Header


Forum Left Top



Istorija Kažu da je istorija učiteljica života. Koliko smo zaista naučili od nje?

Zaključana tema
 
LinkBack Opcije teme Način prikaza
Old 20.02.2009, 03:53 PM   #1
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,955
Default Poreklo srpskih porodica i prezimena - feljton

Sledi feljton o poreklu srpskih porodica i prezimena.
Radi se o grupi istrazivaca iz dijaspore koji vec godinama istrazivaju poreklo srpskih porodica.

Pokusacu da boldujem prezimena radi lakseg snalazenja, ali preporucujem da u pretrazivac teme ubacite svoje prezime pa tako nadjete ono sto se o njemu zna.

Preuzeto sa sajta Srpska Dijaspora.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -


Poreklo srpskih porodica i prezimena (1)



Uveliko je leto, ali nam pisma stižu gotovo isto kao i pred početak odmora. Moramo, međutim, da vam se požalimo: uprkos ponavljanoj molbi da je poželjno, da baš ne kažemo neophodno, da pisma sadrže što više podataka o prezimenu porodice čije bi poreklo trebalo da objasne naši etnolozi, i dalje dobijamo molbe čak i bez najosnovnijih činjenica. Žao nam je, ali čitaoci koji se ne pridržavaju tog uslova sami sebi uskraćuju odgovor stručnjaka.
To važi i za one koji su se javili među prvima, a pogotovo za one koji i pored upozorenja navode samo svoje prezime, kao gospodin Meseldžija iz Manhajma.

Evo i poruke etnologa koji su vam na raspolaganju:
Dragi čitaoci rubrike "Koreni",
Molimo vas još jednom za strpljenje u iščekivanju naših odgovora na vaša pitanja o poreklu porodica i prezimena koja su deo vašeg ličnog identiteta, ali i više od toga - istorija našeg, srpskog naroda. Da bismo došli do podataka o svakom prezimenu, treba da pregledamo bar pedesetak monografija, rečnika, leksikona i sličnih publikacija, a i drugih izvora. Još jednom vas molimo i za tačnost u iznošenju podataka. Nekim čitaocima ("pitaocima") ne možemo da odgovorimo, jer su dali nepotpune podatke ili nas ostavili bez svoje adrese. Vašu adresu nećemo nikako koristiti u druge svrhe (za privatne kontakte), osim u stručne i naučne - za "mapu" rasprostranjenosti srpskih porodica i prezimena u našoj dijaspori, "Srpskoj Raseljeni", kako se izrazi jedan pesnik, jer je sve to naša, srpska savremena istorija, "Etnologija Srpstva i Južnih Slovena". Neki veoma šturo i kratko daju podatke, a nekad ne napišu ni gde sada žive, u kom mestu, bližem većem gradu i naročito državi sveta, a nas posebno interesuje i od kog vremena su iseljeni iz svoje domovine.

Dakle, molimo g. V. Soldata, g-đu S. Radojičin-Lajter da nam kažu gde sada žive, g. Boba Nikolića, J. Đorđević iz Nemačke, g-đu Danku iz Švajcarske (devojačko Govorčin, nju i da nam kaže pravi zavičaj, osim ako joj i deda nije rođeni Novosađanin), da napišu koju slavu slave porodice za čije se poreklo interesuju. Srbi su posebni po krsnoj slavi ne samo na Balkanu, nego i svuda u svetu. Podatke o krsnom imenu nisu dali ni M. Topalović i Purović (i za Puzoviće). G-đa G. Papić nema podatak o mestu i državi u kojoj živi, kao i slavi devojačkog prezimena čije poreklo traži. G. B. Berar nam je naknadno poslao podatak o slavi svoje porodice, ali nije rekao iz kog je mesta, već samo - Banat. Poslao je koverat sa adresom, pošto je na odmoru. Redakcija nije predvidela privatne odgovore, pa g. Berara molimo da se strpi. Kad se vrati sa odmora stići će i odgovor preko "Vesti". Privatni odgovori nisu isključeni, ali samo prema prethodnom dogovoru. G. Pavloviću iz Frankfurta zahvaljujemo na veoma iscrpnom i lepom pismu, ali nedostaje krsna slava familije.

Molimo vas još, kad pišete latinični tekst, odgovarajućim zapetama i kvačicama označite odgovarajuća slova, da se zna koja su ć, č, š i ž. Uostalom, možda je nekima promakao tekst o nama i našem poslu, objavljen u "Vestima" u subotu, 10. juna, pa ih pozivamo da ga pronađu i obaveste se, odnosno podsete šta je sve potrebno da bismo mogli da sastavimo odgovor.

Lakušić

G-đa Daniela Otašević, iz Duizburga, obraća nam se molbom da joj objasnimo poreklo ne samo njenog devojačkog prezimena Lekić, već i nekoliko drugih: drugog dedinog prezimena, Marković, ranije Knežević, devojačkog prezimena njene babe, Lakušić, i naravno njenog sadašnjeg, odnosno prezimena njenog svekra i supruga - Otašević. Danas dajemo prilog o "najizazovnijem" u ovom nizu, a ostala će doći na red, kasnije, a može i da nam se javi na mejl adresu (rdr_vstŽEUnet.yu).
Lakušići su, kao što to i čitateljka navodi, familija iz plemena Vasojevića, sa slavom Aranđelovdan. Pripadaju bratstveničkoj grupi Novakovića, koja se "kao granati stub, pored stuba Rajevića, odvaja na istom stablu vasojevićkog plemena". Treća grupa su Miomanovići. Naime, prvi predak od koga su se, pre 15. veka, narodili svi Vasojevići, bio je Vasoje, nemanjićki velikaš, knez ili vojvoda, sa Kosova. Predanje kazuje da je Vukan Nemanjić imao sina Kostadina, a on Vasoja, Vasoje Stefana, Stefan opet Kostadina, a Kostadin Vasa, koji se iselio u današnju Lijevu Rijeku. Tu je, navodno, imao prezime Vasojević kao porodično. On je imao tri sina: Raja (ime se izgovaralo i kao Ra'o), Novaka i Mija, odnosno Miomana. Novak je, pak, imao sinove: Nikeča, Rečka, Vuksana i, po jednoj od verzija, Vujicu. Od ove braće je niklo nekoliko familija. Od Marinka Nikečeva - Milikići, sa ogrankom Tomovići, Radevići s Đekićima, Mujovići, Kićovići i Lakušići. Od Bogdana Nikečeva - Račići, sa ograncima Jelići i Vukovići, Asanovići, Boričići, LJubići s Nikolićima i Mišovićima, Pantovići, Zekovići i Radunovići (Radonjići, Malevcići i Ivanovići). Od Vuksana - Dujovići s Marnićima, Bakići i Prelići. Od Rečka - Dragovići, Đulafići, Mimovići, Adžići i Babovići (sa ograncima Cakići, Vukovići, Durovići, Radojevići, Lakovići, koji su ranije zajedno nazivani Burduci).

Za druge familije, jedno predanje tvrdi da su takođe od Nikeča, a po drugom od spomenutog Vujice (koji bi bio ne sin nego unuk Nikečov). To su Orovići, Kočanovići, Salevići (sa ograncima Bandovići, Radojevići, Radosavljevići, Vukadinovići, Mitrovići, Đekovići, Matovići i još manji ogranak Zujovići). Do vremena između dva svetska rata, držalo se da se od Vasa narodilo 15 do 17 generacija (pasovâ) Novakovića. Po opštem, i bar u tom podatku, jedinstvenom predanju ovih bratstava, svi Novakovići i Rajevići vode poreklo iz sela Nožica u predeonoj celini Lijeva Rijeka, koji su se odatle, na račun slabijih plemena, širili dalje.

Što se Lakušića tiče, njihovo prezime je, svakako, nastalo po pretku Laku (Laki) koga su zvali Lakuš. Inače, u njihovom bratstvu, u LJevaji, više predaka se isticalo hrabrošću i junačkim delima, tj., po rečima R. Vešovića, "njihovi stari su bili četnici i junaci". Posebno se, u 19. veku, spominju Ivan i Nikola, koji su vodili čete po Novopazarskom sandžaku i Bosni i čak do Srbije, pa su opevani i kao osvetnici.

Kecman

G. Milan Kecman piše iz Pariza da su Kecmani Srbi, da slave "Svetog Vratalomija" i da ih "najviše ima u Bosni, u okolini Drvara i Bosanskog Petrovca". Ne piše, međutim, iz kog je on mesta, odnosno kraja, pa možemo da mu odgovorimo samo uopšteno.
A to i nije tako teško, jer je to jedinstveno prezime niza porodica koje slave isključivo ovog svetitelja, Sv. Vartolomeja. Naš narod mu je, valjda "da ne lomi jezik", promenio ime i zamenom glasova načinio je asocijativni pojam koji znači "lomivrat". Tako je Hristov apostol Bar Tolmajev, sin Tolmaja, čije se ime tumačilo i kao "borbeni sin", kasnije izgovaran kao Vartolomeos, postao nekakvo mitsko biće "Vratolomija", odnosno "Vratoloma" kome se, po pravilu, i ne dodaje epitet sveti, a čiji dan podrazumeva razne običaje zasnovane na verovanjima koja nemaju veze sa hrišćanstvom.
Ipak, iako se poreklom ove familije neuobičajenog prezimena, Kecmana, od kojeg od početka prošlog stoleća nastaju i Kecmanovići, bavilo nekoliko autora, teško je reći da se mnogo šta zna kao sigurno.
Zagonetan je, zapravo, i sam nastavak "man", koji srećemo i u nekim drugim rečima, imenima, odnosno prezimenima: Vukoman, Karaman, Radoman, Toroman, Šikman, Šišman... Prema tumačenju P. Skoka u "Etimologijskom rječniku hrvatskog ili srpskog jezika", trebalo bi da je taj nastavak "složen antroponimički sufiks za muška lica, nastao od hipokoristika praslavenskih dvočlanih ličnih imena sa završetkom na 'mir'". Tako je od imena Radomira nastalo prezime Radman, od Vuk(o)mira - Vukman. Ali, to ne izgleda kao potpuno objašnjenje, pogotovo što se ovaj ugledni lingvista ne uzima u obzir i neka prethodno spomenuta prezimena koja nisu nastala od ličnih imena.

Od više tumačenja porekla Kecmana nama je najuverljivije da su oni, zapravo, potomci Sasa, rudara koje su unajmljivali vladari nemanjićke države, a koji su iz Saksonije prvo stigli u erdeljske rudnike u Vlaškoj. Po drugom objašnjenju, Nemanjići su ih tražili ne samo kao rudare, već i kao stručnjake za kovanje sablji, kopalja, buzdovana i pancirne odeće za oklopnike i konjanike. Iz ovog ili onog razloga, iz Vlaške i Češke, kao i relativno bliske Šleske, stiglo je nekoliko desetina familija Kecmana.

Kecmani se, inače, prvi put spominju krajem 14. veka u povelji Vuka Brankovića, "gospodara Kosova i Drenice".
Dolaskom Turaka na Balkansko poluostrvo, u Srbiju i područje raško-nemanjićke države, Kecmani se povlače prema zapadu, tako da ih je, do migracija nakon Prvog i Drugog svetskog rata, najviše bilo samo na prostoru Bosanske Krajine, u Pounju, u Bosanskoj Krupi, u Velikom Baliću, Banjanima, Dobroselu, Driniću (kod Petrovca), u Mrazovini (svi poreklom iz Bjelajskog Polja), Počeniku i Lohovu, u oblasti u Beglušcima, Dvoru, Trnjinića Brijegu, Trubaru i Šinovljanima, u Bjelajskom Polju, u Suvaji, Petrovcu (iz Drinića), Bukovači, u Busijama (iz Krnje Jele 1907. godine), Bravsku, Kapljuvu i Janjilima, kao i, bar krajem 19. veka, i u Rajnovcima kod Kulen Vakufa i u Prijedoru.
Neki od njih su "prešli" u Prošiće, Nikiće, Dragiće, Trikiće, Materiće i Tubine, ali su, osim nekoliko izuzetaka, nastavili da slave Svetog Vartolomeja.
O prezimenu i familiji Kecman moraće se napisati posebna, ne mala knjiga. Slučajno je prvopotpisani autor ovih priloga unuk jedne "Kecmanuše" (kako se to govori oko Petrovca) iz Drinića, a Predrag Kecman, sin kolonizovanih u Srem, načinio je poseban sajt, pa se za detaljnije podatke treba obratiti ne samo na našu adresu, već i ovom mladom, ali vrednom istraživaču.

Nema ih samo
na polarnom ledu


Istraživač Predrag Kecman je ustanovio da su se Kecmani do 90-ih godina 20. veka "selili unutar Jugoslavije ekonomskim migracijama" i da je mnogo Kecmana rasuto po teritoriji stare Jugoslavije (SFRJ). Po njemu, najveća selidba je usledila 1995. godine, kad su "ustaše i balije terale sve pred sobom". Te 1995, dosta Kecmana je nestalo bez traga:
"Današnja situacija sa Kecmanima je vrlo interesantna. Ima nas na bukvalno svakom kontinentu, osim na Arktiku i Antarktiku (ili je bolje da kažem da nisam čuo da i tamo postoji neki Kecman)... Kecmana najviše ima u Bosni, i to u Banjaluci, Prijedoru, Drvaru, Petrovcu, Bihaću, Sarajevu, Derventi, Brčkom, Doboju ... zatim u Srbiji, i to najviše u Vojvodini (Nova Pazova, Zrenjanin, Elemir, Bačka Palanka, Sombor i naravno okolna mesta ovih gradića), Beogradu (Novi Beograd, Banovo brdo, Zemun...), Kosovu (dobrovoljci kraljeve vojske su dobili zemlju na Kosovu posle Prvog svetskog rata). Kecmana ima u Hrvatskoj (Zagreb, Pula, Split) i Sloveniji (LJubljana, Maribor)."
Na kraju se zaključuje: "Svakako je najinteresantnija situacija sa emigracijom. Ima nas svuda, ali bukvalno svuda, kao posledica zadnjeg rata, mada ima i onih čiji su preci početkom 20. veka otišli 'trbuhom za kruhom' u Kanadu (Kičner, Toronto, London, Vankuver), Ameriku (Čikago, NJujork, Bojsi, Los Anđeles, San Dijego, Ostin, Feniks), Australiju (Sidnej, Adelejd), Novi Zeland (Ouklend), te Johanezburg u Južnoafričkoj Republici ..."
__________________
Molim Vas da mi ne šaljete pitanja o poreklu Vaših prezimena!
Obratite se ljudima na sajtu SrpskaDijaspora.Com
Uz to:
Ne prepri
čavam lektire!
Ne pi
š
em sastave!

svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Sponsored Links
Old 20.02.2009, 04:00 PM   #2
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,955
Default

Poreklo srpskih porodica i prezimena (2)

Iz Toronta (Kanada), piše nam g-đa Dušanka Starac-Asić (ili Ašić, možda i Ajić - nije sasvim čitko, a sva tri prezimena postoje), rodom iz Novog Karlovca, nekadašnjih "Sasa", u Sremu, interesuje se za devojačko prezime Starac. O svom poreklu, nažalost, ne zna gotovo ništa, jer joj je otac umro pre nego što se rodila, a stričevi, mlađi od njega, nisu pamtili porodično predanje. U selu ih, međutim, nazivaju i Čarapići odnosno Voj(i)ni, prema pretku Voji Čarapiću koji je bežeći od Turaka "došao iz Srbije". U selu su ga primili "starica i starac", od kojih je "nasledio malu kuću, te u znak zahvalnosti uzeo prezime Starac". Čitateljka ne zna da li su ovi stari bili Srbi, odnosno pravoslavni, kao ni koju su krsnu slavu slavili njeni preci Čarapići.

Ipak, i iz ovako oskudnih podataka, usuđujemo se da iznesemo nekoliko postavki mogućeg rešenja njenog porekla. Nemamo podatke za Srem, ali su porodice s prezimenom Starac zabeležene u bliskoj Šajkaškoj, na prostoru između leve obale Dunava i ušća Tise: 1755. u Čurugu, a 1794. u Botošu. Postoji i prezime Staraš, što smatramo pisarskom omaškom, u Šancu, zatim Starački u Starom Bečeju, a Starčevi u Gospođincima, Nadalju, Turiji, Šajkašu i Šancu Koviljskom. Znajući za narodsku praksu skraćivanja prezimena i administrativno izostavljanje nastavka ić, odnosno preinačavanje u porodični nadimak, sigurni smo da su svi ovi oblici nastali od prezimena Starčević. Zna se da su se te familije, kao i brojne druge, od početka do druge polovine 18. veka, naseljavale iz zapadnih krajeva - Like, Banije, sa Korduna i iz Dalmacije. Posebno, između 1776. i 1885, kad je u Sase, Belegiš i Surduk došlo 365 familija sa 3.192 "duše", od kojih je 159 pripadalo svešteničkim porodicama. Vrlo je moguće da se upravo i na njih odnosi ocena graničarskog službenika koju prevodimo s nemačkog da je to "izuzetno divalj i nepokoran elemenat"!

Starčevići

O Starčevićima sad ne možemo opširnije pisati jer je to veliki broj familija srpskog porekla koje su krenule od Pljevalja, preko Bosne do Pounja, pa spomenutih krajeva uskočkih posada i Vojne granice. Dok su u starom zavičaju slavili Sv. Luku, u međuvremenu su menjali krsna imena i tako ovde slavili Jovanjdan, Aranđelovdan i Nikoljdan, a neki su se pokatoličili i denacionalizovali, i izjašnjavali se kao pripadnici etničke grupe Bunjevci, odnosno potpuno kroatizovali.

Čarapići

Čarapići su, pak, takođe znamenita srpska familija. Poreklom su Kuča, po jednom predanju od bratstva Drekalovića, a po drugom od bosanskih Miloševića koje su smatrali "Novljanima" (od njih je i veći broj drobnjačkih bratstava). U svakom slučaju, bili su imućni i jaki dok ih Turci, negde pre tri veka, nisu "uzeli na zub". Naime, prema jednoj presudi turskog kadije morali su za ubijeno pašino pseto da plate kaznu od "500 groša" koje su, umesto u kesi, predali "u čarapi", pa ih otad Turci prezovu Čarapići. Uviđajući da se ipak moraju iseljavati, krenu ka Srbiji. Usput se jedna grana zadrži na Starom Vlahu i tu od njih postanu Stanišići, druga siđe niz Drinu do Mačve u selo Noćaj - od njih je po predanju bio veliki junak iz Prvog ustanka Stojan Čupić, treća ostane na Rudniku, u selu Rakova, a četvrta dođe do Beograda, u selo Beli Potok.

U vreme Kočine krajine (1787-88), jedan od dvojice braće, Vasa, javi se kao frajkor (dobrovoljac), a u Prvom srpskom ustanku postao jedan od najviđenijih vojvoda. 1804. godine se presele u Ripanj, ali su ostali bez potomstva, pa prezime preuzme jedan domazet Nikolić, koji je kao sluga došao od Trstenika. Svi su slavili Đurđevdan osim ovog prizećenog, koji je zadržao svoju slavu, Đurćic. U zavičaju, u Kučima, ostane samo jedno zadružno domaćinstvo, u selu Ubalac.
Po svemu sudeći, u Srem je prešla jedna od porodica iz Mačve, ali je teško utvrditi u kojem od talasa migracija, posle 1739. ili u vreme spomenutog austro-turskog rata krajem 80-ih godina, ili nakon sloma Prvog ustanka, 1813. U svakom slučaju, bili su borbeni i ugledni ljudi, pa jedan od njih, Voja, bi rado prihvaćen u porodicu koja je već imala kraći oblik prezimena Starčević - Starac. Neka onda, kao lepo predanje, ostane da je to bila porodica dvoje starih ljudi.

Kandić

Iz Švajcarske (ne navodeći adresu), javlja se inž. Dragoslav M. Kandić, rodom iz zaseoka Đeren, kraj Niša, koji slavi Sv. Luku. Navodi da su se tu doselili 1903, iz mesta Krstac u Sjenici, a beleži i imena predaka, sve do čukundeda. Interesuje ga odakle su došli u Sjenicu i da li su u nekom srodstvu sa familijama sličnih prezimena: Kadić, Kondić i Kodić. Kaže da "kraj Mostara u Bosni" ima selo u kome se svi prezivaju Kandić.

Da počnemo "od kraja". Kandića zaista ima "kraj Mostara", u selu Međine, u Mostarskom Blatu (u Hercegovini), ali im se ne zna poreklo, a slave Nikoljdan. Sva navedena prezimena, osim nekoliko istih glasova, nemaju ništa zajedničko.

Prezime Kandić je, van svake sumnje, matronimičko, prema nekoj čestitoj udovici Kandi. Kanda je kraći oblik od Kandosava (kako se, po narodnoj pesmi, zvala sestra cara Dušana) ili od Kandakija, od izvornog novozavetnog grčkog imena. Ne možemo reći da li je po njoj dobila prezime familija potomaka doseljenika iz nevesinjskog kraja, iz koje se jedan udovac, u Vranešu kod Kolašina, oženio sestrom odnosno rođakom kaluđera Srbljanovića koja se ovako zvala. Ima i verzija da je taj kaluđer uzeo pretka Kandića kao nahoče, doveo ga svojima, a posle priženio spomenutom Kandom.
Kandića iz Drobnjaka ima i u Pivi (u Stabnima i Kovačima), slave Jovanjdan. Stabnjani su, po predanju jedna grana Tufegdžića, a prezime takođe duguju jednoj Kandi, u ovom slučaju udovici nekog Staniše Tufegdžića. Od Kandića iz Pive su, verovatno, i oni u užičkoj Crnoj Gori, u selu Drenovica, kao i Kandići u Bakincima, samo što oni slave Sv. Nikolu. Ima ih i u Donjem Dragačevu, u Dučalovićima i Grabu (ali nema podatka o slavi).


Kandići u Kačeru, u selu Reljinci, slave Aranđelovdan (ranije Lazarevu subotu), u Levču slave jesenju Svetu Petku, a preslavljaju letnju. U Lepenici, u selu Opornica, slave isto Sv. Petku, ali imaju predanje da su se sredinom 18. veka doselili iz okoline Prištine. U kosmajskom selu Rogača, Kandići su velika i imućna familija. Slave Sv. Nikolu, a doselili su se od Niša početkom 20. veka. U Kuršumliji, u Krivaji su Kandići, kolonisti sa Kosova, gde su kolonizovani u selo Bariljevo 1931.
Kandića ima dosta i u Bosni. Slave nekoliko raznih krsnih imena. U Dubravici (Srebrenica) i Rakovcu (Maglaj) Sv. arhiđakona Stefana, u Vlasenici, Jeremićima i Golićima (kod Vlasenice) Sv. Jovana, a "nikoljštaci" su u Visokom, Cikotama i Braincima (Vlasenica), Baljaniću (Doboj), Vinskoj i Liješću (Derventa).
Da zaključimo. Sudeći po krsnom imenu, Kandići našeg čitaoca najverovatnije su od rovačke grane (od Kolašina). A zaselak Đeren jeste relativno blizu Niša, ali je na levoj strani Južnog Pomoravlja

Iz Toronta (Kanada) javio nam se g. Miloš Novaković, rođen (pre Drugog svetskog rata) u selu Veliki Broćanac, kod Klisa u Dalmaciji.

Novaković

Ako znamo da je Novak staro srpsko ime, potvrđeno u pisanim dokumentima još od srednjeg veka, a tokom vremena postalo omiljeno u narodu kao ime čuvenog Starine, kovača narodnih pesama o Kraljeviću Marku, jasno je zašto se javljalo takoreći širom srpskog etničkog prostora. Otud i pojava mnogih prezimena izvedenih od njega: Novaković, Novakov, Novakovski, koja su mogla nastajati sasvim nezavisno, na raznim stranama i u razna vremena, neka i sasvim skoro. Ali, imajući na umu i "veliko raseljenje" našeg naroda, ne mogu se i ne smeju isključiti kao mogući ni slučajevi da se radi o istom poreklu. Naravno, tu nam, pa i to tek delimično i sporadično, mogu pomoći podaci do kojih se može doći o konkretnim porodicama.

I zaista, u našim dosadašnjim istraživanjima, Novakoviće smo nalazili u svim srpskim krajevima, sa različitim slavama i doseljene iz različitih zavičaja. Samo u Srbiji, na primer, "poreklom od Sjenice", sa slavama Đurđic, Sveti Mrata i Sveti Nikola, "iz Crne Gore", sa slavama "Petkovica", u Polimlju i Potarju sa slavom Đurđevdan, u drugim predelima i nepoznatog porekla i drugih slava (Sv. Avramije, Sv. Alimpije, Sv. Nikola, Sv. Simeun i Ćirilovdan), ili sasvim novi Novakovići koji su to prezime dobili po dedi! U Bosni je povelik spisak Novakovića takođe raznih slava. Prema crkvenim knjigama s kraja devetnaestog veka, slavili su Aranđelovdan, Đurđevdan, Sv. Ignjatija, Sv. Jeremiju, Sv. Jovana, Sv. Nikolu, Sv. Stevana itd.

Ističemo da se kao češća slava javlja Sv. Mrata, koji je u četvrtom veku bio episkop u Turu, u Francuskoj, tada i još vekovima jedinstvene (nepodeljene) hrišćanske crkve. U "Žitijima svetih", za ovaj datum se spominju, međutim, Sv. Mina, Sv. Mina Viktor i Vikentije đakon, knez srpski i Sv. mučenik Stefan Dečanski, Kralj srpski i drugi, dok džepni kalendar SPC-a lakonski sažima svetitelje samo na Sv. Minu i Sv. kralja Stefana Dečanskog. Dodaje, pošto ima popularnu namenu, i Mratince.

U narodu se, međutim, posebno navodi da je tu i Sv. Mrata, i sam praznik i prva od "vučjih slava" (kao i Sv. Sava), iako će, u novije vreme, većina kršnjaka radije reći da im je slava Sveti Stevan Dečanski. Pravoslavni crkveni kalendar spominje i Sv. Martina (narodski Mrata), ali ne na crkveni datum nego 25. oktobra. Bio je poštovan kao čudotvorac koji je i mrtve vaskrsavao, pa je proglašen za svetitelja. Kasnijim raskolom, istočna, pravoslavna crkva više nije isticala njegov svetiteljski značaj, ali je u narodu ostao omiljen. Ipak, mnoge familije su ga zamenile drugim svetiteljem odnosno praznikom, prvenstveno od tzv. stočarskih slava zimskog perioda, pa su je tako promenili i mnogi Novakovići.

Zna se da su u Podibru i Gokčanici, u selu Kovači, nekad živeli Novakovići, a postoji i toponim, naselje Novakovac u Ribnici. Ima i toponima Novaković ili Novak, a familijama nema traga. Tako u Pivi ima Novakov Bunar, a u Staroj Crnoj Gori Novakov Brijeg u Bjelošima i Novakov Kam u Bajicama. U selu Galičniku u Mijacima (Makedonija) zabeležen je toponim Novačko Rečište. (Ovo je najstarije selo u okolini i svi slave Petkovicu. Po predanju, doseljeni su sa Kosova.) U zapadnoj Bosni, u Uncu, ima samo toponima kao uspomena na Novakoviće koji su i ovde boravili u prolazu: Novakovo Brdo, Novakova Glavica.
Međutim, u Popovom polju ima i toponim Novakuše za njive u Tuljima, ali i spomen na izumrle Novakoviće u Radetiću i druge, iseljene iz Broćanca u Primorje.
U Konavlima Novakovića ima u Ćilipima i Novici. Odatle su išli na sever prema Dalmaciji i Lici, ili u Bosnu, centralnu ili Krajinu.

Kao što je evidentno, u zapadnu Bosnu su se doseljavali iz susednih oblasti Like i Dalmacije, tako da ih i tamo ima. U gospićkom području se spominju Novakovići kao starosedeoci Brinjani i Otočani. U staroj tvrđavi Vrebac spominje se u popisu 1701. godine čak 13 kuća Novakovića. U Udbinskoj oblasti u popisu iz 1712. godine spominju se Novakovići u 10 kuća. U Popini (zrmanjsko područje) bilo ih je 39 kuća, po popisu iz 1700. godine. U srpskom području u Kupinovu, tri kuće Novakovića. U Osrecima i Dabašnici po četiri kuće, u Brotnju tri, u Kninskom Polju 10. Svi, doseljeni iz Bosne u 16. veku, slave Jovanjdan (iz ove porodice su "protopop" Jovo Novaković, kome je došao Dositej Obradović, i budimski vladika Dositije Novaković iz 18. veka).
Na prelaznoj teritoriji prema Bosni uglavnom su bile nastanjene porodice iz oblasti koje su administrativnim putem pripale Lici ili Dalmaciji.

U čitavoj Hrvatskoj ima nebrojeno mnogo porodica Novakovića, jer su se, posle razvojačenja Vojne granice, raseljavale i kupovale jeftinu i bolju zemlju, naročito oko Bjelovara i u Slavoniji.
Dosta Novakovića ili Novaka je prešlo na katoličanstvo, kao i na islam u Bosni.
U Makedoniji ih je bilo raseljenih posle Kosovske bitke, a i docnije kad su ih albanski rodovi potisnuli iz Raške i Kosova i Metohije. Administrativno su menjana prezimena na ski ili ov, pa su postajali Novakovski ili Noveski.

Ako se podsetimo da se kovač Novak Brajović spominje u spisima kotorskog arhiva s kraja 14. veka, poreklo Novakovića može da seže u ovaj srednjovekovni grad, ali oni u njemu nisu bili starosedeoci građani, nego su došli iz crnogorskog zaleđa. Ako tome dodamo i njihovu najčešću slavu, Mratindan, koju su, i pre dolaska Turaka, donosili iseljenici iz današnje severne Albanije, od Berata - srpskog Belgrada, pa i s juga, od Skadra, odnosno Kuča, u koje su se takođe sklonili potomci Mrnjavčevića, može se reći da koreni Novakovića sežu do tih krajeva. Iz Kotora su, zatim, preko zaleđa i preko Broćna u zapadnoj Hercegovini, gde su se nešto duže zadržali, išli dalje. Jedna grana je stigla u Popovo Polje, ali ni tu nisu trajno ostali, nego su krenuli na severozapad. I, kako to Cvijić reče, "iseljenici nose, kao puž kućicu, imena svog sela, kraja, potoka, planine, kadšto i celog predela", tako su i ovi Novakovići poneli ime rodnog sela i tako nazvali svoje novo naselje kod Klisa - Veliki Broćanac. Odatle su se vremenom razilazili u druga sela Dalmacije, u Pounje, u Liku, Slavoniju i dalje, do Karpata, dokle god se prostirala Vojna granica.
__________________
Molim Vas da mi ne šaljete pitanja o poreklu Vaših prezimena!
Obratite se ljudima na sajtu SrpskaDijaspora.Com
Uz to:
Ne prepri
čavam lektire!
Ne pi
š
em sastave!

svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:16 PM   #3
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,955
Default

Poreklo srpskih porodica i prezimena (3)

Karan/Karanović

Dušan Karan, za koga smo tek iz pečata na pismu shvatili da nam piše iz Kanade, navodi da je poreklom iz Republike Srpske, iz sela Cerovljani kod Gradiške, i da mu je deda pričao da su se doselili iz Drvara, samo što nije znao kada je to bilo. Krsna slava im je Đurđevdan. A jednom se naljutio kad mu je neko rekao da "mora biti da je musliman", jer njegovo prezime "na arapskom znači crna boja".

Prezime Karan potiče od muškog imena Karan, kao što su tvrdili još Vuk u "Rječniku" i J. Erdeljanović u "Staroj Crnoj Gori", dok je po nekim filolozima ono nastalo kao i hipokoristik (ime od milja) imena Karaman, a ovaj od glagola karati, grditi. Oni smatraju da su tako dobijena prezimena Karan i Karanović, ali i Karić i Karović. Mi smo, kao najuverljivije, prihvatili tumačenje u "Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika" (JAZU), da je ovo prezime nastalo od turske reči kara (crn).
U selu Uskocima, kod Gradiške, lično ime Karan rasprostranjeno i kod pravoslavnih i kod katolika. Uostalom, nije zabeleženo u poznatim srednjovekovnim dokumentima pre dolaska Turaka, recimo u Dečanskoj hrisovulji. Odmah da naglasimo da je ova reč, bar kako tvrdi A. Škaljić u našem najboljem rečniku tzv. turcizama, dakle i reči koje su došle iz persijskog, arapskog i drugih jezika, ali preko turskog, upravo turskog porekla, a ne arapskog. Kako je naša kraljevska dinastija dobila svoje prezime? Ili vožd (Kara)Đorđe Petrović, ili naš veliki Vuk?

Zajednička "zakopina" za sve Karane u Unačkoj oblasti je u Boboljuscima gde ih sa produženom osnovom, kao Karanovića ima oko 100 domaćinstava. U Bosanskoj krajini, tranzitnoj oblasti migracija iz Raške, stare Crne Gore, Hercegovine i centralne Bosne, preko Like i Banije, u posavske i podravske krajeve, postoji prezime Karanović, istog korena kao Karan. Rađenović navodi i toponim Karanovo groblje u Drvaru, što je samo spomen na nekadašnje Karane u ovom kraju. U "Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije", u vreme Prvog svetskog rata, Karana je bilo u Buniću, Gospiću, Gornjem Lapcu, Lovincu i Smokriću .

M. Radeka u "Karlovačkom vladičanstvu", spominje Karane isključivo kao pravoslavne, s krsnim slavama Sv. Stevan, Đurđevdan, Pantelejevdan, Nikoljdan i Velika Gospojina, i Karanoviće sa slavama Đurđevdan i Jovanjdan. Kod Stj. Pavičića, Karani se spominju kao starinci na lovinačkom području, prisutni još od Krajiškog uređenja 1700. godine, dodaje da su u oblast Zrmanje doseljeni 1712, sa mnogobrojnim srpskim porodicama pod zapovedništvom kapetana Stojana Kovačevića. U Belajskom Polju i Bravskom, spominju se i Karanovići doseljeni iz Dalmacije sa slavom Đurđevdan.
Karana ima i muslimana kod Zenice, a i katolika u Lici.

U "Leksiku prezimena SR Hrvatske" (1976) zabeleženi su i Karani i Karanovići, ali i Karanci, u mnogim opštinama ove bivše ju-republike. Među prezimenima u graničarskoj Šajkaškoj (desna obala donjeg Potisja u Bačkoj), popisani su Karani, Karanovi, Karanovići i Karanski. U Mošorinu, Karani se prvi put beleže 1788. godine (Karanovići od 1786, a Karanovi još 1763), u mestu Šajkaš od 1809, Donjem Kovilju 1839. u Gospođincima od 1849, Turiji 1842. i Nadalju od 1853. godine.
Velike familije Karana, odnosno Karanovića, dale su i dosta značajnih ljudi. U ovim prilozima retko navodimo pojedince, ali sveštenika, "popa Karana", ne možemo da ne spomenemo. Ovaj veliki borac protiv Turaka, pokretač jedne lokalne bune, bio je najpre u Srbiji, posle 1860. u emigraciji, a onda ponovo u svojoj Krajini kao slavni učesnik Bosanskog ustanka 1875-1876. Imao je svoju četu boraca, ustaša, kako se to govorilo ("ustaš" je izvorno srpska reč) sa kojima je neustrašivo jurišao u bojeve. U jednoj prilici je spasao život Petru Mrkonjiću, potonjem kralju Petru I Karađorđeviću. Ušao je u nekoliko suvremenih junačkih pesama. U jednoj se Turci upozoravaju: "Bjež'te Turci, zarana, eto popa Karana!"


Zlojutro

G. Milorad Zlojutro javlja se iz Sidneja, u kojem je rođen, ali je odrastao u Bosanskoj Dubici, odakle je njegov otac Slobodan. Muči ga "malerozni" izraz njegovom prezimenu. Navodi krsnu slavu - Sv. Nikolu.
G. Milorade, Vaše prezime uopšte ne bi trebalo da vas sekira, jer ono je tek podsećanje na neko "zlo jutro" u životu vaše porodice koja treba da se ponosi poreklom iz jednog od najjačih plemena sa najljućim ratnicima u borbama sa Turcima: plemena Kuča. To, naime, tvrdi Skarić u svojoj studiji "Poreklo stanovništva severozapadne Bosne". On kaže da je porodica Zlojutrovići jedna od najstarijih u Kučima, ali da se iselila u Podgoricu, a srodnici su im Zlojutra u Dubici, koji su zadržali i kučku slavu – Nikoljdan.

Kočić

G. Milan Kočić koji piše da je iz sela Stričići (zaselak Kočići) na Manjači kod Banje Luke, javlja nam se kao stanovnik Vizbadena. Rođen je 1975. godine, od skora je u Nemačkoj. Piše da je iz istog mesta kao i naš veliki pisac Petar Kočić i da mu je krsno ime Đurđevdan. Oduvek su ga interesovali poreklo prezimena i prapostojbine Kočića.
Prema popisu svečara u Bosni krajem XIX stoleća, Kočići koji su slavili Đurđevdan bili su nastanjeni jedino u selu Lusići kod Stričića. U Slatini (kod Ključa) slave Miholjdan. Svi ostali slave Sv. Ignjatija: u sâmoj Banjaluci i oko nje (u Gomionici i spomenutim Lusićima), Božićima (Dubica), Mašićima, Romanovcima i Turjaku (Gradiška), u Ratkovu i Slatini (Ključ) i u Rakeljićima (Prijedor). U pojedinačnim monografijama Bosanske Krajine ustanovili smo da se Kočići, očigledno, nisu dalje selili.

Mada se ime Koča/Kočo, kao hipokoristik od Kosta/Kostadin, javlja skoro isključivo u starim južnim srpskim krajevima, pogotovo kod jezički davno poluporomanjenih Cincara/Vlaha (Kočo Manoil u Osijeku, 1775–1796, kapetan Koča Anđelković, Kočo Racin, Koča Popović), familije prezimena izvedenog od ovog imena, Kočovci, zabeležene su samo u oblasti Poreče, u Deviču (slave Sv. Đorđa) i u selu Manastirec (slave Sv. Đorđa-Alimpija), te u Kičeviji, u mestu Belica (slave Sv. Arhangela). Ovi misle da su poreklom od Ohridske Belice ili od Vlaške Belice, obe u dolini Drima.
Sasvim neočekivano, Kočići (Pribislav Kočić) pojavljuju se u oblasti Gacka, u Hercegovini, 1411. godine.

Pišući o poreklu Jaramaza, naveli smo da su oni, prema J. Dedijeru, familija nekadašnjeg velikog i moćnog bratstva Maleševci/Mališevci i da svi zavetno slave Sv. Ignjatija Bogonosca. Na ovom prostoru se spominju od kasnog srednjeg veka, ali su po svoj prilici iz predela Maleševo na istoku, prema granici s Bugarskom, iz nekadašnje Stare Srbije, današnje Makedonije, odakle su se kretali kao sezonski stočari, predvođeni pretkom koji se, po zavičajnoj planini, zvao Maleš. Vrlo je moguće da nisu svi bili jednog porekla nego su se vremenom zbližavali i "splemenjavali", pa su se tako i potomci nekog Koče, već tada Kočići, uključili u Maleševce, prihvatajući zajedničku slavu kao znak "srodstva". Kao i većina drugih, i Kočići su se kasnije iseljavali iz oskudne Hercegovine i stigli i do slavnog Zmijanja. I svi su, osim spomenute dve porodice, od kojih je jedna i našeg čitaoca, zadržali tradicionalnu plemensku slavu, Ignjatijevdan.
Kočiće smo našli i u selu Konarevo kod Žiče, ali sa slavom Aranđelovdan, kao i oni u Kičeviji, sigurno zato što se nisu udružili sa Maleševcima.

Arkadijević

G. Tomislav Arkadijević nam se javio iz Beča. Rođen je u Petrovom Selu, u Negotinskoj krajini (dodajemo, u predelu Ključ): Otac Dragutin, deda
Nastas i pradeda Arkadije, po kome su i dobili prezime. Ne zna prethodno, ili prvobitno prezime svojih predaka, samo da su se (neznano kada) doselili u banatsko selo Uljmu, navodno iz Crne Gore, a pradeda Arkadije je potom prešao na drugu obalu Dunava takođe iz njemu nepoznatog razloga, doselio u Petrovo Selo kod Kladova. Ne zna da li je pradeda imao neku drugu slavu, pre sadašnje - Nikoljdana.
Prvo smo utvrdili da su dva navedena imena, pradede i dede, poznata kao specifično cincarska - ime jedne pitome oblasti u Grčkoj, Arkadija, postalo je simbol pastoralne sredine i stanja duha i osećanja, kasnije i lično, muško ime, a Nastas je skraćeno od Anastas (u posrbljenom obliku Atanasije, Tanasije, Tasa). J. Erdeljanović kaže za stanovnike Uljme da su se mnoge porodice, kao Birta ili Vatulj, tipičnih cincarskih prezimena, u vreme Marije Terezije doselile "iz Makedonije".
G. Tomislav piše da su njegovi stigli u Banat "navodno iz Crne Gore" što može da bude sasvim tačno, jer oblast Skopska crna gora zahvata krajnji jug Srbije i sever Makedonije. A zašto se Arkadije preselio u Petrovo Selo? Ovo selo na Miroču nastalo je 1852. godine, od kolonista Crnogoraca kojima je Srbija dala obradivu zemlju i sav potrebni inventar da bi otpočeli novi život u bogatijoj sredini. Taj pokušaj da gorštaci, stočari, postanu poljodelci, uskoro je propao i oni su se vratili stočarskom zanimanju i životu na koji su vekovima navikli u svom kršnom zavičaju. Možda je Arkadije, budući i sam stočar "po nasleđu", jer to su prvobitno bili svi Cincari, poželeo da za susede ima pastire ili je, kao i svaki okretan Cincarin, hteo da u novom mestu, među još nesnalažljivim došljacima, otvori trgovinu ili gostionicu, ne znajući da oni takvih "ustanova" nisu imali u svojim zavičajnim selima, pa ni potrošačkog i kafanskog mentaliteta, a još manje "živih" para. Naravno, ovo je samo pretpostavka.
Monografija o Negotinskoj krajini i Ključu, objavljena pred Drugi svetski rat, ne pominje prezime Arkadijević. Pošto ne znamo kojih se godina pradeda preselio u Petrovo Selo, mada bi se i to dalo izračunati kad bismo znali godine našeg čitaoca, razmotrimo ko je u ovom selu slavio Nikoljdan. Među onima koji su se doselili posle 1860. godine, našli smo Kalinoviće. Pominjemo ih ne samo zbog vremena doseljavanja (jer bi to bilo i vreme dolaska pradede Arkadija u Petrovo Selo), i slave, Sv. Nikola, već zbog samog prezimena. Ono je besumnje matronimičko, po ženskom pretku Kalini, a njegovo poreklo nas vodi u južnije krajeve u kojima je omiljeno. Osim toga, kod Cincara postoji prezime Kalijan, a početkom 19. veka jedan Jovan, ovog prezimena, bio je trgovački kalfa u Starom Bečeju.

Kukulj

Posle teksta o prezimenu Kukolj, javio nam se g. Milan Kukulj, iz Melburna, koji pita da li su poreklo i istorija prezimena i porodica isti, ili je "stvar samo u jednom slovu". Kaže da je poreklom sa Korduna, selo Malička (Vrginmost) ispod Petrove gore. Familija se raselila: deo, već posle Prvog svetskog rata, u Slavoniju, u selo Garešnicu, a drugi, posle Drugog svetskog rata, u selo Trnjani, kod Slavonskog Broda. Ima ih i u Somboru, Beogradu, Zadru i Zagrebu. Krsna slava im je Jovanjdan (20. januara).
G. Kukulj, naravno da nije reč "samo u jednom slovu", niti o samo jednom slogu, već o čitavoj novoj priči. Srodni su vam Kukilji na Glamoču (ovde je zaista reč samo o jednom slovu), jer i oni slave istu slavu i istog su porekla sa Kukuljima. Vladimir Skarić smatra da je trag Kukulja toponim Kukuljeve Kolibe u donjem Uncu, a da su inače nestali. Trag su njihove "raselice" u imenu sela Kukulje u Levču, a je njihova prapostojbina istoimeno selo u polimskom Komoranu (severno od Bijelog Polja). Naravno, u Bosni ih nema, ali ih je zato bilo u Karlovačkom vladičanstvu što konstatuje i M. Radeka u istoimenoj knjizi. On navodi Kukulje među pravoslavnim porodicama koje slave Jovanjdan i Nikoljdan. Međutim, ne smatramo da je njihova postojbina u Polimlju, jer mnogo istočnije, postoji jedan toponim Kukulj koji svedoči o njihovom poreklu iz tog podneblja, a to je jedan od vrhova na Korabu, na makedonsko-albanskoj granici između Gornje Radike i Crnog Drima. Ova oblast je bogata šumom, pašnjacima i stoga se odlikuje razvijenim stočarstvom.

Berar


U odgovaru na pismo gđi Sandri Lajter-Radojčin, nagovestili smo da za njeno devojačko prezime, "koje, evidentno, nije srpsko, zasad još ne možemo ništa reći, ali će i ono doći na red". Jeste da je naslov naše rubrike "Poreklo srpskih porodica i prezimena", ali odrednica srpski nipošto ne ograničava naša istraživanja na samo "srpske porodice" u etničkom smislu. Ona samo naglašava njihovu nacionalnu dimenziju. Nažalost, mnogi ne razlikuju pojmove etničkog i nacionalnog, iako je razlika savršeno jasna: etnicitet je identitet "etnosa", zajednice jedinki jedinstvenog porekla koje, na osnovu, svojstava koja se stiču rađanjem i nasleđem, čine narod (u staroslovenskom - polk, u starijem srpskom i hrvatskom - puk), a nacionalitet je pripadnost naciji - kolektivitetu za koji se svaka jedinka opredeljuje kad težnja za državnošću počne da se realizuje ili realizuje, često i po cenu odvajanja od ostalih etničkih srodnika ili stapanjem sa drugim, etnički nesrodnim.
G. Berar je, prema podacima i tonu njegovog pisma, nacionalno stopostotni Srbin, pravoslavne vere, slavi Sv. Jovana, govori samo srpski i srpski se oseća. Nije nam napisao iz kog je mesta u Banatu, ali smo po prezimenu zaključili smo da je francuskog etničkog porekla.

Otkud, otkad, zašto i kako Francuzi u Vojvodini?

U vreme svojih ispitivanja u Banatu sredinom dvadesetih godina prošlog veka, prof. J. Erdeljanović je u Pančevu zabeležio i porodicu Francuski, za koju je tvrdio da pripada familijama čije se poreklo ne zna. U isto vreme, u mestu Baranda postojale su dve porodice s prezimenom Franuz koje su došle iz Kikinde. Slavile su Jovanjdan. U (Velikoj) Kikindi živela je samo jedna porodica Francuski (u skraćenom vidu Francuzi) koja je slavila Sv. Jovana. U selu Jarkovac, takođe među rodovima neutvrđenog porekla, spominju se i dve porodice Francuski koje su slavile Sv. Nikolu. Za sebe su tvrdili da su poreklom iz Francuske.
Svojevremeno, u Srbiji, u Velikom Selu, jednu porodicu, Pavloviće, zvali su Vrancuzima. NJeni članovi su tvrdili, a nema razloga da sumnjamo, da je to došlo po nadimku njihovog dede, Ilije, koji je bio u Francuskoj i vrlo često pričao o danima koje je tamo proživeo.
Pre nešto više od dva veka, u vreme austrijske carice Marije Terezije, u Banat su zaista naseljeni Francuzi, kao i desetine hiljada Nemaca, sa porodicama, Italijani (iz Tirola), Slovaci, Česi, Poljaci (iz Galicije), Vlasi i Srbi. Francuzi su stizali iz nemačko-francuskih pograničnih oblasti, etnički mešovitih Alzasa i Lorene (Elzasa i Lotaringije), čije su dvojezično stanovništvo svojatali i Nemci i Francuzi. Desetina hiljada Francuza, koji su kao hugenoti, pristalice reformacije, preživeli Vartolomejsku noć 1572, pokolj koji su organizovali njihovi sunarodnici, katolici, živele su u nemačkim kneževinama, Švajcarskoj i drugim zemljama. Stotinu godina kasnije, biće poslati u puste prostore Banata. Vremenom su se asimilovali u Nemce, Mađare, ali i u Srbe. Pošto francuska prezimena nisu bila laka ni za izgovor, ni za pamćenje, ostali su ih svodili na zemlju porekla, pa su svi postajali Francuzi, Francuski ili Francuzovi. Tako i g. Berar, iako nacionalno Srbin, ima francusko prezime (izvorno Bérard), jer je, etnički, francuskog porekla. U "Novoj maloj Larusovoj enciklopediji" navedena je jedna kota, centar zimskih sportova u Savojskim Alpima - La Bérarde, kuda su hugenoti svakako prolazili, što nas navodi na zaključak da je ovo prezime nastalo prema tom toponimu.
Iako čitalac nije naveo mesto svog banatskog zavičaja, Berare smo našli i u (Velikoj) Kikindi i banatskom Krsturu, kod Novog Kneževca, ali nije isključeno da ih ima i drugde na ovom prostoru, kao i drugih posrbljenih francuskih porodica.
__________________
Molim Vas da mi ne šaljete pitanja o poreklu Vaših prezimena!
Obratite se ljudima na sajtu SrpskaDijaspora.Com
Uz to:
Ne prepri
čavam lektire!
Ne pi
š
em sastave!

svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:20 PM   #4
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,955
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (4)

Kljutić

Iz Austrije nam piše g. Milutin Kljutić, sada penzioner, rođen 1940. u Donjem Ratkovu, opština Ključ u Bosni, u zaseoku Kljutić, odnosno Knežević. Uz to da Kljutići slave dve slave - Nikoljdan i Markovdan, daje dragocene podatke da je do Drugog svetskog rata u Donjem Ratkovu bilo devet porodica sa ovim prezimenom, ali su se raselili. U Ratkovu je ostala samo jedna porodica Kljutić, a ostali su u Banjaluci, Zagrebu, LJubljani, Novom Sadu, Sremskoj Kamenici, Bačkom Jarku, Crvenki, Dubokom, Adi, Baču i tri u Austriji. Za ove tri porodice, jedna je sigurno njegova, ne kaže gde su locirane. Ovaj bi podatak bio dragocen za našu novu knjigu o poreklu srpskih porodica, pa molimo g. Kljutića da nam se ponovo put javi sa ovim podacima i na tome mu unapred zahvaljujemo.

Đ. Janjatović navodi da je među srpskim prezimenima u Bosni s kraja 19. veka u Ratkovu kod Ključa zabeleženo jedino prezime Klutić, sa krsnim imenom Marko Evanđelist. S obzirom da su ovo podaci pravoslavne eparhije kojoj su Klutići pripadali, teško je pomisliti da nisu verodostojni. Verovatno je u pitanju nepreciznost u pisanju. Naime, u staroj, predvukovskoj, azbuci koja je čak u Srbiji važila sve do 1869, a u Bosni, tada pod okupacijom, na to nije obraćana posebna pažnja, nije postojalo slovo lj,već se umesto njega pisalo l i dodavao znak za umekšavanje (kakav i danas postoji u ruskom jeziku). Moguće je da sveštenik, školovan pre usvajanja reforme srpskog azbuke, nije znao za ovu izmenu, pa "meki znak" nije ni dodao.

Posebno je neobično što Kljutići (pitanje je da li baš svi, ili samo porodica g. Milutina) slave dve slave - Marka Evanđelista i Nikoljdan (verovatno Sv. Nikolu, 19. decembra). Pošto se Markovdan slavi 8. maja po novom kalendaru, moguće je da im je Sv. Nikola u daljoj prošlosti bio preslava, mada nju zapadnoj Bosni ne slave sve porodice. To bi mogao biti razlog što u crkvenim knjigama nije zabeležena slava Sv. Nikole, već samo glavna slava, Marko Evanđelist. Osim u spomenutim zapadnijim krajevima, u srpskom narodu se, inače, običavalo da se svetac zaštitnik zemlje i imanja gde porodica živi, slavi dva puta u kalendarskoj godini, pa ako je slava Đurđevdan (6. maja) onda je preslava zimski praznik istog svetitelja - Đurđic (16. novembra). Pošto Marko Evanđelist nema zimski pandan, moguće je da je kao preslava ili zimska slava uzet Sv. Nikola.

Postoji i drugo objašnjenje, možda bliže istini: da je Sv. Nikola uzet za drugu slavu, jer je ženidbom (čitaočeve majke ili babe) nasleđena, odnosno doneta u miraz respektabilan komad zemlje, a raniji vlasnik tog poseda je slavio Nikoljdan. Da dodamo da je Sv. Marko Evanđelist slava koja je najrasprostranjenija u Krajini, dok je u srednjoj i istočnoj Bosni veoma retka. Ovo je jedno od onih prezimena koja zahtevaju obimnija istraživanja.


Kalač

G. Esad Kalač iz Dortmunda, ođen (1972) kod Rožaja u današnjoj Republici Crnoj Gori, među prvima se javio interesujući se za svoje poreklo i prezime. Ali, kao da uopšte nije čitao "Vesti" ili nije shvatio da treba da nam da bar najosnovnije podatke. Samo je napisao da su mu i otac i deda imali isto prezime i da potiče iz naselja Kalače, u kojem svi imaju to prezime. Nije naveo veroispovest, kao ni nagoveštaj porekla, da li su starosedeoci ili doseljeni i iz kog kraja. Ali, on je očito "Srećko" (to u prevodu znači njegovo ime arapskog porekla), jer smo uspeli da nađemo podatke o korenima njegove porodice: Kalači/Kalače su poreklom pravoslavni Srbi od bratstva Milačića, iz najjače grane plemena Kuča - Drekalovića.

Prema studiji "Rožaje i Štavice" geografa i etnologa, akademika M. Lutovca, izvesni Milačić, neznanog imena, pripadnik etno-konglomerata Kuča, iselio se najpre u Rožaje i tu primio islam, a onda sa četiri sina, prešao u selo Zasmreče. "Po prostranstvu groblja (sve do novijeg vremena sačuvani su nadgrobni spomenici sa krstovima i urezanim natpisima, kao i krstače od sige) vidi se da je u Zasmreču bilo mnogobrojno srpsko stanovništvo" - piše Lutovac. Ubrzo je, međutim, "stari naziv sela zamenjen bratstveničkim imenom" - Kalače. U vreme glavnog ispitivanja ovog kraja pre Drugog svetskog rata i dopunskog, neposredno posle rata, Kalači/Kalače su živeli u 78 domaćinstava, potomaka pet generacija onog poislamljenog doseljenika i njegovih sinova. Istraživač je zapisao samo niz od oca Milačića, preko sina mu Musatfe, unuka imenom Jupo, pa praunuka Alja, do "šukununuka" koji se zvao Juso. G. Esad, ako je to njegova "loza", morao da nam pomogne da dopunimo niz, sve do njega, a ako zna i za druge grane, da nam to napiše.

Još samo "reč o reči". Otkud "Kalač"? Ni jedan od rečnika koje smo pregledali ne spominje to ime. Čini nam se da je ipak najbliži odgovoru A. Škaljić ("Turcizmi u srpskohrvatskom-hrvatskosrpskom jeziku") koji je zabeležio termine kal, topljenje rude, i kalhana, topionica, ali i kazandžijska radnja. Kalač bi, prema tome, mogao da znači topioničar, kazandžija, pa i kalajdžija. A ako je ta reč prvobitno skovana kao kalhač, to h se vremenom iščezlo, kao i iz mnogih drugih reči.


Saga o Kučima

Pleme Kuča, jedno od naših najznatnijih, zaslužuje posebno objašnjenje, jer smo uvereni da je to od interesa za najširi krug čitalaca. NJegova etnografska i geografska oblast (granica Crne Gore i Albanije) zahvata krajnji jug sadašnjeg srpskog etničkog prostora. U etnografskom pogledu, osim pretežnijeg broja pripadnika pravoslavne vere, ima i katolika i muslimana. Karakteristično je da među pravoslavnima jedni ne negiraju srpsko etničko poreklo, pa i nacionalnu opredeljenost, dok je sve više drugih koji ističu crnogorstvo kao isključivu pripadnost, a vernici druge dve konfesije kategorički odbijaju i spomen nekadašnjeg srpskog etniciteta, osećajući se i izjašnjavajući u nacionalnom pogledu kao Albanci (iako sami koriste svoj izvorni, domaći, etnonim Šćiptari).

U jezičkom pogledu, Kuči uz granicu su, pogotovo muškarci, mahom dvojezični.

NJihov etnički sastav ove je složeni rezultat viševekovnih procesa etnogeneze. Kao primer, dovoljno je navesti slučaj najmoćnijeg i najorganizovanijeg njihovog bratstva, Drekalovića, koji, prema ispitivanjima pre stotinak godina, nisu krili da su se u svojim počecima mešali i sa poarbanašenim, takođe nekad srpskim familijama, a sa kojima su se orodili pridošli Mrnjavčevići, kad su se u 15. stoleću kao jako bratstvo doselili sa jugoistoka (gde su se razvili čak u pravu dinastiju s pretenzijama da zamene Nemanjiće). Izmičući pre Turcima, morali su se kriti najpre u severnoj Albaniji, a potom sišli u jako pleme Kuče i stavili se pod njihovu zaštitu. Zadržali su, međutim, svoju slavu Sv. Dimitrija, za razliku od pravih Kuča koji slave Sv. Nikolu. Prethodno su se, kako kaže jedan od naših najvećih etnologa J. Erdeljanović, „nevoljom pokatoličili, pa bez sumnje naučili i arbanaški jezik, te su oni možda prvi doneli među kučke Srbe katoličanstvo i srpsko-arbanašku dvojezičnost". Po tadašnjim ispitivanjima, dakle s početka prošlog veka, bilo je kroz 16-18 generacija najmanje 330 razrođenih familija Mrnjavčevića u Kučima, a sve su, po predanjima, počinjale od istorijski nepoznatog Gojka Mrnjavčevića. Veliki broj njih se i dotle i kasnije, u međuvremenu, iselio iz Kuča, ali je ih je isto toliko i ostalo ovom plemenu.

Ostojić

G. Dragoslav Ostojić, iz Hoenkirhena, u Nemačkoj, pisao nam je poodavno. Rođen je u Bodregaju kod Okučana u Slavoniji, gde je rođen i njegov otac Nikola i u koji se deda Mihajlo sa braćom doselio sa Banije. Na Baniji su živeli u selu Zirovac, kod Dvora na Uni. U selu su svi bili sa istim prezimenom, a susedno selo, iako nisu bili u većini, zvalo se Ostojići. Slava svih Ostojića u tom kraju je Mitrovdan (Sv. Velikomučenik Dimitrije, 8. novembra). Još navodi da mu je poznato da su mnogi Ostojići kolonizovani u Ostojićevo, u Vojvodini, da je sretao Ostojiće iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije, pa čak i katolike iz Bosne, sa prezimenom Ostoići. "Znam da je u Crnoj Gori bio kralj Ostojić" - piše, kao i da ima i Crnogoraca sa ovim prezimenom. Čuo je da su Ostojići poreklom iz okoline Kragujevca, odakle su se iselili preko Crne Gore i Krajine.

Recimo, najpre, da je prezime Ostojić patronimik od ličnog imena Ostoja, a ono je, po nekima (M. Grković), mada nam to nije ubedljivo, nastalo od imena Stanimir ili Stanislav. U Bosni je bio kralj Stefan Ostoja. Vladao je u dva navrata, kraja 14. i početkom 15. veka. NJegov sin, Stefan Ostojić, vladao je samo tri godine. U kasnijim previranjima i borbi za vlast u Bosni, za kralja je izabran (uz podršku Ugarske) sinovac Ostojin, Stefan Tomaš. U istoriji se još pominje Ostoja Paštrović kao poslanik hercegovačkog vojvode Radoslava Pavlovića na Porti. U Crnoj Gori su zabeležena tri raznorodna bratstva Ostojića - "staro jezersko bratstvo", sa Skadarskog jezera (verovatno je njihov predak bio Lepoje Ostojić koji se spominje u povelji Ivana Crnojevića iz 1489, kao jedan od 24 vlastelina), zatim "staro bratsvo u Cetinjskom plemenu" i, treće, "staro muslimansko bratstvo u Đeklićima". Ovi su posebno bili jaki u selima Ostojići, Aluge i Ikovići, sve do istrebljenja poznatog kao "istraga poturica" početkom 18. veka. Ali, "kralja Ostoje" u Crnoj Gori nije bilo.

Ne tvrdimo da su svi Ostojići, pa ni porodica našeg čitaoca, potomci bosanskog kralja, poreklom iz Zahumlja, ali i ne isključujemo ovu mogućnost. Ima mnogo grana Ostojića u raznim krajevima i međusobno nesrodnih nastalih po nekom pretku Ostoji, čime se, između ostalog objašnjava njihovo prisustvo u gotovo širomm bivše Jugoslavije.
Lociranja porekla Ostojića prilično je težak problem i obiman posao i prevazilazi okvire novinskog teksta. Čitalac može da nam se javi ako želi opširniji odgovor. Dodajmo da su Ostojići na prostore današnje Vojvodine stigli mnogo pre kolonizacije posle dva svetska rata. Kao graničari, stigli su u Šajkašku još u vreme Marije Terezije. U Martonošu, 1718. godine, spominje se Arsen Ostojić kao kapetan u jednom od trinaest potiskih šanaca. Prezime Ostojin beleži se još 1750. u Mošorinu, a kasnije i u Gospođincima, Kovilju, Čenti, Đakovu i drugde, a Ostojić najranije u Čenti 1776. godine, a potom i u Titelu, Slankamenu, Đurđevu, Kaću, Bečeju, Karlovcima, Đakovu i drugim mestima. Banat je 1779. pripojen Ugarskoj i Marija Terezija donosi Urbarium (sa povlasticama za Srbe) i na licitaciji Srbi i Cincari kupuju 22 spahiluka, a stiču i plemićske titule. Jovan Ostojić i braća mu, Novosađani, kupuju tada Veliki i Mali Šemlak. Jedan od poznatih naših književnih istoričara i sekretar Matice Srpske bio je Tihomir Ostojić (1865–1921), rođen u potiskom Svetom Nikoli u Banatu.
__________________
Molim Vas da mi ne šaljete pitanja o poreklu Vaših prezimena!
Obratite se ljudima na sajtu SrpskaDijaspora.Com
Uz to:
Ne prepri
čavam lektire!
Ne pi
š
em sastave!

svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:23 PM   #5
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,955
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (5)

Mrzići

Javili su nam se, ne znajući jedan za drugog, g. Dmitar Mrzić, iz Hamiltona u Kanadi, i g. Vojin Mrzić, iz Beliara u Australiji, sa iscrpnim podacima koji zaslužuju svaku pohvalu i priznanje. Dmitar je rodom iz sela Otišića, opština Sinj, u Dalmaciji, sa krsnom slavom Sv. Jovan, dok je Vojin, dipl. pravnik, sudija opštinskog suda, rođen i do 1991. živeo u Pakracu, u Slavoniji, On, i njegovi, slave Sv. Arhangela. (Saopštava nam i podatke o svojoj majci, iz familije Bižić, ali ćemo to ostaviti za drugu priliku).

Dmitar Mrzić: "Moja je pretpostavka da su moji preci poreklom iz Posavine ili Bosanske Krajine." Dalje navodi da prezimena Mrzić ima na području opština Prijedor, Banja Luka, Pakrac, Podravska Slatina i da su svi Srbi, ali ne zna koju slavu slave. Ne zna da li mu se deda rodio u Otišiću ili se doselio, ali piše da su dva dedina brata i jedan dedin stričević 20-ih godina prošlog veka odselili u (današnju) Makedoniju, a posle Drugog svetskog rata došli u Kovin, gde sada živi petnaestak porodica Mrzić. I još: "U Sarajevu ima Mrzića muslimana". Ne navodi otkud mu pretpostavka o poreklu, ali je zaista dosta dobro obavešten o mestima u kojima ima Mrzića, zna i za Pakrac, odakle je njegov prezimenjak Vojin.

Vojin Mrzić, iz porodice Srba pravoslavne veroispovesti, navodi da su njegovi, a najdalji predak koji se pamti bio je čukundeda Zaharije, iz sela Subotske kod Lipika-Pakraca, u nekadašnjoj Vojnoj granici. U knjizi I. Mažurana o domaćinstvima Subotske i Lipika, našao je da je u Lipiku 1698. bio učitelj Radivoj Mrzić i pretpostavlja da je on jedan od njihovih predaka. Našao je i da nekoliko porodica Mrzića ima u Čazmi (Slavonija, eventualno poreklom od žumberačkih uskoka), u Bronzanom Majdanu kod Banjaluke, u Subotici i u Beogradu i posebno naglašava: "Ovdje u Australiji sreo sam čovjeka s prezimenom Gajić koji mi je rekao da u mjestu Otišići kod Šibenika ima mnogo prezimena Mrzić, ali sa njima nismo u srodstvu". I on spominje muslimane Mrziće iz Bosne.

Kao zaključak, g. Vojin pretpostavlja da prezime Mrzić, "možda, potiče sa područja Stare Hercegovine ili današnjeg Sandžaka ili Gornjeg Podrinja, ili možda tromeđe Srbije, Crne Gore i BiH, ali mjesto ne znam, a da su mi se preci (prezimenjaci) sukcesivno pred najezdom i zulumima Turaka selili u Ugarsku te naseljavali područje Vojne Krajine i šire. Oni koji su ostali, poturčili su se..." Na kraju ovog dela pisma (a ima još vrednih etnografskih podataka u vezi sa poreklom dede i babe, od Bižića iz Like), sažima razmatranje mišlju da je možda spomenuti predak, s kraja 17. veka, učitelj Radivoj Mrzić, "došao zajedno sa svojom porodicom za vrijeme Velike seobe Srba, s patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem."

Šta dodati ovoj maloj studiji koju bismo i sami mogli da potpišemo. Proveravali smo u raznim "izvorima", pomenimo da samo Srpski etnografski zbornik ima 100 monografija iz naših krajeva, i evo samo kraćeg pregleda da dopunimo podatke našeg čitaoca.

Familija s prezimenom Mrzić prvi put se pominje krajem 17. veka. Dr Dušan Kašić, u knjizi "Srpska naselja i crkve u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji", navodi da su, ali u obliku Merzić, zabeleženi kao "stare porodice" u parohiji Gornje Sredice, na području Pakraca, i u selima Paulin Kloštar i Tvrda Rijeka. A u Subotskoj - u koju su Turci 1691. naselili više srpskih familija iz Bosne, u koju su prethodno došli iz Stare Hercegovine, Raške ili Gornjeg Podrinja, ili četvoromeđe Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine - 1702. godine se, kao starešina domaćinstva, pominje "Radivoj Meusiz", kako je neuko zapisao neki ćata, a povesničar Mažuran ispravno pročitao kao "M(e)rzić".

Bilo kako bilo, sa Velikom seobom, odnosno turskom kolonizacijom, ova grana Mrzića se naselila u Slavoniju, a grana u Dalmaciji je, to samo pretpostavljamo, još ranije, bežeći pred Turcima, stigla iz istih krajeva, ali su te familije promenile slavu. Krajem 19. veka, u Bosni je zabeležena samo jedna familija Mrzić i to u Turjaku, kod Gradiške, selu koje od Subotske u vazdušnoj liniji deli 50-ak km. Jedino što "bosanski" Mrzići slave Sv. Vasilija. U Bronzanom Majdanu tada ih nije bilo.

Sveštenik Milan Radeka, u svojoj vrednoj knjizi "Gornja krajina ili Karlovačko vladičanstvo" (1975), kojom su obuhvaćene oblasti Lika, Krbava, Gacka, Kapelsko, Kordun i Banija, na ovom području nije zabeležio nijednu porodicu Mrzić ili neku srodnog prezimena.

Prema "Leksiku prezimena SR Hrvatske" (1976), do 60-ih godina minulog stoleća, porodice s prezimenom Mrzić, i srodnim, zabeležene su u opštinama Bjelovar, Makarska, Nova Gradiška, Pakrac i Sinj, Mržić u Bjelovaru (i Merzić) i Grubišnom Polju.

Meseldžija

G-đa Jović (ili Ivić, potpis je "doktorski"), iz Manhajma, pita za poreklo prezimena i porodice Meseldžija. Bez adrese, navodeći samo krsnu slavu. Sv. Jovan Krstitelj, o mestu odakle njena porodica potiče ne kaže ni reč, ali piše da su "u opštini Kupres bile dvije familije tog prezimena, u Glamoču ih je isto bilo, kao i u Vojvodini". I pored toga što smo, da ne budemo lažno skromni, zaista stručni, gde moramo reći da nismo i vidoviti. Ipak:
Do kraja 19. veka, Meseldžija je, prema popisima pravoslavnih eparhija u Bosni, bilo u Glamoču, Livnu i Strojicama (Gerzovo). Svi su slavili Sv. Jovana (Sabor Sv. Jovana), kao i naša čitateljka. Prema istraživanjima Zemaljskog muzeja, u Livnu ih nije bilo posle Drugog svetskog rata. Nije poznato da li su se iselili, a seoba je bilo i posle Prvog svetskog rata, kao i nakon 1945, ili su, neki, izumrli, a sigurno mnogi stradali ondašnjoj NDH. Ali ih zato nalazimo u Kupreškom polju, u Novom Selu u prvoj polovini 20. veka, u zaseoku pod Mosorom, zajedno sa Mandićima i Marićima. Tu su se doselili iz Pribelja (Dubrave, Glamoč) oko 1840, a slavili su sv. Jovana Krstitelja.
U jednom brdovitom zaseoku u Bosanskoj Krajini, zapisano je da je do početka 19. veka, pre današnjih stanovnika, živeo predak današnjih Meseldžija: "Tu mu je dodijalo, pa je odselio na Kupres. Bio je jako bogat." Ako nam se čitateljka javi, sa "malo više podataka", odgovorićemo joj gde je to živeo i kako se zvao, te kakav je bio, prema opisu u knjizi o ovom kraju Bosne, njen predak, kao i poreklo same reči meseldžija.

Semiz

G-đa dr Biljana Semiz–Japelj, lekar–dentista iz Fribura u Švajcarskoj, učtivo nas pita o svom devojačkom prezimenu, Semiz, porodice koja slavi Sv. Arhanđela Mihaila. Zna da su poreklom iz Popova polja u Hercegovini.
Najpre da kažemo da Semiza ima jedino u Bosni i Hercegovini i to, ma koliko bilo neobično, najviše Srba, pravoslavnih. Prema šematizmima u Bosni krajem 19. veka, Semizi su nastanjeni u Dubici i selu Vlaškovci, u Prijedoru i selu Jelovac, svi sa istom slavom - Sv. Jovan Krstitelj.

Dalje poreklo Semiza vodi u Hercegovinu, gde ih, prema J. Dedijeru, nalazimo u mestu Gnojnice, istočno od Mostara. Ovo selo je veoma staro, sudeći po spomenicima u njemu i dužini po kojoj se prostire, 4-5 kilometara. NJegovi vinogradi su nadaleko čuveni po vinu još iz vremena hercega Stjepana. Iz istog vremena je i manastir (sada u ruševinama) Svetih Arhangela. Od njegovih ostataka sazidana je Šarića–džamija u Mostaru. Ovo ističemo zbog slave porodice naše čitateljke. Semizi su, prema monografiji o Hercegovini, doseljeni u Gnojnice mnogo kasnije, posle neke velike kuge u 18. veku. Izvor izričito kaže da su pravoslavni, te da su se doselili iz Popova polja, uključujući ugledne mostarske porodice tog prezimena.

U Popovu polju se, pak, za Semize kaže da se jedan doselio iz Galičića kao "odionik" 1938. godine. U samim Galičićima ima pet domaćinstava Semiza i svi slave Sv. Arhanđela. Istraživač ovog kraja, M. Filipović, smatra da se "domišljaju" da su se doselili iz nekog Semizovca. Priča se da ih je bilo trojica braće, pa su se zbog turskih zuluma dvojica poturčili, a treći pobegao u Veličane i naselio na Grotu. Odatle ih je poterao povodanj i pre tri, tri i po veka, nastane se u Galičiće. Godine 1718. spominje se izvesni Vuič Semozović, bez oznake mesta prebivanja, kao mletački kapural. (Etnolog Filipović poistovećuje ovaj oblik sa Semizovićima).

Jedan stariji izvor za istočnu Hercegovinu, kaže da u Volujcu, Šiljkuti, najstariji žitelji, potiču od Semiza iz Galičića u Popovu polju, sa slavom Aranđelovdan. Ime su dobili jer su šiljasti, tj. usahnuli u donjem delu tela.

U sarajevskom srezu postoji selo Semizovac, a u Visokom, u Bosni, bio je odista Semiz Salih-baša. Sama reč "semiz" nije turska, ali nismo utvrdili njeno poreklo. Nije nemoguće da je i Semiz Salih-baša jedan od od ona dva brata Semiza koji su, po predanju, kako smo pomenuli, prešli u islam. Moguće je i da su Semizi bili trgovci koji su za račun Dubrovnika, i svoj, naravno, trgovali sa Zenicom još u srednjem veku. Još je sve vrlo zagonetno.

Odžić

G. Petar Odžić, iz Hamburga, mada i sam podosta zna, pita za poreklo prezimena ove familije. Kaže da je rođen u okolini Šapca, kao i braća mu Tomislav i Andrija. Zna da mu se deda zvao Milan, a pradeda Vladimir. Deda je rođen 1884. godine u selu Kumane kod Zrenjanina, a potom je porodica, oko 1900, prešla preko Save. Za pradedu ne zna gde je rođen, seća se samo da su ih u njegovom rodnom mestu (ne kaže kojem), između Obrenovca i Šapca, nazivali podrugljivo "Odža" i "Švaba". Krsna slava Odžića je Sv. Jovan. Čini nam se da ga najviše muči što je čuo da je to muslimansko prezime ili da vode poreklo od muslimana.

Prezime Odžić nalazimo u raznim krajevima nekadašnje Jugoslavije. Ima ih u Bosni, u oblasti Dubice (Agići i Nova Varošica), Bihaća (Vrelo) i Krupe (Ruiška) ali, za razliku od našeg čitaoca, slave Ilindan. U Crnoj Gori, u Bjelopavlićima, postoje Odžići za koje predanje kaže da su od nekog još starijeg plemena Lužana. Vuksanovići u Mrđenima su od Odžića. Jedan njihov predak davno je bio sluga kod Bube, koji je od plemena Hota i za njegov račun je ubio bana lužanskog Stola u Gostilju Martinićskom. Ovde su se kasnije naselili i namnožili Bubići u Martinićima. Jedni se Odžići odsele u Samokov, po predanju. Stara slava ovog plemena je bio Aranđelovdan, a pre skoro četiri veka uzeli su opštu bjelopavlićku slavu Sv. Petka za krsno ime.

Odžinci su kao familija zabeleženi i u šarplaninskoj župi Gora, gde su poislamljeni, kao i u zapadnoj Makedoniji, gde su Odževci. Oni su ovde, u mestu pored Sv. Jovana Bigorskog, zabeleženi kao pravoslavni rod Popovci. U vreme strašnog pritiska i islamizacije, pre dva veka, jedni su podlegli, drugi pobegli preko Šare, u spomenutu Goru, a ostali još dalje, u Crnu Goru i Bosnu. Može se pretpostaviti da su istog porekla, ali mogu biti i od različitih Popovića, jer su i hodže često određivale jednog sina za naslednika. Ne možemo da tvrdimo da su srodnici, ali da ih je zadesila slična sudbina i pritisak da prime islam, gotovo da je garantovano. Podjednake su šanse da su čitaočevi preci u Vojvodini poreklom iz Bosne ili Makedonije. Uostalom, Pančevo, pa i Novi Sad, bili su svetionici prema kojima je težilo pravoslavno stanovništvo, građansko i trgovačko, bežeći pred Turcima iz najjužnijih oblasti Balkana.
__________________
Molim Vas da mi ne šaljete pitanja o poreklu Vaših prezimena!
Obratite se ljudima na sajtu SrpskaDijaspora.Com
Uz to:
Ne prepri
čavam lektire!
Ne pi
š
em sastave!

svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:34 PM   #6
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,955
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (6)


Mečanin

G-đu Lepu Kerepčić, rođenu Mečaniniz Nojsa, interesuje njeno devojačko prezime.
Mečani su poreklom iz Kotraže kod Guče, a krsna slava im je Đurđic. U poreskim popisima opštine Kotraža, sa selima Vučkovica i Beli Kamen, za 1863. godinu nalazi se nekoliko familija Mečanin. Najstariji među njima bio je Periša Mečanin, star 60 godina, sa ženom Paunom (50), četiri kćeri i sinom (Mileta, Nerandža, Vida, Jelica), te "sakatim" bratom Tiosavom od 70 godina. Imanje: jedna kuća i jedna zgrada, dva "pluga" oranice u brdu, tri kose livade u brdu, jedan i po "plug" pod voćnjakom i zabranom, pola "pluga" oranice - svega 24 dukata ces. (cesarskih). Mesečni prihod 2 t. (talira). I po imanju i po prihodu su spadali u prvu klasu. Ovo je samo jedan primer s popisa. Pored ove porodice Mečanin, na spisku su još Živan Mečanin (25 godina), Marko Mečanin (45), Mijajlo Mečanin (40), Paun (45), Radoje (43), Prodan (30), Petar (50), Gvozden (55), svi oženjeni i porodični i s imovinom prve klase, što znači da su bili imućniji zemljoradnici.

Mečanini su se doselili u Dragačevo "posle Karađorđa", oko 1820. godine, iz moravičkog okruga, odnekud od Ivanjice. Po poslednjim ispitivanjima Dragačeva, u Kotraži ima samo devet porodica sa prezimenom Mečanin.
Poreklo prezimena Mečanin zaista je krajnje zagonetno, a nijedan od naših rečnika ga ne spominje. Najpre smo pomislili da je to bio nekakav nadimak povezan s medvedima (meče), mada to ne bi moglo da se objasni nikakvom filološkom ekvilibristikom, a onda smo naišli na staro, zaboravljeno srednjovekovno ime Mehoča, zapisano u jednoj dečanskoj hrisovulji. U njemu se kasnije lako izostavio glas h koji se u narodu i nije koristio bez preke potrebe, pa je od Meoča nastalo prezime Meočanin i daljim pojednostavljivanjem - Mečanin.

Bačko

G. Nikola Bačko, sada živi u Sidneju, poreklom je iz Kninske, iz sela Ramljane Kosovo, kod Knina. Piše da je poreklo Bačko iz Bačevića kod Mostara, ali da su se pod najezdom Turaka u 14. veku preselili u centralnu Bosnu, a u 16. u Kninsku Krajinu kao većina srpskog naroda. Kaže da je prezime Bačko srpsko, da su pravoslavci i slave Svetog Arhangela. Posebno je značajno što navodi gde ih sve ima, uključujući raseljene posle Prvog i Drugog svetskog rata. Pored onih u rodnom selu Ramljane, ima ih na Lastovu, u Dubrovniku, Splitu, Zadru, Karlovcu i Sišu kod Osijeka, u Beogradu i njegovim prigradskiim naseljima, u Požegi i Trsteniku, Inđiji, Novom Sadu, Futogu, Subotici i Zrenjaninu, a u rasejanju, osim u Australiji, još i u Sloveniji, Nemačkoj, Engleskoj, Kanadi i SAD.
Kad smo već kod rasprostranjenja Bačka, dodajmo da ih je prema "Leksiku prezimena SR Hrvatske" (1976) bilo i u Aljmašu, kod Osijeka, u Iloku, Zvjerincu i Mratovu, kod Knina, na Rijeci, Korčuli i Zagrebu, ali se ne zna koje su veroispovesti ni nacionalnosti.

A osim Bačkâ, evidentirane su i tri porodice Bačkovićâ i po dve Bačkonjâ, Bačkovâ i Bačkorâ. Porodice Bačkonja i Bačkalo, Bačkalić, pa i Bačk zabeležene su u Šajkaškoj, a Bačani i Bačanci u dolini Ibra.
Jedino smo za Bačkonje u Strmici kod Knina utvrdili da slave Sv. Đurđa i da su, navodno, došli iz Banata pre skoro četiri veka, a što bi prema onim iz Šajkaške moglo biti sasvim moguće. Za pretke našeg čitaoca, Bačkâ, sa slavom Sv. Arhangel, zna se da su u okolinu Knina došli sredinom 19. veka iz Dalmatinskog Kosova, dok o daljem poreklu nema nikakvih podataka.

U navodno poreklo "od Mostara", g. Nikola se verovatno pouzdao prema objašnjenju iz knjige jednog našeg kolege koje mi nikako ne možemo da delimo jer se ne slaže s načelima stvaranja prezimena i promene glasova. Biće da je nastanak ovog prezimena ipak tekao drugačije: naime, u ranom srednjem veku postojala su lična imena Bač i Bača, za koje M. Grković pretpostavlja da su došla od Bratislav, Bratoljub, što nam nije uverljivo ako znamo da je postojala i reč "bač" (neslovenskog porekla), koju ta knjiga i ne spominje, a označava starešinu stočarskog sezonskog udruživanja, "bačije", po kojoj se i sâmo to privremeno planinsko naselje tako naziva. Reč i ime "bač" i "bačija" bili su poznati jedino u istočnijim krajevima srpskog etničkog prostora, pa bi tamo trebalo tražiti korene porekla ovog prezimena. Naime, od ovog imena, ili nadimka, mogao je nastati hipokoristik, ime od milja - Bačko, pa i augmentativno - Bačkonja i slična, a od njih prezimena. Osim za Bačke, za ostale je teško reći da su istog porekla.

Lazić

Iz Austrije se javlja g. Slavo Lazić. Piše da je rođen 1947. u selu Postolje, opština Kotor Varoš, ali je izostavio da kaže odakle su mu otac i deda. "Siromašno" pismo što se podataka tiče, ali autor navodi da u telefonskom imeniku Republike Srpske našao 1.050 Lazića.

G. Laziću, uvidom u "Imenik naseljenih mesta FNRJ" iz 1951. godine konstatovali smo da selo Postolje postoji samo kod Srebrenice (zadnja ppošta Krnjići kod Srebrenice), ali ne isključujemo mogućnost da se kod Kotor Varoši tako naziva neko naselje ili grupa kuća vaše familije. Jedini podatak koji nam je pomogao da izdiferenciramo vaše Laziće od mase porodica s istim prezimenom u Republici Srpskoj i celoj bivšoj Jugoslaviji jeste krsna slava za koju ste rekli da je Đurđevdan i približno odredište Kotor Varoš. Pitali ste nas ima li još Lazića s ovom slavom jer po Vašem saznanju njih nema. Tvrdite da u selu Šiprage (nije Šimprage) kod Kotor Varoši ima Lazića koji su u vreme turske vladavine primili islam i prezivali se Lozić. Takav podatak nismo pronašli ni u knjizi "Krst i polumesec" M. Nedeljkovića, ali smo u Dedijerovoj "Hercegovini" naišli na prezime Lozo koje je isključivo srpsko.

Neki Lazići, ako su i prešli u drugu veru, a pogotovo islam, sigurno da nisu zadržali prezime koje je nastalo po najslavnijem od svih imena u srpskoj istoriji, knezu Lazaru koji je poginuo u bici na Kosovu 1389. na Vidovdan. Samo ime Lazar koje je kod nas primljeno sa prelaskom na hrišćanstvo, hebrejskog je porekla, dolazi od Eleazar i znači: "Bog je sa nama". Svakako zbog kneza Lazara, u južnoslovenskih katolika (Hrvata, Slovenaca, ali ne i Bunjevaca) - ono nikad nije davano deci. To, dakle, isključuje i mogućnost da ima nepravoslavnih Lazića, ukoliko nisu pokatoličeni u novije vreme.

Lazići su veoma rasprostranjeni ne samo u Republici Srpskoj, nego na svim srpskim etničkim prostorima nekadašnje Jugoslavije. U samoj Bosni, prema popisima s kraja 19. veka, bilo ih je sa svim mogućim slavama, pa i sa slavom našeg čitaoca, Đurđevdanom i to u Bosanskom Brodu i okolini Dervente, u Vinskoj, Liješću i Dugom Polju, u oblasti oko Tešnja - u Brestovu, Pribiniću i Čečavi, oko Maglaj -: u Brusnici, Mičijevićima, Rakovcu i Hrgama, u Busovači kod Travnika, u Varešu kod Visokog, u Gradiški-Laminačkoj kod Gradiške, u Jošavki (Banjaluka), Ključu, Mokrom kod Sarajeva, Sasama kod Srebrenice i samoj Srebrenici, Strmnici (Vlasenica), u Nožički i Orašju (Prnjavor) i u Palanci (Sanski Most).

Idući na zapad, prema Hrvatskoj, u "Karlovačkom vladičanstvu", M. Radeke nailazimo na mnogobrojne Laziće, naravno, Srbe. Prema popisu pravoslavnih parohijana Lazići slave povelik broj slava, među njima i Đurđevdan. Prema tome, Lazići sa slavom Đurđevdan mogli su se u bosansku Krajinu doseliti i iz okoline Karlovca i Like uopšte.
Detaljnijim pregledom monografija, na primer Visokog i Glasinca, došli smo do mnogo konkretnijih odgovora. Tako su Lazići u oblasti Visokog u Javoru, Banjevu i karauli - Raškovići-Lazići sa slavom Đurđevdan. Ako znamo da su Raškovići poreklom iz Starog Vlaha, onda nas trag vodi u tom smeru. U ovoj oblasti u Srbiji u tzv. Ibru ima više familija Lazića čiji koreni vode do Kosova i Prištine ili do Metohije i svi oni slave Đurđevdan. Inače ih ima i u Srbiji oko Valjeva, Požarevca i Ćuprije i svi su ovog porekla i slave.

Prtić

"Naš verni čitalac i igrač nagradnih igara, od kojih je neke i osvajao" - kako iz Kanade piše g. Dragoljub Prtić - moli stručne ljude "Vesti" "koji se bave otkrivanjem korena i prezimena naših ljudi" da "pronađu" njegovo prezime koje, to pouzdano zna, do sada nije objavljivano. Dakle, Prtić, sa slavom Sv. Nikola.
Pa, poštovani g. Prtiću, jeste da se ne zovete Srećko, pošto je ovaj naš posao vrlo zametan i naravno skup, kad se privatno naruči, pa računajte da ste i sada osvojili nagradu... Natovarili ste nam ne samo breme otkrivanja svog identiteta koji, na žalost, ne poznajete, nego tražite još i još - i za Tomeciće, Lijekaniće, Krecelje, Paspalje. Bilo bi lepo da nam oni sami pišu...

G. Prtić je rođen u selu Bistrica kod Prijedora, odakle vode poreklo i njegovi preci. Piše da su se Prtići posle rata raselili u Kozarsku Dubicu, Švedsku, Kanadu. Kaže da je pokušavao da sazna odakle potiče, ali nigde nije našao ni jednog Prtića. Misli da mu je slično Protić, u selu Lamovita, zatim Prtija, u selu Gradini, i Prtenjak, u selu Marićka kod Prijedora. Svi, osim poslednjeg, slave Nikoljdan. Čuo je i da u Hrvatskoj ima Prpića, ali su Hrvati, jer nemaju slavu.
Cenjeni Dragoljube, vaši sa Prpićima (a ima ih i Srba i Hrvata) i Protićima, iako slave Sv. Nikolu, nemaju ama baš nikakve veze. Sa ostalima, bez obzira na slavu, vaše prezime ima mnogo više sličnosti. Prema popisu prezimena u Bosni s kraja 19. veka, Prtića je zaista bilo samo u Bistrici, ali je zato "nikoljštaka" Prtija bilo još i u Starom Majdanu i Tomini (Sanski Most). Prtenjaka ima oko Prijedora (Nožička, Rakeljić, Kozarac) sa slavom Pantelijevdan, a Prtina u Kulen-Vakufu, sa slavom Đurđevdan.

Pošto nigde u okolnim oblastima nema ovog prezimena, a u Bosni se, u Gradiškoj, javlja porodica prezimena Prčić, sa slavom Sv. Nikola, kao što ih ima dosta i u Hrvatskoj, naročito u Primorju, pomislili smo da je možda ovaj podsmešljivi nadimak postao prezime nekim rodovima koji su pružali otpor unijaćenju ili islamizaciji, što nije bio redak slučaj naročito, u Hercegovini i Lici. I zaista, u Hercegovini smo pronašli prezime Prce i Prčak u gotovo istim mestima u koja su Prce, sa slavom Sv. Nikola, polovinom 19. veka, prinudno doseljene iz Bivoljeg Brda kod Dubravica (Čapljina), na čitluk u Opličiće, na putu Stolac-Mostar. Drugo slično prezime, Prčak, "nikoljštaka", susreće se i u katunu Prenj i Aladinići. Doselili su se iz Glumine (Hrasno) i sa reke Bune polovinom 19. veka, a staro prezime im je bilo Pavlović, kao i onima u Donjem Hrasnom koji su doseljeni iz Graca (LJubuški), u isto vreme. Ovo pruža još jednu mogućnost nastanka odnosno nadevanja podrugljivog prezimena: pretpostavljajući mogućnost da su vaši preci bili čuvena srpska vlasteoska familija Pavlovići u Bosni, ne bi trebalo da bude čudno da su ih, kad više nisu bili na vlasti, prosto iz poruge nazvali tako podsmešljivim nadimkom. Ako je tako bilo, trebalo bi, g. Prtiću, da budete ponosni na svoje poreklo i čuvanje kulturnog, a mislimo i nacionalnog i verskog identiteta u teškim istorijskim prilikama. Zapravo, moguće je da su Vaši preci i stradali, jer su znali svoje pravo poreklo. (Pre neku godinu, sličan primer imali smo sa Vukšama kod Sanskog Mosta, od kojih je jedna devojčica, zahvaljujući sticaju okolnosti, s roditeljima pred rat prešla u Beograd i tako jedina preživela pokolj 1941. godine. Ništa nije znala o svojoj porodici, a nekada su bili čuvena srpska srednjovekovna feudalna porodica u 15. veku u Bužimskoj župi, u Lici).

Omčikus

G. Milan Omčikus, iz Konistona, u Australiji, piše da je rodom iz sela Radučić, kod Knina, a krsna slava mu je Đurđevdan. Saznao je, ali ne navodi izvor, da je "pleme Omčikus došlo sa Karpata pred najezdom Turaka", prvo u Hercegovinu, a otuda u Dalmaciju. Piše i da ih ima u dve kuće u Stankovcima u Lici, u Bosni kod Sanskog Mosta, a u Futogu kod Novog Sada ima ih cela ulica. Kaže i da je "sovjetsk košarkaš Omicus verovatno iz njegvog "plemena".
Savo Nakićenović u monografiji "Kninska krajina", jasno kaže da Omčikusa ima u Kninu i da su se u prvoj polovini 19. veka doselili iz Radučića (gde su došli iz Crne Gore, u 16. veku) i svi su slavili Đurđevdan. M. Radeka, u "Karlovačkom vladičanstvu", kaže da svi Omčikusi slave jedino Đurđevdan. Prema podacima za Liku i Krbavu, Omčikusa je pred Prvi svetski rat bilo samo u Lovincu, Srbu i Sv. Roku.

U "Leksiku prezimena SR Hrvatske", do etničkog čišćenja u "Bljesku" i "Oluji", Omčikusi su zabeleženi u Bjelovaru, Osijeku (Dalj), Daruvaru, Zagrebu (Gračani), Kninu (Mokro Polje, Pađene, Radučić), Pakracu (Lipik), Vukovaru (Pačetin), Benkovcu (Prović), Garešnici (Rogoža, Stupovača), Slavonskom Brodu, Splitu, Zadru. Radučić je, vidno, njihov centar, jer je u njemu zabeleženo 69 osoba sa prezimenom Omčikus. UŠibeniku je zabeležen jedan Omčiguz.
U Bosni je krajem 19. veka bilo Omčikusa samo u Umcima, kod Sanskog Mosta, dok se u monografiji "Pounje" navode Omčikusi u selu Jasenici (slava Đurđevdan), doseljeni posle okupacije Bosne iz Bruvna.

Pošto je seoba Omčikusa bila veoma rano, u 16. veku, ne možemo sa većom pouzdanošću da govorimo o njihovom poreklu iz Crne Gore. Zapravo, smatramo da je Nakićenović mislio na Staru Hercegovinu i pleme Drobnjak čija je opšta slava Đurđevdan. O poreklu ovog prezimena postoji jedno "narodsko" tumačenje iz Radučića: Jedan njihov predak koji se prezivao Opačić je "slatko jeo omač travu pa su ga prozvali Omač Kus", da bi od toga potomstvu ostalo - Omčikusi. Ova priča je, možda, navela da se i sovjetski košarkaš poveže sa Omčikus, iako njegovo prezime samo liči na njihovo. A ako ima imalo istine u tom tumačenju, možemo da pretpostavimo da je u pittanju srodnost slovenskih jezika, jer u oba reč omča znači uzengiju, ili su Omčikusi kao krajišnici stigli i do Rusije kad je, sredinom 18. veka, došlo do razvojačenja Pomoriškog dištrikta u nekadašnjoj Šajkaškoj. Ali, pre će biti da je i to jedno od porodičnih domišljanja kojima je neka glasovna sličnost naziva poslužila da ispredu čitavu legendu o tako dalekom - pa i uglednom, čak iz Rusije, poreklu.
__________________
Molim Vas da mi ne šaljete pitanja o poreklu Vaših prezimena!
Obratite se ljudima na sajtu SrpskaDijaspora.Com
Uz to:
Ne prepri
čavam lektire!
Ne pi
š
em sastave!

svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:35 PM   #7
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,955
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (6)


Kalapać

Evo odgovora čitateljki Ruži Kalapać, Srpkinji sa jednim od najlepših srpskih imena, ali sa prezimenom nesumnjivo nesrpskog porekla. To, naravno, ništa ne menja "na stvari", samo što nas je nateralo na duboko mozganje.
Čitateljka piše da je rodom iz Islama Grčkog, kod Benkovca, da slave Sv. Stefana i da "ih ima i u selu Smoković pokraj Zadra. Zanima je otkud su njihovi preci došli jer "ne znaju za druge Kalapaće".
Prema "Leksiku prezimena SR Hrvatske" (1976), porodice sa prezimenom Kalapać (bez oznake nacionalnosti i vere), do 60-ih godina prošlog veka zabeležene su samo u naseljima Biograd i Zemunik Donji, oba u opštini Zadar. U Biogradu je, u istom popisu, evidentirano i jedno domaćinstvo Kalapaća, a u Islamu Grčkom - Kalapač (mada je, možda, u pitanju veoma rasprostranjeno nerazlikovanje glasova ć i č). U Smokoviću, međutim, bar u to vreme, nisu zapisani ni Kalapaći ni Kalapači, ali je u Splitu zabeležena porodica Kalapić, a u Koritni kod Đakova i Osijeku, oba mesta u Slavoniji -Kalapoš.

Kada je i zašto upravo ova reč uzeta za prezime, još dugo, sve do novih istraživanja u arhivama u Zadru ili Šibeniku, pa i Veneciji, Beču i Budimpešti, nećemo moći da odgovorimo. Naime, najpre smo pomislili da je to bio nadimak za pretka koji je bio "kalafat", brodograđevinski majstor, na italijanskom, a onda smo našli da je kalapač - kladivo, veliki čekić, na mađarskom. Za d(r)ugu su priču kontakti naših ljudi sa ovim našim prvim susedima (koji su od nas pozajmili tu reč, sused, kao i mi od njih, jer su kasnije naši ljudi, Srbi u najvećem broju slučajeva, seobama ili kao graničari, stizali i u najsevernije i najistočnije delove tadašnje Ugarske.


Gračanin

Iz Ostrave, oblast Moravska, u Češkoj Republici, javio se Miroslav Gračanin, rodom iz banjalučkog zaseoka Bukvalek. Krsna slava Gračan(in)a je Sv. Stevan. Čuo je da je čukundeda, verovatno krajem 19. veka, došao iz Kninske Krajine. Zanima ga poreklo prezimena, pošto nije na ić i to da li su u ikakvoj vezi sa Gračanima u Bronzanom Majdanu pošto nisu u srodstvu.

Dragi Miroslave (u Češkoj često ime, zar ne?), ne možemo da ispunimo baš sve što ste poželeli. Što se teškoća oko "Vesti" tiče, jedino vam možemo posavetovati da poranite ili da rezervišete primerak kod prodavca. A ako želite opširniji prilog, možete da nam se obratite direktno, posebnom narudžbom.

Da krenemo od Gračana u Bronzanom Majdanu slavnog Kočićevog "Simeuna đaka", Gomionice. Kao i oni od Gradiške, koji takođe slave Stevanjdan, svakako su istog porekla sa tvojima, što ne mora biti slučaj sa Gračanima koji slave Sv. Nikolu ili Sv. Arhanđela Mihaila. Mada, i to smo već spominjali u našim ranijim odgovorima: u istoriji familije jednog korena dešavale su se i promene prezimena i promene krsnog imena.
Prema "Leksiku prezimena SR Hrvatske" (1976), porodica s prezimenom Gračanin ima u 30–ak naselja od Brača do Vukovara, a isto toliko i sa skraćenim oblikom - Gračan, a u u Splitu i Štikadi-Stanica, kod Gračaca, zabeleženo je i prezime na ić - Gračanić.

Srpska prezimena su nastajala često i prema mestu odnosno kraju iz kojeg potiče familija. Tako su nastala prezimena ne samo Bošnjak, Ercegovac, Crnogorac, Horvat i Hrvaćan i slična, već i Srbljan (po Srbu), Kuprešan (po Kupresu) i druga. Gračan(in), po svemu sudeći, upravo je nastao za pretke poreklom iz Gračaca (u austrijskoj Vojnoj granici, odnosno krajini), iz koga ima podatak od 1551. godine o postojanju ovog prezimena među grupama srpske raje koje su Turci u svojim osvajanjima terali ispred svoje vojske kao haramije i akindžije. U Sarajevskom polju, pak, u selu Ugosko kod Dvora, početkom 20. veka, zabeležena je familija Gračani, slava Aranđelovdan, poreklom sa obližnjeg brda Gradac, po kojem su i nazvani. Dakle, evidentno niste srodni.

Trifunović

Dragoslav Trifunović se javio još krajem jula iz Milana. Jedino opravdanje što tek sada odgovaramo jeste da "kvalitet ne sme da bude žrtvovan radi kvantiteta". G. Trifunović će nam, verujemo, oprostiti jer odgovor dobija uoči svoje slave Mitrovdana. On piše da je poreklom iz Beograda, ali da je njegov pradeda iz Trstenika, kod Kruševca, dok se prapradeda Jovan, po porodičnom predanju, doselio iz Hercegovine, da je "možda je bio hercegovački Crnogorac, pa se selio u Srbiju." Bio je "oženjen Nastasijom (rođena Belopavlić), poreklom iz Danilovgrada." "Nažalost, ne znam tačno mesto odakle potiče Jovan, ali čuo sam da postoji u Hercegovini selo koje se zove Trifunovići. Da li je moguće da potičemo odatle?"

Nije moguće, da odmah kažemo, iz prostog razloga što selo tog imena ne postoji u Hercegovini. I ne samo u Hercegovini. Prema "Imeniku naseljenih mesta u FNR Jugoslaviji, stanje 1. januara 1951 godine", u čitavoj tadašnjoj Jugi nije evidentirano nijedno selo Trifunovići, već samo Trifunovići kao zaselak Taora, sela kod Ražane, na potezu Valjevo-Kosjerić (bliže ovom drugom). Ne postoje ni Trivunovići ili Tripunovići, kako se u srpskom narodu radije izgovara. Jedino blizak tom nazivu, odnosno izvedeno od imena Trifun, Trivun, Tripun je zaselak sela Zaovine (opština Bajina Bašta) - Tripkovići.

Da je u pitanju neko prezime nastalo od običnijih domaćih imena ili nadimaka, lakše bismo ustanovili i odgovarajuću topografiju, ali sa imenima koja nisu srpskog porekla to ide znatno teže. Kao što smo već spomenuli, postojeći i pretpostavljeni lokaliteti Trifunovići, Trivunovići odnosno Tripunovići izvedeni su iz imena Trifun, Trivun ili Tripun, a to važi i za ista patronimička prezimena. Oblik Trifun je najbliži originalnom grčkom imenu Trifonos koje u prevodu znači "troglasni", "jaki glasom", a primili smo ga sa istočnim hrišćanstvom.
Ipak, ime ovog sveca se u našim srednjovekovnim tekstovima sreće tek od prve polovine 14. veka, kao Tripun, pošto je našim ljudima bilo lakše da izgovaraju p i v nego f, ranije potpuno nepoznato u izvornom starosrpskom, odnosno staroslovenskom fonološkom sistemu.

Sudeći po brojnim slučajevima, koreni Trifunovića su tamo, među starim Srbima koji su se nazivali Vlasi odnosno Cincari, a ako ih ima u drugim predelima, počev od južne Srbije, preko Šare, Metohije, Crne Gore, Hercegovine, Primorja i Dalmacije, Bosne, Srbije, Krajine, Slavonije, Vojvodine oni su, po pravilu, doseljenici. Kao trgovci i zanatlije ili stočari, oni su često i lako menjali mesta stanovanja. U tim krajevima oni su postajali i Tripunovci, kao u Kičevu, i to upravo sa slavom Sv. Dimitrija, Solunjanina ili Tripunovići, odnosno Trivunovići, ukoliko se ne radi o porodicama kojima je predak imao upravo ime Tripun, Tripo ili Trivun, odnosno Trivo/Triva. A s obzirom da je grčka crkva tim prvobitnim južnim Srbima branila da slave krsno ime, nego im nametala slavljenje imendana, oni nisu ni imali jaku tradiciju čuvanja prvobitnog sveca-zaštitnika familije. Kad su se našli među severnijim Srbima, opredeljivali su se za slave koje su bile uobičajene u novoj sredini.
O mogućem cincarskom poreklu našeg čitaoca - čime može samo da se ponosi (nadamo se da je u jednom od ranijih odgovora pročitao koji su najveći Srbi bili Cincari) kao da govori i ime njegove praprabake Nastasje čiji su se roditelji mogli naseliti u Danilovgradu, osnovanom tek 1869. godine. Jer, muško ime ove osnove je Nastas, Anastas, jedno je od najčešćih vlaško-cincarskih imena.

Matići (katolici)

G-đica Mirela Matić, rođena u Mišin-Hanu, selu između Banjaluke i Prijedora, došla je u Nemačku u toku poslednjeg rata na prostorima Bosne.
"Kome god kažem da se prezivam Matić, svi kažu 'pa ti si Srbkinja', ali to je nemoguće jer smo mi katolici. Neki mi, opet, kažu da su naši predaci morali da promjene vjeru, ali mi to nije ništa konkretno. Moj otac neće o tome puno da priča, samo mi je jednom kazao da je naše poreklo iz Dalmacije", piše vrlo mlada čitateljka.
Draga Mirela, dirnula nas je tvoja molba. Kad još malo odrasteš, shvatićeš da si se nepotrebno sekirala i da u celom slučaju nema nikakvog problema samo ako se zna malo istorije, ili povijesti, pod uslovom da se ona čita racionalno i bez predubeđenja i izlišnih negativnih emocija. Sve je, zapravo, kristalno jasno i među ljudima 21. stoleća ne bi trebalo da izaziva nikakva dvoumljenja ni sumnje.
Matić zaista spada u 200–ak najčešćih srpskih prezimena, ali to ne znači da je ono prezime isključivo porodica pravoslavne vere. Ima ih i katolika. O njima je, kao i o mnogim drugim familijama, pisao naš veliki etnolog prof. J. Erdeljanović u svojoj neprevaziđenoj knjizi "O poreklu Bunjevaca" (1930): "Matići, Matini, u Somboru, od 1737. god. (...), u Lici (vere?), kat. Šolicić Matići u Kruševu kod Obrovca (...), kat. Matići-Anići u Vrpolju kod Knina, starinom 'iz Bosne' (...), kat. Matići u Zvjerincu kod Knina, doseljeni nedavno iz nekog mesta u Dalmaciji, kat. Matići u Tribovunu kod Drniša, kat. Matići u Sinju i u Karakašici kod Sinja, Ambroz Matić, katolički župnik u Tramošnjici u Bosni (umro 1850. god.), vrlo mnogobrojni pravoslavni Matići po svima delovima Bosne... U Dalmaciji kod Makarske katoličko selo Matići i kod Benkovca pravoslavno Matići Dolac... U Bosni osam sela s imenom Matići i sl, neka od njih (u istočnoj Bosni) katolička."
Erdeljanovićevu konstataciju da su u Bosni "vrlo mnogobrojni pravoslavni Matići" potkrepićemo podacima iz popisa srpskih pravoslavnih porodica u Bosni iz 1882. godine. Bilo ih je u 38 naselja sa 14 raznih krsnih slava (iz nesrećnog sela Kravice, kod Srebrenice, čak četiri familije, sve različitih krsnih imena).
U Hercegovini (bez Popova polja), početkom proteklog veka bilo je Matića u osam naselja. U selo Trijebanj, kod Stoca, doselili su se iz područja Hrasno u prvoj polovini 19 veka. Istraživač navodi da su katolici (ne kaže otkad), ali da slave Šćepanjdan (Sv. Stefana). Jedna njihova porodica se 60–ih godina 19. veka preselila u susedno selo Rječice (Domanovići), a druga je, "zbog siromaštva", otišla u obližnje selo Aladinići, u vreme bosanskohercegovačkog ustanka (1875 - 78). Obe su zadržavale proslavne (iste) krsne slave. U selo Klepci, kod Čapljine, Matići su negde oko 1870. godine došli takođe iz Hrasna, iz sela Gradac. I oni su slavili Sv. Stefana, ali su, kao i druge porodice, "napustili slave po nagovoru svještenika". Iz Gradca su se, oko 1860, doselili i katolici Matići - ispitivač ne spominje da li su imali krsnu slavu - u "mahalu" Svitava u Donjem Hrasnom. Druga grana ove familije prešla je oko sredine 19. veka u selo Bjelojeviće, u Hrasnom, na čitluk. U selu Veljaci, kod Trebinja, Matići su bili "najstarija porodica" - "doselili su se davno iz Rastovače u Posušju", iz zapadne Hercegovine. Ovih Matića ima i u Vitini kod LJubuškog. Ni za jedne nemamo podatke o veroispovesti, ali iz konteksta proizlazi da su takođe bili katolici. U svakom slučaju, ne spominje se da su slavili neku krsnu slavu.
U Hrvatskoj, sudeći po podacima "Leksika prezimena SR Hrvatske" (1976), porodica sa prezimenom Matić bilo je u nekoliko stotina naselja, sela i gradova. Kako ovaj "izvor" ne navodi podatke o nacionalnosti ni veroispovesti, o tome možemo samo posredno nagađati prema drugim istraživanjima. Uopšteno, ta mesta u kojima su kao stanovnici evidentirani Matići, skoro isključivo su smeštena na prostoru nekadašnje Vojne granice, koja se tokom nekoliko vekova protezala od Dalmacije do Karpata, a u najvećem broju slučajeva graničari su bili Srbi pravoslavne vere. Za neka od ovih naselja, prvenstveno sela, iz najnovije istorije znamo da su bila upravo jarko "eksponirana" kao srpska. Prema M. Radeki (1975) u Lici, Krbavi, Gackoj, Kapelskom, Kordunu i Baniji - Matići su, uz Ignjatijevdan, Jovanjdan, Savindan, Đurđevdan, Aranđelovdan i Nikoljdan.
Prezimena Matić, kao i Matin, Matijić i slična patronimičkog su tipa, nastala izvorno od predaka koji su se zvali Mata/Mato ili Matija, što su od srednjeg veka bila dosta omiljena i česta imena. U srpskom narodu, Matija je osnovni oblik koji je nastao od hebrejskog, odnosno aramejskog imena Matej, u hrišćanstvu jednog od 13 apostola i jevanđeliste. Najstariji pisani spomen ovog imena u srpskim izvorima je iz dečanske hrisovulje, iz prve polovine 14. veka i to u obliku Mata.
Po našem mišljenju, sve porodice ovih prezimena bile su prvobitno pravoslavne vere, bez obzira što su im Turci, a i drugi, zapadni zavojevači svake vrste branili da se nazivaju Srbima, pa nametali naziv Vlasi ili čak Urumlije (Romeji, tj. Vizantinci) ili regionalna imena kao Bošnjaci, Bunjevci, Šokci i druga.
Dakle, Mirelice, tvoj otac je potpuno u pravu što se tiče porekla iz Dalmacije, kao i oni koji pretpostavljaju da su tvoji preci (ne "predaci") promenili veru, a oni koji insistiraju da si Ti 'Srbkinja' - neznalice su, ali im ne treba zameriti.
__________________
Molim Vas da mi ne šaljete pitanja o poreklu Vaših prezimena!
Obratite se ljudima na sajtu SrpskaDijaspora.Com
Uz to:
Ne prepri
čavam lektire!
Ne pi
š
em sastave!

svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:38 PM   #8
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,955
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (7)


Mečanin

G-đu Lepu Kerepčić, rođenu Mečanin, iz Nojsa, interesuje njeno devojačko prezime.
Mečani su poreklom iz Kotraže, kod Guče, a krsna slava im je Đurđic. U poreskim popisima opštine Kotraža, sa selima Vučkovica i Beli Kamen, za 1863. godinu, nalazi se nekoliko familija Mečanin. Najstariji među njima bio je Periša Mečanin star 60 godina, sa ženom Paunom (50), četiri kćeri i sinom (Mileta, Nerandža, Vida, Jelica), te "sakatim" bratom Tiosavom od 70 godina. Imanje: jedna kuća i jedna zgrada, dva "pluga" oranice u brdu, tri kose livade u brdu, jedan i po "plug" pod voćnjakom i zabranom, pola "pluga" oranice - svega 24 dukata ces. (cesarskih). Mesečni prihod 2 t. (talira). I po imanju i po prihodu su spadali u prvu klasu. Ovo je samo jedan primer sa popisa. Pored ove porodice Mečanin, na spisku su još Živan Mečanin (25 godina), Marko Mečanin (45), Mijajlo Mečanin (40), Paun (45), Radoje (43), Prodan (30), Petar (50), Gvozden (55), svi oženjeni i porodični i sa imovinom prve klase, što znači da su bili imućniji zemljoradnici.

Mečanini su se doselili u Dragačevo "posle Karađorđa", oko 1820. godine, iz moravičkog okruga, odnekud od Ivanjice. Po poslednjim ispitivanjima Dragačeva u Kotraži ima samo devet porodica sa prezimenom Mečanin.
Poreklo prezimena Mečanin zaista je krajnje zagonetno, a ni jedan od naših rečnika ga ne spominje. Najpre smo pomislili da je to bio nekakav nadimak povezan sa medvedima (meče), mada to ne bi moglo da se objasni nikakvom filološkom ekvilibristikom, a onda smo naišli na staro, zaboravljeno srednjovekovno ime Mehoča, zapisano u jednoj dečanskoj hrisovulji. U njemu se, kasnije, lako izostavio glas h koji se u narodu i nije koristio bez preke potrebe, pa je od Meoča nastalo prezime Meočanin i daljim pojednostavljivanjem - Mečanin.

Radeka

G-đa Aleksandra Čeman iz Hajdenhajma u Nemačkoj, gde živi već 35 godina, interesuje se za svoje devojačko prezime Radeka. Otac Nemanja je rođen u Šidu, a deda Boško u Dalmaciji, u selu Biljane Donje, kod Benkovca. Porodična slava su Časne verige (Apostola Petra).
Poštovana gospođo, zaista nam je čast Vam odgovorimo, jer je prezime Radeka čuveno, posebno po Milanu Radeki, svešteniku, pravniku i profesoru čije delo "Gornja Krajina - Karlovačko vladičanstvo" stalno koristimo i citiramo u našim odgovorima o srpskim prezimenima u Hrvatskoj.
Ne znamo da li su Vaši preci bili u bližem srodstvu sa precima M. Radeke, ali to uopšte nije nemoguće, jer se ogroman broj srpskih porodica iz Ravnih Kotara i Bukovice naselio u Krbavu i susedne krajeve.
U "Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije", po podacima pred Prvi svetski rat, porodice Radeka su zabeležene u 29 domaćinstava u Gospiću, Mekinjaru (odakle je i M. Radeka), Ploči, Korenici, kao i manjim mestima Mihaljevac, Vranovača i Vrelo.
U "Leksiku prezimena SR Hrvatske", čiji su podaci bili validni sve do poslednjih ratova s kraja 20. veka, Radeke su zabeležene u opštinama Benkovac (Biljane Gornje i Biljane Donje, Karin Gornji, Korlat, Raštević, Zagrad i Vrelo), Vukovar (grad i selo Tompojevci), Vinkovci (Vinkovačko Novo Selo), Gospić, Gračac (Gornja Ploča i Ploča),
Grubišno Polje (Munije), Zagreb, Zadar (Ploče), Karlovac (sam grad i selo Budrovci), Korenica (grad i selo Gradina) Mekinjar, Mihaljevac i Udbina, Nova Gradiška, Osijek, Pula (sam grad i sela Jadreški, Loborika, Marčana i Muntić), Rijeka, Slavonska Požega i Slunj (Basara).
Među prezimenima u Bosni, Đ. Janjatović navodi Radeke samo kod manastira Moštanice u dubičkom protoprezviterijatu. Slave Časne verige.
Radeke su se veoma rano doselile na teritoriju današnje Vojvodine, kao Krajišnici u tzv. Šajkašku. Tako se najpre spominju u Donjem Kovilju (vojni šanac na austrijskoj granici prema Turskoj) još 1811. godine, kao Radeka, kao Radek 1825, kao Radeković 1836. i kao Radekini 1844. u istom mestu. U Žablju je zabeleženo prezime Radeka 1872. godine. Na putu za Vojvodinu, verovatno su ostajali u Slavoniji, gde su neki i duže vreme obitavali, a odrasli muškarci bili u vojnoj obavezi prema Austriji.

Dragocena istorija

Milan Radeka je rođen 1897. u Mekinjaru, na Krbavi. Posle zatočenja u ustaškim logorima u Zagrebu, Koprivnici i Capragama, 1941, biva izgnan u Srbiju. Predavao je u Drugoj ženskoj gimnaziji i Učiteljskoj školi u Beogradu, a po povratku u Karlovac, 1945, u tamošnjoj gimnaziji, do penzionisanja. Bibliografija njegovih radova je veoma opširna. U "Karlovačkom vladičanstvu" obrađuje crkvenu, ali i društveno-političku i kulturnu istoriju ove eparhije koja obuhvata Liku, Krbavu, Gacku, Kapelsku, Kordun i Baniju.

Cvetanović

Mladi Aleksandar Cvetanović, iz Sent Galena u Švajcarskoj, hvali "Vesti" i "Korene", za koje smatra da je jedna od "najinteresantnijih" strana, i veoma se interesuje za poreklo svog prezimena. Rođen je u Smederevu, u koje su se njegov otac i deda doselili iz sela Ladovice, u opštini Vlasotince kod Leskovca. Od babe je čuo da se dedin otac zvao Jovan, ali su ga u selu zvali Stambolija. Neki čovek, istog prezimena, pričao mu je da
je čitao knjigu o stablu Cvetanovića, čiji autor "akademik Vladimir Cvetanović" navodi da su oni poreklom sa Kopaonika i da čak potiču direktno od kneza Lazara.
Priznajemo da nismo čuli ni za tu knjigu, ni za tog akademika, mada ne tvrdimo i da ne postoje... Zato saopštavamo ono što znamo:
Prezime Cvetanović je, po pravilu, vezano za južnije krajeve Srbije i tzv. Staru Srbiju, današnju Makedoniju. U oblasti Kičevije, uz Šaru nailazimo na rod Cvetanovci u selu Čiflik Malo, doseljeni iz sela Šutovci, gde je stanovništvo poarbanašeno još krajem 19. veka. Slavili su Sv. Alimpija Stolpnika (ili "posnog Đorđa", kako su ga nazivali u ovim krajevima). U neposrednoj blizini ovih sela su i Strelci i Lazarovci (po knezu Lazaru) i Knežino, pa Vidrane u kome su takođe nastanjeni Cvetanovci. Ovi poslednji slave Sv. Nikolu, a po predanju su se doselili pre tri veka od Debra. Sva ova pobrojana mesta nastanjivali su (a verujemo i danas) Srbi, zvani Brsjaci.
U oblasti Južne Morave i Izmornika, u Žegri i Pasjanu (ispod Karadaga) nailazimo na prezime Cvetanovi(ći). Početkom 20. veka u Žegri je već uveliko bio u toku proces islamizacije. Tako je jedan brat od Cvetanovaca(ića) bio Cvetan, a drugi se zvao Sejdija. Po njemu je islamizovan rod Cvetanovih(ća) dobio prezime Sejdovići. Cvetanovi(ći), pravoslavni Srbi u ovoj oblasti slavili su Sv. Todora.
Jedna od etapa u seobi Cvetanovića na sever bila je, svakako, u vranjskoj Pčinji. U selu Nastavce zabeležena je familija Krstini, ili Kalaici, u koje spadaju Cvetanovići, Dejkovići i DŽodžini. Doselili su se zbog boljih uslova za život dva i po veka ranije, iz sela Nagoričano, u okolinu Kumanova. Svi slave Sv. Nikolu.
U okolini Kragujevca Cvetanovića ima u Batočini i Gracu. U Batočinu su se doselili pre Prvog srpskog ustanka iz Crne Trave (Vlasina), a slave Sv. Vasilija. Ovi drugi su doseljeni posle 1836, iz Crne Gore, a slave Sv. Petku.
A što se Smedereva tiče, prezime Cvetanović nalazimo u Vrbovcu, u smederevskom Podunavlju, po predanju, doseljenih od Leskovca. Slava je Mitrovdan, a staro prezime je bilo Tasić. Tasić je nastalo od ličnog imena Tasa, što je hipokoristik od Atanasije, a to nas vodi u predele Stare Srbije, jer se ovo ime javlja poglavito kod Cincara ili starih Srba koji su živeli na teritoriji Grčke i današnje Albanije, odnosno nekadašnje Vizantije.
Sadašnje prezime Cvetanović je opet patronimik od muškog imena Cvetan i verovatno su ga u jednom trenutku preuzeli po imenu nekog pretka. Po dedi Jovanu nisu, jer su njega zvali Stambolija, možda zato što je često išao u Carigrad (Stambol).

Gojaković

G. Božidar Gojaković, iz Kanade, rođen 1932. godine u Sarajevu (Alipašin most), piše da je zavičaj njegovih predaka Brčko, tačnije Ražljevo, Brezik-Dizdaruša. Veruje da je na ovim prostorima ostalo još nekih od ranije mnogobrojnih Gojakovića. Zajednička slava im je uvek bila Vozdviženije časnoga Krsta (27. septembra). Čuo je da Gojakovića ima u Pljevljima, ali sa drugom slavom, pa misli da nisu u rodu. Na osnovu čitulja, zaključio je da ima i muslimana sa ovim prezimenom.
Gojak je staro srpsko ime, zabeleženo u dečanskim hrisovuljama (kao i Goja, Gojan, Gojilo, Gojimir, Gojislav, Gojić, Gojiša, Gojišin, Gojišić, Gojtan i, naravno, Gojko), što znači da je u prvoj polovini XIV veka bilo omiljeno i često na metosima dečanskog manastira, a nesumnjivo i u drugim krajevima - Raškoj, Bosni, Humu, Zeti, pa i današnjoj severnoj Albaniji. U jednoj pljački Dubrovčana, kod Borča, 1372, pominje se Gojak Dobrasalić, "čovek bosanskog vlastelina Mrkoja Stjepkovića", koji je pet godina kasnije nesmotreno došao u Dubrovnik i bio uhvaćen, ali je, osuđen na novčanu kaznu i nadoknadu štete vlasniku, oslobođen posle dva meseca. Četiri decenije kasnije, 1415, u jednom spisu dubrovačkog arhiva pominje se, bez drugih podataka, hercegovačka familija Gojakovići za koje bi se moglo pretpostaviti da su mu potomci.
Gojakovića odnosno Gojaka i Goj(a)čanina, ima i u oblasti Tare, u selima Gračanica i Gojakovići (kod Mojkovca) u kojima je ova familija svakako bila najbrojnija. Navodno su poreklom iz Kuča, od bratstva Drekalovića. Krsna slava im je opšta kučka slava, Sv. Nikola. Ali Gojakovića je bilo i u Bjelopavlićima, potomaka Gojaka, brata vojvode Radonje. Gojakovići su, vremenom, ostali slabo bratstvo, pa su ih druga, iako srodna, nadjačala, i oni se odselili i odrekli bjelopavlićke slave Sv. Petke i uzeli novu koja je mogla biti i spomenuti jesenji Krstovdan. Ali ni o tome, a ni o njihovoj kasnijoj sudbini nema nikakvih podataka. U Gračanici ih ima i poislamljeni, ali znaju za svoje srodstvo za nepoturčenim prezimenjacima.
Gojakovići su u brčanski deo Posavine mogli doći ili direktno iz Bjelopavlića ili sa Tare, kao i neke druge familije koje su se odavde iseljavale u Bosnu, na Ozren, odnosno stare oblasti Usoru i Soli. U ostalim oblastima, ni u Bosni ni u Hercegovini, nismo uspeli da pronađemo porodice ovog prezimena osim u okolini Kladnja, gde su zabeleženi kao Gojakovići-Gojsalići.
U celoj Hrvatskoj, zabeležena je početkom prve polovine prošlog veka samo jedna porodica Gojakovića - u Valpovu. Ne znamo da li su bili pravoslavni (i Srbi) i kakva im je sudbina bila nakon 90-ih, ali bi nam bilo drago da nešto saznamo i o njima.

Šobota

Iz Albštata (Nemačka), g. Mihajlo Šobota poslao je veliko pismo koje svakako znači i veliku želju da sazna podatke koje mu možemo pružiti. Sudeći po lepom, starinskom ćiriličnom rukopisu, g. Mihajlo kao da nije u prvoj mladosti, ali se potrudio da navede gde sve ima Šobota, od zapadne Bosne do Vojvodine. Rođen u Donjim Karajzovcima, kod Srpske/Bosanske Gradiške, a kao i sve Šobote slavi Dmitrovdan.
Po porodičnom predanju, Šobote su u Karajzovce došli od Petrovca, "otprilike iz sela Tuk". Pominjete i familiju Kalaba za koju kažete da je istog porekla, ali to predanje tek treba proveriti, jer uzgredno uočeni podaci ne daju osnova za takvo tumačenje. Vrednije je, i sasvim ispravno, upućivanje na familije koje se prezivaju Šobot i Šobat, a tu još treba dodati i porodice Šobata, možda i Šobe i Šobiće.
Kroz koju nedelju posebno ćemo vam pisati, a što pitate za našu knjigu možemo vam je poslati poštom po prijemu 15 evra plus poštanski troškovi. U njoj smo obuhvatili i Šobiće koji su možda istog porekla kao i vaše familije, a sve od pretka Šobe koji je, po nekim tvrdnjama, bio od Mrnjavčevića i to iz Stare Srbije.
Znači, o prezimenima Šobot, Šobat i drugima, drugi put.
__________________
Molim Vas da mi ne šaljete pitanja o poreklu Vaših prezimena!
Obratite se ljudima na sajtu SrpskaDijaspora.Com
Uz to:
Ne prepri
čavam lektire!
Ne pi
š
em sastave!

svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:39 PM   #9
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,955
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (8)


Bojanić

Kratkim i sažetim pismom javila nam se Zorica Bojanić, iz Australije, gde je i rođena. Iako tako daleko od domovine svojih predaka interesuje se za svoje poreklo, po očevoj liniji. Kaže da su i otac Stevan i deda Branko Bojanić rođeni u Mahovljanima, kod Mrkonjić Grada. Po porodičnom, predanju Bojanići su se ovamo doselili veoma davno, još pre turske vladavine. Slava porodice je Sv. Stefan (9. januara).
Među prezimenima pravoslavnih u Bosni, Bojanića ima u zaista impozantnom broju i to sa vrlo različitim slavama: Đurđevdan slave u okolini Banje Luke, Sarajeva i Gradiške, Jovana Krstitelja oko Vlasenice, Tešnja i u Uncu, Lučindan oko Bugojna i Travnika, Nikoljdan oko Banje Luke, Višegrada i Bugojna, Sv. Vrače u Tešnju, a Sv. Stevana Dečanskog (Sv. Mratu) na Palama. Sv. Arhiđakona Stefana slave Bojanići u selima Grace (Ključ), Kukulje, Stapari (Gradiška), Prnjavor i Smrtići (Prnjavor), Rekavice (Banja Luka) i Šehovci (Mrkonjić Grad).
Interesantno je da se ovde pojavljuje i prezime Bojanović (duži oblik iste osnove) i to sa slavom Sv. Arhiđakon Stefan u selu Galjipovci kod Prnjavora. Isto tako ima ih i sa drugim slavama, ali ne u tako velikom broju kao Bojanića.
M. Radeka, u "Karlovačkom vladičanstvu", a to su oblasti Like, Krbave, Gacka, Banije i Korduna, navodi Bojaniće sa slavama Nikoljdan i Stevanjdan.
U Kninskoj krajini ima Bojanića sa drugim slavama za koje autor Nakićenović kaže da su se doselili iz Bosne u 16. veku, a tu sa Kosova.
U Boki, u Krivošijama, ima starosedelaca Bojanića. NJihovo ime je vezano i za legendu o nastanku imena mesta Dvrsno. Slava je Jovanjdan. U Bijeloj su Bojanići doseljeni iz Korjenića 1693. godine. Ovde slave Sv. Joakima i Anu. Vl. Skarić, govoreći o poreklu stanovništva Zapadne Bosne, tvrdi da su porodice koje slave ovu slavu među prvima doseljene u Bosnu. A da su Bojanići odnekud sa međe Crne Gore i Hercegovine tvrdi i J. Dedijer koji ih je zabeležio u Bogodolu, selu koje je pripadalo manastiru Žitomisliću. On navodi da su poreklom iz plemena Zubaca u istočnoj Hercegovini i to od familije Danilovića. Ima ih i u Željuši, kod Gabele, gde im je predak bio 'dovodac' u jednu drugu familiju u koju mu se mati preudala.

Stevanović

Najviše nas obraduje kad se javljaju mladi čitaoci koji traže i žele da saznaju svoj pravi identitet. Ovo je jedno od takvih pisama šalje nam Nebojša Stevanović koji ne samo da živi, nego je i rođen u Beču. NJegov otac Milovan rođen je u Mladenovcu, ali mu je deda Mihajlo iz sela Rajkovca kod Mladenovca, gde je živeo i radio kao matičar u opštini. Za pradedu Stanka Stevanovića nije siguran ni gde je rođen, a ni gde je živeo. Ne zna mu ni zanimanje.
U ovaj kraj, okolinu Mladenovca, prvi doseljenici su došli mnogo pre Velike seobe (ili najkasnije sa njom, krajem 17. i početkom 18. veka) bili su sa teritorije Stare Srbije. Ovaj pojam, nerazjašnjen u istorijskoj nauci i geografiji, Jovan Cvijić veoma jasno definiše u antropogeografiji i našoj nauci, etnologiji. Po njemu, Stara Srbija obuhvata ne samo jezgro prvobitne, nemanjićke Srbije, Rašku, već i Kosovo i Metohiju, celu Makedoniju, severnu Grčku i veći deo današnje Albanije. Naravno, na to ne treba gledati kao na neku "Veliku Srbiju", u pitanju je samo srpski etnički prostor, različit od nacionalnog i državno-političkog koji se menjao kroz vekove.
Tako su u Rajkovac stigli i preci našeg čitaoca, prvo pod nadimkom Kijačari. Za njih se kaže da su starinom od Visokih Dečana, sa Metohije. Pre tri veka, neki od predaka ove familije zvali su se Gojko i Teofilo, a njihovi potomci su nastanili čitav ovaj kraj, Rajkovac, sela Mladenovac i Koraćica i neka druga. Oni sada nose druga prezimena, ali su srodni: Lukići, <ĐŽ>ivkovići, Milivojevići, Radojkovići, Gojkovići, Miletići. NJihova stara slava bio je Sv. Stevan, što je inače jedna od najstarijih srpskih slava u Staroj Srbiji. Stefan je bila titula srpskih pretendenata na presto i kraljeva: Stefan Nemanja, Stefan Dečanski, Stefan Prvovenčani. U stvari, titulu Stefan, uz ime, dobijali su srpski prinčevi u značenju "ovenčan" krunom, to jest krunisan.
Kasnije, odvajanjem familija sa zajedničkim imenom Kijačari i razrođavanjem, neki su uzeli i Sv. Nikolu kao svoju krsnu slavu, kao vaši Stevanovići. Danas se to zaboravilo, ali su nekad naši stari vrlo dobro znali da slavu valja promeniti kako bi udaljeni srodnici stigli da makar na taj dan vide jedni druge i podsete se zajedničkog porekla.
Sama reč "kijača" u Vukovom "Rječniku" znači batina, koju su neki, naročito stočari, stalno nosili ili koristili prema potrebi, pa je tako neki predak koji se nije od nje rastajao po njoj dobio nadimak koji je ostao i potomcim

Stanković

Mirko Stanković, iz Hajdenhajma u Nemačkoj, gotovo telegrafski pita da li bi moglo sve kao u "Vestima": nastanak i poreklo njegovog prezimena, odakle su doselili. Rođen je u Gospiću, ali je čitava familija, i očeva i majčina, iz Bunića, srez korenički, u Hrvatskoj. Slava je Sv. Nikola.
Kod M. Radeke, u "Karlovačkom vladičanstvu", Stankovići su starosedeoci, i to pravoslavni, sa slavama Stevanjdan, Jovanjdan, Đurđevdan, Nikoljdan, a ima ih i rimokatolika.
U "Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije", Stankovića ima u Buniću, Trnavcu i Kamenici (Korenica), u samoj Korenici, Otočcu i Kulici kod Ostrvice i u Ostrvici.
Interesantno je razmotriti pretpostavku čitaoca da je koren Stankovića od Klašnja (Klašnića), tim pre što su nastanjeni jedni uz druge, oko Korenice i u njoj. U pomenutom "Plemenskom rječniku", Klašnići se navode samo u Širokoj Kuli i nadalje se upućuje na prezime Klašnja. Klašnja zato ima u ogromnom broju u mnogim mestima oko Korenice - Frkašiću (Bjelopolje), Grubušić, Gradina, Jasikovac, Kompolje, Krst, Ponor, Šeganovac, Vedašić, Vranovača - i u Melinovcu (Zavalje). Klašnje su samo razuđenije, ali brojčano nisu mnogo premoćnije od Stankoviće. Odnos u navedenoj oblasti je 52 prema 36 kuća. Osim toga, ne slave baš iste slave. Po Radeki, Klašnići slave Đurđevdan i Jovanjdan, Klašnje samo Đurđevdan. Kod Stankovića je to raznovrsnije.
Iako bi se moglo razmotriti i poreklo Stankovića od Klašnji, to nam se, ipak, ne čini dovoljno pouzdanim, tim pre što je poznato da su Stankovići bili organizovani hercegovački katun, pa je baš obrnuto, u njihovom sastavu bilo je raznih porodica, često nesrodnih, pa bi tu mogli da pripadaju i Klašnje. Sama reč klašnja, po Vukovom "Rječniku", znači: u Kotoru - dugačke bele čarape, preko kojih se obuvaju debele čarape, u Lici su to natikače preko pantalona, ili devojačke šarene dokolenice ili, u Imotskom - loša čoja.

Grujić

Jedna od uopšte ređih porodičnih krsnih slava, Sv. Trifun (14. februara), u krajevima bogatog vinogorja, naročito od Velike Morave na istok (u ovaj prostor spadaju i Levač i Temnić), uključujući zapadnu Bugarsku, praznuje se kao seoska slava. Na dan Sv. Trifuna, s kojim je razvijen čitav posebni kult, reže se vinova loza pa ovaj praznik odnosno samog svetitelja, Sv. Trifuna (Tripuna), narodski nazivaju "Zarezojlo", "Zarizoj", "Orezač"...
Naš čitalac Dragan Grujić rodom iz sela Češljeva Bara (kod Rabrova, opština Veliko Gradište), u predelu gde je takođe rasprostranjeno vinogradarsko praznovanje Sv. Trifuna - što i sâm spominje - ima upravo ovu porodičnu krsnu slavu. Grujića u ovom kraju ima i poreklom iz Vlaške, nekad povlašenih pa "odvlašenih", odnosno opet posrbljenih, ali slave druge slave, dok su njegovi u današnje selo došli iz istočnijeg dela, iz Sene kod Kučeva. Kako je u ovoj oblasti, Negotinskoj krajini, veliki broj srpskih familija naseljen s Velikom seobom, krajem 17. veka, i to najviše sa Kosova i Metohije, pa ih i danas nazivaju "kosovcima", ne bismo isključili pretpostavku da su i Grujići našeg čitaoca tako došli sa juga, možda i iz još daljeg Crnogorskog primorja i Krajine, upravo onako kako su, iz onamošnjih Šestana, došli Grujići (od kojih je bio i čuveni srpski državnik Jevrem) u šumadijsku Darosavu i još neka obližnja sela. Jedino što su oni uzeli drugu slavu, Sv. Jovana.

Suvajac

Iz Minhena nam piše g. Risto Suvajac, rodom iz Gornje Ilove kod Prnjavora, sada u Republici Srpskoj. Porodična slava njegovih je Sv. Trifun.
Pravoslavna crkva, među svojim vernicima u Bosni s kraja 19. veka, porodice Suvajac sa slavom Sv. Trifun beleži u selima Kaoci kod Srpca, Lepenica i Pribinić, kod Tešnja, i u Tešnju, u Smrtićima kod Prnjavora, kao i u samom Prnjavoru, zatim u Majevcu, kod Dervente. Isti popis beleži i familiju Suvarac u Galjipoljcima, kod Prnjavora, ali verujemo da je to omaška, odnosno da je i ona - Suvajac. Ispitujući mogućnosti nastanka ovog prezimena, shvatili smo da je "geografskog porekla", nastalo prema prethodnom zavičaju, odnosno naselju iz koga su došli preci našeg čitaoca i tako se "našli" u jednoj od Suvaja, sela u Pounju s tim nazivom. Na taj zaključak nas je navodila i krsna slava, a utvrdilo uverenje Vl. Skarića koji u to uopšte ne sumnja.
Pitanje je samo koje je ranije prezime imala ova familija? Među "trifunjštacima" u Pounju, najbrojnija je familija Drljače, ali njih nije bilo u Suvaji (krupskoj, sada Gornja Suvaja), u parohiji Krnjeuša, u vreme popisa 1882, ali ih je bilo ranije, do 1856, kada je jedna grana prešla u dotle slabo naseljeni Risovac, a druga se uputila prema Srpcu, Derventi, Prnjavoru i Tešnju, zadržavajući staro krsno ime, ali s novim prezimenom, prema selu iz kojeg su potekli.
Porodice Drljač â su ranije živele u Vojevcu kod Donje Suvaje, a tu su se naselili iz Like, iz Vrhovine. "Imaju nekih vrlo tamnih sećanja da su im preci plovili kao mornari po dalekim zemljama" - piše istraživač Pounja M. Karanović. Ako se ovaj podatak poveže sa krsnom slavom, Sv. Trifunom, zaštitnikom vinogradara, a vinogradi dobro uspevaju upravo primorju, mogli bismo pretpostaviti da su oni, zaista morem, došli sa obala današnje Albanije. A drugi njihov ogranak, preko Crne Gore, Kosova i Metohije, stigao je do istočne Srbije, gde ih nalazimo kao Grujiće g. Dragana.
__________________
Molim Vas da mi ne šaljete pitanja o poreklu Vaših prezimena!
Obratite se ljudima na sajtu SrpskaDijaspora.Com
Uz to:
Ne prepri
čavam lektire!
Ne pi
š
em sastave!

svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Old 20.02.2009, 04:40 PM   #10
 
Avatar korisnika MARLI
 
Status : Diskutant
Reputacija : MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!MARLI ima spektakularnu auru!
Reputaciona moć : 291
Korisnik od : 16.02.2007
Pol : Žensko
Lokacija : SRB/DEU
Godine : 29
Album : Pogledaj album ovog korisnika
Postovi : 8,955
Default

POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (9)


Bokan

G. Vladimir Bokan nam se javio iz Liona u Francuskoj gde trenutno živi, a inače je poreklom iz Apatina u Vojvodini. NJegovi preci su daljim poreklom od Bosanskog Grahova. Verovatno su u pitanju kolonisti posle Drugog svetskog rata. Ali to od gospodina Bokana ne saznajemo, samo pretpostavljamo, kao što nam ne daje ni podatak o krsnoj slavi, ali je saznao da ih ima u Crnoj Gori u oblasti Crmnice.
Pošto su Bokani našeg čitaoca od Grahova, a ono je u prelaznoj i naj-frekventnijoj oblasti Tromeđe, gde se stanovništvo seljakalo najpre bežeći pred Turcima, a onda nazad, bežeći od austrijske vojne obaveze, Venecije i posle toga Francuske vojne (zavisno od istorijskog trenutka kad se to dešavalo), a u nedostatku podatka o krsnoj slavi, primorani smo da damo uopšten pregled Bokana u svim ovim pograničnim oblastima.
Prema podacima svečara u Bosni, Bokani su svi listom "nikoljštaci", raspoređeni u selima oko Dubice, Bihaća, Krupe, Prijedora i u Uncu. U Unac su se doselili iz Dalmacije. Bokani u selu Begluci, na sastavu Une i Krke, došli su iz Osredaka pre skoro dva i po veka, isto kao i u Gornje Vrtoče, samo nešto kasnije. Obe familije slave Nikoljdan. U selo Osreci, koje je na granici Bosne i Like, Bokani su se doselili pre "kalajskog rata", odnosno Svištovskog mira (1791) i to, po predanju, iz Crne Gore. ŽMEĐUNAS:
U "Karlovačkom vladičanstvu", M. Radeka ih beleži kao dve grane pravo-slavnih (srpskih) familija, sa dve slave: Nikoljdan i Lazarevdan. Možemo vam još jedino otkriti da potičete od razgranatih familija i u Bosni i u Lici od Štrbaca. Najbliži iz ove grane rodova su vam Vojvodići i Škorići. Prema tome, gospodine Bokan, u pravu ste: vaša familija vodi poreklo iz Crne Gore, ali nam prostor ne dozvoljava da pišemo opširnije. Ako ste zainteresovani za takav odgovor, pišite nam na našu kućnu ili i-mejl adresu.

Lučić

G. Mihajlo Lučić (Gomaringen, Nemačka), rođen u selu Čengićima kod Bijeljine, pita odakle potiču njegovi preci i kaže da ih tamo i sada ima oko 15 kuća sa istim prezimenom. Slava porodice je Sv. Jovan. Jedni Lučići su se, piše, naselili u Semberiju, drugi u Posavinu, u okolinu Brčkog, a jedan se odselio u Han Pijesak. Čuo je da su poreklom iz Crne Gore ili Hercegovine i pita gde ih sve tamo ima. Ali, njegovim željama ovde nije kraj. Pita otkud prezime Lučić, mada zna jednu verziju koju neće da nam otkrije, navodi da ima Lučića katolika u Posavini. NJegovo pismo spada među ona iz kojih nije uvek jasno šta se traži, a šta se tvrdi. Da li pita ili zna da su Lučići u Posavini pokatoličeni, prešli u drugu konfesiju ili su izvorni katolici, od pamtiveka, od podele hrišćanstva 1054.
Među srpskim prezimenima u Bosni, po Đ. Janjatoviću, Lučića "jovanštaka", ako krenemo na jug, ima u selima Košutnici (Rogatica) i u Štrpcima (Višegrad), mada ih u tim oblastima ima i sa slavom Đurđevdan i Đurđic. Oko Sarajeva su "nikoljštaci", poreklom od Banjana, a ima ih i kod Tešnja, ali sa slavom Sv. Arhiđakon Stefan.
U Hercegovini, Lučića vaših rođaka ima u oblasti Šuma (ostale po Hercegovini ne pominjemo, jer su vam nesrodni), ali su oni samo deo iseljenika iz glavne matice Lučića "jovanjštaka", u Pivi. Tu su i Lučići na Goransku, starosedelačka porodica, a i danas ih ima oko 20 kuća. Sada su nastanjeni i u selima Donje Brezne i Seljani. Prema dokumentima o posedima u ovom kraju, koje su imale i druge dve ugledne pivske porodice, Bakrači i Mićanovići (obe slave Sv. Jovana), izgleda da su i vaši preci od stabla Branilovića koji se smatraju osnivačima pivskog plemena.
Ovo je odgovor "u najkraćem", a i o Lučićima, kao i o mnogim drugim našim familijama, dala bi se ispisati bar omanja knjiga. Jer ima i verzija da su, zapravo, najdaljom starinom od Vučitrna, sa Kosova, odakle su se iselili u Srem, pa u centralnu Bosnu, a potom u Banjane, još u 15. veku, da bi jedni krenuli u Boku, drugi u Pivu a treći se vratili u Bosnu. Zato, uvaženi g. Lučiću, javite nam se ako ste zainteresovani za opširniji odgovor. Ili, još bolje, udružite se sa svojim rođacima, a mi smo voljni da za vas priredimo takvu knjigu.

Gojković

Poreklom od Srpskog Broda, g. Damjan Gojković, iz Tulingena, u Nemačkoj, pita za svoje korene i navodi da i danas ima petnaestak porodica sa istom krsnom slavom, Sv. Simeun Bogoprimac.
U Bosni, krajem 19. veka, Gojkovići sa ovom slavom nisu bili zabeleženi oko Broda, već samo u Vinskoj i Liješću, kod Dervente. Moguće je da su se doselili iz Slavonije, ali je to malo verovatno s obzirom da su došli iz Crne Gore. To pokazuju i lokacije ostalih Gojkovića po Bosni, sa drugim slavama - Rogatica, Vlasenica, Tešanj, Maglaj, odakle su mogli da stignu i do Srpskog Broda. Inače, ovo prezime je patronimik, nastalo od imena Gojko, moguće uporedo na raznim lokacijama, te su porodice s tim prezimenom uglavnom nesrodne. ŽMEĐUNAS:
Ali, s obzirom da je krsna slava našeg čitaoca dosta retka, to nam je omogućilo da putem eliminacije odbacimo mnoge grane Gojkovića nesrodne sa g. Damjanom. Tako smo ustanovili da su Gojkovići našeg čitaoca poreklom Vasojevići, ali ne oni autohtoni, već "usvojeni" (adaptirani). Oni su od bratstva Veličana, nastanjenih u Velikoj, oblasti koja pripada Vasojevićima.
Gojkovići su jedno od 10 bratstava Šalja koji zajedno sa Ceklinjanima čine Veličane. Šaljska bratstva su se razrodila od trojice sinova nekog Čere, katolika, koji se doselio iz oblasti Šalje u Albaniji, gde je "pao na krv". Stoga se digao i došao Živaljevićima u Veliku gde je primio pravoslavlje i oženio se devojkom iz pomenute porodice.
Čera je verovatno pripadao Klimentima. Od njega potiču porodice: Jokići, Gojkovići, Simonovići, Boškovići, Golubovići, Kneževići, Radulovići, Mikići, Brkovići i Kasumovići. Pred Drugi svetski rat, ukupno ih je bilo 155 kuća. Svi slave Sv. Nikolu, a preslavljaju Sv. Simeuna Bogoprimca (16. februara). Nabrajali su 8–9 psova unazad, što bi trebalo da znači da se njihovo doseljenje među Vasojeviće zbilo (računajući od danas) pre više od tri i po veka.
Lično smatramo da je Čera (ako ime potiče od staroslovenskog čern tj. crn) bio staro-srpskog porekla, a što je bio katolik to ne treba da čudi, jer su po turskim krajevima, u tzv. Staroj Srbiji, slobodnije prolazili katolički sveštenici iz Barske arhiepiskopije, nego pravoslavni. Hrišćanima je jedino u to vreme bilo stalo da se ne islamizuju, a manje kojoj će hrišćanskoj crkvi pripadati. Osim toga, bilo je slučajeva davno opisanih u istorijskoj i etnološkoj literaturi da su fratri, prolazeći kroz ove krajeve, krštavali u velikim grupama i već odraslo nekršteno stanovništvo koje po desetak godina nije imalo nikakve prilike za

Garić

Veoma lepo pismo, impresivno po količini podataka, poslao nam je Jovica Garić iz Erlangena, u Nemačkoj. Grad Erlangen je znamenit za našu srpsku kulturu, jer je u njemu čuveni nemački naučnik, slavista Gerhard Gezeman, našao i jedan od najvrednijih rukopisa naše kasnije narodne epike (za koji ni Vuk nije znao), tzv. "Erlangenski rukopis". ŽMEĐUNAS:
Rođen, u Koljanima (Vrlika) u dalmatinskoj Zagori, gde je, do izgradnje hidroelektrane Peruča 1958, živelo desetak familija Garića, s krsnom slavom Sv. Nikola, g. Jovica navodi da je većina iseljena u Vojvodinu. On piše, ne navodeći izvor, da je prva srpska seoba iz Bosne kretala prema Splitu, Klisu, Sinju, ubrzo posle Kosovske bitke, već 1394. godine. NJegovo rodno selo se najpre zvalo Raštela, a posle turskog pokolja zatečenih Srba, dobilo ime Koljane. Po saznanju g. Jovice, Garići su u Dalmatinsku Zagoru doseljeni u trećem talasu, početkom 15. veka.
Budući da nam je prezentovao i druge podatke od kojih smo većinu proverili i utvrdili da su tačni, mi ćemo dodati nalaze gde sve još ima Garića, s tim što nije izvesno da su svi oni srodni. Naime, njegovo osnovno pitanje je odakle su poreklom Garići?
U Bosni, u Dabro-bosanskoj mitropoliji, bez zvorničko-tuzlanske i zahumsko-hercegovačke eparhije, prema šematizmu s kraja 19. veka, Garića je bilo u mnogim parohijama - sa slavom Sv. Arhiđakon Stefan kod Prijedora, Sv. Grigorije - u Travniku, Đurđevdan - kod Banjeluke, Vlasenice, Maglaja, Prnjavora i Tešnja, Sv. Jovana Zlatoustog - samo u jednom selu kod Banjeluke, Sv. Jovana Krstitelja - kod Banjeluke, Kluča i Tešnja, Lazarevu Subotu - u Derventi, Sv. Marka Jevanđelistu - u Cikotama kod Vlasenice, Miholjdan i Nikoljdan - u Cerovici kod Tešnja i Sv. Simeona Bogoprimca - u Bugojnu. ŽMEĐUNAS:
U Srbiji, Garića ima u selu Kikojevcu, u Gruži. Doselio se predak Radenko od Sjenice pred Karađorđev ustanak. Slave Sv. Nikolu (zimskog), a proslavljaju istog svetitelja ("letnjeg"). U oblasti Nadibra, Garića ima nastanjenih u selu Konarevu (Nikoljdan), a doselili su se iz Savova (kao i Garići u Adranima) i Gare-Mlanča iz Ibra.
U Hrvatskoj, u "Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije" (s početka Prvog svetskog rata), R. Grujić nije evidentirao ni jedne Gariće. M. Radeka je u gornjo-karlovačkoj episkopiji ("Karlovačkom vladičanstvu"), do šezdesetih godina prošlog stoleća, zabeležio Gariće sa slavom Sv. prvomučenik arhiđakon Stefan, ali bez podataka o mestu življenja ili poreklu. A 1976, "Leksik prezimena SR Hrvatske" porodice sa ovim prezimenom (bez podataka o nacionalnosti i veroispovesti) navodi u opštinama Valpovo, Vukovar, Daruvar, Dubrovnik, Đakovo, Županja, Zagreb, Kostajnica, Nova Gradiška, Osijek, Sinj (selo Donje Koljane), Slavonski Brod i Split.
Rešenje zagonetke porekla Garića otkriva nam da su iz Brskuta, u plemenu Bratonožići. NJihova postojbina su Seoštici, gde su živeli sa Strahinjićima i Živkovićima (koji su prešli na islam). Garići su se najpre zvali Vučinići, pa Kaluđerovići. Oduvek su, kao i ostali Bratonožići slavili Sv. Nikolu. Ima Garića preseljenih u Vasojeviće u Donju Ržanicu, gde takođe slave Nikoljdan.
Prezime im je sigurno nastalo od "imena od milja" (hipokoristika) odnosno nadimka Gara/Gare/Garo, od prideva garav, crn (a od njega imaju i Garan i Garaš. Istina, M. Grković pretpostavlja i mogućnost da je u pitanju hipokoristik od imena Gavrilo, ali nam se to ne čini verovatnijim, jer je ovo ime (starohebrejskog porekla, za jednog od arhanđela) bilo dosta retko u našem narodu, osim u gradskim sredinama.

Bursać

G. Savo Bursać, iz Kliftona, SAD, piše nam da u Srbiji postoji udruženje "Sabor Bursaća", sa oko 900 aktivnih članova. Pretpostavljaju da ih ima ukupno oko 10.000 (rasutih po svetu - kako kaže Bajagina pesma). On sam je poreklom od Plavna, kod Knina, gde ih je, sve do avgusta 1995, bilo 70 srodnih porodica sa slavom Sv. Georgije. Ima ih i u Drvaru, Ličkoj Kaldrmi, Bosanskoj Krupi, u više mesta u Srbiji i u inostranstvu.
Šta da kažemo na ovakvo pismo? Poštovani gospodine Bursać, srećni smo da ste, vi Bursaći, tako dobro organizovani, da imate udruženje i da se redovno družite. Stoga i navodimo podatke o "Saboru Bursaća" iz vašeg pisma ne bi li poslužio kao primer i drugima kako se može organizovano družiti na "rođačkoj, istoprezimenjačkoj", osnovi. Kad se već okupljate iz celog sveta, kako to da od svoje uprave niste zatražili da neko stručan uradi ovaj posao za koji molite nas? Da kažemo i to da bi naše novine "Vesti" rado prisustvovale prvom sledećem "Saboru Bursaća" i zabeležile ga na svojim stranicama. ŽMEĐUNAS:I mi, kao etnolozi, možemo da vam iziđemo u susret - s manjom monografijom o Bursaćima, ako bismo o tome postigli dogovor.
Vi nas pitate, u ime svih, kažete, 10.000 Bursaća za njihovo poreklo. Poštovani gospodine Savo, ne postoje ni dva ista slučaja, a kamoli 10.000. Postoje mnoge monografije o pojedinim prezimenima, na primer o Aničićima koju je finansirao samo jedan, ali vredan Aničić, biznismen iz Johanesburga. Ovakve knjige, pod uslovom da su stručno i kvalitetno urađene, predstavljaju ne samo ponos jednoj grupi srodnika, nego i srpskom narodu u celini, čiji su oni deo istorije, mali, ali važan, kao i svaka porodica i pojedinac uostalom.
To je mikro-istorija koja u krajnjoj rezultanti daje makro-istoriju jednog naroda. Ovo izlaganje se važi ne samo za Bursaće, ovo prezime je samo povod.
Što se prezimena Bursać tiče, ono je, najverovatnije došlo od nadimka za nekog pretka koji hvalio "bursom" (od latinske reči borsa), kesom za novac, ali i za poslednju pričest. Uostalom, tako su i Kese, Kise, odnosno Kesići i Kisići dobili svoja prezimena, ali od latinske reči, već od turcizma - kisa.

Mirosavić

Iz Rokenhauzena, u Nemačkoj, gde živi sa porodicom, piše nam g. Slavoljub Mirosavić. Rođen je u Mrsaću, kod Kraljeva, odakle su mu i preci, a najdalji predak za koga zna, pradeda Milentije, bio je kmet u tom selu, ali ne zna da li je u njemu rođen ili se doselio. Krsna slava porodice je Đurđevdan. Šalje nam i kraće porodično stablo, ali ako želi da mu to uradimo treba da se javi elektronskom ili običnom poštom. Pita i za "skriveno" značenje imena sela Mrsać, a sam misli da je nastalo skraćivanjem porodičnog prezimena. To je potpuno mogućno, ali samo ako su Mirosavići osnivači sela, pali bi trebalo konsultovati arhivske podatke. Predlažemo čitaocu da nam se javi na našu adresu ukoliko želi tačan podatak o imenu sela, jer je to poduža istorija.
Prema podacima o Mrsaću, u oblasti iznad Ibra, Mirosavići su starosedeoci, upravo sa slavom Đurđevdan. Reč "starosedelac" se u nas ustalila zbog mnogobrojnih seoba i premeštanja stanovništva u teškim istorijskim uslovima tokom turske vladavine, pa se za svaku porodicu koja je u nekom selu živela bar vek i po pre početka Cvijićevih ispitivanja, kraje 19. i početkom 20. veka, govorilo da su - starosedeoci.
Selo se spominje ŽMEĐUNAS:još u Žičkoj povelji, ali samo kao feud, dok se u turskim defterima 1528. spominju samo imena seljaka-kmetova, bez prezimena. Pored slovenskih, ima i "vlaških" imena. O stanovništvu Mrsaća znamo tek iz čibučkih deftera 1821-22. godine, u kojima su prikazani imovno stanje porodica i obaveze prema državi. Tu se prvi put spominje Radosav Mirosavić sa "osam komada brava" (sitne stoke). Prema popisima, 1822. je zabeleženo jedno domaćinstvo Mirosavića, 1831. i 1836. po tri domaćinstva, 1863. pet i 1990. godine 13 domaćinstava. Sve vreme slava im je Đurđevdan.
Mirosavića sa slavom Jovanjdan ima u kosmajskom selu Drlupa, a poreklom su od Trebinja. Nije isključeno da su i oni tu došli iz Stare Crne Gore, a usput, na primer, u Pivi, promenili i slavu. Za Lugonje u Donjem Hrasnom, u Hercegovini, koji slave Đurđevdan, tvrdi se da su u 18. veku došli iz Pive gde su se prezivali Miroslavići! Ipak, najverovatnijim se čini da su poreklom iz još južnijeg kraja, iz Crmnice, tačnije iz sela Sotonići, od od Mirosaljića-Boškovića.
__________________
Molim Vas da mi ne šaljete pitanja o poreklu Vaših prezimena!
Obratite se ljudima na sajtu SrpskaDijaspora.Com
Uz to:
Ne prepri
čavam lektire!
Ne pi
š
em sastave!

svetlana@diskusije.net
MARLI nije na forumu  
Zaključana tema

Bookmarks

Opcije teme
Način prikaza

Opcije postovanja
Ne možete kreirati novu temu
Ne možete poslati odgovor
Ne možete dodati priloge
Ne možete prepraviti svoju poruku

BB kod je uključen
Smajliji su uključeni
[IMG] kod je uključen
HTML kod je uključen


Slične teme
Tema Temu otvorio/la Forum Odgovora Poslednji post
Poreklo prezimena - vas rodoslov ? MARLI Istorija 965 01.04.2014 11:26 AM
Žene sa dva prezimena! ivana Brak 110 31.01.2012 06:34 PM
Poreklo evropske ideje (EEZ, EU) Duh Sekire Istorija 3 10.07.2011 12:07 AM
..::Poreklo astrologije::.. Yeca Astrologija 5 22.07.2009 12:42 AM
Muke sa izgovorom nasih imena/prezimena Bojan Dijaspora 19 29.07.2008 12:43 AM



Forum Right Top
Forum Left Bottom Forum Right Bottom
 
Right Left
Korisnicki pristup
Zaboravili ste šifru?
Forum LeftForum Right


Forum statistike:
Korisnika: 51,028
Tema: 18,935
Poruka: 823,382

Trenutno je 699 aktivnih korisnika na forumu.
Forum LeftForum Right


Forum LeftForum Right


Izdvajamo:
Forum LeftForum Right


Preporucujemo:
Forum LeftForum Right


Radio:
Forum LeftForum Right


Marketing:
Forum LeftForum Right


Reklame:
Forum LeftForum Right
Right Right
Right Bottom Left Right Bottom Right