De Niro

Temperatura od tridesetak stepeni je najbolja za taksiste. Jer kad ode na 35 i više, ljudi i ne izlaze mnogo. Samo ako baš, baš, moraju... Kad je svežije, dobar im je i javni transport... Tako je bar nekada važilo, dok i ovde na severu nisu temperature počele da se bliže četrdesetom podeoku. Od onda recimo da je 33 idealna temperatura za rad.
Toliko je i bilo dok sam čekao na taksi stanici. Dosadio mi zvuk motora i klime u kolima, pa sam sve isključio, osim radija naravno. Onda dobijem poziv, pa preko Guderijanove presečem do trga Ričarda Trećeg. Tamo vidim čeka taksi neki ušljemani čiča. I to je posao, pomislih u sebi i otvorih mu vrata.
Onda videh kako se čiča osvrće prema centru trga. I tek tada vidim tamo stoji pedesetak skinhedsa sa antiratnim plakatima. Ne sviđa im se što ova zemlja ratuje za račun istočnjačkih gospodara. Al’ ne lezi vraže, okružuje ih duplo više Žena u crnom. Valjda će da ih biju svojim tašnicama.
- Neradnici jedni ćelavi! Samo brukate ovu zemlju!!! – odbrusi im čiča ulazeći u kola
- Ma bravo za bakice! – obično ne komentarišem takve situacije, posebno političke, ali nisam izdržao.
Čiča kaže gde će, i produži da trtlja. Ja ga i ne slušam, a ni vožnja me mnogo ne opterećuje jer su ulice skoro pa prazne. Skrenemo u Temudžinovu, odande u aveniju Džingis Kana. Na raskrsnici mi proleti kroz glavu kako se ovde seku dve ulice koje nose ime istog čoveka. Ta misao mi je samo proletela, jer teško je na bilo šta misliti dok se pitaš da li će ti pijanac baciti peglu u kolima. Najzad smo na trgu Ervina Romela. Gledam u taksimetar, pa ću reći 60 maraka . No, čiča mi daje trideset
- Halbe, halbe - i ti si se vozio.
- Šta!? – skoro sam pa dreknuo.
Ali čiča se smeje i vadi preostalih trideset. Mame li ti pijane, mislim se, kako ti pijanci imaju štosove, maligani rade...
Produžavam dalje, do ulice Feldmaršala Klajsta, tamo me čeka neka gospođica. Kaže da će do Sauronovog trga. Ova bar ne priča mnogo, što je dobro. Izgleda odlično, ali nije mi do toga. Onda mi zvoni mobilni, to ne volim baš mnogo. Zovu moji iz Srbije, odgovaram im kratko. No, dovoljno da probudim interesovanje. Pita me šta sam po nacionalnosti.
- Turke, du auch?!
- Nein, nein... – brzo će ona.
Nemci uopšte ne vole Turke, mada ne žele to mnogo da pokazuju. Politička korektnost šta li? Dok se ovde lepo zarađivalo mnogo nas je došlo sa brdovitog Balkana i Male Azije. Sada već odlaze dalje oni koji mogu. U Rusiju, Maleziju, Iran... Ali veliki broj nas je pustio korenje ovde, još odavno. Pre dvadesetak godina neki su se pitali „Zašto smo onda dobili rat?!“... sada je i to davno prošlo vreme. No, ako hoćeš nekoga da otkačiš, to ti je najbolji način. Imam ja i neki turski disk, za baš dosadne slučajeve...
Produžavam dalje do stanice u Admirala Denica, gde viđam jednog pravog Turčina. Kako si, šta ima... Pusti, veli on, vraćam se u Tursku sa porodicom... Ovo je stvarno novost. Pre je pominjao stalno Emirate ili Iran, ali tamo svi idu, posebno ako su muslimani koji su ranije došli ovde. Turska još nije toliko jaka, ali ipak da čujemo šta ga je navelo...
- Preksinoć me napadoše specijalci sa automatima.
- Šta?!?
- Kažu, oteo sam Maradonu.
- Molim!?
- Ma uđe mi neki smešni mali kosijaner. On tu nešto tuc-muc ja sam za njega doktor za nemački. Koliko sam ga razumeo traži neki bar gde ima ženskih. Ja ga odvezem u Karlsrue.
- I šta je onda bilo? – pitam ga, a već jedva prikrivam smešak.
- Pa javljaju preko radija „Neka se javi taksista koji je povezao Maradonu“. Šta ga znam što bi neko vozio Maradonu, mislim se, a Maradona mi u kolima.
- Kako bre nisi prepoznao Maradonu!?
- Šta da ga prepoznjem, je li zna Maradona ko sam ja!?
- I to što kažeš, i šta je onda bilo?
- Ništa. Odvezem ga tamo i dogovorimo se da ga čekam u kolima. On valjda nešto tamo *****, ja već zaspao u autu... Kad njih desetorica u pancirima i sa puškama na mene! Kažu „Ti si oteo Maradonu“!
Ja se tu već glasno smejem, ipak pitam šta je posle bilo, kaže ovaj da su Maradonu uhvatili tamo na delu, a njega uz izvinjenje pustili... Šta će Maradona, objašnjavam mu, voli da se koksira, da ide u akciju, a pred tekmu ne sme. Zato ga čuvaju po tri čuvara. Pravo čudo kako je došao do taksija. Turčin čekao pred hotelom, kad mu je ovaj ušao. Više to sigurno neće raditi, ako i ne ode u nazad u Tursku.
Već je kasno popodne, još jedna vožnja pa kući. Ulazi jedan čiča, taj se neće daleko voziti, samo do Gebelsove. Ali se zato raspričao. Vidi on da na pločici kod taksimetra piše moje ime.
- Vi ste Milan?
- Ne, ja radim sa njim – slagah onako pošteno.
- A što radite za Srbina?
- Pa eto...
- Znate šta su oni nama radili za vreme rata!? Partizani...
- Jel’ te – upitah ga – ja sam mlad, pa ne znam to baš. Ja sam čuo da su znali da nabiju metlu u dupe...
- Jeste, jeste! – kaže čiča i već se trese – nisu pitali šta je muško a šta žensko...
- Strašno! – kažem tobože iznenađen...
I tu smo već stigli, vožnja je koštala 34 marke, no čiča daje novčanicu od pedeset i zaboravlja kusur. Ja onako pošteno oporezujem matorog nacistu za glupost.
Onda sam došao kući, izveo kera u šetnju i usput uzeo neki DVD za uveče. Klopao, odgledao neku rokačinu od filma... Već onako umoran perem zube, pa pošto sam to završio malo pretim ogledalu, kao De Niro u nekom filmu, što sam ga davno gledao. Jes da nisam taksista kao on, ali i ne žalim se mnogo... Odgledam poslednje vesti, kancelar Hajder je otišao na poklonjenje kod iranskog predsednika Ahmedinedžada. Ovaj mu velikodušno kaže da će Iran pomoći, ne bi oni pravili novu Persijsku imperiju, mada i to mogu... Sve u svemu trla-baba-lan... od buđenja do dnevnika ubio sam još jedan dan.