazimo Zdravkoviće koji su se posle oslobođenja od Turaka vraćali na svoja imanja. U Klisuri se spominje izvesni Mijo Zdravković, doseljen iz sela Streška, koji je slavio Sv. Nikolu, a u istu oblast na svoju šumu i livadu, koju je dotle držao neki Arnautin, doselio se Gorča Zdravković, takođe "nikoljštak". U selo Tumba, u istom kraju, vratili su se iz Krive Feje na svoje imanje braća Miloš i Krsta Zdravković. Početkom 20. veka živeli su u dva domaćinstva i slavili Sv. Nikolu.

U beogradskoj okolini, u Rakovici, među starosedeocima početkom 20. veka bilo je čak 15 domaćinstava Zdravkovića, potomaka izvesnog Zdravka koji se sa petoricom sinova - Nikolom, Stevanom, Krstom, Lazarom i Jovanom - doselio još polovinom 19. veka iz Krčimira u vlasotinačkom srezu. Slavili su Sv. Nikolu. Nije isključeno da su bili rođaci dede našeg čitaoca koji se preselio u Beograd. Između dva rata, Zdravkovići iz Beograda su bili imućni industrijalci, vlasnici "Gvožđare" u Karađorđevoj ulici, višespratnica na potezu prema savskom pristaništu, nekoliko porodičnih kuća na Topčiderskom brdu i letnjikovca na Senjaku.

Prezime je patronimičko, ali je karakteristično da se u starija vremena ne sreće u zapadnim srpskim oblastima. Postoji hipoteza da je ime Zdravko, sa izrazito zaštitnom, magijskom funkcijom, nastajalo kod nas tek sa pojavom Turaka, najpre u južnim krajevima - prema omiljenom turskom imenu Selman. Ali tako što je iz stranog jezika uzimana ne sama reč već njeno značenje, smisao, pa je Selman postao Zdravko.

Pozder

Iz Milvokija, SAD, g. Marko Pozder nam piše drugi put, ali ne zato što je nestrpljiv, već da nam predoči podatke koje je izostavio. Između ostalog, kaže da je naša rubrika "Koreni" oduševila i njega i sve čitaoce "Vesti", sa kojima je u kontaktu. Saopštava da je rođen u Kašiću kod Benkovca, kao i njegovi otac Nikola i deda Lazar, dok za pradedu Davida ne zna da li je odatle ili se doselio, kao što ne zna imena ni ranije pretke. NJihova slava je oduvek Sv. apostol Toma.
Sama reč pozder, kako navodi Vuk u "Rječniku", znači piljevinu od tučene konoplje. U tom u značenju navodi i primere, narodne izreke, "kao pas na pozderu" i "upala mu pozderka u oko". Ovo je svakako slovenska reč, jer se slične, sa različitim značenjem sreću i kod Rusa i Poljaka. Inače, poznato je da se sirotinja u našem narodu u ranije vreme grejala na piljevinu, odnosno otpatke od konoplje.

Logika nam govori da je nadimak Pozder dobio neki davni predak koji je živeo u krajevima oskudnijim šumom, u kojima se gajila i prerađivala konoplja.

Među prezimenima u Lici, Baniji, Kordunu, u "Karlovačkom vladičanstvu", nema ovog prezimena, ali ni u Bosni, osim u obliku Pozderović, u Tešnju, gde slave Sv. Simeona Bogoprimca. Postoje i Pozderci, muslimani iz Cazina, koji su se posle 1699. godine doselili iz (slavonske) Požege. To su prezime, navodno, dobili po tome što se njihov predak, prilikom bežanije u Bosnu, "krio u pozderu".

Sasvim je jasno da je prezime Pozderac nastalo od osnovnog Pozder, znači od prezimena ili nadimka poislamljenih Srba. Ovo potvrđuje i mogućnost da je reč o čestom narodskom domišljanju kojem se pribegavalo da bi se "zabašurilo" ranije versko poreklo, jer je život bio u pitanju. (Jedan Pozderac, Nurija, bio je izuzetno prosrpski orijentisan i kao takav senator nekadašnje Kraljevine Jugoslavije. Kasnije u vreme narodnooslobodilačkog rata postao je predsednik Antifašističkog veća za Bosnu. Poginuo je u bici na Sutjesci, a njegovi pobočni potomci (ne sinovi, imao je samo jednog, lekara) bili su istaknuti rukovodioci u posleratnoj BiH i Jugoslaviji. Direktni potomci se nisu bavili politikom, osim unuka njegove ćerke, sada savetnika predsednika Srbije Borisa Tadića.)

Prema "Leksiku prezimena SR Hrvatske", do poslednjeg rata, na našim prostorima bilo je Pozdera u Bjelovaru i Podgorcima, Velikoj Pisanici i Puričanima kod Bjelovara, oko Varaždina (Budislavec, Nedeljanec, Papinec, Cargovac i Zamlača), Budrovcu, Sirova Katalena i Miholjanecu (Đurđevac), u Delovima (Koprivnica), Dubravi (Zagreb), Gojanecu (Varaždin), Karinu Donjem i Kašiću (Benkovac), Rijeci, Velikoj Glavi (Šibenik), Vojišnici (Vojnić) i Zagrebu. Ubedljivo su najbrojniji u mestu odakle potiče i naš čitalac, u Kašiću kod Benkovca.

Sudeći po islamizovanim Pozdercima i etimologiji njihovog prezimena, pravoslavni Pozderi su ga verovatno dobili najpre kao nadimak, i to još u Zeti ili Crnogorskom primorju i Krajini. A ranije su, verovatno, imali neko sasvim drugo prezime. Ali bi istraživanja veze sa nekom drugom familijom, doseljenom iz nekog južnijeg kraja, zahtevala mnogo više truda i vremena. Tako autori knjige o prezimenima u Crnoj Gori spominju Pozdare u Brajovićima (Budva) još u 14. veku, ali za ovaj podatak nema potvrda u postojećoj literaturi, tako da ga uzimamo sa rezervom. Interesantna je i slava Sv. Toma koju slave porodice rudarskog zanimanja.

Dragić

Gospodin Branislav Šćepanović iz Sidneja, Australija, javio se u januaru da dopunskim podacima otkloni zabunu oko Moračana i Rovaca koju je kod nekoga mogao da izazove naš odgovor porodici Đokić. Taj njegov smo komentar odmah objavili, ali smo mu ostali dužni objašnjenje porekla Dragića, to jest majčinog devojačkog prezimena. Evo, sada ispunjavamo tu njegovu molbu. Svetoblažja kod Đakova. Od majke je čuo da su poreklom iz Like i da im je krsno ime Sv. Ilija.

Prema podacima iz šematizama Srpske pravoslavne crkve za Slavoniju i severnu Hrvatsku, prvo srpsko stanovništvo doselilo se u Svetoblažje (ime je dobilo po katoličkoj crkvi Sv. Blaža), najranije u vreme raspada turske uprave krajem 17. veka. U susedno selo Hrkanovci Srbi iz Bosne naselili su se 1696. godine, mada su prvi austrijski popisi rađeni tek 1702. Prema podacima iz tog popisa ovde je bilo 18 srpskih kuća. Jedna od njih je porodica Zaviše Dragića. Iako nemamo podataka o krsnoj slavi ove porodice, ne sumnjamo da su to bili preci našeg čitaoca, mada, naravno, ne možemo to da tvrdimo sa stopostotnom sigurnošću. Smatramo da su u Svetoblažje doseljeni kasnije. Uzgred da navedemo i zanimljivu činjenicu da su u Svetoblažju prvobitno bili nastanjeni i preci patrijarha srpskog Pavla (Stojčevića).

Interesantno je, međutim, da Dragića sa slavom Ilindan nema u "Karlovačkom vladičanstvu", ali ima ih sa druge dve - Đurđevdan i Jovanjdan. Slično je i sa prezimenom Dragić u Bosni, iz koje su se Dragići - kako se tvrdi u izvorima za Slavoniju - doselili u Svetoblažje. U šematizmima dabrobosanske mitropolije Srpske pravoslavne crkve, Dragići su tamo zabeleženi u velikom broju mesta i sa mnogim slavama - osim Ilindana.

Ni u Hercegovini ih nismo pronašli tragove, mada to može da znači i nešto drugo. Naime, da su se ili svi iselili u Bosnu, a potom u Slavoniju, ili da su daljom starinom iz Crne Gore. I zaista, Dragića ima u Mojkovcu, Gornjoj Morači, Podgorici, Kotoru i Boki. Da bismo definitivno mogli da utvrdimo tačno njihovo poreklo potrebno bi bilo još mnogo više istraživanja za koja ovde nemamo dovoljno prostora (a u ovoj prilici ni vremena). Ukoliko želi da se prodube ova istraživanja, g. Šćepanović, kao i svi drugi koje interesuju dodatne informacije, može da nam se obrati telefonom ili pismom na našu adresu.

Božunović

Vida Balić, rođena Božunović, koja je iz Donje Ilove, kod Prnjavora, sada u Esenu, moli nas da objasnimo najpre poreklo njenog, kako kaže, "curskog" (devojačkog) prezimena. Ali joj to nije jedina želja: "Ako možete, rastumačite i moje udato prezime." Sve se može kad se hoće, a naravno, pod uslovom da se ima građe. Za odgovor o Božunovićima je lako, navela je dovoljno podataka, uključujući krsnu slavu, Petrovdan, a za Baliće - teško, jer o njima nije poslala ni slovce. Očekujemo zato da nam se za njih javi novim pismom.

Piše da su, po saznanju i predanju dedova, Božunovići starosedeoci u ovom kraju, sada u sastavu Republike Srpske, ali je slušala i druge priče, da imaju nešto "vezano sa Crnom Gorom". Najstariji preci za koje zna su njen pradeda i njegova dva brata od kojih su, odnosno od njihovih sinova, nastala tri ogranka sa posebnim prezimenima - Aksentić, Galić i Đukarić. G-đa Vida, međutim, ne spominje kome ogranku pripada njena uža porodica.

Kao zanimljivost i neobjašnjivu činjenicu navodi da Božunovića, i to sa istom slavom, Petrovdan, ima i u dva susedna sela (ili zaseoka) Grabik-Ilova i Šereg-Ilova, ali svi kategorički tvrde da "nisu familija". Mi, smo pak, apsolutno sigurni i to, takođe "kategorički" tvrdimo, da je to samo posledica razrođavanja koje često dalje vodi u netrpljivost i negiranje srodstva i zajedničkog porekla. Tome u prilog govori i podatak da ne slave baš svi Petrovdan, nego neke porodice i, takođe letnju slavu, mesec dana kasnijeg Sv. Panteliju!

Inače, prostrana i veoma razbacana grupa zaselaka sa osnovom Ilova (između drugih i Velika Ilova), postoji tako izdeljena kao nasleđe i iz turskih vremena, kada su, administrativno, bili odvojeni posedi pojedinih spahija, a zapravo su jedno veliko selo. Takvih primera u ovom delu Bosne ima još, a posebno je karakteristična Čečava, kod relativno nedalekog Teslića.

Naglasimo da Božunovića stvarno i nema ne samo u drugim naseljima u Bosni i Hercegovini, već ni u drugim krajevima u kojima je živeo ili i danas živi srpski narod. Nema ih, dakle, ni u Crnoj Gori. I prezime ne možemo objasniti: oblikom može biti i patronimičko i matronimičko, ali u knjizi "Rečnik ličnih imena kod Srba" ima i muških i ženskih Božana i Božena, kao i Božica, pa muških Boženko, Božeta, Božijan, Božil i Božilo, te Božin, Božina, Božul i Božur i Božurin. Jedino nema Božuna.

Ali, ima Božanovića. Poreklom su iz stare Crne Gore, iz sela Božanovići u Piperima, a potiču od Lužana, jednog najstarijeg srpskog plemena u ovim krajevima, pored Janića i Lalića. Po predanju, čukununuk njihovog zajedničkog petka Andrije, Radosav, imao je sinove Krcalina i Božana. Od Božana nastanu Božanovići, dok su Krcalinovi potomci dobili prezime Janići po njegovoj udovici Jani koja je sama odgajila četiri sina. Slavili su Aranđelovdan, a prisluživali Ilindan. Ali, i Petrovdan bosanskih Božunovića ima svoje korene. U Piperima su neka druga bratstva slavila najpre praznik Sv. Petra (i Pavla), pa posle uzela za slavu Sabor Sv. Arhanđela Mihaila.

Istraživač Pipera, naš veliki etnolog J. Erdeljanović verovao je u obrnuto - da su Petrovdan uzeli za prislužbu. Prevideo je, međutim, da je i ovaj praznik bio značajan u životu stočara, jer su od tog dana prelazili na ispaše u više planine. Pored toga, praznovanje usred leta, 12. jula, kada je kosidba bila u punom jeku, stvaralo je mnoge teškoće. Mnogi su išli i u dalja sela, da zarade kosidbom, pa su morali da prekidaju posao i vraćaju se kući da proslave krsno ime. Da olakšaju život, promenili su praznik, ali nisu izneverili svetitelja - uzeli su zimske Časne verige Sv. apostola Petra (29. januara), a staru letnju slavu (9. avgusta) zadržali za preslavu. Oni drugi, Božunovići, prešli su na kasniji praznik.
Razlika u jednom glasu u prezimenu, sigurni smo, nastala je ili iz nepažnje sveštenika, pisara ili nekog službenog lica, i to upravo negde oko Prnjavora: umesto Božanović zabeležio Božunović, pa se to ponovljalo u raznim prilikama, tako da je nakon nekog vremena i familija to prihvatila.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:46 PM   #16
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (15)


Delibašić

G. Veselin Delibašić iz grada Hama u Nemačkoj, gde živi od 1973, veli da je "Crnogorac iz Nikšića" i nabraja "pasove" unazad od oca Nikole: deda Joša, pradeda Vidan, čukundeda Tripun. Rođen je u Kamensku (Trubjela), srez Nikšić, gde i danas živi bratstvo Delibašića, a potiču iz Kuča. Svi oni slave Sv. Nikolu. Predak koji se iselio iz Kuča, jer je "ubio nekog Turčina", najpre je došao u Riđane kod Nikšića, a potom u Kamensko. Koliko zna, Delibašića ima i na Kosovu, u Vojvodini i Hrvatskoj, kao i u Bosni, gde su primili islam. Na kraju kaže da su Delibašići, Nikolići, Dakovići, Perovići i Miljanići postali od tri brata i traži da mu kažemo "sve o njegovom bratstvu".

Kao što se vidi, g. Veselin i sam sve zna, a u "Vesti" ni slučajno ne bi mogla da stane čitava povest bratstva Delibašića. Zato nam se čini da je pitanje postavio tek da potvrdimo da je dobro proučio relevantne etnološke i istoriografske izvore.

Traži da mu odgovorimo "pismemo" ili preko "Vesti".
Preko "Vesti", evo, ovoliko, a ako stvarno želi čitavu "istoriju" Delibašića, predlažemo mu da se što pre lično javi na našu elektronsku ili poštansku adresu, da se konkretno dogovorimo o obimnom poslu koji to podrazumeva.
Ako je g. Vlado čitao naše ranije priloge, mogao je da zaključi sledeće: Mi Kuče, s punom naučnom odgovornošću, ne smatramo "etničkim" Crnogorcima, jer takvih nikada nije bilo - regionalna oznaka je nešto drugo - već Srbima (delimično mešanim sa Šiptarima katoličke i muslimanske vere). Posebna je priča novije nacionalno opredeljivanje nekih od njih. Zatim, Staru Hercegovinu, u koju spada Nikšić, ozbiljna nauka ne uključuje u Crnu Goru, jer je Knjaževini Crnoj Gori pripala tek od 1878. godine. Najzad, "ovi krajevi u to doba" nikako nisu mogli biti "čisto crnogorski" - kao što on veruje.

Doroški

Iz Davosa, u Švajcarskoj, g. Dušan Doroški učtivim, ali vrlo šturim pismom, moli da mu "pomognemo u pronalaženju porekla prezimena." Rođen je u Vrbasu, a otac Đorđe i deda Dušansu iz Pivnica, između Bačke Palanke i Novog Sada.
Ovo prezime je nastalo prema geografskom odredištu, odnosno mestu iz koga su doseljeni preci ove familije. To objašnjenje nudi Dušan Popović u monografiji o poreklu stanovnika Srema. Da je čitalac naveo slavu, nekako bismo našli odgovor na njegovo pitanje. Ovako, nećemo daleko stići.

Pivnice su kao mesto zabeležene u Krušedolskom pomeniku prvi put 1700. godine, što znači da je naselje nastalo posle Velike seobe i popunjeno stanovništvom sa juga. Međutim, tamo se ne spominju Doroški. Od velike koristi bi nam u istraživanju bile i vaše godine ili barem, vreme kad je živeo vaš deda Dušan. Bilo kako bilo, Doroški svoje prezime nisu dobili u Pivnicama, nego mnogo pre nastanka ovog mesta, jer su nastale po nekom mestu Dorošu (Dorožmi kod Segedina). Doroslovo isključujemo, jer je po ovom mestu nastalo prezime Doroslovac i Doroslovački. Interesantno je da je Bečej, sredinom 18. veka, za potrebe popunjavanja vojnih objekata u Potiskom distriktu, naseljavan srpskim stanovništvom iz Banata (sve do Temišvara), ali i iz Segedina i pomenutog mesta Dorožme. Iz Segedina i Dorožme naseljavano je i mađarsko i srpsko stanovništvo koje je na ove prostore došlo mnogo pre Velike seobe. Naime, oni su se, gonjeni Turcima, još u 15. veku, doselili u južnu Ugarsku, na posede Brankovića.
NJihovo prvobitno prezime i iz kog kraja su se doselili ne možemo da utvrdimo, osim uvidom u crkvene knjige i mađarske (ugarske) registre. Ovo drugo isto je nepouzdano s obzirom na to da oni nisu bili mađarski kmetovi, već kmetovi srpske vlastele u Mađarskoj, a potom slobodni seljaci ili građani. U prilog tome govori i naseljavanje Doroških najpre u Bečej, a potom jednih u Gospođince, gde su zabeleženi među šajkaškim prezimenima u periodu 1854-99. godine, a drugih u istočni deo Srema, gde je prezime zabeleženo u vojnim i poreskim popisima između 1756. i 1766. godine.

U prilog svemu što smo naveli ide podatak iz monografije o Banatu u kojoj je zapisano prezime jednog pretka našeg čitaoca. Moguće je da su se, kao posada Potiskog distrikta, naselili u Sent Mikloš (kod Velikog Gaja), na današnjoj granici s Rumunjom. Ovo naselje postojalo je od 13. veka pod imenom Ražanj, a od 1717. se pominje u vezi sa Potiskim distriktom. Sredinom 18. veka popisani su njegovi stanovnici: duhovnik Živko, Stojadin Crni, Jovan Dorožanin, Miško Lukić i drugi. Od 1752. ovde se doseljavaju Vlasi (danas Rumuni), od 1777. godine i Nemci, kolonist, a od 1831. i Mađari. Tako da ne čudi da su se oni povlačili prema Bačkoj, da bi se iz Pivnica, možda iz ekonomskih razloga, iselili u Vrbas.

Kuridža


G. Živko Kuridža, iz Štutgarta, rođen je u Bilišanima kod Obrovca (opština Benkovac), a malo je nedostajalo da se rodi u Stanišiću kod Sombora. NJegovi roditelji su 1946. kolonizovani u Bačku, ali im se tamo nije svidelo, pa su se već sledeće godine vratiliu zavičaj. I tamo se, 1947, rodio Živko, da bi 1973. otišao u Nemačku gde je dočekao i penziju. U međuvremenu, 1955, kad je trebalo da pođe u školu, vratio se u Stanišić, da bi mu se posle tri godine pridružili i njegovi, definitivno napustivši svoje Bilišane.

Kao i većina drugih čitalaca ovih naših priloga, i g. Živka "muči" problem porekla prezimena i porodice, s tim što je njegov dvostruk, pa i trostruk. Naime, oba roditelja imaju isto prezime - Kuridža (u majčinoj familiji su ispred stavili prezime Jagodić) i istu slavu - Nikoljdan. Poštuje naše pravilo "jedno pismo - jedno prezime", ali smatra da bismo u ovom slučaju morali napraviti izuzetak. Nažalost, ne zbog tog pravila (a priznajemo da ga se i sami često ne pridržavamo), već zato što je to zaista zamršena istorija za koju je naš prostor u listu premali. Stoga nećemo objašnjavati oba prezimena, ali ćemo se vratiti na Jagodiće nekog sledećeg utorka.

Čitalac kaže da Jagodići-Kuridže ne priznaju da su istih korena sa (ostalim) Kuridžama. On ne odobrava to odrođavanje i prepušta nam da "presudimo" ko je u pravu.
U pravu su obe grane ove nekad veoma velike i razgranate familije Jagodića. Radi se, zapravo, samo o tome da je neko od pismenijih jednoprezimenjaka, prema saznanjima iz arhive manastira Krke, u novije vreme počeo da ističe prvobitno prezime, odričući zajedničko poreklo drugoj grani, srodnicima koji su zamenili staro prezime uzimajući novo, stečeno pre oko tri veka, oko 1704, po nadimku svog pretka popa Petra Kuridže Jagodića, poznatog po buni protiv Turaka. Što se tiče tog nadimka, čitalac nije u pravu kad tvrdi da je turskog porekla.

Kuridža je, prema "Leksiku prezimena SR Hrvatske" (iz 1976), osim u Bilišanima, Obrovcu i Smilčiću (opština Benkovac), bilo u Zagrebu, u Seocu (opština Nova Gradiška) i Crnoj Kladi (Našice), ali i u Kninu (svakako tek nakon Prvog svetskog rata, jer ih ne S. Nakićenović ne navodi), a Kuriđa (spominjano hrvatsko i muslimansko nerazlikovanje glasova dž i đ) u Glavici (kod Gračaca), Osijeku i Splitu. I, naravno, u Stanišiću.

Svijetlica/Svjetlica

Vlado Svijetlica, iz Švajcarske: Odakle potiče prezime Svijetlica? Moji žive i potiču iz Bosne. Dodaje da je u Budvi "pronašao" prezime Svitlica, a javio mu se "čovjek iz Ciriha sa istim prezimenom". Ni potpis, ni adresa, ni uži zavičaj, ni krsna slava!

Ipak, da ne budemo cepidlake: prezime "Svijetlica" je rezultat nedovoljnog znanja srpskog jezika i njegovih pravila, odnosno proizvoljnog beleženja prezimena Svjetlica. To prezime je nastalo po pravilu po kojem je od prideva svijetao nastala imenica svjetlost. Ako je to jasno, pređimo na prezime.
Prema Đ. Janjatoviću i "Prezimenima Srba u Bosni", Svjetlice su krajem 19. veka bile nastanjene u Bugojnu, Vaganu (Gerzovo), Gašici i Bijakovcu (Gradiška), Duboviku i Ivanjskoj (Krupa) i samoj Krupi. Svi slave istu krsnu slavu: Đurđevdan. Interesantno je da istu slavu imaju i varijante ovog prezimena na koje se nailazi takođe u Bosni: Svitlica i Svjetlanović. Svitlica ima u Vukovskom polju (Bugojno) i LJuvši (Varcar Vakuf, sada Mrkonjić Grad), a Svjetlanovića u Živinicama (Mrkonjić Grad). Za Svitlice u Donjem Vukovskom, ispitivač kaže da su "starovnici" i dodaje da "na temenu i stranama kose (Vukovskog polja) leže 22 kuće Svitlica".

M. Karanović kaže za Svjetlice da su starinci, kao i familije koje se smatraju za "jedno" - Stanivukovići, Tesle, Ivaniševići, Ercezi, Arelji, Dražići, Jovanići i Orelji. Svi slave Đurđevdan. Svjetlica je oko Prvog svetskog rata bilo sedam domaćinstava u tri naselja, doseljeni iz Like pre okupacije Bosne, odnosno iz Buševića.
U "Karlovačkom vladičanstvu", M. Radeka navodi Svitliće kao pravoslavne sa krsnom slavom Aranđelovdan, ali i kao rimokatolike. U "Leksiku prezimena SR Hrvatske" (bez odrednica o veri i nacionalnosti), do druge polovine prošlog veka bilo je Svitlica u Osijeku, Sonkoviću (kod Šibenika) i Tovarniku (kod Vukovara), kao i Svitlića u Donjim Bogićevcima (Nova Gradiška), Jasenovcu i Osijeku. Svitlanovići su zabeleženi u Davoru i Vrbovi (Nova Gradiška), Zagrebu i Sisku.

Evidentirana su i prezimena ijekavskog oblika - Svjetlačići u Pakracu i Siraču (Daruvar), Svjetlečić u Novoj Gradiški, Svjetličić u Požeškoj Cesti (Pakrac) i Roždaniku (Novska), a Svjetlić u Levanjskoj Varoši i Trnavi (Đakovo).
G. Vlado, naravno, može ostati Svijetlica, ali bi trebalo da ustanovi kako je to postao, kada se prezime u tom obliku pojavilo u dokumentima članova njegove familije. Ali, jedino ispravno Svjetlica, ako prihvata naše objašnjenje, mogao bi svom prezimenu, predviđenim potupkom u matičnoj opštini, da vrati njegov starinski, izvorni oblik .

Ćirjanić

Dragi Bobane ovog prezimena, Najpre: Bobanu Ćirjaniću, u rodnom Frankfurtu na Majni - srećan trideseti rođendan, koji je upravo danas!
Otac mu je pričao da, osim u selu Kadina Luka, kojem je rođen, imaju srodnike u Beogradu, Americi i Engleskoj. Iako kaže da ga "interesuje pravo poreklo", ne navodi o kojoj Kadinoj Luci je reč, jer ih ima dve: prema Imeniku mesta FNRJ, jedna je u nekadašnjem račanskom, druga u ljiškom srezu. Ne kaže ni da Ćirjanića ima ili da ih je bilo još negde u Srbiji ili bivšoj SFRJ. Ali, slave Đurđic.

Da počnemo od toga gde sve ima Ćirjanića. Nema ih kod Rače. U građi o ovom kraju uopšte se ne spominju. Ali smo ih našli u drugoj Kadinoj Luci (tada je bila Kadijina Luka), na obema obalama Slavkovačke i reke LJig. U vreme istraživanja LJ. Pavlovića, krajem 19. i početkom 20. veka, bilo je sedam domaćinstava i, osim dveju porodice koje su, prizećivanjem, za slavu uzeli Arhanđelovdan i Nikoljdan, sve ostale su, kao i familija našeg čitaoca, slavile Đurđic.
U Štitkovu, u Starom Vlahu, pribrajali su se u veću familiju Đurića, u koju su, kao zetovi, ušli pred Kočinu Krajinu, oko 1880. godine, pa zajedno s njima dospeli u Kolubaru. Ostalo im je da su poreklom iz istoimene porodice, iz Drobnjaka. Drugi Ćirjanići, a izgovaraju ih i kao Ćerjanići, zabeleženi su u selu Rasna u Užičkoj Crnoj Gori (kod Požege). Oni slave Sv. Nikolu, a znaju da su poreklom od Gacka. Doduše, Gacko i Drobnjak nisu daleko, pa je jedna struja mogla poći ka Starom Vlahu i umesto tradicionalnog drobnjačkog Đurđevdana prešla na drugi praznik istog svetitelja, a druga krenula zapadnije, baš preko Gacka, u današnji zavičaj, a usput uzela potpuno novu slavu.

Jedini je problem u tome što noviji izvori i sveukupna literatura o Drobnjacima, i o prezimenima savremene i Stare Crne Gore, kao i Gacka, nigde ne spominju Ćirjaniće, ni kao preostale saplemenike, niti kao iseljene familije, kao što navodi stotinu drugih.

Ali smo ustanovili da je 1781. godine u Novom Sadu, kao "daskal grečeski", učitelj grčke škole, službovao Dimitrije Ćirijani, odnosno Ćirjani. S obzirom na to da je u našim krajevima bilo veoma malo pravih Grka, ali je bilo desetine hiljada tzv. Cincara (ranije smo već objašnjavali njihovo starosrpsko poreklo), koji su se, pogotovo u tursko vreme, ne samo u Srbiji nego i u Ugarskoj i Austriji, posebno Vojvodini, Slavoniji i Hrvatskoj, rado izdavali za Grke, gotovo stopostotno smo sigurni da je i taj Ćirijani/Ćirjani bio Cincarin.

NJegovo prezime je očigledno nastalo kao složenica od kir (gospodin), što se izgovaralo i kao ćir, i imena Jana/Janja. Taj Dimitrije Ćir(i)jani je, dakle, bio potomak nekog kir/ćir Jane! Uzgred, mi dobro znamo kir Janju našeg Sterije.
Znači, prezime Ćirjanić se ne može tumačiti kao matronimičko, nastalo od imena Ćirijana (grčki Kiriana, vladajuća). kako se zvala jedna hrišćanska svetiteljka. A da se ustanovi kako je Ćir(i)jani postao Ćirjanić neophodno je dalje istraživanje. Dotle, smatramo da je osnovana pretpostavka da je neka od pokretljivijih južnosrpskih, vlaških (cincarskih), stočarskih familija ili grupa iz južnih, starosrpskih krajeva, naišla preko Drobnjaka, neko vreme se tu zadržala, da bi onda produžila ka severoistoku.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:47 PM   #17
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (16)


Karać

I g. Risto Karać, iz Australije, želeo bi da sazna što više o poreklu svog prezimena. Poreklom su iz sela Mutnice kod Zenice u Bosni. Krsna slava porodice je Sv. prorok Ilija. Ovo selo je, po svoj prilici, njihova matica, mada ih ima i u drugim mestima, ali u znatno manjem broju. To su sela Vraca, Osečenik i Gorica. U poslednjem građanskom ratu svi Karaći su se raselili po čitavom svetu.
Među srpskim prezimenima za pravoslavne eparhije u Bosni s kraja 19. veka našli smo Karaće zabeležene u sledećim krajevima: Varcar-Vakufu (Mrkonjić Grad), Vrbljani-Gerzovo, Prnjavor i Smrtići-Prnjavor. Svugde slave samo jednu slavu - Sv. proroka Iliju.
Samog prezimena Karać zaista nema mnogo. O njegovom kretanju eventualno mogu poslužiti kao dokaz samo neki toponimi zabeleženi u raznim monografijama u Bosni: na Glasincu, u selu Nepravdići, postoji Karačića brdo, a u susednim Primčićima, gde ima mešovitog srpskog i muslimanskog stanovništva, postoje šuma i ispaša Karaćevo brdo. Ovi Srbi su poreklom iz Stare Hercegovine i Pive. Zatim, u oblasti Visokog u centralnoj Bosni ima Karaća u selu Monjari (zaselak Trešnjica). Tu ima i katolika Sogovića-Karaća koji su - prema M. Filipoviću - poreklom od Fojnice.
Interesantno je da Erdeljanović, u "Staroj Crnoj Gori", beleži mesto Karuč, u Crmnici, i izumrle Radanoviće. Oni su bili Ćeklići (iz istoimenog plemena), od starih Zećana, srpskog stanovništva ili po crkvi Sv. Ćekle (Tekle) u Bjelopavlićima. NJihova plemenska slava je Sv. Ilija, a prisluga Šćepandan ili Spasovdan.

Devetak

Iz Minhena nam piše g. Zdravko Devetak da je u ratnom vihoru ostao sam bez ičega, ali mu je ostalo prezime, ali - kako piše - ne zna odakle potiče. Poreklom je iz sela LJubina kod Dvora na Uni (Hrvatska). Krsna slava je Sv. Georgije. Ne zna se od kada su nastanjeni na Baniji, ali smatra da su po govoru (doša', poša', reka', ođe, tuđe, to jest tu), poreklom iz Hercegovine, Stare Hercegovine ili Crne Gore.
Banija je ostala bez podataka o svom stanovništvu, što je posledica sistematskog uništavanja i stanovništva i njegovih crkava i knjige u njima... A odgovarajući hrvatski zbornik ne sadrži podatke o etničkoj i verskoj pripadnosti. Tako je etničko čišćenje u prošloj deceniji samo okončalo taj poduhvat zatiranja čak i same svesti o vekovnom životu Srba u ovim krajevima.
G. Zdravko, makar da Vam je ostalo "samo" prezime, to nije za potcenjivanje, jer ste s njim sačuvali i svoj identitet.
Sama reč devetak, u Vukovom "Rječniku", znači čitluk, spahijski posed, odnosno njegov deveti deo.
Dakle, izvesno je da je reč nastala u tursko vreme, što znači da su vaši preci imali "devetak", deveti deo čitluka na korišćenje.
U "Karlovačkom vladičanstvu" M. Radeke zabeleženo je prezime Devetak kao pravoslavno, sa slavama Đurđevdan i Nikoljdan, ali i kao rimokatoličko. Na žalost, o poreklu Devetaka kod njema nema bližih odrednica. Jedini trag su toponimi i to preko Glasinca i Visokog, pa prema Bosanskoj krajini i Baniji. Pošto ih nigde drugde nema pre Banije, može se zaključiti da su prezime dobili po jednom od toponima kraj kojih su prebivali na svojim seobama.
Tako su preko visoravni Glasinca prelazili stočari u svom kretanju u ravničarske predele oko Save, a mnogi se tu i trajno zadržavali. Zasigurno možemo da kažemo da se ove porodice ne javljaju tek s početka 20. veka, već su vekovima išle ovim stročarskim putevima i poodavno poznavale ovaj teren. Moguće je da su neke od njih ranije dobile nadimak Devetak, po istoimenom toponimu, a potom se iselile preko Posavine, gde su doterivale stoku na zimsku prehranu, ili na Baniju.
Moguće je da su njihovi stočarski putevi išli i preko centralne Bosne, jer u selu Donja Zgošća i u Maurovićima postoje vrela Devetak, a i istoimeno selo kod Tuzle. U Maurovićima ima srpskih porodica koje slave Đurđevdan - Toholji, Stojančevići i Mićanovići, i Nikoljdan, slavu Devetaka - Cvijetići, Radulovići, Jošići, Topalovići i Koprivice. Bez detaljnijih istraživanja zaista ne bismo mogli preciznije da odredimo poreklo i ranije prezime familije Devetak.

Otašević

Gđa Danijela Otašević je zaista predana svojoj porodici. Javila nam se među prvima, sa željom da joj razjasnimo poreklo pet srodničkih prezimena po očevoj i majčinoj liniji, kao i suprugovog. Odgovorili smo samo o jednom, Lakušić, ali nam je onda obnovila svoju želju i uputila tri odvojena pisma. Evo odgovora na jedno od njih, a na ostala za neko vreme.
Iako je Otašević njeno sadašnje, bračno prezime, o njemu - kako piše - ima najmanje podataka. Potiču iz Priboja na Limu i slave Sv. Stefana kao porodičnu slavu. Zna samo da su, po predanju, poreklom iz Crne Gore. Pošto joj je svekar rano umro, nije uspela da od njega išta sazna, pa smo joj mi jedina nada. Smatra da je ovo prezime retko.
Što se knjige sa prezimenima koja su objavljena u "Vestima" tiče, nedavno smo obavestili da ćemo je objaviti ako bude dovoljno zainteresovanih čitalaca koji bi se, do 1. jula (do kraja ovog meseca) pretplatili na bar po dva primerka. U tom slučaju knjiga bi se pojavila do kraja ove godine. Svi zainteresovani treba da se jave na naš telefon u Beogradu ili pismeno na našu adresu.
Familija Otašević spada u stare i značajne srpske porodice. Otaševići se spominju kao ogranak Punoševića još u 17. veku u Dugom dolu, delu njeguškog plemena. Odatle se, po predanju, iselilo sedam porodica Otaševića u Bešenovo u Sremu, dok su drugi otišli najpre u Kuče, a potom u Ržanicu u Staroj Srbiji. Jedna familija je najpre pobegla od krvne osvete u Dobrsku župu, a zatim u Primorje, gde i sad nose isto prezime.
Neki od Otaševića koji su se naselili u Ržanicu i plavsko-gusinjsku oblast bili su primorani ili da se poturče ili da se isele. Za njih stoji zabeleženo da su se iz Brskuta, zajedno sa Toškićima, odselili u Srbiju, kod Đurđevih Stupova i tu, verovatno, umesto Sv. Nikola, koga slave svi Otaševići, uzeli Sv. Stefana, staru i zavetnu slavu Nemanjića. Ne treba nikako smetnuti s uma da su Otaševići od Punoševića u vreme Ivana Crnojevića bili plemstvo, veoma ugledno i staro, pa su kao takvi možda i onda slavili Sv. Stefana, a povratkom u srpsku Rašku samo se vratili na staro prezime. Zasad toliko o Otaševićima o kojima se, inače, može napisati omanja knjiga. Isti je slučaj i sa poreklom imena od kojeg je nastalo ovo prezime. Dragi Otaševići, javite nam se za širu priču!

Jagodić

Istraživanje porekla prezimena i porodice Jagodić koje smo, pre dva broja, nagovestili u odgovoru čitaocu Živku Kuridži iz Štutgarta, pokazalo nam je da je u pitanju zaista zanimljiv, neobičan i dosta zagonetan slučaj. Oba roditelja ovog čitaoca su rođeni kao Kuridže, imaju i istu slavu, Nikoljdan, i iste dalje pretke, ali su oni sa majčine strane starom prezimenu dodali Jagodić ili uzeli samo to, a prvo odbacili, pa čak i ne prihvataju da imaju išta zajedničko sa Kuridžama. Rekli smo da je to "zaista zamršena istorija", ali da Jagodići ipak neće duže čekati. Imajući i druge povode, pozabavili smo se ovim prezimenom i ne čekajući novo pismo, prema načelu "jedno pismo - jedno prezime".
Desilo se, naime, da smo, baveći se prezimenom Vasić iz Mirijeva, naišli na podatak da se 11. novembra 1849. izvesni Despot Vasić oženio Katarinom Jagodić, kćeri Maksima Jagodića, "žitelja pančevačkog". Počeli smo istraživanje zainteresovani ovim retkim prezimenom, poreklom neveste, a posebno "romanom koji je ispisao život", jer ne sreće se svaki dan da devojku iz grada Pančeva u Habzburškoj carevini osvoji seoski mladić iz Knjaževine Srbije, tad još u turskoj vlasti.
U veoma dokumentovanoj knjizi D. Popovića "Srbi u Banatu do kraja osamnaestog veka. Istorija naselja i stanovništva" Jagodića nije bilo, ali smo ih našli, kao petoricu braće, u knjizi "Srbi u Banatu" J. Erdeljanovića. Navodi da su svi došli iz Kanaka: "Jagodići, stara pančevačka familija, bili su najpre abadžije, pa su se obogatili i postali spahije (kupili plemstvo)". Nažalost, ni ovaj etnolog, jedan od naših najboljih, nije naveo ni koju su krsnu slavu slavili, niti je pokušao da traga za daljim poreklom od Kanaka.
Jedini zaključak koji smo mogli izvući iz ovih podataka je da se ova familija doselila u Banat od kraja 18. stoleća. Ali, kada i odakle?
"Intrigu" je podgrejalo pismo g. Kuridže s "problemom" da srodnici njegove majke ne priznaju da su istih korena sa (ostalim) Kuridžama, već insistiraju da su pravim poreklom Jagodići. Odgovorili smo "solomonski" - da su obe grane ove nekad veoma velike i razgranate (zajedničke) familije Jagodića - u pravu.
Oni sa majčine strane, očigledno na osnovu saznanja iz arhiva manastira Krke, shvatili su da su davninom Jagodići i opredelili se za prvobitno prezime, a prvi su staro prezime Jagodić zamenili "novim", stečenim pre oko tri veka, po nadimku uglednog pretka popa Petra Jagodića - Kuridže, poznatog po buni protiv Turaka 1704. godine. Objavili smo gde njih sve sve, a sada je red na Jagodiće. Prema istom izvoru, "Leksiku prezimena SR Hrvatske", do druge polovine prošlog stoleća, sto znači i do Tuđmanovih operacija čišćenja srpskog stanovništva, "Bljeska" i "Oluje", Jagodića je bilo kudikamo više od Kuridža. Gotovo u svim opštinama tadašnje Hrvatske.
U Lici, Krbavi, Gackom, Kapelskom, Kordunu i Baniji svi pravoslavni Jagodići, kao i Kuridže, slave jedino Nikoljdan, kao i neki grkokatolici koji se još nisu pohrvatili, a u Šajkašku - Mošorin, Žabalj, Šajkaš i Petrovo Selo - stigli su još u 18. veku.
Krajem 19. veka, prema šematizmu pravoslavne mitropolije i arhidijeceze Dabrobosanske, znači bez Zvorničko-tuzlanske eparhije i čitave Hercegovine, porodica Jagodić je u Bosni bilo u 13 parohija, sa šest raznih slava.
Nasuprot tome, Jagodića nigde nije bilo u Hercegovini, današnjoj Crnoj Gori, na Kosovu i u Metohiji, kao ni Makedoniji i čitavoj Srbiji - ni južno od Raške, ni u istočnoj Srbiji, Pomoravlju ni Šumadiji. Izuzetak je Vojvodina, zbog kolonista posle Drugog svetskog rata.


Ostalo je Podrinje u kojem smo ih primetili tražeći Vasiće. Na njih su nas uputili najpre dr Nikola Jagodić iz Beograda, a onda i njegov otac, takođe lekar, u penziji, dr Dušan Jagodić iz Kovina. Pošli smo od nekadašnje Sokolske nahije, sa središtem u Bajinoj Bašti, koju je temeljno proučavao LJuba Pavlović. U selu Zarožje on za njih kaže da su stara familija, doseljena, kad i Vasići, iz Sopotnice kod Prijepolja u prvoj polovini 18. veka. Ne zna se kako im je bilo ranije prezime, a ovo su dobili po daljoj čukunbabi Jagodi.
Dr Jagodić iz Kovina, slava Sv. Nikola, smatra da su njihovi krenuli od Rogatice na zapad, da bi posle stotinu godina stigli u Banat, iz zapadnih delova Vojne granice i to preko Šajkaške. I ovde su bili ili postali solidni domaćini, pa velikim bogatstvom stekli i plemićku titulu, a nakon ugušene srpske revolucije 1848, neki prebegli preko Dunava i tako se našli u Mirijevu gde im se jedna devojka iz Jagodića udala za daljeg "zemljaka" iz Podrinja, Vasića.
Jagodići su, dakle, malo pomalo, napravili ogroman luk. Preko Bosne, Korduna, Slavonije, Bačke do Kanaka u Banatu. Ovo mesto su spominjali i D. Popović i J. Erdeljanović, ali ga na današnjim kartama nema, kao ni u imeniku mesta nekadašnje FNRJ. Pomislili smo da je pripao rumunskom delu Banata, ali smo onda, znajući unekoliko i mađarski, shvatili da je reč o Konaku, koji je su Mađari svojim izgovorom pretvorili u Kanak, a naši to vremenom prihvatili.
Najstariji zavičaj Jagodića je, verovatno, bio u Polimlju. Ali, kako ni jagoda nije samonikla, ni njihova familija nije nastala tek ustaljivanjem sadašnjeg prezimena. Ali to bi mogao biti roman, "Povest o Jagodićima".
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:48 PM   #18
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (17)

Grozdanić

G-đica Mirjana - Nina Grozdanić javila nam se prvi put još pre deset meseci, ali bez potrebnih podataka, a sada je stiglo novo pismo - njenog oca Predraga, da ispuni ćerkinu žarku želju da sazna svoje dublje korene. Potpisali su ga oboje. On je rođen u Beogradu, ali su se njegovi roditelji, kao kolonisti posle Drugog svetskog rata, sreli u Sivcu, u Bačkoj. Otac Uroš (1934) iz Žegara, kod Benkovca, majka Ikonija (1938), iz velikog bratstva Martinovića, iz Kosanice, Pljevlja. U poređenju sa Nininim čukundedom Andrijom, koji je imao šesnaestero dece iz dva braka ("većina emigrirala još 1945. u Australiju"), pradeda Luka imao ih je samo 11–oro, čiji su potomci i danas u Bačkoj - u Sivcu, Crvenki i Temerinu.

Martinoviće, od kojih je Ninina baba, već smo spominjali, ali ćemo se na njihovo poreklo i rasprostranjenje vratiti u sledećim brojevima "Vesti". Sada samo o grani Grozdanića naših dvoje čitalaca.

Da pođemo od kraja, jer se u pismu navodi da je "za prezime objašnjeno da je od imena Grozdan".

Zaista postojalo muško ime Grozdan (i Grozden), ali je nastalo od ženskog, Grozdana, a ono - po ukusnom voću, od grozda grožđa... pa je, znači, pre matronimičko nego patronimičko prezime. U starijem srpskom, pretežno patrijarhalnom društvu, mnogo radije su isticani muški nego ženski preci, a u teškim vremenima, kada su se više gubile muške glave, često su prezimena nastajala po imenima udovica. Na primer, Popadi(ji)ći. A po Grozdanu su nastali i Grozdanovići.
Što se dubljih korena Grozdanića tiče, dovoljno je da kažemo da je g. Predrag u pravu kad navodi da Grozdanića ima, odnosno da ih je bilo, osim u Dalmaciji, i u Lici. Zabeleženi su, 1915, u sedam naselja ondašnje ličko-krbavske županije i staroj Crnoj Gori, odakle su i potekli. Ima ih, međutim, ili su bar živeli, i u nekadašnjoj Staroj Hercegovini, to jest u okolini Nikšića, kao i u Bosni, oko Dervente, i u više od 30 opština Hrvatske, uglavnom u Lici. NJihovi najstariji koreni su iz srpskih Kuča, bratstva Drekalovića.

Što se njihovog srodstva tiče, sa jovanjštacima u Bukovici i Kninskoj Krajini, i u Bosni, ono je sasvim realno. G. Predrag izričito navodi da im je Sv. Jovan krsna slava od davnina" i siguran je da "unazad nekoliko vekova nije menjana". Ali, kao što smo često isticali: nekad je, u nevolji ipak menjana. Tako lički jednoprezimenjaci slave Nikoljdan što je staro krsno ime Kuča.
Na kraju, da pitanje "gde još sve danas ima Grozdanića" ne možemo sami da odgovorimo, ali ga kao molbu prenosemo drugim čitaocima "Vesti" - da nam jave ako o tome znaju, da bismo dopunili saznanja o raspostranjenju ove, kao i drugih naših porodica, što je korisno za sve naše ljude, ma gde bili.

Boroja

G. Mile Boroja piše da potiče iz sela Pobrđani kod Donjeg Vakufa, a u Nemačkoj je od 1970. Od oca je nasledio krsnu slavu Sv. Jovana. Želi da zna poreklo Boroja kojih, kaže, ima i u Hrvatskoj i Bosni, i pravoslavnih i katolika.
Prema knjigama Srpske pravoslavne crkve u Bosni, prezime Boroja sa slavom Sv. Jovan Krstitelj zabeleženo je krajem 19. veka u Bugojnu i okolini, selo Oborci, i Donjem Vakufu. Postoje i Borojevići kod Prijedora, Drevente i Gradiške, pa i Borojša, kod Banjaluke, ali su za nas interesantniji oblici prezimena Borolja, u selu Rogoušac kod Bugojna, i Borovići, kod Sanskog Mosta, takođe sa slavom Sv. Jovan.

U monografiji "Popovo u Hercegovini", M. Filipović kaže da su Boroje u Ravnom poreklom od starih Borojevića, sada Brkića iz Orahovog Dola. A daljom starinom iz Crne Gore. Katolici su, kao i u Mostaru. Među "Prezimenima u Crnoj Gori", pod prezimenom Boroja stoji da su živeli u Dobroti (između Kotora i Perasta, u Boki), krajem 19. veka, poreklom iz Kranjske. Međutim, kod prezimena Borojević stoji da su poreklom od starih rodova Dapčevića i Ivaniševića iz Cuca koji su se davno raselili prema severu Jadrana, a odatle, kao krajišnici Austrije, u Kranjsku. Grana našeg čitaoca verovatnije je da se zadržala u Staroj Hercegovini u plemenu Banjanima, a potom se iselila prema centralnoj Bosni, odakle vodi poreklo i naš čitalac.
Boroje katolici su samo srodnici ovih pravoslavnih Boroja koji su u nekom trenutku (milom ili silom) prešli u drugu veru.

Ćujić

Iz Laufa u Nemačkoj, g. Miodrag Ćujić piše da se njegov otac Milan rodio u Kljajićevu, u Bačkoj, posle Drugog svetskog rata, a majka Draginja (rođena Vučetić) u Leposaviću, Kosmet, van svake sumnje, takođe, u porodici kolonista, ali onih nakon Prvog svetskog rata. NJegov deda Ilija se rodio 1928, na Kordunu u selu Ćujić Brdo.
Jedino mu je čukundeda Maksim sve vreme živeo na Kordunu, u spomenutom selu, dok su se svi ostali nekuda selili, kako rezignirano piše g. Ćujić: "Dedin otac Mile bio je početkom 20. veka devet godina u Americi, moj deda Ilija je dospeo u Vojvodinu 1947. kao kolonista, a otac Mile je kao gastarbajter došao 1969. u Nemačku", gde 1981. rodio naš čitalac Miodrag.

Krsna slava Ćujića je Đurđevdan, a nadimak (verovatno sa Korduna) - Cvike.
M. Radeka, u "Karlovačkom vladičanstvu", beleži Ću(j)iće sa slaveama Đurđevdan i Nikoljdan. U "Rječniku ličko-krbavske županije" stoji da su pred Prvi svetski rat Ćuići, 31 domaćinstvo, bili grupisani uglavnom oko Korenice - u Kompolju, Prijeboju i Vrelu.

A Nakićenović beleži Ćujiće u 22 kuće u okolini Knina i napominje da su se doselili iz Bosne u 17. veku, kao i ostale porodice u selu Kovačiću, sa slavom Sv. Nikola.

U "Leksiku prezimena SR Hrvatske", a takvo stanje je bilo do poslednjih ratnih operacija krajem 20 veka, Ćujići su na tom prostoru zabeleženi u Bjelovaru, Glini, Gračacu, Zagrebu, Slavonskoj Požegi, Slunju, a Ćuići u Bjelovaru, Zagrebu, Korenici, Ogulinu, Osijeku i Slunju.

Ćujići su ogranak Kljajića iz Drobnjaka, odakle je već u 16. veku počelo kretanje prema severnoj Hrvatskoj. Još tada se ustalilo ovo patronimičko prezime, po pretku koga su zvali Ćujo, a zapravo se zvao Dragutin.

Kljajić

G. Nikola Kljajić, sa precima iz sela Kurjak, opština Udbina, u Lici, i krsnom slavom Sv. Luka, pita nas za poreklo svog prezimena, jer - piše nam iz Berlina - poznato mu je da postoje mnogi međusobno nesrodni Kljajići. Ima ih i katolika i pravoslavaca. Pita i da li su istog porekla i Kljaići. Ima informacije da su njegovi preci poreklom iz Crne Gore, ali ga interesuje kada su naselili ovdašnje prostore u Lici. Koliko mu je poznato, u Kurjaku trenutno postoji samo jedna porodica Kljajić, dok su svi ostali posle "Oluje", izbegli u okolinu Apatina, u Vojvodini.

Dragi Kljajići, odnosno Kljaići, sa ili bez j, svi ste istoprezimenjaci, ali ne znamo da li ste i istog porekla. Kao što smo često navodili, razlika u tok jednom slovu uglavnom je posledica pismenosti zapisivača, a i njegovog nacionalnog porekla. Hrvati, naime, često mešaju č i ć, a u nekim slučajevima j izostavljaju ili zamenjuju sa i. Ne čudite se što se vi i vaši rođaci različito pišete. Što se prvenstva tiče, apsolutno smo sigurni da je oblik Kljajić stariji od Kljaića, jer je prezime nastalo po nadimku pretka Kljajo, nikako Kljao. A on označava deformitet ruke, urođenom ili stečen, u miru ili ratu, kao pridev kljakav, kljast. Vuk je zabeležio naziv kljako (po njemu je prezime Kljakić), ali kao izraz od milja (hipokoristik), to jest da bi se ublažila nezaslužena fizička mana zle sudbine...

Čitalac je u pravu i što se tiče različitih grana Kljajića. M. Radeka, u "Karlovačkom vladičanstvu", beleži Klja(j)iće sa slavama Jovanjdan, Đurđevdan, Kirijak Otšelnik (Miholjdan), Sv. Luka, Srđevdan, Stevanjdan i Nikoljdan.
U "Rječniku ličko-krbavske županije", R. Grujić je zabeležio Kljajiće u 48 domaćinstava u selima Dnopolje (Lapac), Kurjak (Udbina, gde ih ubedljivo ima najviše) i Ploča.

Vaši Kljajići, g. Nikola, potiču od Trebješana kod Nikšića i odatle su se, u 16. veku, selili u Bjelopavliće i Drobnjak, a potom, iz sela Slatine u Bjelopavlićima, preko Boke i Dalmacije, u severnu Hrvatsku, zajedno sa Brdarima i Projama. Docnijih vremena, u 17. i 18. veku, seobe Kljajića na sever išle su prema Srbiji, u Kolubaru i Podgorinu, dok je u 20. veku oko 300 domaćina krenulo prema Peći, u Metohiju i dalje, u Dukađin, na "starevinu", postojbinu odakle su poreklom.

Ovakvo grananje vaših srodnika objašnjava i različite slave. Izvorna slava Trebješana od kojih su Kljajići kod Nikšića je Sv. Luka. Daljim seobama, prema Drobnjaku, primili su njihovu slavu, Đurđevdan. Međutim, kako se u literaturi navodi da su Kljajići starinom iz Dukađina (današnja severna Albanija i Metohija), njihova prvobitna slava bi mogla da bude Nikoljdan ili zavetna slava Nemanjića - Sv. Stefan (Stevandan). Oni koji su se duže zadržali u Boki ili na Prevlaci mogli bi biti oni koji slave Miholjdan. Grana Kljajića kojima pripada naš čitalac bila je ona od najstarijih koje su stigle u severnu Hrvatsku još 1597. godine, kako to navodi hrvatski autor Stj. Pavičić u monografiji "Naselja i stanovništvo Like". Od ovih je, iz sela Tremošnjaka kod Petrinje, bio i veliki partizanski heroj Filip-Fića Kljajić, za koga se zna da je govorio "Lepo je biti Srbin, ali teško". Poginuo je 5. jula 1943. od "zalutalog metka" u tek oslobođenom Zvorniku.

Živanović

Ovo je jedno od češćih prezimena u Srbiji, a porodica našeg čitaoca g. Milivoja slavi najčešću srpsku slavu - Nikoljdan. Kad je neko batlija (od persijske reči baht, sreća), onda je dovoljno i onoliko koliko nam je napisao: "Živanović (kao naslov) Rođen sam u Kumodražu, Beograd, Srbija. Interesuje me poreklo mog prezimena. Slava mi je Sv. Nikola. Pozdrav." Plus, minhenska adresa i broj telefona! A ime je bilo napisano samo na koverti!
Ali, Kumodraž su, još 90-ih godina pretprošlog veka, kao i 48 drugih "sela okoline Beograda", ispitivali studenti, s profesorom Jovanom Cvijićem na čelu. Rezultate njihovog desetogodišnjeg rada objavio je jedan od njih, Rista Nikolić, i u toj monografiji lepo piše i o Kumodražu:
"Ne zna se, kada je današnje selo zaseljeno. Ima nekoliko porodica, starinaca, za koje se ne priča, da su doseljene. To su Živanovići... Slave sv. Nikolu, zovu se i Ribići. Za njih vele da su najstariji i da su u ovome selu 'još od Kosova'... U čituljikoju ima ta porodica označeno je ime njihovog najstarijeg pretka koji se zvao Lauš."
Dodajmo samo nekoliko detalja. Lauš je staro srpsko ime, po M. Grkoviću - "varijanta imena Lajoš", koje je mađarski oblik imena germanskog porekla Ludvig, odn. Ludovik ili Lodovik. Drugo, ovi Živanovići su nastali od Stanisavljevića, naime uzeli prezime po pretku Živanu, verovatno tek od prve polovine 19. veka, a nisu se prozvali Lauševići (takvo prezime postoji u Crnoj Gori), iako su imali i pretka ovog imena. Treće, to što su postali od Stanisavljevića, što jasno vidimo u čitulji, ukazuje da se nisu naselili još od vremena Boja na Kosovu nego su, kao i drugi Stanisavljevići, oni u Sibnici, došli sa Kosova (polja), konkretno iz srpskog sve to bilo i kako se zbilo, zahteva još mnogo truda. Ako želite više, javite nam se.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:49 PM   #19
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (18)

Kotur

Iz gradića Zila u Nemačkoj gde živi i radi od svoje mladosti javio se g. Srđan Kotur sa suprugom Suzanom (rođ. Đukanović). Radi sina Srđana (rade u Nemačkoj), želeli bi da nešto više saznaju o poreklu obeju porodica. G. Kotur je rođen u Grabovcu (Lika), 1948. ali zna samo za poslednje dve generacije koje potiču iz istog mesta - oca Miloša (1915. i dedu Dmitra (1892). Krsna slava Kotura je Sv. Nikola.
Poštovani gospođo i gospodine Kotur, za sada ćemo vam odgovoriti - na to, inače, stalno upozoravamo - samo na jedno prezime, a za drugo, u novom pismu, budite malo precizniji sa podacima (recimo, koliko su Đukanovići dugo živeli u Tuzli i odakle su došli). Odgovorićemo koliko umemo i znamo.
U "Gornjoj Krajini", Milan Radeka navodi dva prezimena sa istim korenom: Kotur i Koturov sa istom krsnom slavom Sv. Nikola.

Prema podacima "Pakračkog šematizma", u Grabovac u Slavoniji (i čitavo ovo područje), Srbi su se naseljavali posle oslobođenja od Turaka 1691. godine. Tako u popisu iz 1755. Srbi ovde preovlađuju nad Hrvatima i nadalje se kaže: da su se "doselili većinom strujama iz Bosne, a nešto i iz križevačke Krajine... Ova struja (Srba) bila je toliko jaka, da hrvatski doseljenici nisu ni ulazili u taj kraj, a nisu to činili ni kasnije."
Prema podacima šematizama za teritoriju Bosne, ustanovili smo mesta obitavanja Kotura krajem 19. veka, a pretpostavljamo da ih je ovde bilo i mnogo pre nego što kazuju crkveni podaci. Ovde su evidentirani samo Koturi i to isključivo sa istom krsnom slavom kao i naš čitalac - Sv. Nikola. Zapažamo da su bili koncentrisani uglavnom u zapadnoj i severozapadnoj Bosni, u parohijama oko Dubice, Gradiške i parohiji Peći, kod Livna. Ovo poslednje mesto ukazuje na jedan od mogućih puteva Kotura prema Bosni. Sudeći po tome, oni nisu ni ovde, u Bosni, autohtoni.
U Pounju, u selu Benakovac, pominje se toponim Koturov brijeg, po nekom Koturu poreklom iz Dubovika, koji je tu imao naslon (tor) za ovce. Inače, kako kaže autor ove monografije s početka 20. veka, "selo je skorijeg postanka i tu su imali stanove samo muslimani iz Turskog Dubovika i Podkalinja. Od pravoslavnih je samo Kotur imao stan." Inače, nadalje se kaže da su, prvi srpski stanovnici pomenutog sela, bili doseljenici posle oslobođenja od Turaka i to iz Dalmacije i Like.

Kad je selo Malić-begov Dubovik opustelo posle Laudonovog rata, u drugoj polovini 18. veka, prva se iz Like, početkom 19. veka, naselila porodica Kotur. Oni su bili samo jedna kuća sa slavom Nikoljdan. Autor kaže da su ih zvali i Malivuk, ali je nejasno da li im je to bio nadimak ili staro prezime, i dodaje: "Bogati su, a slabo se množe." <ĐŽ>iveli su u zaseoku Zbjeg. Bio je i zaselak Drobnjaci, sa porodicama Mandić, Banjac, Drljača, Mazalica, što bi ukazivalo na njihovo poreklo iz oblasti Stare Hercegovine, a ranije iz Stare Srbije, to jest Kosova i (ili) Raške. Koturi su zabeleženi u još jednom selu u Pounju, u selu Mutnik. Ovde su se, kaže izvor, naselili posle okupacije Bosne (1868. godine) iz sela Kršlje, Kordun. Slave Nikoljdan.
Prezime Kotur i izvedena Koturov, Koturović i Koturić, nesumnjivo je nastalo po nadimku, a on prema okruglom predmetu koji se kotrlja, a nazivamo ga i kolut. A predak je taj nadimak najverovatnije dobio po svom dinamičnom karakteru i odgovarajućem, biće nemirnom, ponašanju!

Ćirić

U veoma interesantnom pismu, g. Dragomir Ćirić iz Sidneja u Australiji kaže da je rođen u Vrbasu i da mu je deda Maksim Ćirić, rođen 1828. godine u Lazarevcu, umro 1903, od 1850. godine bio knez grada Vrbasa, dakle u vreme kada je Vojvodina bila deo tadašnje Austro-ugarskog carstva. To, ističe, potvrđuju "Gradske knjige" u Vrbasu, ali traži da mi to proverimo i da mu nešto više kažemo o poreklu i istoriji njegove porodice Ćirić.
Što se titule gradskog kneza tiče, nije nam poznato da je takva postojala. U austrijskoj vojnoj, a i civilnoj upravi, od prve Velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem i druge pod Šakabentom, Srbima je davana autonomija, ali s velikom mukom i borbom njihovih crkvenih velikodostojnika kojima je bečki Dvor garantovao zaštitu. Srpsko Vojvodstvo, ili Vojvodina, rezultat je borbe za srpsku samoupravu. Privilegija samouprave uglavnom se odnosila na vojne postaje i šančeve oko kojih se formirao grad. Doći na listu građana bilo je isto toliko teško kao postati plemić (a titula je mogla da se zasluži vojno ili da se kupi, što su mogli bogati trgovci). U gradu Budimu, gde je srpsko stanovništvo bilo naseljeno u ogromnom broju, u samouprave Srpske opštine vremenom su počeli da ulaze tzv. birovi, varoški poglavari, i niži činovnici - po pravilu oni koji su dobro govorili oba jezika. Iznad ovog tela bio je magistrat na čijem su čelu bili Nemci, birgermajsteri. Reč i titula knez može s jedne strane da označava narodnog predstavnika u seoskoj samoupravi (kod nas još od srednjeg veka) ili nahiji (u tursko doba) ili plemićku titulu, po nemačkoj reči kenig, onaj koji vlada. Da bismo proverili podatak o Vašem dedi kao knezu grada Vrbasa (ne znamo zašto sumnjate kad ga ima u "knjigama grada"), trebalo bi da to učinimo u Arhivu Vrbasa što bi bio poveliki posao. Ako to želite, javite nam se da se dogovorimo.

Prema popisu Srba u Budimu iz 1720. godine, bilo je dva Ćirića - Josiv i Nikola koji su mogući potomci Srba popisanih 1702. godine - Ćire kopača i Ćire sabova. Inače, Ćira je hipokoristik od srpskog Ćirilo, izvorno Kirilo, od grčke reči kir, gospodin.

Među znamenitijim Srbima u Bačkoj bio je izvesni Isidor Ćirić, ugledni srpski narodni i crkveni pisac i tajnik. Rođen je 1844. u Sivcu (na putu Vrbas-Sombor), što znači da bi mogao biti vaš rođak-predak (jer je vaš deda Maksim morao da se doseli u ove krajeve znatno ranije, pre ustoličenja za kneza vrbaskog), a umro 1893. u Sremskim Karlovcima.
Pošto niste naveli krsnu slavu, gospodine Dragomire, ne znam kako možemo da vam pomognemo, jer Ćirića u i oko Lazarevca ima više različitih grana. Moguće da su vaši preci recimo, iz Suvodanja u Kolubari. Za ove Ćiriće se zna da su se u 17. veku doselili iz Potarja, bežeći od arnautskih zuluma. Prezivali su se Mladenović. Ali, oni slave Jovanjdan. Postoje i drugi Ćirići u okolini Lazarevca koji slave Nikoljdan i poreklom su od Sjenice, iz Duge Poljane na Pešterskoj visoravni. Ranije su se prezivali Vidojević i poreklom su adoptirani Vasojevići-Ašani.

Milošević

Pismo g. Milovana Miloševića iz Geteborga, u Švedskoj, vrlo je šturo. Navodi imena oca, dede i pradede. Kaže da mu preci, po pričanju, "potiču iz Crne Gore, od Lijeve Reke, selo Tuzi, negde kod Andrijevice", kao i da je čuo da su od Vasojevića. I još: "Interesuje me tačno moje poreklo." Ni kad je rođen, ni koja je slava familije. Ona i nije problem kad je reč o Vasojevićima: svi slave Aranđelovdan, a preslava im je Sv. Aleksandar Nevski.
G. Milovane, ne znamo kojih ste godina (opraštamo ako ste mlad čovek), ali kako to da pišete gotovo nezainteresovano, kao da vas je neko naterao? Vasojevići su vazda bili otresiti i znali vrlo dobro ko su i odakle su. Po plemenskom predanju, rodonačelnik Vasojevića, Vaso je direktni potomak Nemanjića.
Selo Tuzi jeste kod Andrijevice, u oblasti Lijeve Rijeke koja je matica plemenske teritorije Vasojevića. Tuzi su na severozapadnoj strani Lopata, a nastali su širenjem istog naselja. Razlikuju se Gornje Tuzi i Trebešica na rečici istoga imena. Tu ima oko 35 kuća Miloševića i 10 kuća Đukića.

Vasojevići o svom rodonačelniku pričaju da je od Vukana Nemanjića koji je imao sina Kostadina, a on Vasoja, Vasoje Stefana, Stefan Kostadina, a ovaj opet, Vasa od koga su nastali svi Vasojevići. Inače je Vaso došao kao knez iz bratonoškog plemena i nastanio se u Lijevoj Rijeci. Vaso je imao tri sina: Raja, Novaka i Mija. Od Vasovog sina Raja postali su Lopaćani, Dabetići i Kovačevići. Od Lopaćana su Radulovići, Miloševići, Karadžići, Golubovići, Stojanovići, Bojovići, Labani, Čukići, Đukići, Marsenići, Vulevići, Vukićevići, Neradovići i Folići.
U Lijevoj Rijeci Vasojevići su se brzo namnožili i raširili se uz Rijeku do Raškova guvna i Ivovika. Oni jedini od svih plemena (Kuči, Drobnjaci, Bratonožići, Rovčani i Moračani) nisu plaćali danak Turcima. Uz pomoć Kuča, Turci napadnu Lijevu Rijeku i tako nametnu nakratko svoju vlast, ali se mnogi iz Vasojevića rasele zauvek u Drobnjak, Crmnicu, Nikšićku župu i Gornju Moraču.
Miloševića, inače, ima i drugih grana. O jednima, iz Like, sa slavom Sv. Jovan, najdaljeg porekla čak sa izvora Južne Morave, ispod Šare, pisali smo u našoj knjizi.

Sanader

Od dve "želje", da objasnimo poreklo njegovog i devojačkog prezimena supruge, g. Jovici Malbašiću iz Ternica, u Austriji, ispunjavamo drugu - o porodici Sanader, kako se njegova LJiljana prezivala do udaje. Ona je i rođena u Austriji, gde su joj roditelji ranije živeli i radili, a došli su iz Donjeg Volara, kod Prijedora.
Bračni par Malbašić piše da je pradeda supruge, koliko znaju, poreklom iz okoline Knina. Slave Đurđevdan. Na kraju, svakako zbog Sanadera katolika, danas Hrvata, oboje pitaju da li im je prezime menjano ili "prekršteno"?
Da najpre raščistimo ovo poslednje: prezime nikada nije i ne može biti prekršteno, već samo osoba s tim prezimenom. Sanaderi su - gde god da ih je bilo u ranijim vremenima (istina ne i u "okolini Knina", već dalje, u okolini Gračaca, na primer, gde su popisani još početkom 18. veka) - prvo bili pravoslavne vere, a osim Sv. Đorđa, slave i Sv. Stevana i Sv. Nikolu. Pravoslavni ili pokatoličeni, do poslednjih pogroma i progona 90-ih godina prošlog veka, zabeleženi su u naseljima dvadesetak opština isključivo na prostoru zapadnijih delova Hrvatske, nekadašnje Vojne granice, zaključno sa srednjom Slavonijom. Ali, stizali su i do Šajkaške u Bačkoj, do Banata, kao i u zapadnu Srbiju.
Daljom starinom su Rađenovići (što znači, možda i od vlastelinske familije Radenovića), svakako sa područja srednjovekovne Bosne, Stare Hercegovine ili čak Crne Gore, a ovo prezime su dobili u Primorju po nekom pretku koji je bio poznat kao iscelitelj, vidar (na italijanskom - sanatore), jednako kako su nastala prezimena Balać i Bajalica, od bajač.

Rakić (2)

O prezimenu Rakić već smo pisali, pre dva meseca. U odgovoru g. Jovici, iz Kelna, naveli smo da ovo prezime ne spada među najbrojnija, ali da su Rakići "lepo raspoređeni" - od "Karlovačkog vladičanstva" pa i Dalmacije, preko Slavonije i Bosne do Vojvodine i raznih krajeva Srbije.
Još pre toga, javio se g. Gojko Rakić, iz Australije. NJegovo veoma lepo i iscrpno pismo verovatno ćemo više koristiti kad budemo radili na našoj novoj knjizi, a možda ako budemo pisali posebnu knjižicu o Rakićima. u seriji "Loze porodica". Sada nam prostor ne dozvoljava da objavimo više osim njegovog navoda, prema predanju, da nikada nisu menjali ni slavu ni prezime, da vuku korene "iz Raške, preko Crne Gore i Hercegovine".
Slava i prezime, pisali smo više puta, mogli su se ili i morali promeniti iz nekih opravdanih razloga, ali je davnašnje poreklo iz Raške i kretanje familije g. Gojka koja se u nekom trenutku prozvala Rakićima, sasvim moguće.
Za razliku od prethodnog Rakića kojislavi Sv. Luku i čiji su preci daljeg porekla pre iz Stare Hercegovine, nego li sa Korduna, kao g. Gojko (iz Grabovca kod Slunja), on slavi Sv. Arhangela Mihaila. A mi, autori ovih priloga, takođe Rakići, slavimo Sv. Jovana. Ali jasno je, i nezavisno od različitih krsnih slava, da nisu svi Rakići istog korena, od istog pretka koga su od milja nazivali Rako (kao što su nazivali pračukundedu prvopotpisanog koji se prezivao Banjac), odnosno Raka, a pravo ili izvedeno ime mu je bilo Rade, od Radovan, Radomir, Radoslav.
Pošto smo se raspričali o Rakićima, možda će neki čitalac pomisliti kao u priči u kojoj se neki čovek, dolazeći u mlin i video da je vodeničar njegov kum, obradovao: "Blago mene, eto moga kuma, samljeće mi bez ujma!" A ovaj se, pak, obrnuto poradovao: "Blago mene, eto moga kuma, daće mi i dva ujma!"
Ovde nema ujma, što će reći nema protekcije, odnosno to što je naše prezime Rakić nije razlog što se Rakići, eto, drugi put pojavljuju.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 05:49 PM   #20
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 30
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,961
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (19)


Radičević

G. Saša Radičević, poreklom od Berana u Crnoj Gori, trenutno u Švajcarskoj na privremenom radu, moli da mu odgovorimo pismom na adresu koju prilaže jer nije u mogućnosti da uvek dođe do našeg lista "Vesti". Kaže da su njegovi preci, od pradede Jovana, dede Nikole i oca Mićuna Radičevića, svi iz sela Donje Zaostro, pet kilometara od Berana. Po kazivanju čitaočevog dede, Radičevići potiču sa Ceklina (opština Cetinje). Prezime su dobili po pretku Radiču i od tada nisu menjali prezime. Krsna slava im je Đurđic i ni ona nije nikad menjana. Poznato mu je da u selu Lužac kod Berana postoji nekoliko kuća Radičevića za koje je njegov deda izričito tvrdio da nisu ni u kakvom srodstvu, a da su u bliskim rodbinskim vezama sa Đuraškovićima, ali za njih ne kaže gde su nastanjeni.
U oblasti oko Cetinjskog manastira u NJegušima u jednoj povelji Ivana Crnojevića pominje se i izvesni Radonja Radičević, između ostalih Živkovića, Dobrijevića, Božidarevića, Radiča Aleksića i RadičaDobrijevića. Za njih stoji zabeleženo da su stara njeguška bratstva i da su vlastela koja se već u 15. veku iselila ili izumrla. Iselili su se u Velestovo i Bajramovce gde se javljaju kao Radičević-Mrvaljevići. U Makljenu su Radičević-Mićunovići, a u Stražnici Radičević-Abramovići.
U Zetu, u Berislavce, u 14. veku doselio se predak Radič iz LJeša, a živeo neko vreme u Draču i u Tuzima. Od njih su i oni u Podgorici i Dalmaciji. Todor Aleksin ode u Slavonski Brod, a sin mu Branko (Radičević) u Beč, umro i pogreben na Stražilovu (Sremski Karlovci). Jedan ogranak je s Kosova došao u Podgoricu, a u Lužanima, Golubovcima u Zeti su od Martinovića s Bajica (Cetinje).
Preci našeg čitaoca u Zaostru i Lužcu (Berane), ogranak su Đuraškovića iz Đurđevca i iz Ceklina (Rijeka Crnojevića). Ima ih i u Bijelom Polju i područnoj Bistrici.
Pošto su mu Đuraškovići ne samo srodnici, već preci potražili smo nešto i o njima. Zabeleženi su u Riječkoj nahiji u Staroj Crnoj Gori u mestima: Oćevići, Dodoši, Rijeci, Riječanima, Ceklinu i Mihaljevićima s ukupno 44 domaćinstva s početka 20. veka. Poreklom su Klimenti (privremeno pokatoličeni i poarbanašeni Srbi) i slave Nikoljdan. Ima ih odseljenih u Bihor, Gusinje, Bjelopavliće, Berane, Ulcinj i Podgoricu. (Sledi pismo redakcije na adresu)

Milošević

Pismo g. Milovana Miloševića iz Geteborga, u Švedskoj, vrlo je šturo. Navodi imena oca, dede i pradede. Kaže da mu preci "potiču iz Crne Gore, od Lijeve Reke, selo Tuzi, negde kod Andrijevice", kao i da je čuo da su od Vasojevića. I još: "Interesuje me tačno moje poreklo." Ni kad je rođen, ni koja je slava familije. Ona i nije problem kad je reč o Vasojevićima: svi slave Aranđelovdan, a preslava im je Sv. Aleksandar Nevski.
G. Milovane, ne znamo kojih ste godina (opraštamo ako ste mlad čovek), ali kako to da pišete gotovo nezainteresovano, kao da vas je neko naterao? Vasojevići su vazda bili otresiti i znali vrlo dobro ko su i odakle su. Po plemenskom predanju, rodonačelnik Vasojevića, Vaso je direktni potomak Nemanjića.
Selo Tuzi jeste kod Andrijevice, u oblasti Lijeve Rijeke koja je matica plemenske teritorije Vasojevića. Tuzi su na severozapadnoj strani Lopata, a nastali su širenjem istog naselja. Razlikuju se Gornje Tuzi i Trebešica na rečici istoga imena. Tu ima oko 35 kuća Miloševića i 10 kuća Đukića.
Vasojevići o svom rodonačelniku pričaju da je od Vukana Nemanjića koji je imao sina Kostadina, a on Vasoja, Vasoje Stefana, Stefan Kostadina, a ovaj opet Vasa od koga su nastali svi Vasojevići. Inače je Vaso došao kao knez iz bratonoškog plemena i nastanio se u Lijevoj Rijeci. Vaso je imao tri sina - Raja, Novaka i Mija. Od Vasovog sina Raja postali su Lopaćani, Dabetići i Kovačevići. Od Lopaćana su Radulovići, Miloševići, Karadžići, Golubovići, Stojanovići, Bojovići, Labani, Čukići, Đukići, Marsenići, Vulevići, Vukićevići, Neradovići i Folići.
U Lijevoj Rijeci Vasojevići su se brzo namnožili i raširili se uz Rijeku do Raškova guvna i Ivovika. Oni jedini od svih plemena (Kuči, Drobnjaci, Bratonožići, Rovčani i Moračani) nisu plaćali danak Turcima. Uz pomoć Kuča, Turci napadnu Lijevu Rijeku i tako nametnu nakratko svoju vlast, ali se mnogi iz Vasojevića rasele zauvek u Drobnjak, Crmnicu, Nikšićku župu i Gornju Moraču.
Miloševića ima i drugih grana. O jednima, iz Like, sa slavom Sv. Jovan, najdaljeg porekla čak s izvora Južne Morave, ispod Šare, pisali smo u našoj knjizi.

Miličić

Iz Ofenbaha u Nemačkoj Vladimir Miličić hvali našu "plemenitu akciju": "Pomažete našem narodu na otkrivanju porijekla i značenja naših prezimena."
Prema porodičnom predanju, navodi u pismu, sredinom 18. veka, s područja Ozrena u Bosni, u Gornje Žabare (sadašnje Pelagićevo) doselila su se dva brata i sestra - Lazar, Nestor i Milica. Oni su rodonačelnici tri porodice - Miličić (po Milici koja je bila udovica i dovela sina Gavru), Nestorovići i Lazarevići. Po neproverenom izvoru, oni vode poreklo od porodice Petrović s Ozrena i čitalac nas pita da li je to tačno. Sve tri porodice slave Sv. Marka (8. maj), ali o Petrovićima s Ozrena, odnosno svom pretku, ocu Gavrinom, ne znaju ništa. Ima kompletan rodoslov svih muških i ženskih potomaka Miličića, počev od Milice naovamo. Unapred nam zahvaljuje na trudu.
Gospodine Miličiću, pregledom okolnih oblasnih monografija na Majevici, u selu Jablancu, naišli smo na srodne vam Lazareviće koji slave Markovdan. Izvor dalje kaže da su se doselili iz sela Piperi u majevičkoj oblasti. U tom selu ih nismo našli, a Petrovići, od kojih su, prema vašem porodičnom predanju Miličići, Lazarevići i Nestorovići, na Ozrenu ne slave Sv. Marka. Tragajući dalje, našli smo familiju ovog prezimena u obližnjoj Vozući, ali sa slavom Ilindan, a to je preslava Petrovića iz Pipera u Crnoj Gori, kao i najstarijeg srpskog stanovništva iz plemena Lužana.
Piperi su naselili i selo Pipere na Majevici, a kod njih postoji i retko muško ime Milica ili Milika, kako se zvao čuveni vojvoda iz Bratonožića, oblasti iz koja se, kao i iz Polimlja i Potarja, tradicionalno naseljavalo na Ozren i Majevicu. Međutim, zbunila nas je veoma retka slava Markovdan, koja nije karakteristična ni za Bratonožiće, ni za Pipere.
Petrovići su u Piperima, kao i Vukotići, Lazarevići i drugi, doseljeni u Bratonožiće iz Lutova. Petrovići su od Petra, praunuka Gojislava Mijaljeva sa Svibe u Piperima. Petrovići su slavili Nikoljdan, ali su uzeli pipersku slavu Aranđelovdan i preslavu Ilindan. Iste slave su imali i Lužani, staro srpsko pleme koje je nekad naseljavalo Ožege i Petroviće u Piperima. Interesantno je da je selo Radeće bilo zborno mesto za sve Pipere, a u njemu je groblje kod crkve posvećene Sv. Nikoli. Krst (litija) za plodnost polja nosila se na Markovdan. Sasvim je moguće da su vaši Petrovići, a potom i Miličići, uzeli ovaj praznik za svog sveca i zaštitnika, kao uspomenu na daleke pretke. Moguće je isto tako da su se zbog useva ili zdravlja zavetovali ovom svecu, Sv. Marku, pogotovo ako su na taj dan doživeli neku nevolju ili vremensku nepogodu.

Tomić

Za svoje devojačko prezime Tomić interesuje se naša čitateljka Anka Šimunović iz Brisela u Belgiji. Kaže da odavno želi da nam se obrati i upita o poreklu svoje primarne porodice. NJen pokojni otac zvao se Branko Tomić i rođen je 1900. godine u Čereviću kod Beočina u Sremu. Deda po ocu zvao se Stevan, a baba Anka. Imali su četvoro dece - Micu, Leku, Savetu i Branka, koji je otac čitateljke. Krsna slava Tomića je Aranđelovdan, 21. novembra.
G-đa Anka je rođena u Futogu, gde je njen otac posle Drugog svetskog rata kolonizovan. Sa suprugom Marijom Ševčik ("Ruskinja, katoličke veroispovesti" od udaje pravoslavna) izrodio je u Čereviću sina Stevana i kći Milica, a Anku u Futogu, gde se udala za Stevana Šimunovića. Godine 1973. odselili su se Brisel.
Pre nego što pređemo na Tomiće, povodom konstatacije da je vaša majka, "Ruskinja, katoličke veroispovesti" da skrenemo pažnju da je ona zapravo Rusinka. Istina, Rusine su nazivali i Malorusi i Rusnaci, a oni su ostaci odavno denacionalizovanog staroruskog stanovništva, govorom bliski današnjim Ukrajincima. Vera im nije katolička, već grko-katolička, odnosno unijatska. Navodite i da vam se tetka Saveta udala za "Bugarina" Daskalova. Ali, smatramo da on nije morao biti pravi, etnički Bugarin, već Cincarin o čemu svedoči i njegovo ime Teodor, vrlo rasprostranjeno kod Grka i Cincara. On je možda došao u Vojvodinu iz dela Srbije koji još nije bio oslobođen od Turaka i koji se u 19. veku smatrao bugarskim. To su Klisura, Krajište, Vlasina i oblasti ka jugu.
Poznato je, međutim, da su Cincari iz Grčke i današnje Albanije iseljavani u naše krajeve preko ovih pograničnih oblasti između Srbije i Bugarske. Sama reč daskal je grčkog porekla i znači učitelj.
Postoje i Tomići cincarskog porekla iz Kostura i Moskopolja koji su doseljeni u Vojvodinu. Naše je mišljenje da su oni najstarije srpsko stanovništvo s juga Balkana i da su ime Cincari dobili jer su bili najpre pogrčeni, a onda, kada je rimska država vladala Balkanom, primili provincijski latinski i prozvali se Romanima odnosno Ar'manima kao što su se i izvorni Heleni (Jelini, za nas i ostale - Grci), nazivali Romejima, državljanima Romejskog carstva. Ubrzo po preseljenju u Srbiju i Vojvodinu (tada Austriju), Erdelj i Vlašku, pa i Rumeliju, oni su, među većinskim srpskim stanovništvom, ponovo počeli da se osećaju Srbima.
Pošto smo Vaše Tomiće pronašli u Pivi, a iseljene u Jadar u selo Zajaču još u 18. veku, pretpostavljamo da su odatle i poreklom, a da su u ovaj rudom bogati kraj došli kao rudari ili, pre, zanatlije. Takođe smo pronašli Tomiće u Bukoru, u Valjevskoj Tamnavi. Oni su se doselili ovde iz Azbukovice sredinom 18. veka, a slave Aranđelovdan.

Bašić

Iz Beča, Ignjat Bašić piše da i sam istražuje poreklo svoje porodice, pa nas "moli za reviziju" podataka koje ima: "Prezime BAŠIĆ, slava Sveti Jovan (20. januar), naselje Bašići kod manastira Paprača, opština Šekovići, Republika Srpska." Navodi da su se njegovi preci doselili na imanje manastira Papraće, ali ne zna otkud. Danas je to Bašića Do, na brdu Borogovo iznad manastira. Nešto kasnije su se preselili u obližnje mesto Krušik, a potom u Gornje i Donje Bašiće. Bašića iz njegove bliže familije danas ima u Donjim i Gornjim Bašićima, u Dvorovima kod Bijeljine, u Sremskoj Mitrovici, Novom Sadu, Zrenjaninu, Zvorniku i Milićima, a ima ih i po belom svetu - u Kanadi, Australiji, Nemačkoj, Austriji. Znaju se i održavaju kontakte, naročito u rodnim Bašićima kod Papraće.
Jedino ga muči odakle potiče prezime, kada su se i odakle tu doselili.
G. Bašiću, u odgovoru na pitanja o poreklu porodice i prezimena Bašić krećemo od vaših podataka kao polaznih informacija, jer nemamo razloga da u njih sumnjamo, pošto su deo "priče" o vašem porodičnom identitetu.
Prema Đ. Janjatoviću, Bašića sa slavom Jovanjdan u Bosni, pored predaka našeg čitaoca, bilo je samo u unačkoj oblasti (Vidovo i Vrtočka) i u Prijedoru. Ovi podaci se odnose na kraj 19. veka. M. Filipović navodi podatak iz Pariževića, sa Glasinca, gde su bili nastanjeni Baše, odnosno Bašići, muslimani koji su nekad bili Konakovići. Interesantno je da je pravoslavno stanovništvo tog sela iz Crne Gore, iz plemena Banjana, gde je Jovandan (kao i u Pivi) najrasprostranjenija slava.
Dedijer, u "Hercegovini", navodi da je familija Bašice u LJubinju naseljena oko 1800. godine iz Budima Dola, u Crnoj Gori. Slave Mratindan. Svi Bašići u Hercegovini su muslimani i nastanjeni su od Rudina, preko Nevesinjskog polja do Mostara. Dedijer kaže da su se nekad prezivali Zubac, a kod mesta Rogače i Drežanj u Nevesinjskom polju stoji da su muslimani Bašovići poreklom od Bašića iz Perasta i da su pred Mlečanima prebegli ovamo pre dva veka. Slave Jovandan, a preslava su im "Nikoljice", verovatno letnji Nikoljdan. Tamo su izumrli, kako izvor kaže, a neki su se iselili u Dubrovnik. Bili su čuveni brodograditelji.
Budući da su posedi manastira Papraće bili u Hercegovini, sasvim je sigurno da Bašići potiču upravo iz južne ili Stare Hercegovine (Banjani, Piva, Drobak ili Bilećke Rudine), a da su se tu naselili kada je stanovništvo Boke iseljavano isled nadiranja Turaka u 15. i 16. veku. Mnogo verovatnije da je to bilo docnije u vreme Kandijskog rata, sredinom 17. veka.
Za opširniji odgovor o mogućim još ranijim korenima familije i nastanku prezimena Bašić molimo da nam se posebno obratite telefonom ili imejlom.
__________________
svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Zaključana tema

Bookmarks

Opcije teme
Način prikaza

Opcije postovanja
Ne možete kreirati novu temu
Ne možete poslati odgovor
Ne možete dodati priloge
Ne možete prepraviti svoju poruku

BB kod je uključen
Smajliji su uključeni
[IMG] kod je uključen
HTML kod je uključen


Slične teme
Tema Temu otvorio/la Forum Odgovora Poslednji post
Poreklo prezimena - vas rodoslov ? MARLI Istorija 980 danas 03:59 AM
Žene sa dva prezimena! ivana Brak 110 31.01.2012 07:34 PM
Poreklo evropske ideje (EEZ, EU) Duh Sekire Istorija 3 10.07.2011 01:07 AM
..::Poreklo astrologije::.. Yeca Astrologija 5 22.07.2009 01:42 AM
Muke sa izgovorom nasih imena/prezimena Bojan Dijaspora 19 29.07.2008 01:43 AM



Forum Right Top
Forum Left Bottom Forum Right Bottom
 
Right Left
Korisnicki pristup
Zaboravili ste šifru?
Forum LeftForum Right


Forum statistike:
Korisnika: 52,361
Tema: 19,326
Poruka: 833,482

Trenutno je 401 aktivnih korisnika na forumu.
Forum LeftForum Right


Forum LeftForum Right


Izdvajamo:
Forum LeftForum Right


Preporucujemo:
Forum LeftForum Right


Radio:
Forum LeftForum Right


Marketing:
Forum LeftForum Right


Reklame:
Forum LeftForum Right
Right Right
Right Bottom Left Right Bottom Right