Hennessey

Treba se ozbiljno zamisliti nad činjenicom da neuobičajeno veliki broj srpske obrazovane populacije gaji gotovo patološku odbojnost prema svojoj zemlji i mržnju prema svemu što nosi srpski nacionalni predznak

Imam prijatelja koji u svojoj sobi još uvek čuva malu američku zastavicu kojom je nameravao da maše prilikom ulaska američkih trupa u Beograd 1999. Nije u pitanju nikakav NVO baron, strani plaćenik, agent ili moralna nakaza, već običan, dobro, ne baš sasvim običan srpski, tačnije, beogradski intelektualac, dobar stručnjak, pristojan čovek, čak ne ni previše ispolitizovan u nekom partijskom i dnevnopolitičkom smislu. Doduše, tamo, početkom 90-ih, bio je sa studentima kod Terazijske česme, posle je uredno šetao i duvao u pištaljku protestujući zbog krađe lokalnih izbora, lupao u šerpe za vreme TV Dnevnika, išao po mitinzima više ili manje „udružene” i „demokratske” opozicije… Kasnije je, uglavnom kao statista, učestvovao u „demokratskim promenama”, lamentirao nad „sporim reformama” i „6. oktobrom” koji nikako da osvane. Sve u svemu, moj prijatelj uopšte nije usamljen slučaj, iako možda nisu svi tako radikalni i ne drže svi po kućama tako bizarne rekvizite.

On ne prati mnogo politiku, sporadično se informiše sa jedne TV stanice i istoimenog radija, ali ima stav o većini pitanja. Zna da su Srbi krivi za ratove na prostoru bivše Jugoslavije, siguran je da je Milošević odgovoran za sankcije, bombardovanje, turbo-folk i sveopštu kriminalizaciju društva, podržavao je otcepljenje Crne Gore, nema ništa protiv nezavisnog Kosova, a ima dosta razumevanja i za „opravdane zahteve Vojvođana”. U svakom slučaju, Čanak mu je baš „simpatičan” – a, bogme, ni prema Bojanu Kostrešu nije sasvim ravnodušan. Veruje da je Republika Srpska genocidna tvorevina, zalaže se za lustraciju, po mogućstvu, što jedinstveniju BiH, „bezuslovnu saradnju” sa Haškim tribunalom i, ako ne baš čistu okupaciju – ta je prilika, avaj, verovatno propuštena devedeset devete – a ono barem jedan ozbiljan protektorat kojim bi se ovde konačno „uveo red” i malo disciplinovala ova balkanska krčma.

Možemo se sporiti oko toga da li je ovaj politički kroki više komičan ili žalostan. Ali se u svakom slučaju ozbiljno treba zamisliti nad činjenicom da neuobičajeno veliki broj srpske obrazovane populacije u dobi između dvadeset i četrdeset pet godina ima slične stavove i gaji gotovo patološku odbojnost prema svojoj zemlji i mržnju prema svemu što nosi srpski nacionalni predznak. Svako od nas poznaje bar nekog takvog, a poneko će se u gornjem opisu možda malo i prepoznati.

Uzroci ovakvog stava su brojni i vrlo raznorodni. Prvi faktor je svakako jedna mentalna i politička inercija. Ljudi su tokom godina prosto navikli na jednu crno-belu sliku sveta i političke stvarnosti u kojoj je „Miloševićev režim” tretiran kao simbol i sinonim za sve zlo, pa je onda, po principu inverzije, sve što se iz ovog ili onog razloga tom režimu suprotstavljalo – od Alije Izetbegovića, do Nenada Čanka, Ričarda Holbruka, Džordža Sorosa i Džejmsa Lajona – tretirano i doživljavano kao ispravno, poželjno i dobro.

(Ne treba, naravno, prevideti ni faktor novac, odnosno neku vrstu probitačnosti koja je, direktno ili indirektno, mogla proizaći iz vere u ovu crno-belu mantru, ali kao što rekosmo taj faktor nije ni jedini niti presudan.)

Osim toga, hajde i to da kažemo, ni u svetskim relacijama stvari kao što su „nacionalni suverenitet” i „patriotizam” generalno više nisu u modi. Naročito u slabim i „tranzicijskim” postsocijalističkim zemljama. Srpski slučaj je tu, opet, možda samo još malo drastičniji, s obzirom na specifičnost našeg više-manje autonomnog socijalističkog puta. Stari nacionalni osećaj je decenijama u većoj ili manjoj meri represiran, smatran za nešto retrogradno, prevaziđeno i potencijalno čak „neprijateljsko”, a novi „socijalistički patriotizam” je brzo ishlapio i pretvorio se u zb(i)rku formalnih socsamoupravnih fraza u koje više nisu verovali ni oni koji su ih izgovarali.

Uopšte, čini se da je tokom poslednje decenije u Srbiji nastala jedna neobična i po mnogo čemu bizarna antinacionalna koalicija u kojoj su se preživeli ostaci one stare posleratne reakcije (oni koji Amerikance čekaju još od 1945) našli ruku podruku (slučaj SPO) sa nacionalno odrođenom decom i unucima komunističkih komesara i udarnika. Plus nepopravljivi jugonostalgičari koji nikako ne mogu da se pomire sa činjenicom da Jugoslavije više nema, koji ne mogu da prežale šopinge po Trstu i „crveni pasoš sa kojim si mogao putovati po celom svetu” i bes zbog toga iracionalno i gotovo patološki usmeravaju prema ovom jadu od države u kojoj su prinuđeni da žive. Plus, hiljade onih slabo obrazovanih koji smatraju da im država nešto „duguje” i koji jedva čekaju da „zapale napolje”, a u međuvremenu bleje po kafićima i splavovima, žive od kojekakvih „kombinacija” ili ih uglavnom izdržavaju roditelji.

Najzad, ali, što bi se reklo, nikako ne i na poslednjem mestu, ne treba zaboraviti ni ulogu „najboljih neprijatelja” ove modernističke koalicije, tj. sve one mnogobrojne „nacionalne radnike”, pacijente i secikese koji su krajem osamdesetih i devedesetih defilovali medijima kao navodne stegonoše patriotizma i srpske nacionalne ideje. Sve u svemu, uz takve promotore i protivnike zaista nema mesta čuđenju što se kako „nacionalna”, tako i „evropska” stvar u Srbiji nalaze u stanju u kojem jesu.

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
izvor:NovineSerbske

__________________
Nekad smeska se povoljna prilika za bolje...
Nekad spasi te dusman,a izigra te voljen...

Aenima

Zasto li je tako, majku mu?

Bas me iznenadi, da ogroman broj sprskih intelektualaca ima takvo misljenje....

__________________
.

Alexa76

Odavno sam primetio to sto se u tekstu navodi.
Da su smao intelektualci, tj deo njih, lakse bi se disalo.
Najgore sto dosta takvog razmisljanja ima i medju polumozgashima

Ja sam Boga mi ponosan na svoje srpske korene....
Mogu da zivim i na marsu ali cu uvek sa ponosom reci da sam Srbin. Necu se busati o prsa i na sva usta pricati o Srbiji, ali kada me neko pita odakle sam dobije odgovor da sam iz Srbije, i, kao sto rekoh, sa ponosom!

Bezlični

To je i najveci problem. Extremnost, svi srbi su vise manje extremni. Postoje oni koji su otisli duboko u srz nacionalizma i jedne ideologije i drugi koji su otisli skroz u suprotnom smeru opet u losu krajnjost i extremnost.

Politichka elita isto tako, u vecini sluchajeva. Da ste covek sa 2 grama mozga koga bi ste izabrali? Gospodina Chanka koji prosipa onako fine intelektualne zavrzlame, coveka kog je milina slushajti jer malte ne zraci pamecu.. cak i ako se ne slazme sa njim, niti bih ga ikad podrzao obozavam da ga slusham ili pak gospodina Vucica koji zraci bezobrazlukom i lazima.. izjavama tipa
" Dobio sam informaciju od nemachke obavestajne sluzbe o mitu koji je primio marti atisari ' WTF? ili " Evo ima sve to na papiru" rece g Vucici, " A gde vam je papir? " upita neko "zaboravio sam ga" odgovara g. Vuchic..Izbor za Intelektualca je u svakom sluchaju Chanak.
A opet ako ste lakovernik, pun price o nacionalizmu, hriscanstvu i patriotizmu, lako ce vas impresionirati price Vucica, Tome i Vojvode seselja.

Eto to je problem, nema zlatne sredine koju moramo da nadjemo i kojima svima ocajnicki treba. Da odrzimo nacionalizam koji je lepak za javno menjenje, ali da odrzimo i pametne stavove... da nam ni pamet ne bude iznad ponosa ni ponos iznad pameti. Zemlju Srbiju cine i mnogo pametni, i manje pametni i glupi i mnogo glupi... kakvi su takvi su svi su oni Ljudi i deo zemlje u kojoj zivimo, u kojoj ce nasa deca ziveti i odakle su nasi koreni. To se razvija ekonomija i socijalna svest koja je odraz nase i prema kojoj se manje-vise i nasa svest oblikuje, pa svest nase buduce dece.

Da, Srbi jesu krivi za Turbo Folk kao kulturu ( Za ime turbo folk je kriv RAmbo Amadeus a.k.a. Antonio pusic ) jesu krivi za ostale genocide, ali opet kao sto rekoh extremnost. Niko da kaze I mi smo krivi ali i oni su za to to i to. Nek se zna ko je ko i sta je sta, cast svakome veresija nikome. Mlade ne vladine organizacije koje se bave politichkim angazmanom se vise bune oko filma Apokalipto i oko toga sto je tim filmom moguce narusena prava istina o Astecima, Inkama i Majama... ali ih zato ne brine kada neko narusi Srpsku istoriju i to sto se u Turskoj uci kako smo mi okupirali vekovima "tursko" kosovo .. sram nas bilo.


Ali pogledajte.

Od prvog svetsko rata Srbima i Srbijom su se igrale Sve svetske sile pa i nama "bratska" Rusija. A opet nasi saveznici u WW2 dragi nam englezi na celu sa njihovim gospodinom Cherchilom koji je izjavio "branicemo Englesku do poslednje kapi Srpske krvi. "

Zato razmislite.... trazite ponos i pametno resenje istovremeno, jedno bez drugog ne ide, trazite zlatnu sredinu jer sukob 2 jarca po imenu Pamet i Nacionalizam na brvno zvanom Srbija mogu da vode samo u reku i sigurno propast obojicu. Ratovi su vodjeni pod Parolama raznim, ali jasno je zasto se vode ratovi - Novac! Moc! i Vlast! Nista drugo. Sve je jedna igra, a mi mest oda se prsimo, nadjimo zlatnu sredinu, i igrajmo pazljivo, jer igramo po tankom ledu.

Bojan

Dosta toga se desilo 90-ih godina proslog veka da su i ljudi poceli da gledaju svet nekom zbunjenom slikom da se prosto ne zna sta reci i sta govoriti a kamoli sta raditi .. a sto se tice te neke okupacije .. to sami ljudi moraju da odluce i da kazu " E znas sta .. ovo necu da radim .. ovo ocu " ..

Ovo pricam kao neko ko zivi u Kanadi i ko jednostavno ne gleda na to gde sam i s kim sam nego kakav sam ..

__________________
Bojan Cvjetković

XBOX Customer Support

MontenegroGirl

Slazem se sa ovim,ja ne pratim politike, u vezi Milosevica, Crne Gore, I Canak mi je simpa)

__________________