Moje moje moje moje i samo moje..._Anna_
Napisano 31.08.2007 u 05:00 AM od _Anna_
Jutros sam otvorila oci nakon premalo sna sa groznom mucninom u stomaku i trljajuci oci, samo sam pozelela da vrisnem.
Jos jedan radni rad, jos jedan od okova svakodnevice koji se mora nositi...
Odzvanjaju mi gitare i perdivni zenski vokal u glavi, a ja samo razmisljam o jednoj pesmi, koju sam jednom davno, sasvim slucajno procitala...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Tada me je ta pesma odusevila, zbunila i probudila neke cudne emocije, emocije kao kada sam prvi put citala stihove Majakovskog...Volela bih da umem da objasnim stanje u kome sam, volela bih da mogu da se okoristim astralnom porekcijom i odem na jedno mesto, daleko, a tako blizu...da odem da smirim duhove proslosti i zakoracim u novi dan bez mutnih misli....eh kako bih volela da znam te tehnike superheroja, istocanjackih ucenjaka i onih zatvorenih "ludaka" koji se lako transformisu u Napoleona, Boga, Juliju, Psa...da tu su oni odmah, tu gledam ih...a gde sam ja?
Ukupno komentara 29
Komentari
|
Danas sam mislila opet o svojim snovima...razmisljala sam da li se vredi boriti za njih i dokle jedan obican smrtnik treba da ide...Da, volela sam i volecu opet, da povredjivana sam i bicu opet...ciklicnost koja je neminovna, ali koliko se mi zaista oparavljamo od svakoga udarca...da li samo navucemo halje preko oziljaka ili oni zaista se ponekad i zalece...Ne, ne mislim da su licne tragedije vredne patetike i nikako ne mislim da licni gubici zasluzuju suze...davno mi je neko rekao da suze samo zadrzavaju dusu pokojnika...ali nama je neminovno lakse ako placemo...to se onda kosi sa nasom sebicnoscu i nasim moralom...Sta onda ciniti? Razmisljala sam i ugrizla se opet za usnu...podigla glavu jako visoko, pustila suze da se kamene na dusi i napravila jos jedan korak napred, korak ka neizvesnoti i mogucnosti da ponovo patim...ali ko se nije radovao taj nema ni za cim da zali...valjda...Da, sama sebi ponavljam kako treba rizikovati, sama sebi ponavljam kako treba nastaviti...demoni proslosti proganjaju me...neka ih...ako budu dovoljno dugo tu, valjda cu oguglati na njihovo prisustvo i prestati da ih primecujem...mozda...mozda i ne..ali ja zelim da verujem da covek moze da se izbori sa svime samo ukoliko zeli i ukoliko se usudjuje...
|
Napisano 31.08.2007 u 11:37 AM od _Anna_
|
|
|
Sinoc sam dugo razmisljala koliko je meni potrebno da promenim svoju filozfiju: Zivot je dovoljna kucka, necu da budem i ja....dobro nikada nije bilo na ceni...zalosno je to...a trudis se, upinjes iz petnih zila da bi dobio uvredu, razocarenje i da bi opet pao u ocaj...I dalje stojim, nisu svi isti i dalje verujem da vredi, ali verujem manje...Rekla sam sebi 1000 puta da se necu zaletati, da cu biti oprezna i imati strpljenja, a onda uvek sam uradila suprotno, jer ja..ja nikada nisam umela da radim sa oprezom i sa pola duse...uvek je bilo SVE ili NISTA! Kako glup nacin zivljenja...i uvek sam menjala tri dana zanesenosti za minimum 15 dana patnje.
Molim vas samo za minut vašeg strpljenja, dajte mi samo minut da odćutim i oplačem pokopane snove. Da, noćas su umrli i više se nikada vratiti neće. Molim vas, samo za minut da to prihvatim, da se saberem i položim cvet na hladnu ploču. Znam da mnogo tražim, ali jedan ceo život je u pitanju, razumite...znam da vam trošim dragoceno vreme, ali noćas mi nije lako...Zar su svi ogluveli na moje molbe? Opet gutam svoju bol, opet gutam suze i držim se pred vama sa osmehom, da opet čujem iste reči divljenja, kako sam jaka, kako sam borac...a treba mi, treba mi samo minut predaha, molim vas pustite me...pustite me da sednem i ja i udahnem bol punim plućima i dozvolim sebi da budem slaba. Čovek sam samo, nisam mašina, zašto me kao robota gledate i mislite da ne osećam ništa. Čujte, upravo sahranih sebe...Zar vas to ne dotiče ni malo? Ah neka vas u svojoj sebičnosti i ovaj minut, neka vas...opet ću sama..još noćas...još samo noćas da preživim, jer sutra nemam razloga da živim... Neka vas...uživajte u svojim životima, ne marite za druge...ne bitna sam i sutra niko neće primeti da me nema. Nikome neće nedostajati jedan bedni život manje. Čemu život bez snova...nema se više volje i neka gledajte me sada u čudu kako puštam i ja sebi na volju i plačem pred vama na sopstvenom pokopu. Gledajte me i neka vam ne bude žao. To je bio moj izbor. |
|
Napisano 01.09.2007 u 05:17 AM od _Anna_
|
|
|
lol
|
|
Napisano 01.09.2007 u 12:54 PM od Universal
|
|
|
Universal sta lol...jos samo to da mi objasnis molim te...to cisto onako da bi nesto rekao ili ti je zaista nesto smesno?
|
|
Napisano 01.09.2007 u 01:44 PM od _Anna_
|
|
|
Razmisljam danas kako je zivot prefinjena igra pokera na coji...Prefinjena jer se uredno postuju pravila, ali se igra u nekoj prcvarnici, daleko od ociju javnosti...prefinjena, jer se zna sta svakoga ceka ukoliko pokusa da vara...Sednete li za jedan ovakav sto (a sescete sigurno pre ili kasnije), sta vas ceka...udobna stolica, poroci i hladna, gvozdena lica profesionalaca i tek poneki amater, koji se znoji, za koga se zna da je unapred izgubljeno sve sto je poneo sa sobom, ali isto tako se zna da nema drugog izbora...i vi...
Najcesce kada prvi put sednete za ovakav jedan sto (ukoliko imate srece), sedate iz radoznalosti, da odigrate koju i osetite adrenalin...ali tu prica pocinje i ovisnost i prokletstvo. Na jednoj partiji i gubitku od 100e, nikada se na pricu ne stavlja tacka. Proteci ce i poneki dobitak, ali mnogo vise suza, poraza i znoja, pa mozda i krvi dok ne okoncate karijeru u prefinjenoj grupaciji. Poker je umetnost, a nisu svi sa talentima rodjeni. I svake noci i pobednici i gubitnici znace da doci ce za isti sto...sa podjenakom zeljom i verom u sebe. I sreca se brzo okrene i oni sto su dosli punih dzepova otici ce praznih, a oni sto dodjose sa tek ponekim dinarom, otici ce sa tek ponekim dinarom vise, kuca dobija...dugovi se nagomilali, treba ih isplatiti...sa lazima se iskadosmo iz kuce, opet za taj isti sto...da budemo ponizeni...Eto to je zivot... |
|
Napisano 02.09.2007 u 05:37 AM od _Anna_
|
|
|
Ah vratih se u Srbiju...bilo mi mrsko to vracanje, a jos vise mrsko svracanje u Crnu GOru...Prijatno drustvo i seminar...ah lepo je bilo videti Dalmaciju ponovo i more...ono je raj....Krenuli smo u sredu u 6ujutru, jer smo dva sata ranije morali biti na aerodromu radi cekiranja...pa onda pravac Tivat, pa Herceg novi, pa odande nekim autobusom za Dubrovnik....pravo smo se namucili...ali opet i to je bolje nego da smo isli 15 sati autobusom odavde, preko Bosne pa do Dubrovnika....predivan hotel Neptun u Dubrovniku gde smo bili smesteni kolega i ja odmah nas je ostavio bez daha, sobica koju smo dobili je gledala na more, hrana izvrsna a vino jos bolje i to u potocima...Radilo se, ali se i uzivalo...ugrabih jedan dan priliku da se i okupam cak iako je voda bila led ledena...medjutim kolikog kog daleko da si pllivao dno se videlo....nije mi bila cak ni maska potrebna da uzivam u lepoti dubina....Ljudi moji CG i Dalmacija nemaju dodirnih tacaka a tako su blizu....strahota....I tako smo mnogo setali, mnogo se vozikali brodicima, imali neka predavanja, uvece neformalne sastanke na terasi hotela uz dobro belo vino....ah...nije mi se vracalo...da mi je jos par dana da sam ostala da odmorim mozak...
|
|
Napisano 16.09.2007 u 04:41 AM od _Anna_
|
|
|
Svanulo je iznad crkve Svetog Marka....la la la la.....jos jedan radni dan...polako treba sesti u odvratni smrdljivi prevoz i odvuci se do suda...Sto bi rekla mama od mog kolege, kada udjes u bg prevoz to ti je kao one kada su sprovodili u Ausvic, samo sreca njihova oni nisu morali da se vracaju...crni humor...volim ga...ali ne volim sto moram da idem u tu guzvu. Danas mi nije do nje, samo do malo mira i tisine, a posla, posla preko glave...ali sta cu...
Opet poslovni put u sredu, opet predivna Hrvatska...Porec...nisam bila tamo, ne secam se...lepo je videti, ali je naporno dva dana puta, samo jedan dan tamo...ali mora da se ide...izguracu i to...Opet ove godine nisam imala preko potreban odmor i pitam se kada cu da ga ugrabim...verovatno tamo pred novu godinu, mozda....a mozda i ne... Sta ti je ova masinerija, kada te uhvati nemas vremena ni da stignes da se saberes, a vec su prosli meseci, godine...gde si bio, sta si radio...teklo je vreme...Da poludi covek...a toliko ljudi ima sa kojima bih zelela da se vidim, a kada da se vidim kada mi radni dan traje neodredjeno? Blah....previse posla samog sebi nametnutog, ali mora tako da bi se preduzece postavilo na noge...sta da se radi... I tako da ne kukam vise od ranog jutra, idem polako da se spremam za taj sud i te ugovore i bla bla... |
|
Napisano 20.09.2007 u 03:35 AM od _Anna_
|
|
|
Gledam i vise sebe ne poznajem....ko sam? Samo bleda sena onoga sto sam nekada bila...odrekla sam se svojih klinackih snova, ali i dalje potajno patim za njima..ne nisam srecna, vise ne umem to biti...ne nisam nesrecna...nastupilo je neko bezoblicno stanje koje me vodi sve dublje u propast. Sta da radim sada sa sobom ovakvom? Levo, desno, napred, nazad...isto je...isti je korak, samo drugacije krecem nogom...pregazeni metri nemaju smisao, a baceno vreme odavno je izgubilo traga...Ne, vise ne pamtim ni imena ni lica ni podatke onih koji prolaze kroz moj zivot...To su samo neke senke, neke senke koje munjevitom brzinom prodju, pa se zalede u slow m. kada se slika zamuti, a zatim opet ubrazaju. Ako uradim jedan filaz ili pak spori svenk sa proslosti na ovamo uvidecu da nikoga ne poznajem...ni sebe...Da li sam ja to predugo bila iza kamera da sam zaboravila sopstveni lik?
Snimatelji su uvek anonimusi, nikoga ne zanimaju, nikada ne pamtimo i ne citamo na kraju filma njihova imena...da li je ceo moj zivot sveden na taj ugao slova koji prolece nerpimetno pred svima? |
|
Napisano 30.09.2007 u 11:27 AM od _Anna_
Ažurirano 14.10.2007 u 06:21 AM od _Anna_ |
|
|
I dalje stojim i tupavo gledam u jednu tacku. Zazvonio mi je mobilni. Glas pita kako si? Ja dva put pitam ko je to, on ne odgovara i daje insistira sa svojim pitanjem kako si..kako si?
Cutim...pa kazem: "Mnogo je proslo, odkud ti?" Trebao mi je minut da prepoznam glas koji mi je nekada bio toliko blizak i drag. Proslo je dve godine od kada smo se zadnji put culi i kada sam mu besno zalupila slusalicu i rekla: "Ne prijatelji ne izdaju jedni druge, ti mi nisi prijatelj, nemoj vise nikada da me zoves!" Bili smo bliski 9 godina, nakon krize u nasim zivotima jos blizi jedno drugome, ali uvek nekako ja njemu, nego on meni...ja uvek tu za njega, ja njegov azil i njegov jedini prijatelj kako je govorio....Devet godina bila sam samo tu za njega kada god je trebalo...nakon devet godina meni je trebala usluga, trebao mi je prijatelj da bude uz mene...Bila je godisnjica od Dadine smrti i ne nisam imala snage da idem sama na groblje, ne nisam mogla....znao ga je i znao je koliko sam ga ja volela i zamolila sam ga da ide samnom, rekao je nema problema i taj dan se nije pojavio...ostavio me je na cedilu...pukao mi je film, jer pre toga devet godina nisam pitala nista samo sam davala..nikada mu pre toga nisam trazila nista, a tada, tada sam samo trazila malo njegovog vremena i da bude uz mene....nije bio...mom razocarenju tada nije bilo kraja i rekla sam mu da nestane zauvek iz mog zivota. Nestao je tada bez reci. Sada,dve godine kasnije, poziv...cutanje i neprijatna brza razmena informacija dva stranca. Nisam znala da li sam jos ljuta, tuzna i razocarana...bila sam zbunjena... Kaze: "Evo me kod dede, drzao mi je lekciju i hvalio te i resio sam da te pozovem da se izvinim" A njegov deda mi je bio instruktor u auto skoli, jako sipmatican i drag covek...pozvao me da dodjem do njegovog dede da popijemo pivo kao nekada, ali nisam imala vremena, kaze zvacu te sutra ako smem...ja mu kazem zovi...on 5 puta ponavlja: "Zvacu te samo ako ti hoces" ...ja zbrzam, "E pozdravi dedu puno i cujemo se" i spustim slusalicu...i dalje u soku....zbunjena sam....cemu vracanje sada nakon dve godine u moj zivot...cemu sve to? Zar mu je toliko trebalo da shvati da je pogresio? ........... |
|
Napisano 04.10.2007 u 02:00 PM od _Anna_
|
|
|
Razmisljam opet i opet i to po ko zna koji put o ljudima, o njihvim postupcima, o vrednostima i svrsi...Rece mi kolega sinoc, sve je to jedno veliko sranje i da, izgleda da je u pravu i da je samo pitanje koliko jak zeludac imamo da svarimo ista.
Pitam se na koji nacin i koliko dugo covek moze da bude srecan?! Ja sam jednom, davno i bila...vec dugo, dugo vremena nisam to...zaboravila sam da se smejem, da pricam o veselim temama, zaboravila sam da lako okrecem stranice zivota i prelazim na nove...zaboravila sam sebe negde usput i sada sam samo ovo...ovo u sta gledate...ne znam kako bi "to" najbolje opisala, osim da kazem eto "to sam"... Da li me je zivot ucinio ovakvom ili sam sama sebi to ucinila? Ne, nisu krivi svi ti pogresni u mom zivotu, jer sam ih ja svesno birala...znala sam kakvi su, znala sam sta mogu da ocekujem od njih, a opet sam se nadala da cu biti izuzetak, to je uticaj one zenske gluposti...i posle kako kazu slucaj je dogodjen i nema nazad...eto tu sam gde sam...to sam sto sam...pa sta sada? Kako dalje? Miriti se ili se ne mititi sa samom sobom? Vratiti se, stati ili produziti? Kod mene uvek neki mix i kontradiktornost, pa nije ni cudo sto sam u medju prostoru i sto ne znam ko sam... |
|
Napisano 08.10.2007 u 03:27 AM od _Anna_
|
|
|
Eto nesto mi veceras doslo da preispitam napustanje neta za sva vremena i jednu dobru socnu pricu da ostavim u amanet svima onima koji dolaze - ispovest forumsa u kome bi prepricala svaki susret sa svakom oosobom koja je ovom forumu poznata....nesto mi se sve smucilo.....nisam danas dobre volje!
|
|
Napisano 11.10.2007 u 08:51 PM od _Anna_
|
|
|
Vise mi je pun ....bip.......klanova, ogovaranja, krivljenja mene za nesto sa cim nemam veze, prenosenja toga drugima i slicno....Kada ce ljudi da se okanu coravog posla i da zive svoj zivot....muka mi je od ljudi...debelu cistku cu da pravim u svom zivotu ljudi oko mene.......Smucili su mi se komentari iz besa, sujete, gluposti, impulsivnosti i slicnog...na granici sam da mi pukne film vise za sve......
|
|
Napisano 11.10.2007 u 09:15 PM od _Anna_
|
|
|
bravo svaka čast
|
|
Napisano 13.10.2007 u 02:57 PM od zagrebcanka
|
|
|
Drago mi je da neko i procita sta pisemo mi obicni smrtnici:D
Hvala ZagreBcanka.... Eto videvsi tvoj nick, prisetih se da su prosli meseci od moje zadnje posete ZAgrebu...da, u maju sam bila zadnji put i to samo na tri dana...sve se nadam naci cu vremena i otici uskoro opet da vidim moje, da vidim prijatelje...Svaki prelazak granice i kada vise nisam u vozu, vec u vlaku probudi neka cudna, detinja osecanja u meni...Volim Hrvatsku...mozda sam ispunjena nostalgijom zbog godina sprecenosti da je posetim, sto Hvar nisam posetila vise od 10godina, a nekada sam bila svako leto po tri meseca tamo...Sto mi je Zagreb oduvek bio drag i blizak, sto su mi tamo dragi ljudi koje isto tako godinama nisam vidjala, pa mi i sada podjednako nedostaju... |
|
Napisano 14.10.2007 u 06:27 AM od _Anna_
|
|
|
ako sve bude ok, ja u decembru palim za Zg, kod sestre na svadbu... prvi put posle petnaest godina :/
radujem se, a opet... morala sam da se nadovezem  smrtniche |
|
Napisano 14.10.2007 u 10:09 PM od sandolina
|
|
|
Samo se ti nadovezuj, ako ne budem tada u Engleskoj ili SAD, mozda da idemo zajedno
) |
|
Napisano 15.10.2007 u 03:52 PM od _Anna_
|
|
|
more mursh u englesku ili USA
 meni cesh ti zazubice da pravish! ish! ne chitam te vishe! |
|
Napisano 16.10.2007 u 10:37 AM od sandolina
|
|
|
hahahahahhahahhahahaa....a ja bih isla pre u Zagreb
)la la la la lala la lalala |
|
Napisano 17.10.2007 u 09:34 AM od _Anna_
|
|
|
Anna kao prvo hvala za pesmu Adrijane ako se tak ozove ne secam se vise, hvala sto si mi vratila lepo secanje, em na beograd, em na karadzordzev park em na na vece kad mi je prvi put u zivotu odrecitovana ta pesma koju sam odma tad zavolela.
proslo je vise od godinu dana kako je nisam ni cula ni procitala, i evo sad je nadjem. jos jedan dokaz da svi u zivotu imamo svoj put i da sve ima neku pouku i poruku i da sm osvi tu da bi nekom nesvesno, i nekom nebitnom vratili neke misli, ili pomogli pri nekom resenju. zivot je cudo i jos cudniji putevi sudbine. i bravo za sve ostale misli necu detaljisati ipak je ovo tvoj blog :** |
|
Napisano 04.11.2007 u 10:48 PM od crno
|
|
|
Crno
:**** Slobodno komentarisi, to sto je naslov moje i samo moje je bilo samo onda kada nisam u trenutku znala kako da ga nazovem... Drago mi je da neko jos voli ovu pesmu:D A sada jos malo mojih misli: U zadnje vreme se osecam kao ubacena u masinu, samo posao, posao i posao. Kao da ni za sta drugo nemam snage, a mozak mi je programiran samo da stvara u tom pravcu i radim bez osecanja. Przna sam...ovakav zivot uzima svoj danak...ne, ne secam se kada sam poslednji put bila zaljubljena, kada sam ista osetila prema nekome...u mom zivotu samo prolazni ljudi i velika razocarenja...voju kreativnost sam svela na nulu, jer sam prazna...a iako postoje nacini da se praznina opise, ja se ne trudim, nemam ambicija..prihvatam sve ovo kao cinjenicno stanje....vise nisam ni besna na ljude koji me povredjuju, kazem dobro i nastavim dalje. Da li sam ja to ogugla i na razocarenja ili vise nista ni ne ocekujem od ljudi? Ja? Ja koja sam ljude toliko volela i pristupala im otvoreno i celim srcem.....U zadnje vreme cujem komentare ljudi da sam jaka, nedodirljiva, uspesna i daleka...da ih moja nezavisnost plasi...glupaci...kada bi samo zavirili malo dublje uvideli bi da i ja samo zelim nekoga u cijem zagrljaju cu se osecati sigurno...Tuzno je sto vreme prolazi a ja se ne osecam nista bolje..... |
|
Napisano 07.11.2007 u 02:18 PM od _Anna_
|
Skorašnji Blog postovi od _Anna_
- Moje moje moje moje i samo moje..._Anna_ (31.08.2007)
