UNICORN

Da, upravo tako ! Ali DNK ne govori o poreklu naroda, i prapostojbini, tj govori ko su, ali ne govori odakle su. Za ovo drugo su ipak potrebni istoricari i istorija.

__________________
UNICORN© 2007 All Rights Reserved.

denixspe

Srbi su južnoslovenski narod, koji pretežno živi u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Prema tvrdnjama genetike i antropologije, Srbi su potomci slovenskih plemena i balkanskih starosedelaca (Vlaha, Ilira, Tračana, itd). Međutim, postoje teorije koje tvrde da ime "Srbi" možda ima drugačije korene. Postoji nekoliko teorija o poreklu srpskog imena, ali treba imati u vidu da ove teorije nisu šire prihvaćene od strane zvanične istorijske nauke, jer ne postoji dovoljno dokaza koji bi ih podržali.

__________________
Dvesta godina revolucija, levicarskih reformi, sindikalne diplomatije, borbe za ljudska prava i fantasticnog tehnoloskog razvoja donelo je – kroz samo nekoliko zakona usvojenih bez ikakvog otpora – produzenje radnog veka za tri godine (uskoro i za pet), sve duzi i zahtevniji radni dan, ukidanje svih beneficija za invalide rada i zaposlene zene-majke, a prava zaposlenih svelo na pravo zalbe pred nadleznim sudom.

denixspe

i ovo je lepo znati....
Лужички Срби (горњолужичкосрпски: Łužisky Serbja, доњолужичкосрпски: Łužysky Serby), познати и као Северни Срби или Лужичани, су стари западнословенски народ, који живи у источном делу Немачке, у немачким покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица или Сорбенланд (земља Срба).

Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика. Лужичких Срба укупно има око 105.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици.

Географија
Лужички Срби насељавају подручје југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, све до Дрездена. Подручје насељено Лужичким Србима се дели на две географске области, које су у свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим тим су живеле и развијале се под различитим политичким и друштвеним условима. То су Горња Лужица и Доња Лужица, од којих је прва била у саставу Саксоније и у нешто бољим друштвено-политичким условима него Доња Лужица, која се налазила у саставу Пруске.

Културно средиште Горње Лужице је Будишин (нем. Bautzen - Бауцен), а Доње Лужице Кочебуз (нем. Cottbus - Котпус). У административном смислу, Горња Лужица је данас део немачке покрајине Саксоније, док је Доња Лужица део покрајине Бранденбург.

Са њихових првобитних насеобина Лужички Срби су насилно сатерани у простор између Лабе и капија Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они већим делом претворили у урбан крај.

Култура
Лужичкосрпско становништво је измешано cа немачким живљем. Без обзира на вишевековну германизацију Лужички Срби су у духовној и материјалној култури сачували бројне словенске елементе. Занимљиве су троделне куће, ушорена и раштркана села, женска народна ношња, што се све битно разликује од суседног и cа њима помешаног немачког становништва. Разликује се у по нечему од немачког и свадбени церемонијал. Народно усмено стваралаштво богато је изрекама, пословицама, песмама и причама. Очувани су и стари музички инструменти.

Језик
Лужички Срби говоре два слична језика: горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски. Оба језика спадају у лужичкосрпску подгрупу западнословенских језика. До Другог светског рата Лужички Срби су писали готицом и латиницом, а данас пишу само латиницом.

Име
Лужички Срби себе називају Србима: Serbja, Serb, Serbowka, док Србе са Балкана називају Južni Serbja.

О пореклу имена Лужичких Срба може се више прочитати у чланку: Теорије о пореклу Срба.

Историја
Лужички Срби су све што је остало кроз векове од бројних полапских словенских племена која су се током сеобе народа од 2. до 4. векa населила на граници Римског царства као миран земљораднички и сточарски народ.[1] Најзначајнија полапска словенска племена била су: Полапски Срби (чији су део били Лужички Срби), Љутићи (Велети) и Ободрити (Бодрићи). У оквиру ове три велике групације налазила су се мања племена, као што су: Милчани, Гломачани, Студорани, Нишани, Прекопјенци, Доленчани, Рујанци, Древљани, Глињани и друга.

Око 500. године српска племена су представљала самосталну политичко-војну целину, са својим жупанима и војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће време уједињавали, а после опет остајали раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода.
У VII веку жупан Дерван, dux ex gente Surbiorum, пришао је Самовој држави. Сматра се да је један од синова жупана Дервана повео део Срба на Балкан 626. године.

У VIII и IX веку дошло је до спајања неких лужичкосрпских племена у циљу одбране, али после завршетка борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) она би се поново раздвојила и тако разједињена, не стигавши ни да формирају своју државу, падала су једно за другим као плен франачких и германских феудалаца у њиховом напредовању на исток.

Па ипак, овај миран народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу и задавао велике бриге освајачима. Тако неки историчари тумаче да је племе Љутићи своје име добило зато што су припадници овог племена били љути борци и задавали непријатељу страх. Тако су на пример освајачи предвиђали да ће борба око српске тврђаве Гане бити лака и завршити се за два дана, а она је трајала читавих двадесет дана. На њеном месту освајачи су подигли град Мајсен, који им је послужио као база за нове нападе и пут за даљу немачку експанзију.

Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио Limes sorabicus, појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Овај limes није представљао етничку границу. Освајачи су својим војницима дозвољавали као награду да после војних победа могу пљачкати, палити и убијати све одрасле, а остале одводити у ропство, а често их и продавати као робље. Тако су се завршавали сви порази Срба у биткама за слободу, њихови устанци и буне, којих је, било ко да је њима владао, кроз векове бивало много. Нарочитом окрутношћу истакао се гроф Геро, који је на свиреп и понижавајући начин посекао свих седамдесет заробљених локалних жупана.

Да Лужички Срби нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже: ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска[2]. Читава два века трајала је немачка феудална експанзија, али разједињена племена падала су у ропство после тешких и крвавих борби, тако да су у Х веку покорени најпре Лужичани, затим Милчани, а до краја века била је освојена цела лужичкосрпска земља.

Историја Лужичких Срба је трагична и компликована, тако да се може поставити и питање како су опстали, како су се уопште одржали. Они су веома често мењали господаре, који су их понекад поклањали за ратно савезништво, размењивали, продавали, давали у мираз кћерима, а народ је бивао десеткован и тешко трпео. После повлачења војске остајала су попаљена и опљачкана насеља, преостало становништво умирало је од глади и куге, тако да се дешавало да није остајало ни живе душе у низу села. Од 12. века освајачи су почели безобзирну колонизацију, дајући при том колонистима већа права и повластице. У почетку су се досељеници као мањина славизирали, али како је власт то систематски чинила, а чинила је то и црква, стварана је неједнакост и мржња међу њима. До 16. века Срби су имали нека своја права: своје жупане, неку врсту судија, своје заступнике при земаљском суду.

Као и остали Словени, и Лужички Срби су у почетку били многобошци и имали су своје главне богове као Сварога, Живу, Перуна, као и друге мање значајне. За време заједнице са Великоморавском кнежевином међу њима су ширили хришћанство ученици Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи, често безобзиран и груб, јер су Срби своју веру и своје богове бранили исто тако упорно као и своју земљу. Верски мисионари морали су у почетку проповедати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Отон I у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре где се морао учити и српски језик. Због великог отпора бискупи су наговарали Немце да се насељавају међу ове пагане јер је, говорили су, њихова земља богата. Основани су многи манастири, који су често били и расадници германизације.

__________________
Dvesta godina revolucija, levicarskih reformi, sindikalne diplomatije, borbe za ljudska prava i fantasticnog tehnoloskog razvoja donelo je – kroz samo nekoliko zakona usvojenih bez ikakvog otpora – produzenje radnog veka za tri godine (uskoro i za pet), sve duzi i zahtevniji radni dan, ukidanje svih beneficija za invalide rada i zaposlene zene-majke, a prava zaposlenih svelo na pravo zalbe pred nadleznim sudom.

denixspe

Једно време Лужица је потпадала под власт Пољске и Чешке, али то није имало никаквог значаја за живот овог народа, јер су сви феудалци штитили само своје интересе. Тако је, на пример, пољски краљ Мјешко II Пјастовић 1030. године уништио 100 српских села за одмазду. Србима је било забрањено да се насељавају у градове, а само изузетно су се могли населити у подграђа и предграђа, где им се дозвољавало да буду сукнари, тесари или рибари, али без права, или су, са изузетком, могли да ступају у цехове. Први документ писан на лужичкосрпском језику јесте текст заклетве из XVI века која се полагала при ступању у цех.[3]

Године 1400. дошло је до побуне будишинских занатлија, које је предводио Србин, сукнар Петар Прузлица. Побуњеници су истерали председника општине, преузели власт и заузели складиште муниције, али је буну угушио чешки краљ Вацлав IV уз помоћ племства; вође је осудио на смрт, а породице протерао из земље. Када су касније хусити опседали Будишин да би га заузели, Србин, пастир из оближњег села, Петар из Пшешица хтео је да им помогне да уђу у град, али је ухваћен и као издајник исечен начетворо. Његова глава уклесана је за опомену изнад улаза у гробље звано Миклавшк, где су сахрањени најзначајнији представници Срба из Будишина.

Такви догађаји су у историји Лужичких Срба трајали вековима, али је у тим трагичним, тешким и судбоносним временима такође било и другачијих примера.

У доба хуманизма истакло се неколико њих од оно мало српске интелигенције која је ипак својом ученошћу импоновала и времену и народу коме је припадала. Кашпор Пеуцерус, који се јавно изјашњавао као Србин, због напредних идеја је осуђен на 11 година робије. Успешно се бавио математиком, астрономијом, медицином, филозофијом и написао је хронику града Будишина. Јан Рак (Ragnus) био је професор у Витембергу, песник и писац, Јан Богас (Bokasius) доктор филозофије и песник. Јан Солфа лекар и писац медицинских књига. Други су стицали звања магистара, доктора теологије и заузимали високе положаје као декани и ректори теолошких школа у Немачкој, Пољској и Чешкој.

Реформација, која је у себи, поред политичких, садржавала и економске елементе, проширила се скоро на целу Лужицу и сачувала њен национални карактер бранећи националне интересе Лужичких Срба. Лутеранство, које је у принципу захтевало употребу народног језика у цркви, било је у почетку против употребе српског језика, јер се Лутер веома ружно изражавао о њему. Тек после његове смрти српски свештеници су почели уводити у употребу српски језик и отварати школе. Први превод Новога завета, од Миклавжа Јакубице, појавио се 1545; додуше, остао је у рукопису, као и катехизис од Албина Молера и песмарица Вацлава Варихиуса, али су ова дела сачувана у преписима.[3]

У XVI веку настављају се и даље побуне економске природе. У округу Лукова 1548. године устаници су успели да уведу своју самоуправу, поставе свог краља, укину кулук н данак, али је на крају и овај покушај крваво угушен. Ређали су се ратови, који су сви прешли преко лужичких земаља: тридесетогодишњи, седмогодишњи, Наполеонови, Први и Други светски рат.

После ратова следили су помор и празна села, а затим поновне колонизације Немаца. Са колонизацијом појачавала се и германизација: Србима је забрањивано да у породици и у кући говоре својим језиком, да носе своју ношњу, те се тако мушка ношња сасвим изгубила, девојке нису смеле да носе никакав накит, мушкарци кожне ципеле, за то је следила казна.

У Доњој Лужици је ситуација била још гора, чак се ни брак није могао склопити ако млади нису знали немачки. Занатлије су истериване из цехова, народ је примораван да иде у немачке цркве - да би и на тај начин заборавили свој језик, а ако би потписали заклетву, желећи да живе и раде у граду, аутоматски су превођени у Немце. Па и поред тога, народ је дизао буне, живео је и очувао се. Црква је са своје стране помагала племство тумачећи то бригом за српске душе, док је у ствари настојала да их научи покорности и спречи отпор против феудалаца.

Поменућемо још једног устаника, делом и због тога што данас постоји опера посвећена њему. Србин Јан Чушка предводио је устанак 1794. против кога је Фридрих Виљем I употребио редовну војску и коњицу, похватао свих осамнаест сеоских вођа и осудио их на доживотну робију. Остале су само поносне речи Јана Чушке, које се нису обистиниле: "Данас нисте власт ви, већ ми!"[2]

Ипак, доба просветитељства дало је неколико значајних српских научника: историчар Георг Кригач на латинском је написао 1675. расправу о Србима (De Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die Wenden). Свештеник Јан Хојнан добио је од папе титулу poeta laureatus, а написао је а граматику доњолужичкосрпског језика. Иако ништа од овога није могло бити штампано, сачувано је ипак у многим преписима. Михал Френцел дочекао је 1697. руског цара Петра Великог поздравом на матерњем језику јер је био свестан свог словенског порекла и сродности с осталим Словенима. Он је превео Нови завет 1706, а његов син Абрахам саставио је велики етимолошки речник словенских језика, описао народне обичаје, ношњу, итд.

Међу истакнутим католицима вреди поменути Јакуба Тицина (1656-1693), који је погинуо у аустријској војсци под Београдом 1693; написао је горњолужичкосрпску граматику и издао је у Прагу Principia linguae wendicae, quam alium wandalicam vocant, а Јуриј Хавштин Свјетлик оставио је у рукопису превод целе Библије и опширан латинско-српски речник. Прве новине - Serbow kurjer a powedar - покренуо је радник Јан Дејка 1809. Оно што карактерише скоро целокупан рад Лужичких Срба за свој народ јесте пожртвованост појединаца, национално свесних људи, који су све своје снаге посветили националном раду, често дајући и свој иметак. Понекад су им помагали и племенити Немци.

У Згорж&