Status: Diskutant
Korisnik od: 08.09.2007
Postovi: 17
|
- Господине Буровићу, велики део наше бројне читалачке публике одушевљен је вашим студијама које сте до сада објавили на страницама ИСТИНЕ, у којима самопрегорно браните научну истину и, преко истине, народ и отаџбину српску. Они би хтели да знају нешто конкретно о вашем пореклу.
БУРОВИЋ: - Рођен сам у Улцињу 1934. године, али сам пореклом из Пераста (Бока Которска). Буровићи су једна од најзначајнијих породица Пераста. Јос у Xii веку, за своје бројне заслуге на бојном пољу, лично им Стеван Немања додељује титулу грофа, коју им је касније потврдио и сенат Млетачке Републике, а призната им је и од других. У Перасту они су били судије, војводе и капетани града, као што су капетани они који данас владају независном државом Сан Марино. Имамо читаву династију капетана из ове породице. А кад су Млечани окупирали Боку, Буровићи су и насљедни гувернери Херцег Новог, острва Брач и града Будва.
После окупације Боке од Аустроугарске, Буровићи су до једног истребљени из Боке, јер им се нису покорили. Ко није успео да побегне, или је стрељан, или је чамио по затворима док тамо није умро. Они Буровићи који су побегли за Италију, данас живе у Пиаценци, где су уважени и поштовани од Италијана као врсна племићка, грофовска породица, са посебним заслугама не само за њихову Венецију, већ и за читаву Италију.
Ови су Буровићи сачували католичанство. Они који су побегли за Црну Гору, Србију, Русију и Грчку, конвертирали су се у православне. Године 1943, становник града Пећ, православни Крсто Буровић, стрељан је од албанских фашистичких окупатора зато што се борио за слободу своје отаџбине Србије.
У Xvi веку, када су Турци окупирали Херцег Нови и Пераштани из дана у дан очекивали да и њих покоре, као што Станиша Ивана Црнојевића оде код Турака и прими ислам, и Милош, син грофа Јована Буровића, прими ислам и би именован од султана за капетана Херцег Новог. Од овог Буровића воде порекло сви Ризванагићи, Сулејманагићи и Ресулбеговићи Херцег Новог, што се, између осталог доказује и писмом Сабит-Мехмет-паше Ресулбеговића, које је овај, крајем Xvii века, упутио грофу Ивану Буровићу, гувернеру Херцег Новог, називајући овога својим РОЂАКОМ. Али нису променили презиме сви потомци Милоша Буровића. Неки и дан данас чувају са гордошћу то презиме. Њих имамо и данас по Херцеговини и Босни, па и по беломе свету, куда су се распршили трбухом за крухом.
Поменути гроф Иван Буровић, године 1687, са Црногорцима, посебно са његовим Пераштанима и Бокељима, а помогнут свестрано од Млетачке Републике, ослободио је Херцег Нови. Тада се из овог града иселио и пошао за Улцињ Арслан-паша Ресулбеговић, од кога воде порекло сви улцињски Ресулбеговићи, па и ја. Други Ресулбеговићи Херцег Новог иселили су се за Требиње, са Осман-пашом Ресулбеговић, млађи брат поменутог Арслан-паше. Од овога воде порекло сви Ресулбеговићи Требиња, Херцеговине и Босне, па и они Цариграда.
Буровићи су дали Перасту и читавој Црној Гори, Херцеговини, Хрватској, Италији, Грчкој, Русији, па и Америци, значајне људе, прије свега борце за слободу, државнике, амбасадоре, гувернере, посебно више официре, па и врсне капетане ратних бродова, адмирале, затим лекаре, докторе, професоре, академике, научнике, књижевнике, сликаре, композиторе, спортисте, шахисте светског гласа, попове, жупнике, па и неколико бискупа и надбискупа. И грана исламизираних Буровића не изостаје иза њих. Како они који су сачували презиме Буровић, тако и они који су то презиме променили у Ризванагић, Сулејманагић, Ресулбеговић, а касније и у Диздаревић, Османпашић, Капетановић, Дефтердаревић. И ови су се истакли, пре свега, као војна лица, виши официри, па и паше-генерали у служби Турске империје, али и у служби народа и домовине своје. Како у Улцињу, тако и у Требињу, они стварају читаве династије градских капетана (кајмакама), паша и санџакбегова (под турском окупацијом), градоначелника (под аустроугарском окупацијом) и председника (под титоистичком окупацијом). Сабит-паша Ресулбеговић комплотирао је против султана да ослободи Херцеговину и да је прогласи независном државом. Као савезник Наполеона, кад су у Херцеговини Турци хтели да покољу заробљене црногорске и руске војнике, Сабит-паша је исукао сабљу и устао у њихову одбрану, па је и за сваку њихову главу платио златницима, затим их је пустио на слободу да се врате својим кућама, за што му Наполеонов маршал Мармон приређује свечани дочек и банкет у Дубровнику, награђује га, пише о њему у париској штампи, а султан га демобилише и прогања. Хасан-паша Ресулбеговић, који ће једно време замењивати везира Херцеговине, у име Светога Јована и руског цара позива све хришћане његове Херцеговине на устанак: "Хришћани моји православни! Устајте за крст часни, не дајте се бунтовницима! Држите се јуначки и удрите се са непријатељем док не дођем с војском!"- пише им он у својим прокламацијама. А кад је Велики Његош објавио ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, пише му писмо: "Остав гусле и пјевање, Владико, па развиј заставу слободе и окупи нас на Косово, да за крст часни и слободу златну или погинемо или да се ослободимо!" Градоначелник Требиња Иљаз-бег Ресулбеговић, кад је 1941. године капитулирала Југославија, спасио је Његошев бронзани споменик у Требињу од усташа, који - чим су узели власт - срушише га. Усташе су се спремали да Његошев споменик пребаце у Ужице и да га тамо претопе. Тада им се испријечио Иљаз-бег, отео им споменик и сачувао га код своје куће све до дана ослобођења, када га предаје новим југословенским властима, које га опет поставише на његово место. Црногорски Краљ Никола прогласио је Арслан-бега Ресулбеговића (дед мог оца) за војводу, па му је био и на сахрани. А мом великом стрицу Селим-бегу дао је чин мајора и прогласио га за сенатора. Ови су Ресулбеговићи и посланици у Парламенту Краљевине Југославије, па у Народној скупштини Црне Горе, у Народној скупштини Југославије, затим амбасадори, виши официри, професори, књижевници, научници, академици. Мојој тетки кумовала је, дала је своје име, Кнегиња Зорка, мајка Краља Александра Карађорђевића - Великог Ујединитеља. Мој рођени брат достигао је у ЈВ чин пуковника, а био је и специјални амбасадор Југославије при Тројном Пакту (Југославија-Турска-Грчка). Оженио се православном Црногорком из Љуботиња, крај Цетиња, и дао својој деци имена Анка и Љубомир. Био је у Сплиту кад се отцепила Хрватска. Пошто је био прогођен и демобилисан од Тита, Туђман га одмах позива и нуди му чин генерала, ако се уједини са њим. Чим је изашао из Туђманове канцеларије, мој брат се попео на авион, побегао за Грчку, из Атине у Београд и из Београда у Улцињ. Туђман му, за освету, хапси и баца сина у логор, па тражи од Алије Изетбеговића, у замену за њега, свог Хрвата. Очекујући да га Изетбеговић стреља, Љубомир је урликао да није муслиман: "Видите, моје је име Љубомир!" "Али ти је презиме Ресулбеговић!" - каже му командант логора. Док је он урликао по логору да није муслиман, један га логораш упита је ли осунећен. Кад им рече да није, посаветоваше га да показе команданту логора. Тако му је тим "документом" доказао да није муслиман и, чим су га пустили из логора, узео је трку и није се зауставио нигде до Њемачке. Тамо је и дан данас. Све ово имате у мојој књизи РЕСУЛБЕГОВИЋИ - ПОРОДИЧНА ИСТОРИЈА, објављена у Подгорици 1994. године. Ресулбеговићи су једна од највећих и најзначајнијих муслиманских породица Црне Горе и Херцеговине, екс-Југославије, истакнута својим посебним родољубљем и славним личностима, које су градиле историју нашега народа. Између осталог и зато сам написао њихову историју, да бих не само код њих, већ и код свих наших муслимана пробудио националну свест и национални понос, гордост што су Словени, по крви и националној припадности Срби, Македонци, Црногорци, Хрвати, па - ко хоће - и Босанци, али не и некакви муслимани, јер муслимани не постоје као нација. То је вера.
|
